Piše: Nebojša Čović
Zla kob našeg regiona je to što, uz časne izuzetke, ima puno političkih lidera koji i dalje misle da je ključ njihovog političkog uspeha u ulizivanju stranim diplomatama, a ne u uspostavljanju konstruktivnog dijaloga, kako sa svojim građanima, tako i sa ostalim političkim činiocima u regionu.
Lajčakova poseta Beogradu i Prištini bila je pokušaj da našminka leš briselskog dijaloga kako bi spasio pre svega lični kredibilitet, a tek onda i kredibilitet EU. Zato se on svojim objavama na društvenim mrežama ulizuje sagovornicima u Prištini, praveći od svega megašaradu. Na primer, u objavi na jednoj od mreža, Lajčak opisuje ciljeve ovog procesa – i ti ciljevi su listom ono što Priština sanja da dobije. Ni jednom jedinom rečju nije pomenuo šta mu je cilj da Srbija dobije. A onda usput se osvrne i na Crnu Goru, u kojoj ima „zapažen” minuli rad u vreme njenog otcepljenja. Ali, kako kažu, ako nešto nije objavljeno na društvenoj mreži, nije se ni desilo. A i opšte je poznato da su društvene mreže stvorene da bi ljudi ulepšavali sliku o sebi i svojim uspesima.
Kako je to pokazao desant paramilicije prištinskih privremenih institucija na sever KiM, koji je izvršen svega nekoliko dana od njegove posete našoj okupiranoj južnoj pokrajini, a planiran za dan njegovog dolaska u Beograd, posrednik Evropske unije je u Prištini pričao o svemu, a samo ne o stvaranju uslova za nastavak dijaloga i ispunjavanju potpisanih obaveza od strane prištinskih političara. Teško je poverovati da nije bio obavešten o pripremi ove akcije i onda s pravom čude njegove „ružičaste” objave na društvenim mrežama da su razgovori bili „sjajni” i uspešni. Osim ako njegova misija nije bila drugačija od one proklamovane. A ako na osnovu dvodnevnih razgovora nije shvatio šta se sprema, onda nije sposoban da obavlja posao koji mu je poveren.
Taktika Prištine je potpuna opstrukcija procesa i dezavuisanje međunarodno obavezujućih sporazuma, pa je sada red došao i na Briselski sporazum. Iako ta taktika nije novina jer se, uz prećutnu saglasnost međunarodne zajednice sprovodi od prvog sporazuma potpisanog pre 20 godina sa specijalnim predstavnikom generalnog sekretara Hekerupom, trenutno ponašanje Prištine otežava posao i njihovim tradicionalnim mentorima kada je u pitanju dalja podrška i opravdavanje autističnog i arogantnog ponašanja privremenih prištinskih vlasti.
Posle histeričnog oduševljenja izazvanog pobedom Bajdena na prethodnim izborima, albanski političari na KiM i njihovi lobisti, ali i drugi u regionu, mentalno zaglavljeni u devedesetim, verovali su da je time njihova „stvar” završena. Međutim, u ovih gotovo deset meseci od Bajdenovog stupanja na dužnost, sačekalo ih je nekoliko hladnih tuševa iz Vašingtona, Berlina i tako dalje, koji su ophrvani sopstvenim unutrašnjim problemima i drugim spoljnopolitičkim prioritetima i kojima je problem KiM samo iritirajući i nevažan kamičak u cipeli. Haotično povlačenje iz Avganistana je dobar pokazatelj posledica koje trenutna situacija ostavlja na spoljnopolitički angažman SAD, ali i Nemačke i ostalih članica NATO-a.
Čak je i u autističnoj Prištini počela polako da sazreva svest da će im san o državi koja im se daje na srebrnom poslužavniku tako što se nekom drugom otima deo teritorije, tako što se nekom drugom otimaju kuće, imanja, crkve i groblja, ostati nedosanjan, da neće nikada moći da ga zaokruže siledžijski, kako su navikli. Zato se sada ponašaju poput razmaženog deteta, koje ako mu roditelj ne udovolji, neće da ispunjava svoje obaveze i uništava sve oko sebe, verujući da će na kraju ipak da istera svoje, bilo glumatanjem drame ili ulizivanjem. U slučaju Prištine, a odnedavno i Sarajeva, i podizanjem spomenika i imenovanjem ulica.
Ni Kurti, ni Osmanijeva, ali ni mnogi drugi u regionu kojima je antisrpstvo politički program, ne razumeju trenutni geopolitički trenutak i misle da oni mogu da postavljaju uslove. Ni oni, ali ni Đukanović, ni Izetbegović ne razumeju da kuknjava oko „velikosrpkog hegemonizma i malignog uticaja Rusije” ne prolazi više ni u Vašingtonu, ni u Berlinu i da je jadan argument za odbijanje inicijativa poput „Otvorenog Balkana”. Možda je najbolji pokazatelj trendova u politici Zapada nedavna izjava Kristijana Šmita da se greši kada se govori o negativnom uticaju Rusije i Turske u BiH, i da ove zemlje i njihov uticaj mogu da budu deo rešenja u BiH. Još veći potres izazvala je njegova ocena da je izbor Komšića kao hrvatskog predstavnika u Predsedništvu BiH glasovima Bošnjaka a ne Hrvata, koje bi po Ustavu trebalo da predstavlja, dodatno destabilizovao BiH i da Hrvati moraju da budu na adekvatan način predstavljeni u institucijama države. Ovaj manevar s Komšićem, kao i manevar Izetbegovića da jeftinom kombinatorikom spreči Bogića Bogićevića, koga su građani ogromnom većinom izabrali za gradonačelnika Sarajeva, da zaista i dođe na tu funkciju, dobar su znak čemu bi Srbi i Hrvati mogli da se nadaju u „centralizovanoj državi” za kojom cvile Izetbegović, DŽaferović, Turković, Komšić i njima slični.
Ta sitnošićardžijska kombinatorika da svoje lične interese podvedu pod nešto za šta misle da su geopolitički interesi i prioriteti velikih sila, a kojom je prethodnih decenija suvereno vladao Đukanović, sada s praktikantima u Sarajevu i Prištini, slabo prolazi u poslednje vreme. Verovatno zbog toga što i velike sile i njihovi prioriteti evoluiraju vremenom, a antisrpski hor balkanskih dečaka (i devojčice Vjose) to ne mogu da shvate do kraja jer su zaglušeni malignim šaputanjem svojih mentora iz devedesetih, koji su odavno nestali sa scene i u SAD i u Evropi.
Ali šteta koju ekstremističko-radikalni pristup Prištine može da napravi na KiM po starom receptu – mi ćemo da uradimo nešto što civilizovani svet smatra nezamislivo lošim, ali će i to vremenom biti prihvaćeno kao svršeni čin i tako ćemo postići ono što ne možemo civilizovanim ponašanjem, može da bude nemerljiva. U tom kontekstu treba posmatrati i Kurtijevu fiksaciju okupacijom Severne Mitrovice, ali treba očekivati ofanzivu i na druge srpske sredine. Mi, naravno, imamo razrađene mere za svaku vrstu scenarija i mislim da je trenutak da mnoge od tih mera stavimo u funkciju, pokazujući, istovremeno, otvorenost i konstruktivnost i prema Lajčaku i ostalim sagovornicima, ma koliko njihove priče i inicijative bile neiskrene, nerealne i osuđene na neuspeh.
kako srpski tenkovi idu prema Jarinju, pogledajte OVDE.
Izvor: politika
