Piše: Milan Vidojević
Arafat je morao da balansira u odnosu na brojne frakcije i organizacije koje su otvoreno primale podršku iz inostranstva. Sirija je podržavala organizaciju El-Saika, formiranu 1968. godine od palestinskog ogranka Ba'at partije. Irak je takođe imao svoju organizaciju, Arapski oslobodilački front (ALF) formiran 1969. godine, od Palestinaca bliskih iračkoj Ba'at partiji. Bilo je još onih nad kojima Fatah nije imao kontrolu, kao što je bio Abul Abas, koji je vodio malu frakciju DŽibrilove organizacije, koga je podržavao prvo Irak pa onda Libija. NJegova otmica broda Akile Lauro oktobra 1985. godine i ubistvo Izraelca invalida na brodu, kao i neuspeli napad na Tel Aviv u maju 1990. godine, bile su sjajan povod za Sjedinjene Države da suspenduju razgovore sa PLO.
Ovde ću vam napraviti malu digresiju kako bi ste razumeli prethodnu rečenicu. Počeci kontakata između SAD-a i PLO-a poznati su zahvaljujući Henriju Kisindžeru, koji je u svojim memoarima naveo da je šest nedelja posle ubistva američkog ambasadora u Sudanu, od strane pripadnika Crnog septembra, došlo do tajnog sastanka 3. septembra 1973. godine, između zamenika direktora CIA Vernona Voltersa i Jasera Arafata. Rezultat susreta bio je "pakt o nenapadanju" između SAD-a i PLO-a. Kisindžer je napisao: "Napadi na Amerikance, makar od strane Arafatove frakcije PLO, su prestali." Sledeće godine za direktora Mosada imenovan je Jicak Hofi i jedan od prvih poteza koje je povukao bio je pokušaj kod CIA-e da otkaže dogovor sa PLO. Zamenik direktora CIA mu je odgovorio da to nije moguće i upozorio ga da će Vašington smatrati "aktom neprijateljstva" ukoliko se u štampi pojave informacije o dogovoru sa PLO.
Hofi je pobesneo kad je saznao da je Arafat za koordinatora sa CIA-om imenovao Ali Hasana Salameha, vođu grupe atentatora Crnog septembra koji je isplanirao masakr izraelskih sportista na Olimpijadi i ubistvo američkog ambasadora u Kartumu. Ono što je šokiralo Mosad bilo je saznanje da je CIA prihvatila Salameha kao čoveka za vezu samo godinu dana posle zločina koje je organizovao. Salameh je znao kako će pridobiti šefove CIA-e. Postao je saradnik koji je u ime PLO pomogao da se dobiju vredne informacije. Obavestio je CIA da Iran planira napad na Kisindžerov avion prilikom sledećeg njegovog dolaska u Bejrut. Takođe je osigurao pratnju PLO za 263 stranih državljana iz Zapadnog Bejruta na vrhuncu građanskog rata u Libanu, kao i upozorenje da se sprema atentat na američkog ambasadora u Libanu. Salameha sada ostavljamo po strani i vraćamo se na Nidala. Abu Nidalu se nije dopadao rad PLO-a i divljanje pojedinih frakcija. Pritiskao je Abu Ijada i druge funkcionere da mu daju novo mesto, ovog puta Bagdad. Fatahu je trebao neko u Bagdadu, da podrži palestinske uzdrmane pozicije, nekog ko će stalno podsećati Iračane na dato obećanje da Palestince neće ostaviti na cedilu, nekog ko će vešto uspostaviti lične kontakte sa predsednikom Iraka, Ahmedom Hasanom el-Bakrom i njegovim vojnim komandantom, generalom Hardanom el.Takritijem.
Abu Nidal je bio pravi čovek za taj zadatak. Kada je kralj Husein napao tenkovima na položaje gerilaca u septembru, Iračani nisu ni mrdnuli. Abu Nidal nije uspeo u svojoj misiji. Bitka između gerilaca i jordanske armije trajala je deset dana i dok su se leševi poginulih gomilali, vapaji za pomoć su u Bagdadu bili ignorisani. Arafat je jedva izbegao hapšenje ali su zato Abu Ijad i drugi značajni lider Fataha, Faruk Kadumi, kasniji ministar inostranih poslova Fataha, bili zarobljeni. Da bi im se slomio moral puštali su im snimljeni telefonski razgovor između kralja Huseina i generala Takritija u kome je irački komandant "u skladu sa prethodnim dogovorom" potvrdio da iračke trupe neće intervenisati. Irak je izdao gerilce. Vođe Fataha uskoro su doživele nov šok. Abu Nidal je počeo da ih napada preko "Glasa Palestine," njihove sopstvene radio stanice u Bagdadu, optužujući ih za kukavičluk i osuđujući prekid vatre koji su dogovorili sa kraljem Huseinom. Čovek koga je Abu Nidal posebno apostrofirao bio je niko drugi nego Abu Ijad, njegov stari prijatelj i mentor, čovek koji ga je poslao u Bagdad.
Abu Ijad je kasnije, u nekim intervjuima, izjavio da je siguran da se nešto značajno desilo Abu Nidalu 1969. ili 1970. godine, što ga je usmerilo novim putem. Pitao se da li je Abu Nidal zavrbovan u Kartumu od iračke obaveštajne službe ili od Mosada. Bila je to zagonetka koju Abu Ijad nije rešio do kraja svog života, koji mu je okončao upravo Abu Nidal, ali o tome kasnije. Napadi Abu Nidala nastavili su se i tokom 1971. godine i mnogi funkcioneri bili su za isključenje Nidala iz organizacije ali tome se usprotivio Abu Ijad. Odnosi Fataha i Iraka bili su ledeni i nije ih trebalo pogoršavati drastičnim merama, pogotovo što je Abu Nidal sedeo u Bagdadu. Irak je 1972. godine pozvao Fatah da pošalje delegaciju kako bi se pokušalo sa popravljanjem odnosa. Delegaciju su činili Abu Ijad, Abu el-Lutfi (Kadumi) i Abu Mazin (Mahmud Abas). Na aerodromu ih je sačekao niko drugi do Abu Nidal. Delegaciju je primio Abdel Halik Samirai, čovek koji je obećao da će iračke trupe intervenisati na strani gerilaca i kome je bilo vrlo neprijatno što obećanje nije održao. Odluku o tome doneo je lično predsednik Bakr, koji se nije libio da prizna delegaciji, sa makijavelističkim obrazloženjem da su oni samo pokret otpora koji ima devet života kao mačka, a on predstavlja režim koji su oni hteli da uvuku u zaveru i tako ga unište! Ovakvoj paranoji nije bilo potrebno objašnjenje. Poseta palestinske delegacije završila se neuspehom. Trebalo je još raščistiti sa Abu Nidalom.
Žestoko je negirao da je bilo čiji agent. Iako je razgovor vođen u Nidalovoj kući, pred njegovom ženom, Abu Ijad nije uspeo da izvuče nikakvo priznanje u ovom pravcu. Tačno je bilo samo jedno, što Nidal nije negirao, da je u bliskim odnosima sa šefom iračke obaveštajne slušbe, Sadunom Šakirom. Vođe Fataha su se suočile sa mračnim zidom, nimalo prijatnom činjenicom, da je njihov čovek u Bagdadu promenio stranu. Upravo zbog toga odlagali su konačno rešenje problema. Abu Nidal je postao vrlo bolan trn u njihovom mesu, ali pošto je uživao zaštitu Iračana nije bilo lako izvući ga iz Bagdada. Situacija u Jordanu nije se smirila posle krvavih događaja. U zemlji su ostale male, tajne grupe, opskrbljene oružjem i eksplozivom, odlučne da ovaj poraz ne prihvate, odlučne da se osvete za poniženje koje im je naneto, ovaj put od Arapa. Četiri meseca kasnije, 28. novembra, jordanski premijer Vasfi el-Tal, desna ruka kralja Huseina u toku masakra nad gerilcima i fanatični neprijatelj Palestinaca, ubijen je u Kairu, na stepenicama Šeraton hotela. Ovim ubistvom započela je palestinska teroristička kampanja poznata kao Crni septembar. Mnogi su očekivali da će se posle ovog ubistva otvoriti mogućnosti za vraćanje gerilaca u Jordan, da će se nastaviti borba protiv Izraela. Kralj Husein, pod patronatom CIA-e još od mladićkih dana, oženjen Amerikankom, nikada se neće okrenuti protiv svojih mentora a u korist Palestinaca. Kako je tragičan bio njihov nedostatak realnosti!
(nastaviće se)
Tekst je pisan isključivo za portal Pravda, prenošenje je zabranjeno bez saglasnosti redakcije.
Prošlu kolumnu Milana Vidojevića pročitajte OVDE.
Izvor: Pravda
