Piše: Zoran Milivojević
Dok poraz dvadesetogodišnjeg angažovanja SAD u Avganistanu medijski i analitički dominira, poraz NATO-a, kao vojnopolitičke organizacije sa globalnim intencijama sve do avganistanskog fijaska, stidljivo se i fragmentarno pominje.
Posle pada Berlinskog zida, nestao je i glavni vojnopolitički osnov za opstanak NATO. Međutim ostao je voljom SAD koje su ga pretvorile u instrument zaštite postojećih i osvajanja novih prostora na „oslobođenom” istoku Evrope, a na bazi novodominirajuće liberalno-demokratske ideologije. Protivpravnom intervencijom na zemlju nečlanicu SRJ, NATO je izašao iz ugovornog okvira delovanja, što je tada dominantnim SAD i transatlantskoj alijansi omogućilo vanevropski nastup sa projekcijom njegove globalne vojnopolitičke uloge. Tako se obreo i u Avganistanu i doživeo poraz koji ne može ostati bez posledica za budućnost organizacije. SAD su u važnim vidovima, doduše u padu, još najmoćnija globalna sila i svoj poraz će nekako amortizovati.
Sa NATO-om će to biti, izvesno je, nešto teže. Avganistan je naime uverljivo potvrdio da u suštinskom smislu organizaciju održavaju SAD u meri u kojoj im interesno odgovara. Naglim vojnim povlačenjem SAD, NATO je ostao bez ikakve pozicije i funkcije, osim fragmentarne asistencije američkim snagama u obezbeđenju procesa napuštanja Kabula ili zvaničnih saopštenja koja deluju blago rečeno neubedljivo. Organizacija se raspala, a pojedine članice su delovale samostalno uglavnom svojim sredstvima u izvlačenju pretežno svojih. Predsednik Bajden je bio jasan da će američki vojnici pre svega biti zbog američkih građana i lica od njihovog interesa, ostavljajući saveznike da se snalaze, što ovi i čine.
Ovaj poraz otvara pitanje prerastanja organizacije u vojnopolitički instrument za odbranu strateških interesa SAD i zapada sa globalnim dometima. U tom cilju projektovano je i širenje na Pacifik (Japan, Australija, J. Koreja), čemu je upravo Avganistan trebalo da bude odskočna daska. Sam predsednik Bajden potvrđuje ovih dana povodom Avganistana i mogućih bezbednosnih posledica poraza, da je ideja živa tako što uverava pomenute saveznike na Pacifiku da postoji „član 5” (ugovor o NATO) po kome se garantuje odbrana, zaboravljajući da oni još nisu formalne članice. Pomenuo je čak i Tajvan uz oštru reakciju Kine čime je potvrdio strateški kontekst ideje u novim globalnim multipolarnim sučeljavanjima. Posle avganistanskog fijaska teško je potvrditi da ideja ima šanse. Ovo tim pre što se SAD u saniranju štete opredeljuju za G7 (ne i NATO), kao grupaciju koja u realnim globalnim odnosima sa relevantnim ekonomsko-političkim argumentima, može jedino da deluje efikasno prema glavnim rivalima Kini i Rusiji, a koja je i programirana da proširenjem sa Australijom, J. Korejom, Indijom treba da postane jezgro za buduću liberalno-demokratsku globalnu promociju i dominaciju.
Imajući u vidu stvarne bilanse NATO-a u Avganistanu i porazni kraj misije, realno je da glavna funkcija NATO-a ostaje Evropa sa tri strateška cilja: očuvanje ostvarenih pozicija na ideološkoj liberalno-demokratskoj osnovi i vrednostima; osvajanje preostalog sa težištem na ZB i „liniju vatre”; obuzdavanje Rusije (i Kine) vojnim jačanjem i vojnopolitičkim tvrdim delovanjem. Problem je što neke stare članice u novom multipolarnom poretku imaju i sopstvene interese koje nemaju nameru da obavezno podređuju NATO-u: Turska u politici prema Rusiji, centralnoj Aziji, Mediteranu; Nemačka prema Kini i Rusiji; V. Britanija u politici pokušaja vraćanja na globalnu scenu; Mađarska, Poljska i dr. u nacionalnim politikama. Najbolju ilustraciju disharmonije odslikava odnos članica prema prihvatu „lojalnih” Avganstanaca gde isključivo dominiraju pojedinačni interesi. Čvrstu vernost sada uglavnom garantuju najnovije članice, motivisane da preko NATO-a na brži način kraćim putem uđu u zapadnu interesnu sferu. Poraz u Avganistanu je u svakom slučaju otvorio pitanje dalje sudbine izvornog NATO-a, a svojevremena ocena francuskog predsednika Makrona o smislu opstanka NATO-a nesumnjivo dobija na aktuelnosti.
O zajedničkom planu Kine i Rusije pročitajte OVDE.
Izvor: Politika
