Pravda

Piše: Predrag Popović

Ozdravljenje društva ne može da počne dok diktator ne bude sprečen da luči svoju toksičnu patologiju. Vučića hitno treba, kao karcinom, odrstraniti hirurški preciznom političkom i pravosudnom operacijom. Tek kad on bude izolovan može da se krene s terapijom. Za njega je kasno, ali možda još ima vremena za izlečenje društva od njegove smrtonosne patologije.

Bolest je svačija. Normalni ljudi pate od zdravstvenih problema, a Aleksandar Vučić u njima uživa. NJegova patologija stvara patnju svima u Srbiji, a i šire.

Medicina je davno definisala nekoliko stotina devijacija duha i svesti, koje su razvrstane u dijagnoze sa oznakom F. Među njima možda ima neka koja se ne odnosi na Vučića, ali većina dobro i detaljno opisuju njegove poremećaje. To bi bio njegov i problem njegove porodice, kad on ne bi imao status gospodara života i smrti. Ovako, Vučić je apsolutnu moć i uticaj garnirao ličnom patologijom, koju je raširio u sve pore društva.

Osnovni simptomi Vučićeve patologije su laž i nasilje. Vučić je obesmislio i izreku “laže kao pas”, koja opisuje onoga ko laže bezveze, svaki put kad zine da zalaje. Nema tog psa koji laže kao Vučić.

Mnogi ljudi ulepšavaju svoju prošlost. Najčešće bezazleno kreativno tumače određene događaje, kako bi istakli neke svoje vrline i vrednosti, koje možda i ne postoje, ali oni bi voleli da ih imaju. Kod normalnih ljudi količina laži je ograničena stidom, a kod Vučića dužinom trajanja televizijskog nastupa. Pritisnut brojnim, davno formiranim kompleksima, nesposoban da razume i prihvati koncept stida, Vučić je kreirao predstavu o sebi koja nema dodirnih tačaka s realnošću.

Na Pinku je, pored babice Sarape, rođen Aleksandar Vučić, koji je jači od istine i stvarnosti. Taj Vučić je najbolji student u istoriji Pravnog fakulteta, koji je završio za šest godina, s prosekom ocena 9,2. Zadovoljenje ludačke potrebe da se predstavi boljim nego što jeste Vučić je platio dekanu Simi Avramoviću, čije lažno svedočenje je nagradio ambasadorskim mestom u Vatikanu. Kao što je bio najbolji student, Vučić je bio i najjači mangup u novobeogradskim blokovima – tukao je ugledne kriminalce Peconija i Keku – bio je najhrabriji navijač na Zvezdinom severu, primeran vojnik u JNA i neustrašivi dobrovoljac-četnik na sarajevskoj Grbavici, neodoljivi zavodnik iz “Eskalibura”. Za sve to nema svedoka, osim, možda, transvestita Likane.

Ako još može i da se shvati infantilna potreba za samohvalisanjem, ni stručna lica, psihijatri i psiholozi, ne bi mogli lako da prepoznaju uzroke Vučićevih verbalnih izleta u morbidnu patologiju. Šta je motiv za njegovu priču o tome kako ga je zvanični otac Anđelko terao da jede pokvarenu paštetu? Zašto svoju mamu Angelinu javno, u intervjuima, naziva “matorom kurvetinom”? S kojim motivima sve češće opisuje kako se osećao dok je u rukama držao svoju mrtvorođenu ćerku, koja je trebalo da se zove Neva? Da ludilo bude veće, Vučić priznaje da o toj porodičnoj tragediji nije hteo da govori tri meseca, da ne ugrozi pregovore oko konstituisanja vladajuće većine posle izbora 2014. godine. E, da je javnost tada saznala šta se desilo, to bi zaista ugrozilo kombinacije s Ivicom Dačićem i Milanom Krkobabićem…

Bez pomoći lekara, prepušten svojim fantazmagorijama, Vučić je patologiju upotpunio prizivanjem smrti. Još dok je, kao “devojka za sve”, stažirao u Generalnom sekretarijatu Srpske radikalne stranke, izmišljao je da ga napadaju. Da bi privukao pažnju, ili zbog nekog drugog kompleksa, uveseljavao je Vojislava Šešelja i svakoga ko je hteo da ga sluša pričama o tome da je nepostojeći atentator pokušao da ga udari autom na ulici. Napadali su ga u tramvaju, dok je iz bloka 45 dolazio do centra Beograda. Kasnije su se o njegovu ludu glavu svi otimali.

U proleće 1995, na radikalskoj turneji po Krajini, kod Kostajnice je Vučićev auto upao u hrvatsku zasedu, koja nije postojala. Radikali su zalutali, skrenuli na pogrešan put i zašli u neki šumarak, a to je bilo dovoljno da Šešeljev potrčko izmisli celu scenu u kojoj je jedva preživeo snajpersku vatru. Jednom su ga, kod Zvornika, mudžahedini gađali maljutkom. Nije znao tačno šta je maljutka, ali zvučalo mu je opasno, pa je to stalno pominjao, opisujući kako meci iz tog oružja fijuču oko njega. U vreme agresije na Jugoslaviju, NATO ga je gađao s dva “tomahavka”.

Ubijeno je 16 radnika RTS-a, ali Vučić je znao da je on bio meta. Posle raskola u SRS, Šešelj je naredio da ga likvidiraju Luka Bojović, Sretko Kalinić i Niko Gajić, za koga je, sav uplakan, Vučić tvrdio da je nabavio pušku “crnu strelu”, kojom je hteo da ga pogodi pravo u čelo dok je na bini, na mitingu u Hrtkovcima. Snajperisti britanskog SAS-a napravili su mu sačekušu u Potočarima 2015, ali nisu mogli da ga pogode, jer je pobegao pod kišom kamenja i papuča, koje su na njega bacali članovi porodica srebreničkih žrtava.

Da bi se predstavio kao žrtva, 2016. godine je angažovao Aleksandra Stankovića, zvanog Sale Mutavi, Veljka Belivuka i Marka Miljkovića da postave rashodovano oružje u šumi u Jajincima, pored puta prema porodičnoj kući Vučića. “Tog dana je u Jajincima zabeleženo kretanje 97 ubica i drugih bezbenosno interesantnih osoba”, rekao je Vučić. On jedan, njih 97, i opet džabe, preživeo je.

U zdravstvenim kartonima svih pacijenata u srpskim psihijatrijskim ustanovama zajedno nema ni pola primera izmišljenih atentata, kojima se Vučić kiti kao ordenjem. No, u toj bolesti ipak ima sistema. Dok on kuka, a ne fali mu ni dlaka s glave, iza njega ostaju pravi leševi ljudi, koje je baš on odredio za odstrel. Vučić je predvodio političku i medijsku hajku na Slavka Ćuruviju, Olivera Ivanovića i Vladimira Cvijana. Nije pucao, ali jeste odredio mete. Vučić nije klao u Ritopeku, ali on je dozvolio da nož bude u ruci Veljka Belivuka i ostalih pripadnika naprednjačkog eskadrona smrti s Partizanovog stadiona. Svaki ćevap od Goksija, LJepoje ili bilo kog drugog mučenika, napravljen je po političkom receptu Aleksandra Vučića.

Pandemija Vučićeve patologije zarazila je celo društvo. Zaraženi su funkcioneri u izvršnoj vlasti, službenici u državnim institucijama, svi u vrhu policije, tužioci i sudije. Bez otpora, svi su se saživeli s njegovim mentalnim devijacijama, pristali su na laž da je on i samo on mera svih stvari, da je jači od zakona, pravde i istine.

Kako to izgleda u praksi nedavno je opisao Velimir Ilić, predsednik Nove Srbije. Poput mnogih normalnih ljudi, Ilić je javno zahtevao da se utvrdi odgovornost Zorana Babića za ubistvo Stanike Gligorijević na naplatnoj rampi Doljevac. Da bi “zaštitio čast i ugled”, Babić je tužio Ilića. Upravo u to vreme, Vučić je u intervjuu na Radio-televiziji Srbije izrekao presudu: “Video sam snimak udesa na rampi, Babić ništa nije kriv”. Sudija, koja je postupala po Babićevoj tužbi, bespogovorno je prihvatila Vučićevu presudu. Ilićev predlog da se sasluša petoro svedoka s naplatne rampe, sudija je odbacila uz obrazloženje da je predsednik Aleksandar Vučić rekao da Babić nije kriv, pa nema potrebe da se pozivaju svedoci.

Na sličan način postupa i Republičko javno tužilaštvo u slučaju misteriozne smrti Vladimira Cvijana. U prvo vreme, kad je Magazin Tabloid otkrio da je bivši savetnik dvojice predsednika države, narodni poslanik i potpredsednik Srpske napredne stranke mrtav još od januara 2018. godine, Tužilaštvo je tvrdilo da je istraga utvrdila da je smrt nastupila usled samoubistva “utopljavanjem”, pa je slučaj arhiviran. Usled slučajnog ili namernog propusta, kasnije je objavljeno da istraga Cvijanove smrti još traje. Međutim, Tužilaštvo odbija da otkrije koji tužioc vodi istragu. Zakoni i propisi ne obavezuju nijednog funkcionera u vlasti, baš kao ni Vučića.

To i ne čudi, s obzirom da Vučić insistira na jednoumlju, koja u njegovom slučaju prelazi u maloumlje.

– Mogli smo da ubijemo Veljka Belivuka i Marka Miljkovića. Nismo morali da ih hapsimo, da im omogućimo da pričaju. Mogli smo da ih ubijemo, ali nismo – rekao je Vučić u intervjuu 21. jula 2021. godine.

Vučić zaista misli da može da ubije koga hoće, a da za to ne odgovara. Može da ubija, ali neće, dobar je čovek.

Ta morbidna izjava, u civilizovanom društvu bila bi dovoljna da pokrene pobunu naroda protiv mentalno poremećenog diktatora. No, nije reagovalo ni Tužilaštvo, ni opozicija, ni mediji. Sve je ostalo na zgrađavanju normalnih pojedinaca, koji su na društvenim mrežama s dve-tri rečenice izrazili zgražavanje i brigu zbog stanja u koje je Vučić doveo celo društvo. Srbija je ćutke prešla preko tvrdnje vladara da može sam da, po svojoj volji, odlučuje ko će biti ubijen, ko pošteđen.

Vučić je davno definisao odnos prema tuđim životima. Kao radikalski ‘’veliskosrpski nacionalista’’ huškao je na rat, stimulisao je druge ljude, bolje od sebe, da ginu i ubijaju. Političkim avanturizmom, i to podržanim oružjem, doprineo je stvaranju uslova za etničko čišćenje Srba iz Krajine i urbanih sredina u Hrvatskoj. Isti proces ponovio je na Kosovu i Metohiji. Dok su NATO bombe i albanski teroristi ubijali srpske vojnike i civile, Vučić se useljavao u stan, koji je dobio na poklon od crveno-crne vlade Slobodana Miloševića. U to vreme, dok su na Košarama i Paštriku ginuli momci, koji su verovali u parolu “Nema povlačenja, iza nas je Srbija”, Vučić je podigao velelepni zamak u Jajincima, a za roditelje je sredio kombinaciju sa Zlatanom Peručićem da dobiju stan na Vračaru, neuporedivo skuplji od onoga na beogradskoj periferiji u bloku 45. Sad, na svečanostima u slavu branilaca Srbije, Vučić plače, da svi vide kako izgledaju krokodilske suze.

Kao što se zna, kad krokodil proždere živo meso, krv žrtava u njegovom organizmu izaziva reakciju zbog koje se ovlaže oči, pa izgleda kao da plače. E, tako i Vučić, podgojen i situiran zahvaljujući krvi žrtava koje je gurnuo u smrt, gorke suze roni, ali bez griže savesti, bez kajanja.

Pored bezbrojnih nesrećnika, koje je njegova politika oterala u grob, izbeglištvo ili neko drugo stradanje, Vučić se bestidno rugao tragedijama pojedinaca u izolovanim slučajevima. Ministri Bratislav Gašić i Zlatibor Lončar organizovali su propagandnu predstavu u kojoj je trebalo da se promovišu kao spasioci teko bolesne bebe iz Sjenice. Da bi snimak bio bolji, doček vojnog helikoptera su priredili na surčinskom aerodromu. Ignorisali su upozorenja, insistirali su na svojoj marketinškoj ideji, za koju su unapred napisani i objavljeni tekstovi. Kad je helikopter pao i usmrtio sedmoro ljudi, Vučić je pilota Omera Mehića proglasio za pijanduru i povikao: “Ne dam Gašića! Ne dam Lončara! Eto, ne dam, pa šta ćete sad!”

Bolesno društvo je uzvratilo ćutanjem. Na isti način, bez glasa i jauka, Srbija je prešla preko monstruozne konstatacije, koju je Vučić izrekao u lice Milovana Milivojevića, oca koji traži pravdu za mrtvog sina: “Tvoj sin nije radio na manekenskoj pisti, znao je da može stradati na svom radnom mestu”. Milovanov sin Milomir poginuo je u julu 2017. godine u fabrici oružja u Lučanima. Nije bio maneken, nema veze što je stradao, nije bitno da li je neko odgovoran za tu nesreću, posebno ako taj neko donosi stotine sigurnih glasova SNS-u.

Kao vrhunski inženjer monstruoznosti, Vučić je u istom stilu komentarisao nesreću na gradilištu u “Beogradu na vodi”: “Poginula su dva radnika. Pa šta, ginu ljudi i na gradilištima u Belgiji i Nemačkoj.”

U skladu sa stihovima Željka Brodarića Jappe “majmun radi što majmun vidi”, ponašaju se Vučićevi rođaci, kumovi, saradnici, funkcioneri iz svih grana vlasti. Kad opozicionarima preti “jebaćemo vas u dupe”, Vladanka Malović, šefovica Medijskog tima SNS-a, možda podsvesno projektuje svoje i želje svog vođe, ali time prezentuje uverenje da, kao pripadnica vladajuće kaste, može da priča i radi što god hoće, sve joj je dozvoljeno.

Gde je “jebanje u dupe”, tu je Aleksandar Šapić, koji se ekspresno, odmah po ulasku u SNS, uživeo u okruženje. Šapić je javno, na televiziji s nacionalnom frekvencijom, zapretio da će iščupati srce svakome ko mu kaže da je homoseksualac. Uveren da ima pravo da čast i dupe brani ubijanjem svakoga ko mu se zameri, Gangula zna da može da preti koliko hoće, neće biti kažnjen jer je ta vrsta vučićevske patologije institucionalizovana i opšteprihvaćena.

U taj model uklopio se i Željko Mitrović. Vlasnik Pinka, vodeće fabrike Vučićevih laži, u polemikama na Tviteru koristi rečnik kakvog bi se stideli i normalni ljudi u Čipuljiću. “Tebra, pitaj kevu zašto je vrištala kao svinja, a ja nisam Kraljević Marko, da pola jebe, pola Šarcu daje. Nego, kaži ti nama jel boli kad vas taslačim kao magarac? Šta ću, tebra, kad me tvoja keva ne pušta! Nezasita smrduša! Jebem vas kao stoku! Ja sam sledeća vlast, a onda ćeš da osetiš bol pakla! Marš bre govno smrdljivo. Tek tada ću da vas odvalim od života, sad vas on (Vučić) brani! Neću stati dok vas ne istrebim” – napisao je jurodivi vlasnik Pinka.

Što trezan Vučić misli, to drogirani Mitrović napiše. Može, zna da neće biti sankcionisan. Tužilaštvo za visokotehnološki kriminal pokrenulo je oko 800 istraga i sudskih postupaka protiv građana koji su psovkama i uvredama “ugrožavali bezbednost predsednika Aleksandra Vučića”. Ko napiše da je Danilo pijan, a Milica kljakava, završiće u pritvoru. Kad Mitrović preti istrebljenjem onih koje “taslači kao magarac”, nikome ništa. Logično, istrebljenje svih nepodobnih građana je osnova strategije, koju Vučić uspešno sprovodi u pljačkaškom pohodu na Srbiju.

Značajan doprinos širenju vučićevske patologije daje aktuelni ministar policije. Fotografija Aleksandra Vulina i više puta osuđivanog navijača FK Rad Vladimira Kovačevića, zvanog Kovač, ilustruje spregu izvršne vlasti i kriminala.

Veljko Belivuk i Marko Miljković nedavno su, na saslušanju u Tužilaštvu za organizovani kriminal, otkrili detalje saradnje s Vučićem i Vulinom. Miljković je rekao da se s Vulinom upoznao krajem 2019. godine u noćnom klubu „Gotik”. „Vulin mi je predložio da im nađem jedan štek van Beograda na neko određeno vreme. Vodio sam ga prvo u dve kuće na levoj obali Dunava, to znači Krnjača, Borča, Ovča itd. NJemu se tamo nisu svidele te dve kuće iz više razloga, a glavni razlog je bio što sam ja upravo iz tih krajeva, pa da nas ne bi povezivali. Nakon toga odveo sam ga u Ritopek, gde je bio oduševljen. Rekao mi je da u tu garažu niko ne dolazi dok je oni koriste”, naveo je Miljković, koji tvrdi da je Vulina poslednji put video u leto 2020. godine.

– Da nisu počinili toliko užasa, ovo bi bilo smešno. Apsolutno nikakve veze nemam ni sa jednim od njih, ni sa jednim! – odgovorio je Vulin.

Ministar policije je danima objašnjavao da ne poznaje Belivuka i Miljkovića, kao ni bilo kog drugog kriminalca iz te grupe. Demantuje ga fotografija na kojoj pozira zagrljen s Vladimirom Kovačevićem, vođom navijačke grupe „Junajted fors” Fudbalskog kluba Rad, iz koje je Belivuk stigao na Partizanov jug, među „Janjičare”.

Kovačević je hapšen zbog napada na službeno lice, nasilničkog ponašanja, izazivanja opšte opasnosti i teške krađe. U maju 2020. godine uhapšen je u jednoj kladionici na Voždovcu. Policija je kod njega pronašla „škorpion”, za koji je Kovačević rekao da nije njegov, već mu ga je dao prijatelj „da ga pričuva”. Kovačević je odbio da otkije identitet prijatelja, vlasnika „škorpiona”.

Pet meseci kasnije, u oktobru 2020, odmah po izlasku iz zatvora, Kovačević je napadnut na Banjici. Nepoznati napadač je na njega ispalio 7-8 metaka, pa pobegao.

– Sve se desilo oko 12,30 na ulici. Prolaznici, koji su se tu zatekli, bili su vidno uznemireni i prijavili su policiji pucnjavu. Uviđaj je obavljen. I sam Vladimir Kovačević je dao izjavu policiji. Rekao je da je napadač bio maskiran, da zato ne može da ga prepozna, ali i da ne zna zašto bi neko želeo da mu naudi – objavio je Kurir izjavu anonimnog izvora iz istrage.

Aleksandar Halabrin je nestao 20. marta 2020. godine, a njegovo telo je nađeno zakopano u plitkoj jami na nekoj njivi pored Sopota. Mara Halabrin, majka pokojnog Aleksandra, u intervju za Jutjub kanal Slavija Info istakla je da se njen sin družio s Vladimirom Kovačevićem.

– U zadnje vreme, pre nego što je nestao, moj sin se najviše čuo s Vladimirom Kovačevićem, s kojim je trebalo da se nađe tog dana kada je nestao. Kad sam prvi put išla u SUP da prijavim nestanak sina nisu hteli ni da me saslušaju, rekli su da znaju za slučaj. Drugi put su mi rekli da nisu znali za nestanak. Izjavu sam dala 27. marta, u ponedeljak, a u sredu je uhapšen Vladimir Kovačević u jednoj kladionici u jutarnjim časovima. Ja sam to pročitala u novinama, zato što je nosio oružje. Proveo je četiri meseca u zatvoru. Policajci su mi rekli da su ga tamo obišli da ga pitaju za Aleksandra, zato što je bio njegov zadnji kontakt s njim, što je i utvrđeno. Policajci su mi rekli da Kovač ne želi da o tome priča. To sam dobila kao odgovor. Vladimir Kovačević je posle, opet sam saznala od policije, pušten uz nanogicu, posle četiri meseca. Kad god sam ih pitala što ne zovu opet Kovača, mene je to kopkalo, nadala sam se da će možda nešto reći, oni su mi govorili da su ga pitali jednom i ništa im nije rekao i da nema ništa novo da im kaže. Tako cele godine, isti odgovor. Rekli su mu da slučaj ubistva mog sina možda nikad neće biti rešen – rekla je Mara Halabrin.

Aleksandar Halabrin je neko vreme živeo u stanu Petra Panića Pane, kuma Aleksandra Vučića, a družio se i s Danilom Vučićem.

– Aleksandar je živeo otprilike godinu dana u stanu za koji su mi rekli da je vlasnik Petar Panić. Imam i adresu koju sam dala policiji, da obiđu stan. Oni su, navodno, bili tamo i nisu našli nikoga. Meni je to bilo neobično, jer se može proveriti u katastru ko je vlasnik, taj kraj u Zemunu je pokriven kamerama, može da se vidi ko ulazi. Par puta sam pitala policajce da li su zvali Panića na informativni razgovor. Prećutali su, nikada mi nisu dali odgovor, videla sam da izbegavaju tu temu. Moj sin se družio i s Danilom Vučićem. Kad mi je to prvi put rekao, nisam poverovala. Međutim, znam da su zajedno išli na litije do Crne Gore – rekla je Mara Halabrin.

Ubistvo Aleksandra Halabrina nije obuhvaćeno istragom protiv kriminalne grupe Veljka Belivuka. Do danas nije rešeno, a Vladimir Kovačević, poslednji čovek s kojim se Halabrin susreo, odbija da sarađuje s policijom. Umesto da sarađuje sa inspektorima, Kovačević se grli s ministrom policije, kao što se grlio s Dijanom Hrkalović, s kojom stanuje u istoj zgradi na Voždovcu.

S obzirom na debeli kriminalni dosije, pošto je državljanin Crne Gore, Vladimiru Kovačeviću je zabranjen ulazak u Srbiju, ali ni to mu ne predstavlja problem da se druži sa šefom srpske policije Aleksandrom Vulinom, koji se nedavno promovisao u čin pukovnika.

– Fotografija mene i meni nepoznatog čoveka nastala je na koncertu Riblje čorbe. Proveriću ko je u pitanju i objaviću sve što saznam – rekao je Vulin, ali ni njegova tetka iz Kanade ne bi poverovala u to.

Nije poverovala ni Mara Halabrin, koja lično poznaje Kovačevića.

– Kad sam videla fotografiju Vulina i Kovača celu noć nisam oka sklopila. Ovim sam izgubila svaku nadu u policiju. Nisam je imala ni ranije, ali ovo me je dotuklo. Negde duboko sam verovala državi u kojoj sam rođena, ali šta sad da očekujem – rekla je majka Aleksandra Halabrina, koji je nestao nakon što je otišao na sastanak s Kovačevićem.

Vulin i Kovačević daju izjave istražnom odeljenju Večernjih novosti, ali ne i nadležnom tužilaštvu. To i ne može da se očekuje dok se Srbija ne izleči od Vučićeve patologije.

Aleksandar Vučić svakom izjavom dokazuje vlastite mentalne poremećaje. Ipak, ima i onih koji postavljaju pitanje – ako je lud, što sebi ne odseče prst? Greše. Vučić je sam sebi milion puta sekao prste. Upuštao se u političke i poslovne avanture iz kojih je izlazio poražen i ponižen. Kriminalizovao je svoj najbliže, oca Anđelka, brata Andreja i sina Danila. Uništio im je živote, kao i sebi. Na njegovu i opštu nesreću, nikad nije kažnjen za zlodela koje je izvršio. Bolest nije tretirana na vreme, pa je uzela maha i napravila od njega nultog pacijenta, kliconošu koji je zatrovao celu Srbiju.

Vreme je za lečenje. Nije dovoljno samo Vučića smeniti s vlasti i spakovati u zatvor ili ludnicu, gde mu je i mesto, već mora da se terapija primeni nad celim društvom. Neophodno je sankcionisati sve bolesnike iz naprednjačkog kartela.

Pandemija vučićevskog virusa može da se zaustavi pravosudnim vakcinama i karantinom u kome će se naći funkcioneri SNS-a, njihovi medijski i batinaški odredi, oboleli tužioci i sudije, kriminalci u policijskim uniformama i civili. Dok je nulti pacijent na slobodi, Srbija će biti bolesna.

Milošević je pre 20 godina predviđao sudbinu Crne Gore. Više o tome čitajteOVDE.

Izvor: Magazin Tabloid