Pišu: Zoran Čvorović i Vladimir Dimitrijević              

U intervjuu datom za Božić nedeljniku „Pečat“, ove, 2022. godine, episkop bački dr Irinej Bulović je, sa njemu svojstvenom preciznošću, dao odgovor na niz pitanja koja muče savremenog pravoslavnog Srbina, ali je, po našem mišljenju, naročito bitan način na koji je izložio trezveno stanovište kad je pred nama kovid 19 i koronokratija kao model reorganizacije društva. Intervju je zasnovan na preciznim zapažanjima zdravog razuma kad je zvanični „korona narativ“ u pitanju, ali i prožet hrišćanskom verom koja opominje neke „medicinske diktatore“ da Hristos nikoga nije lečio na silu.

Naravno da se ne poriče postojanje bolesti i njena smrtonosnost, ali se postavlja pitanje koliko su efikasni metodi borbe protiv korone, a naročito masovna vakcinacija neproverenim cepivima, prva takvog obima u istoriji.

Episkop bački, koji je i sam preživeo bolest, navodi raznostrane pristupe datom problemu i daje multiperspektivne odgovore koji su uvod u nova pitanja, ali je najvažnije da je, u ime svih pravoslavnih vernika, imao odlučnosti da kaže da je Bog jači od bolesti, i da je sloboda veroispovesti, a pre svega svetopredanjskog primanja Tela i Krvi Hristove iz pričasne Čaše nešto neprikosnoveno.             

GLAS U ODBRANU SLOBODE

Ne zaboravimo – dignut je i glas u odbranu čovekove bogolike slobode i slobode društva, upravo kako se očekuje od teologa koji je, u isti mah, i episkop:“ Istorijski aspekt pandemije smo, nadam se, u dosadašnjem razgovoru dovoljno osvetlili. Antropološki i civilizacijski, ona se javlja kao novi izazov, kao najnovija – srećom, ne i najstrašnija – u dugom nizu epidemija i pandemija koje čoveka prate od iskoni do dana današnjega. Najmučniji su, međutim, politički i sa njime neraskidivo povezani ekonomsko-finansijski aspekt. Vremenski prva epidemiološka mera, koja se, evo, pretvorila u trajnu meru, jesu izolacija ljudi, delimična ili potpuna, i držanje rastojanja među ljudima. Postepeno, međutim, državni i politički činioci širom sveta, bilo na podsticaj medicinskih autoriteta bilo uz njihov naknadni pristanak i saradnju, počeli su da prelaze svaku granicu u zabranjivanju druženja među ljudima (a čovek je, ne zaboravimo, druževno i društveno biće, te van zajednice sa drugim ljudskim bićima i ne živi kao čovek), u ukidanju slobode kretanja i učestvovanja u javnim manifestacijama, u kršenju prava vernika na javno bogosluženje i, uopšte, na praktikovanje vere, sve do upada policije u hramove i izgonjenja vernika iz hramova, sa vrhuncem u pokušaju da se specijalno hrišćanima zabrani ono što im je najsvetije, a to je sveto Pričešće, ili da im se, pod pretnjom sile, propiše kako smeju, a kako ne smeju da se pričešćuju, čega se nisu dosetili ni najveći gonitelji hrišćanske vere tokom istorije. Ne postoji međunarodni dokument o slobodama i pravima niti pojedinačni ustav neke države koji nije grubo narušen ili, štaviše, defakto derogiran u ime borbe protiv pandemije ili pod izgovorom borbe protiv nje. Izvesne zemlje, pa i čitav jedan kontinent, Australija, u to ime ili pod tim izgovorom su postale neka vrsta modernizovanih masovnih logora. Pojedini milijarderi, znamo koji, i pojedini „svetski moćnici iz senke”, takođe znamo koji, ne kriju da je na njihovom nivou pandemija i doživljena kao idealna prilika da se sprovede planetarna kontrola ljudi, država i naroda i eksperimentalna provera dokle se može ići sa nametanjem neslobodnog društva, odnosno sa pretvaranjem ljudi u bezlične individue i bezimene brojeve, država u protektorate naddržavnih korporacija i „transnacionalnog” biznisa, a naroda u amorfne mase teledirigovanih proizvođača i potrošača koji žive – bolje reći vegetiraju ili životare – od mrvica koje im padaju sa prebogatih trpeza malobrojnih, ali nezasitih vlasnika krupnog kapitala i većine resursa planete Zemlje. Po Orvelu, ropstvo je sloboda. Nije li se u naše dane povampirilo prastaro robovlasničko uređenje društva? Ili, pre će biti, nikad i nije umrlo nego je samo menjalo maske? Odgovor na savremeni politički „test” i „reset” nije, ipak, izostao: protesti i demonstracije u mnogim zemljama, kao i ogromno nezadovoljstvo njihovih građana, reakcija su na programirani globalni politički eksperiment.“(1)

Ovaj intervju bio je ohrabrenje za sve vernike koji očekuju stav svojih pastira kao nešto što se, u teškim vremenima, podrazumeva, ali do čega nije lako dopreti. 

To nas je i podstaklo da se pozabavimo temama kakve su bioetička pitanja i opasnost od sakralizacije politike, koja može voditi dubljim društvenim sukobima.

ISTINSKI BUNT ILI ISTINSKO POKAJANJE 

Nedavno je jedan od potpisnika ovog teksta, Zoran Čvorović, imao elektronsku prepisku sa izvesnim pravoslavnim monarhistom, koji se zalagao za hrišćansku pobunu protiv sistema u kome živimo, i u kome je, po sagovornikovom mišljenju, demokratija uzaludna, jer nas političari stalno magarče:“Poštovani, napisali ste: "Svesno zanemaruju da se sistem nikada nigde nije promenio na izborima i da se ništa ne može desiti bez Božije pomoći."  Kao pravoslavni hrišćani znamo da u svetu sve biva ili po Božijoj volji ili po Božijem dopuštenju, pa i ovako ustrojena Srbija. Kada se budemo duhovno preobrazili kao pojednci, pokajanjem i preumljenjem, preobraziće se, kao što znate, i svet oko nas. U svetu ima jevanđeljske nauke onoliko koliko je Gospod u našim srcima.  Vi predlažete bunt protiv tog sveta ili sistema oko nas: "Zato svaki istinski bunt protiv sistema mora da uključuje ne samo ekonomski ili ekološki, već pre svega duhovni i nacionalni činilac." Ja, pak, verujem u bunt protiv sopstvene palosti i ogrehovljenosti, jer ako budemo spolja buntovali nepreobraženi u meru rasta visine Hristove plašim se da se ne survamo zajedno sa našim socijalnim utopijama u bezdan u koji se survao arhibuntovnik.  Jer, kao što reče sv. vladika Nikolaj ne možemo kod izvršavanja obaveza počinjati s obavezama prema svetu i naciji, a da nismo pre toga počistili korov u sopstvenoj duši i poveli brigu o duhovnom uzrastanju sopstvene dece. Ta borba se ne vodi u politici. Verovanje da je danas moguća politika i država kakva je bila u vreme svetih Nemanjića, a da pritom mi ničim duhovno ne nalikujemo Srbima toga doba, opasna je utopija, koja je po posledicama ravna revoluciji. Pritom, malo šta znamo i o državi Nemanjića. Važno je znati da nisu srednjovekovni hrišćani buntovali protiv antičkog sveta koji su nasledili, već su postepeno preobražavali njegove ustanove protivne jevanđeljskom učenju.  ( Zato, primera radi, u Nemanjićkoj Srbiji imamo otroke-robove, iako Crkva osuđuje ropstvo ). I da se vratimo na početak, Gospod će dopustiti kod pravoslavnih naroda obnovu monarhije tek po našem preobraženju i oboženju. Zato ja ne mogu da budem u ovom momentu praktični monarhista, iako sam to po ubeđenju kao pravoslavni hrišćanin. Svaka drugačija obnova monarhije bila bi farsa opasnih posledica. Politika, po mom mišljenju, ne sme biti utopistička, jer politika je uređenje pravosuđa, obrazovanja, zdravstva, što su vrlo praktične stvari.  Stoga u politici moramo da baratamo činjenicama, a ne našim uobraziljama. Istovremeno, politika mora da bude ideološki osmišljena, da se temelji na određenom sistemu vrednosti i pogledu na svet i u tom delu ona nadilazi datost i može i treba da ima temelj u hrišćanskoj etici. I najzad, kao pravoslavni hrišćanin živim u sekularnoj državi, ona je to po Ustavu i u realnosti. Da li mi se to sviđa jeste sasvim drugo pitanje, ali to pitanje nema veze sa mojim ili Vašim spasenjem, jer se mi ne spasavamo u državi, već u Crkvi. Da li je moguća drugačija država od sekularne u vreme  odavno započete apostasije? Po mom skromnom sudu - ne. Ako patriote budu čekali drugačiju državu za svoj javni angažman ili ako ovu budu rušili buntom, plašim se da će im se deca probuditi u jezivijoj stvarnosti od one koju možemo zamisliti. A naše je obaveza da se trudimo za bližnje."
    O čemu je reč? 

NESTANAK HRIŠĆANSKIH DRŽAVA I RADIKALNA SEKULARIZACIJA 

Pravoslavni hrišćani polaze od ograničenosti i uslovnosti ljudskih, odnosno državnih zakona. Oni Božiji zakon nadređuju ljudskom. Kao izraz takvog shvatanja u Vizantiji je, na osnovu jedne Justinijanove novele, crkveni kanon dobio veću pravnu snagu od državnog zakona, pa su zakoni suprotni kanonima bili nevažeći.       

Današnje države su nastale kao rezultat dugog procesa apostasije, otpadanja od Boga i Crkve. Same pravoslavne monarhije su u mnogo čemu pale na istorijskom ispitu, inače Gospod ne bi dozvolio njihov nestanak. Setimo se samo vlasti Romanovih: što su Petar i Katarina Veliki uradili Ruskoj Crkvi, uprkos spoljašnjem ispovedanju hrišćanske vere, u mnogo čemu je bilo „protoboljševičko“ gonjenje pravoslavnog hrišćanstva po modelu protestantskog stavljanja države iznad savesti ljudske i crkvenog ustrojstva. Da i ne govorimo da se, zbog ideologije jugoslovenstva, poslednja dva srpska vladara iz kuće Karađorđevića, nisu ni miropomazala na carstvo, kakav je bio Bogom blagosloveni poredak za pravoslavne vladare.

Danas se hrišćanski pogled na pravo ne može nametnuti agnosticima i ateistima, a da se ne izazovu nemiri i nesreće u društvu, jer agnostici i ateisti čine većinu u odnosu na ocrkovljeni deo društva ( nije reč o nominalnim hrišćanima, naravno ). A Crkva se na Sv. Liturgiji moli za mir sveta. U kojoj meri će savremeno pravo izražavati hrišćanska uverenja jednog društva zavisi od broja, snage i iskrenosti vere savremenih hrišćana. Jednom rečju, verski neutralno pravo je plod duge apostasije,  ali šta tek reći za novo antihrišćansko zakonodavstvo?  Borbu moramo usmeriti protiv njega, a ne tražiti nešto što je nerealno, što je bilo u Vizantiji ili srednjovekovnoj Srbiji, jer mi nismo ni Romeji, ni Nemanjini Srbi. Bolje je imati vrednosno neutralno pravo nego neopagansko pravo Novog svetskog poretka koje hrišćane goni i govori im, kao Rimska imperija nekad, „Nije vam dozvoljeno da postojite“.

Ako sudimo sa stanovišta Otkrovenja čini se da će u budućnosti pravoslavnim hrišćanima  biti prioritetnije da zaštite svoju individualnu slobodu veroispovesti, nego što će im se dati prilika da ponovo hristijanizuju državu i pravo. Međutim, to kako će izgledati budućnost jeste tema koja prevazilazi naše skromne uvide, pošto se znanja o budućnosti daju blagodaću Božijom samo retkim svetim otšelnicima koji su napustili ovaj metežni svet i otišli u pustinju.

Šta to konkretno znači? 

ŠTA TREBA BRANITI 

U vreme u kome živimo, svetosavski episkopat i sveštenstvo mora pred državom da brani pravo Crkve (kolektivna sloboda veroispovesti) i vernika pojedinaca (individualna sloboda veroispovesti) na slobodno ispovedanje svoje vere, što znači, primera radi, i pravo da odbiju neki medicinski zahvat iz verskog ubeđenja ili da svoju decu vaspitavaju i obrazuju u skladu sa svojim religioznim uverenjem.

Čini se da pravoslavni ne shvataju koliko su danas osnovni postulati tradicionalnog liberalizma važni za odbranu njihove slobode u odnosu na sve totalitarniju savremenu državu. Radi se o svojevrsnom  istorijskom paradoksu, doduše iz ugla istorije Zapada, pošto je u 18. i 19. veku liberalizam s građanskim revolucijama izvršio konačnu dehristijanizaciju zapadnih društava.

S druge strane ne možemo tvrditi da naše zakonodavstvo treba da počiva na hrišćanskoj etici samo na osnovu činjenice da se ogromna većina naših građana izjašnjavaju kao pravoslavni hrišćani. Da bi dobili demokratski legitimno zakonodavstvo utemeljeno na hrišćanskoj etici (a za to su potpisnici ovih redova svim svojim ličnim i javnim stavom ), npr. u pogledu abortusa kao utrobnog čedomorstva, morali bi  ( nominalno ) pravoslavni birači da na izborima kao svoje predstavnike u Skupštinu Srbije uvedu poslanike utemeljene u hrišćanskoj etici, a takvih, po svemu sudeći, nema. Samim tim je, iz praktične perspektive, a ne sa stanovišta željenog, upitan i pravoslavni karakter srpskog društva.

Ali, svedočiti se mora: hrišćanska istina je večna, a ne relativna kategorija. Stoga je klir, po blagodati hirotonije i rukopoloženja, dužan da glas svog nepristajanja na nametanje antihrišćanskih državnih zakona učini jačim od protesta pravoslavnog laikata. Klir je vodeća snaga koja će glasove laikata usmeraviti u borbi za vrednosti, ali, pre svega i iznad svega, za zakone koji će biti vrednosno neutralni, a ne antihrišćanski i antihristovski. Uostalom, narod kaže:“Trista – bez popoa ništa“. 

DRŽAVA: NEUTRALNA ILI BOGOMRZAČKA?

Uostalom, sve je to već rečeno u „Osnovama socijalne koncepcije Ruske Pravoslavne Crkve“:“Načelo slobode savesti, koje se kao juridički pojam pojavilo u periodu od 18. do 19. veka, pretvara se u jedno od temeljnih načela međuljudskih odnosa tek posle Prvog svetskog rata. Ono je sada potvrđeno Opštom deklaracijom ljudskih prava i ulazi u ustave većine država. Pojava načela slobode savesti svedoči o tome da se u savremenom svetu religija od „opšte stvari“ pretvara u čovekovu „ličnu stvar“. Taj proces sam po sebi svedoči o raspadu sistema duhovnih vrednosti, o gubitku usmerenja ka spasenju u većem delu društva koje je utvrdilo načelo slobode savesti. Ako se prvobitna država pojavila kao instrument kojim je u društvu utvrđen božanstveni zakon, onda sloboda savesti konačno pretvara državu u isključivo zemaljsku instituciju, koja se nije vezala religioznim obavezama.

Ustanovljenje juridičkog načela slobode savesti svedoči o tome da je društvo izgubilo religiozne ciljeve i vrednosti, o masovnoj apostasiji (otpadništvu) i o faktičkoj ravnodušnosti prema delu Crkve i pobedi nad grehom. Međutim, to načelo se pokazalo kao jedno od sredstava postojanja Crkve u nereligioznom svetu, dopuštajući joj da ima legalan status u sekularnoj državi, kao i nezavisnost u odnosu na inoverne ili neverujuće društvene slojeve.

Onaj državni pogled na svet koji je neutralan u odnosu na religiju ne protivureči hrišćanskoj predstavi o prizivu Crkve u društvu. Međutim, Crkva je dužna da državi ukaže na nedopustivost širenja ubeđenja ili dejstava koji vode ka potpunoj kontroli nad životom ličnosti, nad njenim ubeđenjima i odnosima s drugim ljudima, a takođe i ka rušenju ličnog, porodičnog ili društvenog morala, ka vređanju religioznih osećanja, nanošenju štete kulturno–duhovnoj samobitnosti naroda ili ka pojavi pretnje svetom daru života. U ostvarivanju svojih socijalnih, dobročiniteljskih, obrazovnih i drugih društveno značajnih programa, Crkva može da računa na pomoć i sadejstvo države. Isto tako, ona ima pravo da očekuje da će država, prilikom uređenja svojih odnosa s religioznim zajednicama, uzimati u obzir broj njihovih pripadnika, njihovo mesto u formiranju istorijskog, kulturnog i duhovnog lika naroda, kao i njihovu građansku poziciju.“

Dakle, da ponovimo: Crkva je nezavisna od države. U vremenu u kome živimo, kada antihrišćanska država nameće antihristovske zakone, za Crkvu je najbolja pozicija borba za neutralno pravo, koje će štititi slobodu savesti – svačije savesti. Zato je veoma bitno da ovakvo stanovište zauzmu i patriotske političke organizacije, kojima je pravoslavni identitet važan i određujući.  

OPASNOST  OD SAKRALIZACIJE POLITIKE 

Patriotskom delu javnosti neretko je svojstveno da pojedine društvene teme pretvara u predmete svojevrsnog kulta o kojima ne može da se vodi racionalni dijalog. Pošto se izvrši sakralizacija predmeta o kome je reč, pošto se više ne radi o društvenom pitanju, nego o predmetu kulta, prema neistomišljenicima počinje da se pokazuje sektaška netrpeljivost, pa se društvo zbog toga radikalno deli i sukobljava. 

Ovaj fenomen izvorno je bio svojstven engleskim puritancima i američkim protestantima, kod kojih je, posle gubitka pričasnog zajedništva i nakon sekularizacije religioznog akta, čovekova žeđ za sveštenim nadoknađivana sakralizacijom pojedinih stavova i vrednosti društvenog morala. Dok je u Vizantiji borba za ortodoksiju kao istinu vere i duhovnog života bila u središtu političkih i društvenih polemosa (setimo se samo epohe tzv. „palamitskih sporova“), savremeno posvetovnjačeno društvo Zapada sakralizuje teme koje po svojoj prirodi ne mogu biti sakralne. Recimo, pitanje obaveznosti vakcinacije (potpisnici ovih redova su, inače, svojim javnim angažmanom, jasno pokazali da su protiv obavezne vakcinacije, a za slobodu izbora ) može biti i jeste samo PRAVNO PITANJE,  a ne predmet „vakcinaškog“ ili „antivakcinaškog“ kulta.     

Predmet svetovne politike ne može biti jedna verska tema kao takva, niti se bilo koja tema svetovne politike sme sakralizovati. Predmet svetovne politike su pravna pravila koja regulišu život jedne zajednice. Kroz svetovnu politiku se mora svakom obezbediti pravo da odbije vakcinu iz bio kog razloga, pa i iz verskog, i to je dovoljno kada je u pitanju svetovna politika. 

NEOPHODNOST CRKVENOG ODGOVORA

Ipak, šta je osnovni razlog sakralizacije pojedinih društvenih tema? Nije u pitanju samo posvetovnjačenost društva, nego uklanjanje klira i bogoslova Pomesnih Crkava od ozbiljnog bavljenja aktuelnim duhovno – društvenim napetostima, pa i bioetikom ( a pitanje obaveznog vakcinisanja je, između ostalog, hrišćansko bioetičko pitanje ). Ako u besedama episkopa i klira nema bioetičkih tema, ako se one  ne nalaze u razgovorima sveštenika i vernika posle Liturgije, ako se prećutkuju da bi se, iz ovog ili onog razloga, ugodilo svetovnim vlastima, one će se pojavljivati u polju dvodimenzionalne političnosti, i postaće „svetinja“ ono što ne može biti osveštano. 
 
Davno je Žarko Vidović rekao da parohije moraju postati naši novi zavičaji, jer smo bez zavičaja ostali. A dijalog je ključni put ka zajedništvu i samopoznanju:“Kriza duhovnosti je počela davno, kada je liturgizam zamenjen klerikalizmom. Jedino je Pravoslavlje liturgizam, taj dijalog pred Bogom. Ja sam sagovornik sa sveštenikom, a ne poslušnik, jer smo mi poslušnici Hristu i nikom drugom. Nama je Otac samo Bog, a Patrijarh, episkopi i sveštenici su nam braća. Zato se oni obraćaju vernicima sa „braćo i sestre“. Mi smo svi sinovi i kćeri Boga, odnosno naših roditelja ako je njihov brak blagosloven. Kriza je kod nas počela kad smo državu stavili iznad Crkve, a Crkva je dijaloška zajednica pred Bogom. O kakvom dijalogu govorim? Onom posle Liturgije, koja nas smirene i sabrane uvede u lični dijalog sa parohijanima u Parohijskom domu, jer samo u dijalogu mogu da razumem tebe, i ti mene i što duže razgovaramo, ti ćeš mi postaviti pitanje kojim me podsećaš na neki moj greh. Ako ne prihvatim smireno to pitanje, i ako ga burno prekinem - nema ništa od ispovesti, ni od pokajanja, nema ni od zajednice. Jer, i to je crkvenost. Crkva je zajednica vernika u koju spadaju vernici i sveštenici sa Vaskrslim Hristom. I crkvenost je osećanje te zajednice. Ne osećanje poslušnosti, nego duhovne zajednice, poistovećenja./…/ Naši sveštenici se izdvoje u svoju sobu, zatvore vrata, izoluju se i nemaju više veze sa vernicima. Kad dođe episkop i on se izoluje od vernika ili u zatvoreni krug kome mi ne možemo da prisustvujemo. Zašto oni sebe izdvajaju? To je odsustvo crkvenosti. Oni moraju da nastave sa nama dijalog kakav je vršen u Liturgiji./…/ Najveći autoritet je Crkva, kad bismo mi bili crkveni. Nismo - zato što ne postoji živ, bratski dijalog između sveštenstva i vernika i sveštenstva i episkopa. Mi znamo episkope, ali nemamo nikakve kontakte sa njima. Mi smo željni ispovesti kao dijaloga, ali toga nema. I mi osećamo njihovo odsustvo. Kako ja da poštujem njegovo dostojanstvo drugačije nego da ga poštujem u njegovom prisustvu? Crkva može biti živa, a ne naredbodavna. Zašto da se parosi i laici boje episkopa? Episkopi su uglavnom uslikani u kontaktima sa političarima, sa vlašću gde vode dijalog, ali mene to ne interesuje. Episkop mene interesuje liturgijski. Neki od njih računaju da je vera poslušnost. Kome? Hristu jedino! /…/ Kad je preminuo naš sveti čovek, koga je omladina zvala Paja - toliko im je bio blizak, posmatrao sam ih kako satima stoje strpljivo u redu da bi mogli da pristupe odru i da posete NJegovu dušu u toj Crkvi. Koliko je mladog sveta koji nikada ne ide u Crkvu pratilo našeg Pavla, divnog čoveka, brata Pavla, vladiku srpskog. On je autentični vladika srpski - brat vladika srpski. On je znao da smo on i mi sinovi Božiji.“

Ni više ni manje nego sinovi Božji. 

ODNOS CRKVE I DRŽAVE 

U „Osnovima socijalne koncepcije Ruske Pravoslavne Crkve“ jasno je rečeno:“Crkva nepogrešivo propoveda Hristovu istinu i prenosi ljudima moralne zapovesti koje potiču od Samog Boga, zbog čega nema vlast da izmeni bilo šta u svom učenju. Ona nema vlast ni da zaćuti, ni da prestane da propoveda istinu, bez obzira na to kakvo učenje propisuju ili šire državne instance. U tom pogledu, Crkva je potpuno slobodna od države. Radi nesmetanog i unutrašnje slobodnog propovedanja istine, Crkva je tokom istorije bila više puta progonjena od strane neprijatelja Hristovih. Međutim, i progonjena Crkva je pozvana da trpeljivo podnosi progone, ne uskraćujući lojalnost državi koja je progoni.

Pravni suverenitet na teritoriji države pripada njenim vlastima. Prema tome, one određuju juridički status Pomesne crkve ili jednog njenog dela, prepuštajući joj mogućnost nesputanog vršenja crkvene misije ili pak ograničavajući tu mogućnost. Samim tim, državna vlast pred licem Večne Pravde daje sud o samoj sebi i, na kraju krajeva, predskazuje svoju sudbinu. Crkva ostaje lojalna državi; međutim, iznad zahteva za lojalnošću je božanstvena zapovest: izvršavanje dela ljudskog spasenja u svim uslovima i u svim okolnostima.

Ako vlast prisiljava pravoslavne vernike da odstupe od Hrista i NJegove Crkve, a takođe i na grešna, dušegubna dela, Crkva je dužna da takvoj državi otkaže poslušnost. Sledeći zapovest svoje savesti, hrišćanin može da ne ispuni zapovest vlasti koja ga prisiljava na težak greh. U slučaju da crkvena Punota nije u mogućnosti da se povinuje državnim zakonima i odlukama vlasti, crkvene starešine mogu da, nakon dužnog razmatranja pitanja, preduzmu sledeće postupke: da u pogledu problema koji se pojavio stupe u dijalog sa vlastima; da pozovu narod da primeni demokratski mehanizam za izmenu zakonodavstva ili preispitivanja odluke vlasti; da se obrate međunarodnim instancama i svetskom javnom mnenju; da se obrate svojim čedima s pozivom na mirnu građansku neposlušnost.“

U ovom iskazu sadržana je punota istine za koju se i potpisnici ovih redova zalažu. Da bi se izbegla Scila klerikalizma i Haribda sakralizacije politike, treba ploviti burnim morem ovoga sveta ne samo sa Odisejevom mudrošću, nego, pre svega i iznad svega, sa hrišćanskim smirenjem i logosnim čitanjem znakova vremena.  

1.    http://www.spc.rs/sr/episkop_bachki_dr_irinej_bozhitshni_intervju_pechatu

Tekst je pisan isključivo za portal Pravda, prenošenje je zabranjeno bez saglasnosti redakcije. 

Ostale tekstove Vladimira Dimitrijevića pročitajte OVDE.

Izvor: Pravda