Piše: Slobodan Antonić
Dušan Mašić ga je denuncirao da ima `falsifikat` u medicinskoj dokumentaciji (ovde), a za isto su ga optužili Ivan Videnović (ovde) i Predrag Brajović (ovde). Marko Vidojković ga je nazvao „Ludim Nolijem“, ismevajući ga da je „falsifikovao testove, potvrde, dokaze, sve samo da bi došao da igra na teniskom turniru u Australiji“ (ovde).
Nikola Samardžić je tvrdio da je već „6 miliona umrlo zbog raznih Novaka“ (ovde), a Antonela Riha je s visine podučavala srpsku javnost da je sasvim u redu što je Novak u pritvoru, jer eto, „postoje države koje imaju zakone i ti zakoni važe za sve“ (ovde). Isidora Stakić je, uz krokodilske suze, upozoravala decu da ih je Novak možda zarazio (ovde), a isto licemerno denunciranje čitali smo i kod Slobodana Georgieva (ovde).
Goran Ješić je Đokovića uvrstio u „nevakcinisane ludake“ i nadmoćno zaključio: „Kakav kretenski kraj jedne neverovatne sportske karijere“! (ovde). A Teofil Pančić je još superiornije poručio Novaku: „Vakciniši se, dečko!“ (ovde).
Najbolja je, naravno, bila Sonja Biserko, koja je uspešno spojila Đokovića i ratove devedesetih. Ona je objasnila da „slučaj Đokovića i pomutnje koju je izazvao među srpskim narodom, ilustrira stanje duha u zemlji“. „Đoković je pošao u Australiju nevakcinisan“, a „antivakserski pokret je u Srbiji veoma jak“. „Antivakserski dio populacije je i Vučićevo izborno tijelo“, a „sad je i patrijarh Porfirije uputio podršku Đokoviću“. „Sva ta retorika koja društvo prati čitav niz godina je sad ponovo na površini, a to je tobožnja obespravljenost srpskog naroda“. „Srbija se nikad nije suočila s ratovima iz 1990-ih godina, to se preskače, samo stoji ono da je cijeli svijet protiv Srba“ (ovde).
Ni Žarko Korać nije bio loš, on je Novaka povezao sa Slobodanom Miloševićem: „Đoković je došao u Australiju nevakcinisan“, „i kao takav je glavni krivac za ovo što se dogodilo“. „Srbija je ponovo vraćena u period politike Slobodana Miloševića“, „to je matrica koja u suštini neprekidno traje, a ta matrica glasi da su Srbi proganjani, ali eto, Bog im je dao poseban zadatak“ – „Ta matrica je zastrašujuća”! (ovde).
Već sam pisao o drugosrbijanskoj „kulturi lupetanja“ (ovde). Kad proglasite nekog `neprijateljem` – kao Novaka, jer je „nacoš“ i „antivaks“ – onda se protiv njega može sve reći, bez obzira na istinu ili pristojnost (ovde). Međutim, i ovde moram da primetim da smo svedoci eskalacije sumanutosti. Sve više imamo posla sa, kako bi Korać to rekao, „zastrašujućim matricama“. Kao da omraza dovodi do sve većeg pomračenja razuma i eksplozije iracionalnosti.
Recimo, Nikola Samardžić je nedavno ustvrdio da zapadnim ambasadama u Beogradu „ne upravljaju ambasadori i njihovi savjetnici“ već „lokalni staf“, što će reći – Srbi koji tamo rade.
Staf u ambasadama postavlja lokalni establišment – policija, što je bila praksa i u Titovom vremenu. Nijeste mogli da se zaposlite kao čistačica ili šofer u bilo kojoj zapadnoj ambasadi ako vam otac nije udbaš, general ili činovnik spoljnih poslova“. Takva situacija, samtra Samardžić, ostala je i dan danas. „Ne prenose zapadni ambasadori naloge svojih vlada vlastima u Beogradu, nego obrnuto: (srpska) vlast komanduje (zapadnim) ambasadama“ (ovde).
Šta treba da ti se dešava u glavi da možeš verovati u tako nešto?! Da Vučić komanduje američkim, britanskim i nemačkim ambasadorom? Čudesno.
Ili, Snežana Čongradin, koja opisuje kako je, svojevremeno, šetala „pored prokletog hrama Svetog Save, u čijim podrumima se nalaze teretane i razne fensi pogodnosti za jedne od najistaknutijih, i tokom rata, i danas, promotere ratnog zločina – popove Srpske pravoslavne crkve“ (ovde).
Šta treba da ti bude u glavi da veruješ kako popovi, najpre, dižu tegove u kripti Sv. Save, a onda, tako nabildovani, prelaze Drinu i tamane dobre Bošnjane? Prajsles.
Takvih sumanutih tvrdnji u Drugoj Srbiji ima koliko hoćeš. Kišjuhas, na primer, tvrdi da je „ljotićevština, evo već trideset i kusur godina (...) dominantna ideologija našeg društva“. „LJotićevski nacionalizam predugo traje, već oko 34 godine“. „Mnogi i mnogi LJotići jesu među nama“ (ovde).
Ideš ulicom – kad ispred tebe LJotić. Okreneš se – LJotić. Uđeš u slušaonicu da održiš predavanje – sve ljotići! O, strašne li sudbe, suza suzu stiže…
A tek Rusi i mi. Teofil Pančić kaže: „nema te grdobe i užasa u Evropi, a i šire, iza koje ovako ili onako ne stoji Kremlj“ (ovde). A, kao što objanjava Milivoj Bešlin, „Srbija je još od 19. veka bila neka vrsta replike Rusije“, zapravo, „Srbija je (danas) ključna ispostava ruske politike, ne samo na Balkanu nego i šire“. Pri tome, „Srbija predugo nije ratovala“, a „ravnoteža snaga u regionu je narušena“, jer „Srbija je kupila neka vrlo skupa i moderna oružja i od Rusije i od Kine“ (ovde).
Heljp, NATO, heljp!
Bešlin nas je prosvetlio i da „Srbija danas (...) nema jasno prozapadni elektronski medij, to je porazna slika“! (ovde). A Kišjuhas je objasnio da je „suština proruske propagande u tome da valja zakomešati mišljenje, kreirati haos i sveopšti zbunj, i zatim relativizovati sve, posejati nepoverenje u (zapadne) medije, institucije i demokratsku politiku u celini“ (ovde).
Sad mi je jasna uređivačka politika N1 i NoveS – namerno šire haos i kontroverze. Recimo, jučerašnji naslov NoveS: „Kokan Mladenović: Neprijatno je ići Suboticom okićenom u bojama srpske zastave“ (ovde). NovaS zapravo želi – ruske zastave. O, pronicljivosti, ime ti je Bešlin!
A tek ubistvo Đinđića... Srbljanovićka je utvrdila da je „ubistvo Đinđića izvela Crna ruka“. Da, ona iz 1903! „Čvrsto verujem da Srbijom, od Majskog prevrata (1903), upravlja jedna parapolicijska i parapolitička organizacija“, tvrdi ona, „ja sam čvrsto ubeđena da Crna ruka postoji i dalje“ (ovde), „to je snaga koja traje čitav vek“, „to jezgro, to zmijsko leglo nikada niko ne sme štapom da takne” (ovde), „Crna ruka doći će glave ovom društvu“ (ovde).
Slično i Kišjuhas: „Ubistvo Đinđića bila je zavera duboke države. U pitanju je sistem od više stotina ili pak hiljada ljudi – oficira, bezbednjaka, sudija, političara, sveštenika, akademika, književnika, redovnih i estradnih umetnika, privrednika i kriminalaca. Pa, samo u akciji Sablja privedeno je 11.600 ljudi. (...) Srbijom vladaju velikosrpski, antizapadno i antimoderno orijentisani ljudi i svetonazori“ (ovde).
Zapravo, ljotićevci su ubili Đinđića, što je isto što i Crna ruka, iza kojih stoje Rusi, a Kinezi su dali oružje – hvala našim objektivnim otvaračima očiju, Srbljanovićki, Bešlinu i Kišjuhasu!
Sve bi to bilo zabavno da ne živimo u koloniji koja grca u dugovima i siromaštvu. Kada sam se pridružio apelu „212 intelektualaca“ protiv džender revizionizma braka, Srbljanovićka je ovako opisala nas, potpisnike:
„Oni su organizovani, imaju mnoštvo novih medija, veoma efikasne kanale komunikacije, svi su u direktnoj ili obilaznoj vezi s ruskim uticajem putem finansiranja, donacija, logistike, tehničkog opremanja medija, svi imaju vidljivost (...) Svi su okupljeni oko jasnih ideja i programa i ne boje se da to i kažu. (...) Ova dobro ustrojena, glasna, jasna, dobro finansirana i opasna manjina, postaje sve popularnija, polako puzi ka vrhu, penje se do sigurne pobede“ (ovde).
„Dobro, Antoniću“, rekla mi je žena, „grcamo u kreditu za stan, a ti kriješ da samo što nisi došao na vlast. Zar to iz Blica da saznajem?“
Kamo lepe sreće da „Beograd komanduje zapadnim ambasadama“, a da mi, 212 intelektualaca, „puzimo ka vrhu, penjemo se do sigurne pobede“. Nažalost, očigledno, imamo posla s kognitivno neurednim svetom. Za kog su svi Srbi Đoković...
A, možda stvarno i jesmo?
Ostale tekstove Slobodana Antonića čitajte OVDE.
(Tekst je pisan za portal Pravda, prenošenje je zabranjeno bez saglasnosti redakcije)
Izvor: Pravda
