Prema rečima bivšeg ambasadora Srbije u Egiptu, novinara Dragana Bisenića, poslednja rasprava u Izraelu o tome kakva je moguća priroda izraelskog napada ili akcije protiv iranskih nuklearnih postrojenja počela je još u septembru prošle godine, kada je šef izraelskih oružanih snaga, general-potpukovnik Aviv Kočavi rekao da je veliki deo povećanja vojnog budžeta izdvojen za pripremu napada na Iran.

Izraelske pretnje Iranu

Početkom decembra prošle godine, podseća naš sagovornik, šef Mosada Dejvid Barnea rekao je da će Izrael učiniti što god je potrebno da spreči Iran da napravi nuklearnu bombu, dok je ministar odbrane Beni Ganc tokom posete Sjedinjenim Državama objavio da je naredio izraelskoj vojsci da se pripremi za mogući vojni udar.

„Ta rasprava takođe je intenzivirana u poslednjim danima prošle godine kada je novoimenovani komandant vazduhoplovstva rekao da je Izrael sposoban da već koliko sutra izvede uspešan napad na iranska nuklearna postrojenja ukoliko to bude potrebno, a samo neki dan kasnije u tome mu se pridružio i ministar spoljnih poslova Jair Lapid koji je rekao da će Izrael učiniti sve što je potrebno da zaštiti svoju bezbednost i da mu za to ne treba ničija dozvola. Misli se, pre svega, na dozvolu zapadnih država i SAD“, napominje Bisenić.

Međutim, primećuje naš sagovornik, treba imati na umu da strateška pozicija Izraela nije takva da će ta zemlja odbaciti svaki sporazum sa Iranom.

„Pred Novu godinu premijer Naftali Benet je, učestvujući u celoj toj raspravi da li Izrael može, sme ili treba da napadne Iran, zauzeo mnogo umereniju poziciju i rekao da se Izrael neće automatski protiviti bilo kakvom sporazumu svetskih sila sa Iranom tokom ovih tekućih nuklearnih pregovora u Beču. Benet je doslovno rekao da Izrael neće biti taj koji će automatski reći ne svakom sporazumu, posebno ako je on dobar“, objašnjava Bisenić.

Odluka u rukama zapadnih sila

Takođe, dodaje on, Iran nije oduvek bio u fokusu izraelske spoljne politike i ne u ovakvom intenzitetu, budući da se na tom mestu smenjuje sa izraelskom orijentacijom prema Gazi. U Izraelu, kako kaže, smatraju da je daleko jednostavnije naštetiti iranskim interesima i uticaju ukoliko se vode akcije u Gazi i protiv Hamasa, a ne ukoliko se traži jedna direktna vojna akcija protiv Irana.

„U ovim raspravama se do sada iskristalisalo stanovište da odluka o tome da li će se napasti Iran ipak mora da ostane u rukama zapadnih sila, a pre svega Sjedinjenih Američkih Država. Amerika je više puta naglašavala da Izrael ne sme da izvrši otvore napad na Iran, ali su takođe nagoveštavali da, ukoliko nema diplomatskog rešenja, ni takav scenario neće biti isključen. To je bila posebno „vruća“ tema u vreme Trampove administracije koja je bezrezervno podržavala Izrael i vladu Benjamina Netanijahua. Međutim, stvari su se promenile kada se promenila adminstracija u SAD i izraelska vlada“, napominje Bisenić.

Ovo pitanje je vrlo kompleksno, a rizici su toliko veliki da je jasno da Izrael, ukazuje Bisenić, ne može sam da preuzme ulogu jednostranog arbitra u njemu, tim pre jer se postavlja i pitanje koliko je napad na Iran izvodljiv sa vojne tačke gledišta.

„Napad na iranska nuklearna postrojenja ne bi bio lak zadatak za izraelsko vazduhoplovstvo jer je reč o meti udaljenoj oko 3000 kilometara, pa bi izraelski vojni avioni morali da prođu iznad vazdušnog prostora nekoliko država pri čemu bi sasvim sigurno bili izloženi neprijateljskim akcijama. Veruje se i da su iranska nuklearna postrojenja raspoređena na brojnim lokacijama, zakopana pod zemljom, a iranska vojska je daleko moćnija od onih u Siriji i Iraku i opremljena sofisticiranim protivvazdušnim sistemima, kao i dosta moćnim raketama srednjeg dometa koje mogu da pogode ciljeve bilo gde u Izraelu“, primećuje naš sagovornik.

Napad ne bi bio lak zadatak

U tom smislu, kako kaže, nekoliko sadašnjih i bivših izraelskih vojnih stručnjaka procenjuje da Izrael u ovom trenutku nema te kapacitete niti sposobnost da uništi ili značajno odloži iranski nuklearni program, te da će biti potrebno najmanje još dve godine da se pripremi napad koji bi mogao da izazove značajnu štetu iranskom nuklearnom programu.

„Stručnjaci kažu da je napad manjeg obima, koji bi oštetio delove ovog programa, ali ga ne bi u potpunosti prekinuo bio je izvodljiv još ranije, ali da je ozbiljniji i širi napor da se uništi na desetine nuklearnih lokacija u udaljenim delovima Irana vrsta napada koji prevazilazi trenutne sposobnosti izraelskih oružanih snaga“, kategoričan je Bisenić.

Kampanja pritiska

On je mišljenja da je diskusija o vojnom napadu na Iran deo i izraelske kampanje pritiska kako bi se osiguralo da zemlje koje pregovaraju sa Iranom u Beču ne pristanu na ono što bi Izrael smatrao lošim dogovorom.

„Zbog toga se povremeno pojavljuju ovako ultimativno-ratoborne izjave i poruke koje treba da podsete na to u kako nepovoljnom pravcu može da se krene u tom razvoju događaja, ukoliko sporazum ne bude poštovao i uvažavao izraelske zahteve, od kojih je najvažniji zapravo da Iran prestane da svoj nuklearni program koristi u vojne svrhe“, kaže bivši ambasador i dodaje da i Iran u svojim reakcijama na ovakve stavove ističe da ni oni ne veruju da Izrael može sada da izvede neku vojnu akciju.

Ono što je značajno, zaključuje Bisenić, jeste da se s vremena na vreme pojavljuje optimizam i kod iranske i kod američke strane da se može napraviti jedan dobar dogovor i da u svemu tome obogaćivanje urana možda i nije glavna tema za pregovore:

„Najsporija tema jeste zapravo princip koji SAD i Izrael nastoje da upotrebe u ovom pregovorima, a to je postepeno uslovljavanje, odnosno postepeno ukidanje sankcija u zamenu za odgovarajuće poteze Irana. Sa druge strane Iran želi da sve sankcije budu ukinute ođednom i da sve ugovorne obaveze budu ispunjene u jednom potezu.“

Pregovori o oživljivanju nuklearnog sporazuma velikih sila i Irana obnovljeni su krajem novembra, nakon što su bili suspendovani u junu kada je Iran izabrao novog, ultrakonzervativnog predsednika.

Izvor: Rs.sputniknews.com