Piše: Ivan Pajović
Već šezdesetih godina dvadesetog veka tvrdilo se da je broj tri milijarde, a koji se zaokružio za samo tridesetak godina. Već 1974. godine broj se penje na četiri milijarde – dakle za četrnaest godina još milijarda. Rast se ubrzava, 1987. godine već je pet milijardi – još milijarda za trinaest godina, 1999. šest milijardi – još milijarda za 12 godina. Sedma milijarda izbrojana je već 2011. godine, a prošlo je od šeste milijarde samo 11 godina. Za očekivati je da će se po jedna milijarda u podatke dodavati u sve karaćem i kraćem roku. Zaključak se izvodi da je od osamnaestog veka do danas broj stanovnika Zemlje porastao za oko 7 milijardi, a za celo dotadašnje postojanje čovečanstva dosegao do samo jedne milijarde. Nekako sve zvuči čudno… Zašto bi, na kraju krajeva, neko lagao?
Da li susrećete na ulici mame sa troje-četvoro dece? Vidite li ih na dokumentarnim snimcima čak i u Jugoistočnoj Aziji, koja je navodno najgušće naseljena i ima najveći prirodni priraštaj? Verovatno ne. Poznato je da danas ima više abortusa nego ikada u istoriji, a da broj preminulih nesumnjivo prevazilazi broj rođenih. Dok su nekadašnje porodice bile mnogodetne, danas je porodica sa više od dva deteta prava retkost. Na koji način se broj stanovnika tako naglo povećava, kako nam se to kroz medije prezentuje?
Iz određenih globalističkih krugova javnost se neprekidno zasipa informacijama o prenaseljenosti, uprkos tome da se, osim u prenaseljenim gradovima, to uopšte ne uočava. Ponešto govori da su informacije o ukupnom broju ljudi na Zemlji namerno preterane i deo određene zavere svetske zakulise. Već se poluzvanično govori o nekakvoj „zlatnoj milijardi”, dok se nezvanično govori da na svetu živi upravo toliki broj ljudi, ne više. Neke činjenice o savremenoj demografiji mogu pokolebati i najveće skeptike. Ukupan broj stanovnika sveta je faktički neproverljiv, a zlonamerna zakulisa može prezentovati ma koji broj.
Možemo početi od Rusije, čija je demografija, pored Kine i Indije, najviše pod sumnjom skeptika. Još 2010. godine posle popisa stanovništva koje je dalo zvanični podatak o 142 miliona stanovnika, pojavili su se prvi tekstovi o tome da je realan broj stanovnika za čitavu trećinu manji. Saradnica Centralnog analitičkog centra ZAGS-a (matična služba RF) Ekaterina Ulitina te godine izašla je u javnost sa podatkom da u Rusiji živi svega 89.654.325 ljudi. Imajući u vidu da je to služba koja tačno beleži broj rođenih i umrlih, istinitost njenog iskaza mogao se smatrati prihvatljivim. Ulitina je iznela i istinitu statistiku koja govori da je samo u 2009. godini u Rusiji umrlo oko pet miliona ljudi, a već u prvih šest meseci sledeće godine čak 4,5 miliona. Iznela je i katastrofičnu prognozu da će za deset godina umreti između 40 i 50 miliona ljudi. Ulje na vatru je dodala činjenica da je Ulitina posle te javne izjave otpuštena iz službe, međutim njene tvrdnje nije demantovala nijedna zvanična institucija. Rosstat (državni statistički podaci) je 2017. godine priznao da je broj umrlih previsio broj rođenih za 9,2%.
Postoje proračuni broja stanovnika i po tzv. indeksu proizvedenih žitarica. Za prosečnu proizvodnju smatra se jedna tona godišnje po čoveku. To ne znači da svaki čovek pojede tonu pšenice za godinu dana, ali po mišljenju stručnjaka upravo takav obim proizvodnje potreban je za održavanje prehrane stanovništva. U to ulaze ne samo brašno, već i životinjska hrana za proizvodnju mesa, mleka i mlečnih proizvoda, proizvodnja alkohola i td. Imajući ovo u vidu, teško se može poverovati da u Rusiji živi oko 146 miliona ljudi. Podaci iz 2015. govore da je u toj godini proizvedeno 104,8 miliona tona žitarica, od toga 61,8 tona pšenice. Od te količine u izvoz je otišlo 33,9 miliona tona, od čega 24 miliona tona pšenice. Ostaje oko 70 miliona tona žitarica, što se poklapa sa apokaliptičnim procenama tzv. teoretičara zavere da u ovoj zemlji živi upravo oko 70 miliona stanovnika.
Skeptici mogu reći da je ipak to možda samo pretpostavka i da u drugim zemljama možda nije tako. Kakvo je stanje u najgušće naseljenim zemljama, Indiji i Kini?
Mnogi fakti govore da u Kini uopšte ne živi oko milijardu ipo ljudi. Ukoliko bi se oslonilo na istorijske podatke o nekadašnjem broju stanovnika, moralo bi se, u šali rečeno, pretpostaviti da je sredinom prošlog veka svaka Kineskinja rađala ne manje od petoro dece godišnje. Ukoliko koristimo podatke Vikipedije i prebrojimo stanovništvo dvadeset najvećih kineskih gradova, dobijamo broj od oko 250 miliona ljudi. Trebalo bi da je više od milijardu Kineza nastanjeno na selu.
Međutim, Vikipedija daje podatak da je udeo gradskog stanovništva u Kini nešto malo više od 50%. Ukupno se dobija broj od oko 500 miliona stanovnika Kine. Sa druge strane – kako prehraniti milijardu ipo ljudi? Prema objavljenim podacima, početkom ovog veka Kina je proizvodila oko 500 miliona tona pšenice. To se uklapa u već pomeniti princip o jednoj toni žitarica po glavi stanovnika. Ako je Kineza milijardu ipo, onda Kina ne može podmiriti ni trećinu prehrambenih potreba stanovništva. Međutim, ako je Kineza dva ili tri puta manje, sve dolazi na svoje mesto. Neko će reći: da, ali žitarice nisu osnovna hrana Kineza, oni jedu uglavnom pirinač. I zaista, pirinča se u Kini proizvede oko 200 miliona tona godišnje. Međutim, ni to nije dovoljno da bi se prehranila milijarda ipo ljudi.
Treba spomenuti i već nadaleko čuvene kineske gradove-fantome, to jest gradove koji su potpuno infrastrukturno izgrađeni, ucrtani na mape, ali nemaju niti jednog jedinog stanovnika. Da li su oni priprema za buduću dodatnu urbanizaciju ili potemkinove kulise koje zavaravaju snimke iz vazduha dajući lažni utisak veće naseljenosti – teško je reći.
Sličan slučaj je sa Indijom. Tvrdi se da će do 2025. godine Indija preteći Kinu po broju stanovnika. Da li je to zaista moguće? Dvadesetak najvećih gradova Indije broje oko 75 miliona ljudi. Gde je još čitava milijarda i dvesta miliona? Teritorija ove zemlje je oko tri miliona kvadratnih kilometara, što čini gustinu naseljenosti od oko 400 ljudi na kvadratni kilometar. To je duplo više nego u Nemačkoj. Ali u Nemačkoj je čitavo mnoštvo gusto naseljenih gradova, a u Indiji gradsko stanovništvo čini oko 5%. Nešto se ne uklapa…
Očigledno da postoji osnov za sumnju da na svetu ne živi 7,5 milijardi ljudi i da je tvrdnja kako se za samo dvestotinak godina stanovništvo umnožilo za dodatnih šest milijardi. Najveći skeptici tvrde da na svetu ne živi više od jedne milijarde i da vladari iz senke ne dopuštaju da se taj broj poveća, jer sa većim brojem skrivena pseudoelita ne bi mogla upravljati. Kao da je milijarda ljudi tačka bifurkacije sistema upravljanja ljudima i da sve preko tog broja nije prihvatljivo. Globalna obmana o broju ljudi na Zemlji direktno je povezan sa mitom o prenaseljenosti.
Još pedesetih godina dvadesetog veka dokazano je da je tehnologija onog vremena dostigla takav nivo da jedan zaposlen čovek može obezbediti sebe, svoju porodicu koja broji ženu, dvoje dece plus jednog penzionera. Danas su tehnologije znatno naprednije, ali radni dan nije skraćen, a za materijalno obezbeđenje porodice često nije dovoljno ni kada rade muž i žena. Broj godina za odlazak u penziju se u svim zemljama neprekidno povećava, premda je ljudski rad u postindustrijskom društvu sve manje potreban, jer ga zamenjuju roboti. Umesto da svet postaje sve bolje mesto za život ljudi, čini se da zapravo postaje sve teže i lošije. Uz to, postavlja se čitav niz pitanja, od kojih je jedno ne bez značaja: da li na svetu zaista živi skoro osam milijardi ljudi? Mnogi će odmahnuti rukom i reći: teorija zavere. Ipak – treba razmisliti.
Tekst je pisan isključivo za portal Pravda, prenošenje je zabranjeno bez saglasnosti redakcije.
Ostale tekstove dr Ivana Pajovića čitajte OVDE.
Izvor: Pravda
