Piše: Vladimir Dimitrijević

Vučić se boji samo zapada

Nedavno je dr Zoran Čovorović dao izjavu poznatom ruskom sajtu „Regnum“, koji vodi Modest Kolerov, ugledni ruski istoričar i čovek povezan sa vlastima u Kremlju. Tom prilikom, Čvorović je istakao da je Vučić od strane Zapada na vlast doveden samo da bi sprečio nacionalno buđenje Srba na Balkanu. Po Čvoroviću, „Vučić jedino strahuje da kod političkog Zapada ne izgubi ulogu glavnog garanta pacifikacije Srba na Balkanu. Sve dok obezbeđuje efektivnu kontrolu nad srpskom politikom u BiH, Crnoj Gori i na Kosovu, Vučić je za Zapad nezamenljiv, ma šta radio u Srbiji. Pacifikacija Srba je Zapadu pre svega potrebna kao predohrana jačanju uticaja Rusije na Balkanu. Da bi pokazao da ima efektivnu kontrolu nad srpskom politikom u "regionu", Vučiću su potrebne sporadične manifestacije srpske političke samosvesti koje prividno radikalizuju situaciju na Balkanu, koju na kraju stabilizuje Vučić kao "garant mira i stabilnosti". Ako se srpska nacionalna politika u Srpskoj i Crnoj Gori ne oslobodi od njegovog štetnog uticaja, njena dalja degradacija u kontrolisanom kolonijalno-koruptivnom modelu, koji je nametnuo Zapad, je neminovna. U tom modelu ključne srpske stranke u Crnoj Gori i Srpskoj biće pretvorene u model "Srpske liste".“(1)                                        To jest, kad god vidite varničenje u BiH i Crnoj Gori, to je lažni požarčić koji, šmirantski, gasi Vučić, pravi sluga NATO okupatora, i pokazuje i dokazuje da je on „stabilizator“ Balkana. Zato su ključne ambasade zemalja čija smo kolonija i pozvala da se kaže DA na referendumu o tobož nezavisnom sudstvu. 
    Iz te perspektive je takođe jasno zašto je Vučiću dozvoljeno da referendum kojim se menja Ustav izvodi opušteno, i da priča o 101% birača koji su glasali. Vučiću je dozvoljeno da prebroji svoje glasače i pripremi predizborni cunami, koji će opoziciju, ako ne bude pameti i minimuma sloge, ponovo zbrisati sa političke scene. Pravi izbori su u aprilu, a opozicija kao da još uvek nije svesna šta i kako bi trebalo da uradi. 

Petina izašlih su suverenisti

Čvorović ističe:“Slažem se da izborne krađe u doslovnom značenju ne mogu biti onih  razmera o kojima govori opozicija, ali su proceduralne neregularnosti veće nego što se mogu zamisliti. Teško je napraviti jedinstven blok oko bilo čega od stranka koje imaju dijametralno  suprotne interese i čiju  volju formiraju različite inostrane i domaće interesne grupe. Kako obezbediti demokratiju u koloniji jeste naše ključno pitanje. Kao i pitanje koje je postavio Branko Milanović - da li su birači u Srbiji uopšte zainteresovani za pitanja političkih sloboda i prava ili samo za svoj ekonomski standard? Da li se sa duhovno praznim, a materijalno sitim individuama, može praviti bio kakva politika? Ipak, rezultat referenduma je pokazao da broj suverenista koji su nacionalno svesni i državno odgovorni u aktivnom delu srpskog biračkog tela nije zanemarljiv (oko 20 ٪ od aktivnog biračkog tela, onih koji izlaze na izbore). Ostaje pitanje da li će opozicija znati to da operacionalizuje. Do sada nije znala.“
Ovo treba imati u vidu. 

Da li je moguća opoziciona saradnja 

Bilo bi, zaista, dobro da opozicija u što većem broju slučajeva ima neku vrstu zajedničkog nastupa – bar kad su izborni uslovi u pitanju. 

Kao stari i nekompromitovani opozicionar, nemam ništa protiv sklapanja predizbornih saveza opozicije, koje je, između ostalog, donedavno teklo kao proces predizbornog udruživanja Stranke slobode i pravde, Narodne stranke i Demokratske stranke, što opet, na ovaj ili onaj način, znači obnovu Demokratske stranke kakva je bila pre 2012. godine. Svakoj pravoj opoziciji, bez obzira da li je „leva“ ili „desna“, želim uspeha u radu i borbi, i mislim da je najmanje što se može učiniti neka vrsta džentlmenskog, makar neformalnog, sporazuma o nenapadanju opozicionih stranaka i kandidata.

Ipak, ne mogu da ne uočim da je pred nama, na ovaj ili onaj način, opet Demokratska stranka, sa celokupnom njenom istorijom u srpskom višestranačju.                         

Šta se moglo učiniti

Kada je stvoren Savez za Srbiju, verovao sam da je okvir opozicione borbe moguće proširiti načelnom idejom - ne puke promene vlasti, nego promene celokupnog sistema laži i prevare nastalog još posle 5. oktobra 2000, kada smo verovali da se Miloševićeva epoha laži i prevare zauvek okončala. Savez za Srbiju je nastao kao pokušaj u tom pravcu: jasan sporazum, koji je podrazumevao poštovanja Ustava Srbije ( svuda, pa i kad su Kosovo i Metohija u pitanju ), koordinisanje akcija, borbu protiv bespravlja i nasilja vladajućeg režima, i zajednički nastup na izborima. Posle eventualne pobede Saveza, bilo je planirano da se novi, istinski demokratski izbori, raspišu nakon godinu dana prelazne nadstranačke Vlade Srbije. Zbog tog su i bojkotovani SNS izbori 2020, pokazujući i zemlji i svetu da je Vučićev režim nedemokratski, što je i on sam morao da prizna ( ne rečima, nego delom ), praveći kratkotrajnu jednopartijsku Skupštinu, lišenu svakog legitimiteta. Nažalost, Savez za Srbiju se raspao  baš posle USPELOG BOJKOTA, i svako je krenuo svojim putem. Sada se nekima čini da je to učinjeno da bi se opet sabrala Demokratska stranka, čija istorija u višestranačju Srbije nije lišena senke koja se, sad već daleke 2009, pretvorila u Srpsku naprednu stranku (tobož, u ime „pripitomljavanja radikala“ ). 

 Iako je referendum pokazao da opozicioni potencijal Srbije nije mali, opet je pitanje - hoće li biti vajde od toga na izborima u aprilu 2022?                                    Naravno, ja i dalje smatram da je jedini put promene sistema, a ne kozmetičkih nastojanja da se sve promeni da bi sve ostalo isto. Demokratija u Srbiji zaslužuje više, a o narodu, čiju bi vlast demokratija trebalo da znači, da i ne govorimo. 
 

1.    https://regnum.ru/news/polit/3478891.html

Tekst je pisan isključivo za portal Pravda, prenošenje je zabranjeno bez saglasnosti redakcije. 

Ostale tekstove Vladimira Dimitrijevića pročitajte OVDE.

Izvor: Pravda