Piše: Slobodan Antonić
Pre referenduma napisao sam da će ishod biti dobar pokazatelj koliko je Vučić stvarno patriota (ovde). Ako jeste, rekoh, on neće dozvoliti predaju sudstva strancima i pustiće da pobedi NE. Ako pak glumi da je patriota, a zapravo sve vreme radi za atlantiste (kao što misli Lompar), onda će po svaku cenu, uključiv i krivotvorenje, nastojati da pobedi DA.
Ishod referenduma izgleda da je dao za pravo drugoj pretpostavci. Gde god da su bili kontrolori opozicije, pobedilo je NE, otprilike 55:45. A gde nije bilo kontrole, ubedljivo je pobedilo DA, s nekih 85:15.
Saša Radulović i DJB tvrde da statistička analiza 4.000 biračkih mesta pokazuje da su, tamo gde nije bilo nadzora, vučićevci pripisali najmanje 400.000 glasova odgovoru DA. Odaziv bi, pred kraj glasanja, iznenada skakao u nebo, a ti birači su, kao po pravilu, masovno zaokruživali DA (ovde).
Tako je Srbija, zahvaljujući ovoj prevari, pristala na promenu Ustava i svoje sudstvo nadalje prepustila Briselu/Berlinu i Vašingtonu.
Ovaj ishod, između ostalog, bio je moguć i zato što je atlantistička/N1 opozicija bojkotovala referendum. Ona je sa svojim kontrolorima mogla da onemogući dopisivanje tih 400.000 glasova. Ali, nije. Zato je postala saučesnik prevare.
Ovo je, na neki način, dobro. Još jednom smo videlo ko je šta, i ko je kakav. Predaja sudstva strancima potvrdila je karakter vlasti kao kolonijalne uprave. A asistiranje građanističke opozicije u tome samo je potvrdilo da su oni „za promenu vlasti, ali bez promene politike“ (Lompar).
Onih 800.000 glasova za NE, međutim, lep su uspeh. Postignut je prvenstveno zahvaljujući društvenim mrežama i predstavlja autentični izraz nezadovoljstva čitavom političkom klasom i onim što radi.
Da podsetim, veliki mediji nisu bili u obavezi da puštaju stranke koje su vodile NE kampanju. Zato ih nisu ni zvali. Nije poštovana ni izborna tišina, niti zabrana učešća funkcionera u referendumskoj kampanji (ovde). Koalicija suverenističkih stranaka (DJB, Dveri, DSS, POKS itd.) trudila se koliko je mogla. Ali, njihovi resursi nisu bili preveliki. Pripomagali su i patriotski sajtovi, kao i grupacije intelektualaca. Ali, i to je bilo ograničenog dometa.
Ipak, argumenti zašto treba glasati NE širili su se kapilarno, od čoveka do čoveka. Mreže su odigrale golemu ulogu. No, to se moglo desiti samo zahvaljujući velikom nezadovoljstvu. LJudima se mnogo šta nije dopalo – od promene referendumskih uslova, preko raspakivanja Ustava u kriznom vremenu, do pretvaranje sudstva u kastu.
I tako, tih 800.000 glasova NE, ma koliko da su bili difuzni i raznoglasni, nije mali kapital, kada razmiljamo o budućnosti. Bliže se izbori, a s njima se uvećava broj lovaca u mutnom. Ali, postoje neka jednostavna pitanja pomoću kojih svako može biti isteran na čistinu. Evo, ekolozi-levičari, NDMBGD, i drugi – samo ih treba pitati, recimo, šta misle o Kosovu.
Jer, kako neko može da brani Jadar, a da mu je svejedno što je isti stranac gađao raketama, okupirao i opljačkao sve što vredi na Simpatični autori emisije Marka Žvaka, vole NDMBGD, vole sve što vole mladi...; ali, kad ih pitaš za Kosovo: „To je de fakto druga država i to je gotova priča, a de jure? – ja bih priznao Kosovo, to je činjenično stanje i ne može da se promeni“ (ovde).
Odlično, sve je jasno, zdravo, do viđenja...
Naravno da će cela građanistička opozicija pitanje Kosova da ignoriše. Oni jedva čekaju da Vučić završi posao, pa da kažu: „Kosovo su izgubili Milošević i Vučić, šta sad da se radi, da gledamo u budućnost, u integracije i investicije“. Zato ih na to moramo neprestano vraćati (ovde).
„Kosovo je lakmus test za sve. `Opozicija` ga ne pominje? Meni je to dovoljno. Nema ga u prvoj tački – nema potrebe da gledam dalje“! (Lambros).
Vlast i građanistička opozicija od ovih izbora žele da naprave još jednu faktičku legitimaciju kolonijalne uprave i kolonijalne politike. Ali, 800.000 NE s referenduma mogli bi da imaju isto takav snažan odjek i na izborima, samo ako uspemo da postavimo temu.
Pa i ako nam pitanje Kosova ne leži, ako je za nekog suviše „desno“, tu su druga eliminaciona pitanja. Recimo: NATO. Jer, odgovor na pitanje – da ili ne u NATO – u našem društvu uvek lepo razlučuje svet normalnih, poštenih ljudi od sveta lakeja i hijena.
Sve ostalo su ideološke sitnice, ali ovo pitanje je ključno. Posle starih, spremaju se novi zločini. Zar ćemo u tome da saučestvujemo?
Preživeli smo desetogodišnji rat s atlantističkom imperijom, najneravnopravniji sukob u istoriji. Ipak smo se odbranili, jer da nismo, danas bismo izgledali kao Libija ili Irak. Nismo kapitulirali, izašli smo iz rata s Republikom Srpskom i s Kosovom kojeg i dalje ne mogu da nam uzmu ako ga ne damo... Zar da se sada, kada se Vavilon urušava, upisujemo u razbojnike?
„Desnica“ i „levica“, to su često samo himere kojima nas zamajavaju. Antikolonijalna i antiimperijalna politika nadilazi sve parcijalne ideologije. Zar za narodni, oslobodilački i odbrambeni pokret rodoljuba nije ohrabrenje tih 800.000 glasova? Zar se pametnim i strpljivim radom to ne može početi pretvarati u ozbiljnu snagu?
Jer, crvene linije su tu i svi ih prepoznajemo. Ili ćemo biti kolonijalna teritorija sa „zatečenim stanovništvom“ – koje sutra može biti zamenjeno drugim, poslušnijim. Ili ćemo biti narod koji ne da na sebe, braneći svoju zemlju, državu i kulturu.
Crvene linije potrebne su upravo da bi se znalo šta se brani. I sve ih jasnije vidimo kako vreme prolazi. Život uz granicu je tvrd, navikli smo da se branimo i čekamo sumrak carstava, da čekamo još jedan reset, i još jednu priliku da se vratimo u Prizren i Knin.
Tokom poslednje posete Hilandaru, Vučić se, navodno, kako su izvestili njegovi tabloidi, „pomolio za Srbiju na grobu Stefana Nemanje“ (ovde i ovde). Jedini problem s tom molitvom je što je Nemanjin grob u Studenici, 800 kilometara dalje.
Ali, laž je sve uočljivija, apsurdnija i smešnija. Referendum je pokazao da nismo usamljeni u ogorčenju tim svetom laži. U Srbiji se sad već očigledno masovno misli svojom glavom. I to je nezaustavljivo i nepovratno. Ne dati više glas laži, ali ni paralaži – ima li šta da je jednostavnije?
Ostale tekstove Slobodana Antonića čitajte OVDE.
(Tekst je pisan za portal Pravda, prenošenje je zabranjeno bez saglasnosti redakcije)
Izvor: Pravda
