Već pri prvom napadu Austrougara, Šefhet se prijavio kao dobrovoljac na frontu. Već na početku borbe biva ponovo ranjen, međutim i pre nego što se skroz oporavio, vraća se na front. Šefhet je imao srce koje je tako toplo kucalo za Srbina, protiv koga se na Kumanovu borio, i dušu koja je iskreno ljubila Srbe.
Kad je nastalo ono strahovito bombardovanje Čukarice i Ade Ciganlije, kad se svuda rušilo, lomilo i raznosilo u prah i pepeo,
Šefhet je sa svojim mitraljezom na „Pobedi“ čekao naređenja, koja su brzo stigla. Posada Male Ade traži municiju. „Pobeda“ natovarena municijom hita Maloj Adi. Ali je već bilo kasno. Pobeda“ se povukla na Čukaricu, ali je Šefhet sa ostalim drugovima skinuo mitraljez sa čamca pa odmah uleteo u streljački stroj u centru Ade. Šefhet je kosio nemačke redove.
Nemački redovi proređeni mrtvim i ranjenim uskolebali su se. Šefhet ostavlja mitraljez, skida karabin s leđa, pa sa tri svoja druga juriša na Nemce. U kiši zrna toga mitraljeza Šefhet izrešetan zrnima pada u naručje svojih drugova.
Šefhetu se još ne odlazi sa ovog bojnog poprišta i ako i sam vidi svoj skori kraj. Hoće da ostane tu do kraja, na toj grudi, koju je i po drugi put zalio svojom plemenitom krvlju, da tu počiva večiti san, na domaku one koju je silno ljubio.
Drugovi ga sa suzama gledaju, odnose ga na topčidersku železničku stanicu, gde jedan teretni voz prima ranjenike.
Voz je tiho i bez piska ulazio u mladenovačku železničku stanicu, da ne probudi one koji su našli mir i večiti san. Voštanica je dogorevala nad skrštenim rukama Turčina Šefheta Halilović, koji dragovoljno dade svoj život za srpski Beograd. NJegov se pogled zanavek ugasio.
Na granatiranom Senjaku, njegova verenica leži raznesena kao i mnoga druga nevina stvorenja koja su se zatekla u orkanu svirepog rata. Igrom sudbine oni su umrli u isto vreme. Sjediniti su svoju ljubav u jezivoj smrti.
Večna slava svim herojima odbrane Beograda!
Izvor: Šajkača
