Piše: dr Ivan Pajović
Vratimo se u nedavnu prošlost, na događaje u Avganistanu. Tada su mnogi pogrešno pomislili da SAD povlače vojsku iz te zemlje kako bi napravili problem Rusiji i Kini, pa da su zbog toga ostavili ogromnu količinu najsavremenijeg naoružanja, ratne opreme i tehnike koju bi talibani mogli okrenuti protiv američkih geopolitičkih protivnika. Ispalo je da su Amerikanci prosto odande pobegli ne stigavši da sa sobom odnesu skupoceno naoružanje, ne pravivši pritom nikakve lukave planove za budućnost. I marionetski režim je toliko brzo pao da nisu uspeli ni sve ljude da evakuišu.
Ovo su potvrdila i dešavanja u Iraku. Krajem 2021. godine Amerikanci su povukli vojsku iz Iraka, doduše u najvećoj tišini, kako se ne bi dogodilo ono što i u Avganistanu. Tada je postalo jasno da su Amerikanci počeli da povlače vojsku iz određenih delova sveta iz razloga ogromnog budžetskog deficita, rastuće inflacije dolara, ali i zbog fokusiranja na probleme sa Kinom. Troškovi održavanja vojnih baza svuda po svetu najveća su stavka u američkom vojnom budžetu. Naprimer, u periodu okupacije Iraka SAD su potrošile jedan trilion i devetsto milijardi dolara, i to na direktne rashode, ne računajući posredne, kao što su isplate naknada veteranima ili kamata na zajmove kojima je operacija godinama finansirana.
Kada bi SAD značajno umanjile vojno prisustvo svuda po svetu, bez problema bi rešile problem i inflacije, i budžetskog deficita, i obuzdavanja Kine, a naročito ukoliko bi nastavile da drugim zemljama otimaju povoljne poslovne ugovore, kao što su to nedavno uradile Francuskoj, lišivši je posla oko izgradnje podmornica za Australiju. Problem je u tome što u svetu postoji preko 800 američkih vojnih baza, pa je za njih „izbor veoma bogat” koju bazu zatvoriti, a koju ne.
Ali teško da će SAD po sopstvenoj inicijativi smanjivati svoje vojno prisustvo na ključnim mestima, kao što je to npr. granica sa Rusijom, jer je ovo prva zemlja posle Kine koju oni po svaku cenu žele da obuzdaju. Razlog je veliki ruski potencijal, koji se u političkom smislu ogleda u najvećem košmaru svih američkih političara, a to je da se ponovo sastave sve teritorije SSSR-a ili Ruske Imperije. Zato je bolje od stotina vojnih baza pozatvarati one manje značajne i ugrožene i koncentrisati se na strateške tačke. Međutim – da li za takve ambicije postoje sredstva? Sa druge strane, Rusija je uočila slabosti Amerike i smanjivanje njihovog vojnog prisustva u svetu, pa je preduzela korake da iskoristi momenat i da oslabi pritisak NATO pakta na svoje zapadne granice. Takođe, svojim potezima Rusija je učinila da dodatno povećava rashode alijanse, koja neprekidno dodatno naoružava ruske susede, naročito Ukrajinu.
U ovom momentu uloga Rusije kao „benzinske pumpe” pokazala se politički veoma korisna. Rezultat je potpuna zavisnost Evrope od ruskog gasa, a Amerike od ruske nafte. Zalihe gasa u Evropi danas su na rekordnom minimumu, a u SAD se već troše naftne rezerve. Rusija za sada nikome ništa od svojih energenata nije uskraćivala. Šta bi se dogodilo kada bi to učinila, nije teško pretpostaviti. U SAD bi se zaustavio saobraćaj i nastale bi katastrofalne nestašice, u Evropi bi stala industrija i nastale nestašice električne energije. U Ukrajini bi nastala takva kriza da bi se stanovništvo u talasima selilo u pravcu Evrope, nalik doskorašnjim talasima migranata. Pod takvim okolnostima SAD ne bi mogle nikako pomoći svojim saveznicima.
Imajući u vidu rečeno stanje, može se pretpostaviti da se SAD nalaze u velikom diplomatskom i geostrateškom problemu kada su u pitanju ruski zahtevi za bezbednost izneseni u nedavnim pregovorima u Ženevi. Nezvanično se govori da su Amerikanci spremni da izađu u susret ruskim zahtevima, ali se javno i otvoreno sa njima ne mogu saglasiti, jer bi to za njih bila velika sramota i gubitak reputacije, možda i deset puta veća sramota od samog događaja u Avganistanu.
Možda će se izlaz iz veoma zategnute situacije na granicama Rusije naći u tome što će se SAD postepeno povlačiti, smanjujući tenziju, ali da će iz razloga reputacije ostati i dalje prisutne u manjoj meri, starajući se da rashode NATO pakta potpuno prenesu na lokalne članice. Pitanje je samo da li te članice, naročito patuljaste države pribaltičkog regiona, mogu takve rashode da izdrže i pritom ostanu ravnopravni član alijanse. Naravno, ovakva dvoumljenja nije prihvatljivo iznositi u javnost niti na Zapadu, niti u Rusiji, a konačna odluka će sigurno biti donesena u tajnosti.
Ukoliko su pretpostavke tačne, može se nadati polaganom popuštanju tenzija i osloboditi se straha od izbijanja rata neviđenih razmera u srcu same Evrope, ali i šire.
Tekst je pisan isključivo za portal Pravda, prenošenje je zabranjeno bez saglasnosti redakcije.
Ostale tekstove dr Ivana Pajovića čitajte OVDE.
Izvor: Pravda
