Piše. Vladimir Dimitrijević

APOSTOL ISTORIJSKOG PAMĆENJA    

Ove, 2022, na Časne verige Svetog apostola Petra, 29. januara, navršava se deset godina od smrti Predraga R. Dragića Kijuka, koga je naš poznati tumač njkiževnosti, profesor dr Miroljub Joković, zvao „apostolom istorijskog pamćenja“. Kada se upokojio, Joković je zabeležio:“Sve one koji su držali do nacionalne srpske kulture, do pravoslavnog poimanja sveta, do kritičkog sagledavanja istorije i kulture, pogodila je tužna vest: u beogradskoj bolnici Sveti Sava, od posledica moždanog udara, iznenada je, u 67. godini, preminuo Predrag Dragić Kijuk. Na onaj drugi svet preselio se jedan od najboljih i najumnijih Srba koje sam ikada upoznao, na onaj drugi svet otputovao je sjajan književnik, lucidan liberalni filozof, originalan mislilac, sjajan medijevalista, odličan poznavalac Dostojevskog, kritički nastrojen istoričar. Srpska kultura je zaista izgubila intelektualnu gromadu, nesvakidašnje radoznalog stvaraoca koji se sa podjednakim žarom zanimao za pesništvo, filozofiju, hrišćansku etiku i misticizam, klasičnu srpsku i slovensku književnost, evropsku civilizaciju, uticaj Vatikana na sudbinu srpskog naroda i njegovu kulturu. Srpska kultura je već poodavno postala vazalna prćija svetskih moćnika u kojoj se uglavnom prepisuju pisma tuđih kultura, a Predrag Dragić Kijuk je bio originalna pojava i neponovljiv mislilac. Neću preterati ako kažem da je bio hodajuća enciklopedija, i jedan od najhrabrijih srpskih intelektualaca na kraju 20. i početkom 21. veka. Bio mu je stran sva-ki oblik represivnog mišljenja, a bile su mu familijarne sve forme umetničkog slobodarstva i buntovništva, pod uslovom da su doprinosile širenju umetničkih sloboda i razmahu kritičkog mišljenja.                       

Pevao je u pustinji.

Pored Raška Dimitrijevića i Nikole Miloševića, koji su svojevremeno očaravali retoričkom veštinom intelektualni svet Srbije, Kijuk je bio jedan od najboljih srpskih književnih govornika. Posedovao je neverovatan dar za govor, a mislim da je to dolazilo otuda što je imao šta reći, što je znao kako to uraditi i što je imao neverovatnu količinu informacija kojom je plenio sagovornike i slušaoce. Bio je sjajan besednik, jer je bio poklonik istine i jer je znao drugima preneti skrivene smislove ljudske egzistencije. Nije bio član nijedne partije, nijedne kvazimistične ili ezoterijske organizacije, nijedne filozofske ili književne škole, ali je zato uvek bio na strani škole utamničenih i progonjenih. Ova hrabrost u pokretu, kako je za njega lepo rekao Vladimir Dimitrijević, uvek je mislila kako mu je nalagala savest. Bio je jedan od osnivača Fonda istine u Beogradu, Svetskog sabora Srba u Hajdelbergu, Centra za hrišćanske studije u Beogradu, udruženja Srpska nacionalna svest, a inicirao je i bio jedan od potpisnika čuvene deklaracije Slovo o srpskom jeziku. Uređivao je biblioteke Srpska dijaspora i Srpska porodična biblioteka. Dugo godina je uređivao Srpski književni magazin, zajedno smo uređivali Književne novi¬e, pa slobodno mogu reći da je, kada se srpski intelektualni brod nasukao na hridine tranzicije i demokratije, ova dva glasila Udruženja književnika Srbije preporodio u programskom i vrednosnom smislu. Srpska intelektualna i politička bižuterija i lihvarokratija, koja ne trpi nezavisne intelektualce, ostavila ga je bez posla 1993. godine i nikada mu nije oprostila kritički diskurs.

Za sobom je ostavio mnogo knjiga studija i eseja, od kojih su neke prevedene i na strane jezike. Da za ovu priliku spomenemo samo neka ostvarenja koja su odavno postala njegov lični zaštitni znak ali i amblem srpske književnosti, Demoni među nama, Srednjevekovno i renesansno srpsko pesništvo 1200–1700, Saga o letu, Kosovska bitka (zajedno sa Dušanom Batakovićem), Kušač i iskupitelj, Izlazak u igru, Catena mundi I-II, Književnost i zlo, The Litle Legacy, Bestiarium Humanum, Atlantokratija kao jezuitski ideal, Ogledi iz omilitike, Eristički eseji, Najezda novih varvara, Evropa protiv Evrope.

Ovaj nepotkupljivi intelektualni gorostas, ovaj apostol istorijskog pamćenja, nije bio konformista i servilni duh. Valjda se samo njemu i moglo desiti da u UKS dobije najviše glasova na Izbornoj Skupštini, a da ne bude izabran za predsednika Udruženja književnika Srbije. Nije stanovao u predvorju politike, ali su ga mnogi molili za savete, naročito vladike i mladi koji ne pristaju na demokratiju bez dobrote. Otišao je, čini mi se, u bolji svet, nego što je ovaj u kome mi živimo. Nije pristao na lingvistički vakum, na potiranje istorije, na gajenje mržnje, na uništavanje umetnosti, nije pristajao na retoriku nezavršenih i praznih priča, na odložena rešenja, na pravljenje simulakruma i simulacija, na potiranje različitosti, na uništavanje nade. Hvala mu za originalnu personalističku filozofiju, za nadu da čovek još uvek može živeti po meri vrednosti i borbe protiv besmisla!“

Takav je, po Jokoviću, bio Kijuk. Nacionalna veličina, ali i svetsko ime; naš i svakog onog ko nije pristajao na laž naciglobalizma; Božji, svoj, svečovečanski. 

KIJUKOV KOSMOPOLITIZAM 

Kijuk je, u najboljem smislu te reči, bio kosmopolita, građanin sveta. O delu ovog istaknutog polihistora nisu pohvalno pisali samo domaći autori (od Zorana Gavrilovića do Jovice Aćina), nego i stranci: Celia Hawkesworth, John Gery, Richard Burns, Ivan Čarota, David A. Hill…

Kada je čuveni britanski kompozitor, pravoslavni hrišćanin sa reputacijom „klasičnog umetnika“, ser DŽon Tavener, za osnovu svojih dela koristio Kijukovu antologiju srednjovekovnog pesništva u Srba, objavljenu 1987. godine na engleskom jeziku, on je izvanredno osetio o kakvom je blagu reč. U intervjuu „Politici“ 21. marta 2001, a povodom izvođenja svog velikog dela „Pokrov hrama“ (pevala je slavna Patrišija Rozario, čiji će nastup u Beogradu kasnije organizovati Fondacija „Laza Kostić“), Tavener je istakao da je Kijukovu antologiju dobio od ruskog sveštenika Mihaila Fotunata, i da ga je ona zaplenila jer u sebi ima „božanski eros“, a jedini smisao našeg postojanja je „povratak božanskom“. Pošto ga je Pravoslavnoj Crkvi privukao, kako on sam kaže, Hristos, „viđen pravoslavnim očima, najdubljim i najdubokumnijim očima“, Tavener je, sasvim „kijukovski“, video da uzrok rata Zapada protiv Srbije nije bio dvodimenzionalno politički, nego se zasnivao na „neuspehu latinskog Zapada da razume pravoslavni Istok“, pa bi jedini lek za Blera i Buša u njihovom nepoimanju onoga protiv čega se bore bio da razumeju pravoslavnu etiku. Tako su se dvojica pravoslavnih kosmopolita, Tavener i Kijuk, razumeli kad su u pitanju suštine.

Kijuk je, sa svojim Fondom istine, učinio mnoge podvige, ali jedan od najvećih podviga njegovog univerzalnog humanizma bio je objavljivanje dvotomni-ka „Politika rimskih papa u 20. veku“ poznatog nemačkog istoričara Karlhajnca Dešnera ( u prevodu profesora dr Milana Petrovića ), koji je svom izdavaču u Beogradu napisao pismo zahvalnosti:

„Poštovani gospodine Dragiću,

Ova godina ne sme proći a da vam se nisam, od sveg srca, zahvalio na izdanju Papske istorije. Pravo je čudo što se ova knjiga ipak pojavila, petnaest godina (ako se dobro sećam) od nastanka prevoda Milana Petrovića. A to čudo se bez Vas, poštovani gospodine Dragiću, nikad ne bi dogodilo!

Bila je to, bez svake sumnje, najlepša čestitka za moj 80. rođendan – kada se, pred oko 160 zvanica, iznenada pojavila moja ćerka i, sijajući od sreće, pružila mi prvi tom knjige kojem je, kao dodatno čudo, sledio i drugi, a oba podjednako lepa koliko i solidno urađena. To je, bez sumnje, pravi izdavački podvig!

Molim Vas da se u moje ime zahvalite svima onima koji su pomogli Vašu inicijativu da se ovo delo ostvari.

Želeći Vam dug, zdrav i uspešan život pozdravlja Vas Vaš odani Karlhajnc Dešner“ 

To i jeste suština kosmopolitizma: ponirući u dubine svog narodnog predanja, biti svečovečanski odgovoran. Kao pripadnik naroda koji je svoju duhovnu slobodu platio, između ostalog, i Jasenovcem, Kijuk je to umeo da bude.

KIJUK O POLITIČKOJ ULOZI PAPIZMA

Sad već daleke 2010, krajem januara, održana je, na Pravnom fakultetu Univerziteta u Nišu, tribina posvećena stvaralaštvu Kijukovom. Na njoj sam govorio o njegovom shvatanju političke uloge papizma u novije doba. Ono što je Kijuk dokazao ( od saveza Vašingtona i Vatikana do izdajničke uloge carigradskog patrijarha Vartolomeja, koji je, u ime pape i američkog establišmenta, izazvao krvavi raskol na Ukrajini ) danas se vidi kao usred bela dana. Onda su ga domaći ekumenisti kritikovali kao „teoretičara zavere“ i „zilota“; danas se, ponavljamo, svaka njegova teza vidi kao na dlanu. 

Evo šta sam rekao 2010. u Nišu.

REČ IZ 2010.  

Predrag R. Dragić Kijuk, polihistor i učitelj srpske hrišćanske inteligencije mlađeg pokolenja, veliki deo svog stvaralaštva posvetio je istraživanju zločinačke uloge političkog papizma kod nas i u svetu. Pored zbornika “Catena mundi”, neprevaziđene enciklopedije srpskog identiteta, on je, u skoro svakoj svojoj knjizi, a naročito u „Antlantokratiji kao jezuitskom idealu“, pokazivao i dokazivao kuda u istoriji vodi delovanje onoga koji je sebe proglasio nezabludivim po ex cathedra pitanjima vere.

U doba sveopšte ekumenističke hipnoze, Kijuk širom otvorenih očiju gleda u ponornu stvarnost papizma. Ispod savršenog imidža zlatne (ali posmrtne, naravno) maske Vatikana, koji tobož širi ruke da zagrli Istok, on vidi bore i mrštine Velikog Inkvizitora. Zato nema iluzija ni o papi Benediktu XVI („Humanisti s bičem“):

„Papa Jozef Racinger (alijas Benedikt XVI), koji je prošao američki brifing zbog pripadništva odredima Hitlerove mladeži (Hitler-jugend), nastaviće politiku svog prethodnika. Pape su uvek tamo gde su moć i novac, pa to neće promeniti ni ovaj, 265. naslednik trona apostola Petra. Ovakvo oblaporno opredeljenje, pape nisu nikada menjale, što je kultni istoričar kriminalne istorije papstva, Karlhajnc Dešner, argumentovao brojnim primerima i dokumentima. Dešnerova knjiga „Politika rimskih papa u 20. veku“ nedvosmileno pokazuje da je papska organizacija dovela Hitlera na vlast i da se njena pravoslavofobičnost ne menja ni u jednom vremenu. Spektakularne obrte u papskoj politici mogu da očekuju jedino oni koji su zalutali u nauku ili politiku. Prema tome, osovina Vatikan-Vašington (uspostavljena još krajem Drugog svetskog rata) ostaje prioritetno opredeljenje i novog pape. Racinger, poznat po nadimku ’Božji Rotvajler’, sprovodiće ideju globalizma, shodno enciklikama ranijeg pape Vojtile. Papa Racinger će poštovati tradiciju opsednutosti vladanja svetom. U tom smislu pravoslavni narodi neće biti pošteđeni vatikanskog fundamentalizma.“ 

Nisu pošteđeni. Vatikan im se, ovoga puta, prikrada preko Fanara. Carigradski patrijarh i turski rob, Vartolomej, spreman je da Benediktu XVI oprosti sve, pa i jasno i nedvosmisleno opredeljenje Kongregacije za doktrinu vere (na čijem čelu je, posle Racingera, američki kardinal Vilijam Levada), koje je potpisao papa lično 2007. godine. Naime, Kongregacija za doktrinu vere je ustvrdila da je samo Rimokatolička crkva „Majka“, da ona nema nikakvih „sestara“, da protestanti nemaju crkvenosti, a da pravoslavni, iako su, kao i monofiziti, „polublagodatni“, ipak ne poseduju punotu istine, zato što ne priznaju kao svoju glavu papu, „namesnika Hristovog na zemlji“.

Kijuk nas često podseća i na ono što, postiđeni i ranjeni, ne bismo hteli da znamo.

Recimo, na ulogu Carigradske patrijaršije u razbijanju svepravoslavnog, vekovima osveštanog jedinstva („Eristički eseji“, str. 30-31): „Interesantno je (ali ne i manje zabrinjavajuće) da Carigradska Patrijaršija od 1993. pokušava da svoju jurisdikciju proširi na račun pravoslavne dijaspore. Ovim nekanonskim gestom i oblapornim apetitom pravoslavna dijaspora ne bi više bila pod jurisdikcijom nacionalnih crkava, no pod upravom Carigradske Patrijaršije. Tako bi Carigradska crkva ojačala i po broju vernika postala druga po redu pravoslavna crkva. S obzirom na to da se ovo zalaganje carigradskog patrijarha vremenski poklapa sa agresivnim planovima ‘katoličke akcije’ izgleda da su pripadnici organizacije ‘Đovani Veko’ zaista preveli na svoju stranu ‘carigradskog patrijarha i pojedine grčke mitropolite’. I više od toga, ova organizacija nas pedantno informiše o ‘povoljnoj okolnosti što u zvaničnoj Grčkoj pravoslavnoj crkvi, kao i u Ministarstvima spoljnih poslova, kulture i obrazovanja, postoje ljudi koji pokazuju potpuno razumevanje i uočavaju korist koju će zemlja imati od novog i neiscrpnog izvora turističkih deviza’. Utoliko pre je i razumljivija papina podrška antikanonskoj novotariji carigradskog patrijarha. Koliko je projekat asimilacije pravoslavne dijaspore za Carigradsku Patrijaršiju važan (iako nije uspeo) pokazuje i činjenica da je ona pristupila finalizaciji reorganizovanja svepravoslavne crkve. Tačnije, Carigradska Patrijaršija je objavila i kartu stavropigijalnih manastira na svim kontinentima, gde će oni biti instalirani sa momentom usvajanja pravoslavne dijaspore. Na ovoj karti (kod nas objavljenoj u časopisu Udruženja književnika Srbije na engleskom jeziku, ‘Serbian Literary Magazine’, 1995, 1-2) pedantno su označena sedišta stavropigijalnih manastira, to jest manastira pod neposrednom upravom samog patrijarha.

Čemu pokušaji širenja Carigradske Patrijaršije i otkud na tom planu zbližavanje sa papističkom organizacijom? Pa, uvećanjem pastve i teritorije, Carigradska Patrijaršija bi se preobratila u moćnu versku zajednicu, umesto arheološkog autoriteta svedenog na carigradski (istanbulski) Fanar. Krajnji cilj bi bio uspostavljanje pravoslavnog pape, pošto bi se na taj način Rim i Carigrad, dva verska centra, jednostavnije dogovarala o nastupima od zajedničkog interesa. Razume se, ako na Istoku postoji „pravoslavni papa", a na Zapadu rimski papa koji zadržava pravo prvenstva, to bi, sa jedne strane, doprinelo ekumenizmu (koji zagovara i organizacija ‘Đovani Veko’) ali i, sa druge strane, slabljenju autokefalija nacionalnih pravoslavnih crkava.“

Kada mi je Kijuk, početkom 21. veka, govorio o savezu Vašingtona i Vatikana, mislio sam da to postoji, ali da on pomalo preteruje. Čitajući uputnu literaturu (od Karlhajnca Dešnera, koga je Kijuk predstavio srpskom čitalaštvu, do Ani Lakroa Riz, čija se knjiga o politici rimskih papa od kraja Prvog svetskog rata do početka Hladnog rata, nedavno pojavila i u nas) shvatio sam: potpuno je u pravu, i više je nego u pravu. Pije XII, „Hitlerov papa", (Dejvid Kornvel) je pred kraj Drugog svetskog rata shvatio da firer gubi i da će njegove omiljene zemlje, fašistička Italija i nacistička Nemačka, biti surovo kažnjene. Zato je učinio sve da Amerika spase Italiju i Nemačku, kao i Zapadnu Evropu u celini, od posledica pogrešnih ratnih izbora.  

Vašington je likovao: sklopljen je savez koji je postao osnova današnjeg američkog protektorata zvanog Evropska unija, bivši gradonačelnik Kelna, Konrad Adenauer, koji je sveojvremeno pozdravio Musolinija, postao je preteča evrounijatskih integracija.

Savez je nastavio da deluje nakon sporazuma Regan – Ivan Pavao Drugi, koji je vodio raspadu Varšavskog bloka i trijumfu američkog globalizma. O ulozi Ivana Pavla Drugog  u razaranju SSSR-a otvoreno je pisao Mihail Gorbačov objavivši 1992. u „NJujork Tajmsu“ svoj tekst „Moj prijatelj papa“.   

I u raspadu SFRJ po antisrpskim načelima Vatikan je, priznavši Sloveniju, Hrvatsku i Bosnu u avnojevskim granicama, bio avangarda američkoj okupaciji srpskih zemalja. Kada je 1999. godine iz Prizrena proterana srpska pravoslavna bogoslovija „Sveta Tri Jerarha“, Vatikan je u Dušanovom gradu odmah otvorio jezuitsku seminariju i učilišni kompleks posvećen Ignaciju Lojoli.

U svom tekstu „Dopisivanje apokalipse“ („Umetnost i zlo“ str. 49-52), Predrag R. Dragić Kijuk daje kratak pregled uloge papstva u ratu protiv Srba kao Hristovog naroda u sunovratnom 20. veku: „Naopaki smisao istorije, samo u drugoj polovini totalitarističkog 20. veka, koštao je srpski narod oduzimanjem mu i teritorija, i država, i populacije. Procesu razpravoslavljenja i anihilacije Srba najveći doprinos dali su predstavnici evropskog političkog hrišćanstva, uz upotrebu evropskog muhamedanstva. I jedino zato istoriju katoličko-muslimanskog pandemonijuma (podržavanog od ’pravnih država’ delimično 1914. i 1941. a potpuno 1991.) i institucionalizovanog papističkog antihrišćanstva najtačnije definišu njihovi zločini: Juna meseca 1942. godine hrvatske ustaše su na Kordunu, sprovodeći državni teror, demonstrirale nezabeleženo orgijanje u istoriji zla: ’U šumi Mašvina... na proplanku od oko 50 kvadratnih metara ležalo je dvadesetoro djece, do jedne godine... 10 je ženskih a 10 muškaraca... Djeca su poređana u kolo - nožice prema unutra, a glavice prema van... Djevojčice su na travi raširenih nožica i ručica, a dječaci na djevojčicama - trbuh na trbuh. Svako dijete je zaklano tj. prerezano nožem ispod vrata... ’ (Strahinja Kurdulija: ’Atlas ustaškog genocida nad Srbima 1941-1945’). 

Ritualna ubistva se, na isti način, ponavljaju od 1991. pod okriljem UN, Evropske zajednice zemalja pripadnica neautentičnom hrišćanstvu i antihrišćanskog ’američkog gmižućeg fašizma’ (Noam Čomski). Pravoslavni Srbi su opet žrtve deklarativnog demokratizma a u ime slobode, globalizma, mira, ekonomskog blagostanja, humanizma i jednakosti prava naroda. Dakako, to je moguće jedino u svetu koji demokratiju svodi na karikaturokratiju a interes označava kao nadnačelo. Očito, posle dva neuspela pokušaja, Vilsonovog 1919. sa ’Ligom naroda’ i Trumanovog sa OUN 1945, američki pseudodemokratski san teži globalnoj premoći (uz pomoć rata u ime mira) u skladu sa teorijom ’ograničenog suvereniteta’ za sve, izuzev Amerike. To će, dosledno, zagovarati lakejski gaulajter Butros Gali ističući 30. 10. 1994. (u Bukureštu) da ’nova strategija UN jeste legalno mešanje u unutrašnje poslove nacionalnih država radi rešavanja i prevencije krize’.

Izvitopereni fundamentalistički politički ideal kraj XX veka predviđa za uravnoteženje istrošenog političkog uma ’majke Evrope’ tj. Starog kontinenta. Po svaku cenu se mora sačuvati integritet najstarijeg evrohrišćanskog političkog autoriteta odnosno papstva - zarad procesa raspravoslavizacije, zatim autoritet evropskog humaniste s bičem (germanstva) - zarad procesa deslovenizacije, te autoritet epigona koji je prevazišao uzor (amerikanstvo) - zarad procesa novog svetskog poretka. 

Sav ovaj politički kapital ostavljao je prostor za samo jednu istorijsku žrtvu (Jevreji), pa su medijskom satanizacijom svi Srbi pretvoreni u jedini evropski genocidni narod (Nemci i Hrvati su konačno amnestirani), a papističkom totalitarizmu se daje uloga jedinog pravog zaštitnika hrišćanstva. ’Svetom čudovištu’ iz Rima (čije su zasluge nesumnjive u importovanju nacista krajem II svetskog rata na Novi kontinent, čije su zasluge važeće u razbijanju komunizma i uspostavljanju političkih mašinerija kakve su ’Solidarnost’ i ’Perestrojka’, čije su zasluge presudne u ostvarenju plana sa Genšerom o razbijanju južnoslovenske zajednice na Balkanu, Jugoslavije) -poništeni su gresi blagosiljanja I koncentracionog logora u Evropi (konclager u Aradu u kome je tokom 1914-1918 bilo zatočeno preko 50000 Srba), gresi uspostavljanja konkordata sa Hitlerom i gresi za sprovedeni genocid nad pravoslavnim Srbima u NDH 1941-1945.

Papa će, stoga, tokom rata katolika iz Hrvatske i muslimana iz Bosne protiv Srba od 1991-1995. godine, imati sve poverenje evroameričke zajednice, kao i komunističkih konvertita ruske zajednice, u saterivanju ozapadnjenih Srba do reke Drine. Podržavajući novi pohod hrvatskih krstaša i bosanskih mudžahedina u poništavanju svakog traga starosedeocima Srbima, papa je u stvari revitalizirao političku moć papstva na Balkanu, iako u ulozi kontrolisanog vikara novog svetskog nadporetka - e pluribus unum. Sve jame-golubnjače i svete kosturnice (u koje je katoličko-muslimanska ustaška vojska tokom Drugog svetskog rata bacala žive i mrtve Srbe) iznova su preorane, groblja oskrnavljena i preverena u katolička, a konclagersko jasenovačko mučilište poništeno. Posledično, dirigovani antisrpski i antipravoslavni deo programa novog svetskog poretka pokazuje na delu proces neohrišćanstva, političko-verskog ekumenizma i korporativizma - što su naznačili: papin Novi katehizis i papine enciklike: Centesimus annus i Orientale Lumen.“

Za razliku od većine srpskih intelektualaca, ljudi kažnjivog nivoa nacionalne samosvesti i moralne odgovornosti, Kijuk je neprestano bdio (i bdi!) nad svojim narodom i njegovom budućnošću. On zna da istorija ne prolazi, nego se stalno vraća, i da je to pogotovu slučaj sa nama Srbima, koji smo stolećima zadržavali papin Drang nach Osten. Naša sudbina je, kako je u „Drugoj knjizi Seoba“ svedočio Miloš Crnjanski, da nemamo predaha u svojim stradanjima; i tako će biti do kraja. (Što kaže narodna pesma: „Ne bojte se, dobro biti neće“.) Kijuk mi se, stoga, ponekad učini kao onaj divni, tragični starac srpski, despot Đurađ Branković, koji franjevcu Jovanu Kapistranu (dok mu predstavnik vatikanske moći nudi uniju) odgovara: „Moj narod me smatra nesrećnim, ali mudrim čovekom. Kad bih pod stare dane promenio veru, smatrao bi me nesrećnim ludakom“.               

Nesrećan, ali mudar čovek: nesrećan kao pripadnik naroda jasenovačko-jadovinskih žrtava, a mudar premudrošću Hrista, Raspetoga Koji je vaskrsao, Predrag R. Dragić Kijuk ostaje na braniku novomučeničkog zaveta Srpstva. I neka tako bude na mnogaja ljeta!

Tako sam o Kijuku besedio 2010. godine.

Dve godine kasnije, on, biće u uzvišenom bdenju nad svetom i svojim rodom, prešao je u večnost. LJudi poput Kijuka, pored večne pamjati Gospodnje, zaslužuju i trajno sećanje svog naroda. Ovaj članak je mali prilog tom sećanju.

Tekst je pisan isključivo za portal Pravda, prenošenje je zabranjeno bez saglasnosti redakcije. 

Ostale tekstove Vladimira Dimitrijevića pročitajte OVDE.

Izvor: Pravda