Autor: Srđan Perišić, profesor geopolitike

S tim u vezi, ukrajinski konflikt ima i svoju unutrašnju i spoljnu dimenziju, i duboki trag kroz istoriju.

Unutrašnja dimenzija konflikta se ogleda u raspolućenosti savremene Ukrajine na jezičkoj, verskoj, političkoj i ekonomskoj osnovi. Spoljna dimenzija je, dakle, geopolitičko onemogućavanje Rusije da se iskaže u svojoj punoj snazi na svetskoj sceni.

Upravo spoljna dimenzija, geopolitičko suzbijanje Rusije, ključni je faktor koji je i izazvao raspolućenost Ukrajine.

Spoljna i unutrašnja karakteristika su kroz istoriju postale kauzalne, tj. toliko povezane i isprepletene da ih je teško odvojeno posmatrati. To se vidi iščitavajući istoriju Rusije, počev od 15. veka.

Unijaćenje Rusa – podloga današnjeg konflikta

Znamo da je Rusija i nastala na prostoru današnje Ukrajine kao Kijevska Rusija. Pod kijevskim knezom Vladimirom I Rusija je primila hrišćanstvo 988. godine. No, prvo geopolitičko onemogućavanje Rusije da bude imperijalna počinje onog momenta kada moskovski knez uzima titulu cara.

Naime, posle krunisanja Ivana IV za cara 1547. godine, objedinjene ruske zemlje postaju Rusko carstvo. Uporedo sa tim zaživljava ideja da je carska Rusija naslednik Vizantije i Treći Rim. To je bio povod da se tadašnje evropske kraljevine usmere da pod budnim oko Rimokatoličke crkve spreče Rusiju u njenom imperijalnom razvoju. Pogotovo imajući u vidu da je Rusija bila idejno drugačija od ostatka tadašnje Evrope.

U praksi je to značilo da se Rusiji nametne vazalni odnos i da se ona porimokatoliči. Cilj je bio isti tada kao i danas – svođenje Rusije na jednu običnu evropsku vazalnu pokrajinu bez njenog vrednosnog i geopolitičkog identiteta.

Već od 16. veka pokušavalo se da se u Kremlj instalira vladar koji će biti po volji rimokatoličke Evrope.[1] U tome nije bilo uspeha, ali zato su unijaćenjem Rusa u Galiciji (zapad Ukrajine) stvoreni svi uslovi da današnja Ukrajina, kao dominatno pravoslavna zemlja, bude raspolućena ne samo verski nego i geopolitički, a Rusija da se geopolitički onemogućava u svom civilizacijskom razvoju.

Unijaćenje nije samo versko preobraćanje i potčinjavanje rimskom papi, već predstavlja, kako naglašava nemački istoričar Karlhajnc Dešner (Karlheinz Deschner), najveću čežnju Rima od tada do danas.[2] Naime, u zapadnim i južnim ruskim zemljama, koje danas pripadaju Ukrajini, Vatikan je uz pomoć Poljske napravio uniju, koja i da danas traje.To je bilo krajem 16. veka kada su zapadne i južne ruske zemlje došle pod poljsku vlast.

Put ka stvaranju unije onog vremena bio je veoma dug, prepun nasilja i prevara, podmićivanja i zločina.[3]

Unijaćenje je bilo zaustavljano samo posle vraćanja zapadnih delova Rusije pod vlast ruskih imperatora, da bi se ponovo masovnije aktiviralo sa Prvim svetskim ratom i padom Ruskog carstva 1917. godine.

Zanimljivo je da ideje unije nisu zamrle ni nakon formiranja Sovjetskog Saveza.

Rimska crkva je shvatila da ima dobru priliku da se ponovo infiltrira, kako bi pravoslavne Ruse prevodila ili u uniju ili direktno u rimokatolicizam. Tome je pogodovala i činjenica da je Ruska pravoslavna crkva pod Lenjinovim komunistima mnogo stradala i da je većina episkopa bila ili u zatvoru ili u izbeglištvu.

S tim u vezi, Vatikan je formirao „Commisio pro Russia“ (Collegium Russkium).

Osnovana je sa namerom da se uvede rimokatolička misija u sovjetsko područje i duhovno pripremi neka nova unija.[4]

Kolegijum Rusikum je katolički biskup Mihael Buzalka 1951. godine nazvao „zavod za vaspitanje vatikanskih agenata“.[5]

Sa geopolitičkog stanovišta proces unijaćenja pravoslavnih Rusa stvorio je u ruskom nacionalnom korpusu raspolućenost i dvojnost, kako na religioznom polju tako i na političko-državnom.[6]

Unijaćenjem se odrodio jedan deo Rusa od svoje matice. Time su se oni svrstali u potpuno drugačiji kulturno–civilizacijski pol, što je opet omogućilo da se u ruskoj državi geopolitički uklini zapadni faktor.

Naime, unijaćenje je uticalo na formiranje „galicijske ideologije“ koja smatra da Ukrajinci nisu Rusi, već nacija koja nema nikakve veze sa Rusima. Posledica ove ideologije je nasilna ukrajinizacija Malorusa, Karpatorusa i Rusina tokom prve dve decenije sovjetske vlasti.Unijaćenje i „galicijska ideologija“ su stvorili temelje današnje Ukrajine. Ukrajinu to čini polugom zapadnih interesa u slabljenju Rusije na njenom putu.

Drugo, aktivnošću Vatikana na Zapadu je stvorena jedna neiskorenjiva odbojnost prema ruskoj civilizaciji. Većina intelektualaca na Zapadu Rusiju smatra tuđinskom u odnosu na njihovu kulturu.

Zapadni istoričar Arnold Tojnbi priznao je „da je Rusija tuđa Zapadu ne zbog njenog tobožnjeg ekspanzionizma nego zbog svoje ‘uporne privrženosti tuđinskoj civilizaciji, čak do doba boljševičke revolucije 1917. godine’.“

Tojnbi je priznao da Zapad rusku kulturu sve vreme posmatra kao „varvarsku” imajući u vidu da ruska kultura predstavlja nastavak vizantijske civilizacije istočno-pravoslavnog hrišćanstva.[7]

Upravo, odbojnost prema Rusiji, svojevrsna rusofobija, i činjenica postojanja Ukrajine, predstavljaju povod za angažovanje Zapada predvođenog sa SAD da sprečavaju geopolitičku obnovu i nastup Rusije u Evroaziji.

Početkom 90-ih godina dvadesetog veka, zbog slabosti same Rusije bio je neminovan njen geopolitički gubitak u Ukrajini.

je bez Ukrajine vraćanje na predpetrovski perod, što predstavlja propadanje tri veka napora ruskog naroda na stvaranju države. Gubitak je, ističe američki geopolitičar Bžežinski, drastično ograničio geostrateške opcije Rusije.
Čak i bez baltičkih država, ukoliko bi povratila kontrolu nad Ukrajinom, Rusija bi mogla da bude lider jedne odlučne evroazijske tvorevine.[8]

Dešavanja danas oko savremene Ukrajine imaju obeležja slična unijaćenju od 16–20. veka. Ako je u starije vreme težište bilo na iskazivanju prednosti u porimokatoličavanju i unijaćenju zapadnih Rusa, današnji naglasak je na političkim, ekonomskim i vrednosnim prednostima učlanjivanja u Evropsku uniju – evrounijaćenje.

Uveličavaju se prednosti članstva u EU, a eliti Ukrajine, i ostalih zemalja na koje se vrši pritisak za učlanjenje, kao i u stara vremena, daju se obećanja da će imati ravnopravni status u svemu sa elitama vodećih država Unije.

Prihvatanjem vrednosti Rimokatoličke crkve u vremenu unijaćenja, a danas prihvatanjem zapadnog liberalizma, menja se vrednosni, kolektivni identitet date nacije. U Evropi starog vremena to je značilo porimokatoličavanje, danas je u pitanju prihvatanje liberalne ideologije, tj. oslobođenja od svakog suštinskog identiteta.

Na političkom planu unijaćenje je označavalo vazalstvo pod okriljem Vatikana i rimokatoličke Evrope, a danas članstvo znači – vazalstvo u liberalnoj Evropskoj uniji i članstvo u NATO. No, cilj je isti, i tada i danas, odvojiti zapadno rusko stanovništvo od matice, promeniti mu identitet i vrednosti i okrenuti ga politički, idejno protiv ostalog dela ruske nacije i države.

Podeljenost Ukrajine i „ukrajinska ideja“

Da bismo razumeli podeljenost društva Ukrajine i nemogućnost njenog izgrađivanja kao države, pogledajmo njen etnički sastav.

Na popisu 2001. godine, od 49 miliona stanovnika Ukrajine – 17,3% se izjasnilo da pripada ruskoj naciji, a 30% se izjasnilo da im je maternji jezik ruski. Dakle, jedan veliki deo građana izjašnjenih kao Ukrajinci smatra da im je maternji jezik ruski. To je veoma važna činjenica da bi se Ukrajina shvatila, bez obzira što u suštini između njih nema nikakve etno-kulturne granice koja je više od fiktivnog nasleđa sovjetske nacionalne politike.

Čak 45% građana Ukrajine privatno govori ruski (u svakodnevnoj komunikaciji, u kući, i na poslu), a 42% ukrajinski jezik, dok podjednako 13%.[9]

Prema istraživanju američkog instituta Gallup 2008. godine, 83% građana Ukrajine bira ruski jezik kao jezik komunikacije.[10]

Religijska situacija u Ukrajini je isto složena. Prema istraživanju Centra Razumkova iz 2006. godine, 40% građana se izjasnilo da ne pripada ni jednoj crkvi, 22% se izjasnilo da su ateisti, 33,5% se izjasnilo da su verujući. Od broja verujućih pripada:

39,8%, Ukrajinskoj pravoslavnoj crkvi Kijevskog patrijarhata (nepriznata),
29,4% priznatoj Ukrajinskoj pravoslavnoj crkvi Moskovskog patrijarhata,
15,8% katolicima (grkokatolici i rimokatolici, 14,1 + 1,7%),
2,8% Ukrajinskoj autokefalnoj pravoslavnoj crkvi (nepriznata),
oko 10% ostalim crkvama.
Osamostaljivanje Ukrajine je, po raspadu Sovjetskog Saveza, pogodovalo stvaranju raskola u pravoslavnoj crkvi.

Uz podršku vlasti, i nasilja nad pravoslavnim sveštenicima, dolazi do formiranja Ukrajinske pravoslavne crkve Kijevskog patrijarhata, koja dugo nije bila priznata ni od jedne pravoslavne crkve u svetu – da bi je Vaseljenski patrijarh priznao 2019.
Razlozi za njeno pojavljivanje nisu teološke prirode, već isključivo ukrajinizacija ruskojezičkog stanovništva i suprotstavljanje Moskovskoj patrijaršiji.

Međutim, bez obzira na podeljenost, ideološki i nacionalno je Rusima u Ukrajini, tj. ruskojezičkom delu stanovništva, tokom SSSR-a i samostalnosti Ukrajine posle 1991, nametana davno stvorena ukrajinska ideja. To je da su svi identitetom Ukrajinci, kao što su zapadni Ukrajinci (unijati i rimokatolici), a ne Rusi.

Zapadni identitet Ukrajine je nametan celoj Ukrajini. Upravo ta ukrajinizacija je objašnjenje zašto se mnogi građani nacionalno izjašnjavaju kao Ukrajinci, a maternji jezik im je ruski.

Sovjetska vlast se svuda, pa tako i u Ukrajini, bavila „osnivanjem novih nacija i njihovih državnosti putem komadanja opšteg ruskog nacionalnog i političkog prostora.“

Dve decenije nezavisnosti su bile samo nastavak sovjetske politike nacionalnosti.[11]

Taj nacionalni i ideološki faktor je veoma važan da bi se shvatila pozicija Ukrajine u geopolitičkom sučeljavanju Rusije i Zapada. Dakle, ukrajinska ideja je ideja zapadnog dela Ukrajine (Galicije). Ona je tokom dve decenije sazdana kao osnova pogleda na svet miliona građana Ukrajine.

Pored zapada zemlje, ona je nešto manje prisutna u centralnim oblastima i ruskojezičnom Kijevu, ali je prisutna među elitama (državni aparat, inteligencija društvenih nauka, novinari, oni koji se hrane donacijama, itd.), čak i ako su tamo na marginama.

Elita Ukrajine je uglavnom prihvatila ukrajinizaciju cele zemlje. Ta elita ima svoj nacionalistički deo, najviše zastupljen na zapadu Ukrajine sa centrom u Lavovu, i liberalno-zapadnjački deo, u Kijevu.

Deo elite u Kijevu, iako nije šovinistički, čine pristalice Evropske unije, i prema Rusiji se odnose hladno i neljubazno – kao prema tuđoj zemlji, tuđem istorijskom putu i načinu života. Ideologija koju nudi ukrajinska ideja, za njih je garancija prozapadnog pravca, garancija da ‘Ukrajina neće biti Rusija’.

Upravo je ta ideologija najopasnija (opasnija od ukrajinskog šovinizma), a zajedno sa njim čini idejnu osnovu današnje rusofobije.

Razvijanje ukrajinske ideje se potpuno poklopilo sa američkom tradicionalnom geopolitikom atlantizma i „sanitarnog koridora“ prema Rusiji u istočnoj Evropi. SAD su sve vreme od osamostaljivanja Ukrajinenastojale da Rusiju geopolitički odvoje od Evrope upravo u Ukrajini.

Koriste strukture OEBS-a, nevladine organizacije, oslanjaju se na ukrajinsku ideju, odnosno, na delovanje elite, unijatske i pravoslavnih raskolničkih crkava, kao i na lošu ekonomsku situaciju.

Geopolitički odgovor Rusije

Rusija nije tako jednostavno odustala od geopolitičkog objedinjavanja Ukrajine. Za razliku od SAD, ona ima legitimno istorijsko i kulturno-civilizacijsko pravo da sa Ukrajinom stvara sve vrste saveza. Međutim, odgovor Moskve na situaciju u Ukrajini za vreme Jeljcina nije ni postojao, niti je postojao zbog širenja američkog uticaja.Posle 2001. godine Moskva počinje da pažljivije brine o njenim interesima, ali još uvek ne i adekvatno. Naime, prvo, Moskva je trebala još više da probudi onaj deo Ukrajine koji sebe smatra nedvosmisleno ruskim, kako bi se mogao kvalitetnije odupreti ukrajinizaciji.

Isto, morala se iskoristiti činjenica uspešnog razvoja Rusije na ekonomskom polju i u ostalim oblastima kako bi se privukao onaj deo Ukrajinaca,koji sebe smatraju bliskim Rusima, ali ne i Rusima, tj. kako bi sebe video kao deo ruskog sveta i civilizacije.

Moskva se oslanjala na Partiju regiona bivšeg predsednika Viktora Janukoviča, koja se u samoj Ukrajini predstavljala kao stranka koja je za savezništvo sa Rusijom, ali u stvarnoj politici bila je neodlučna u suprotstavljanju ukrajinizaciji, i sarađivala je oko deobe vlasti sa mnogim šovinističkim strankama sa zapada Ukrajine.

Jedino gde je politika Moskve dala rezultat bilo je osnaživanje vojnog prisustva, a posebno Crnomorske flote, na Krimu posle 2010.

Rusija je tada bila na pragu da stvori dalje uslove (kulturne, političke) za jače geopolitičko objedinjavanje Ukrajine.

Međutim, do toga nije došlo, upravo zato što je vodeći sloj Partije regiona, uveliko bio neodlučan, usmeren na očuvanje vlasti kroz saradnju sa ukrajinskim oligarsima i prozapadnim strankama. Sama vlast Ukrajine pod Viktorom Janukovičemse istovremeno okretala ka EU i njenim projektima. Okretanje i ka Rusiji, i ka EU ne samo da je bilo nemoguće, nego je samo ojačalo zapadnu intervenciju 2013 – 2014. u vidu obojene revolucije.

U zimu 2013/14. godine izvedena je obojena revolucija i nasilno zbačen Janukovič. Mnogi iz Partije regiona su veoma brzo prešli na stranu nove vlasti, kao i svi oligarsi.

Na vlast su došli ljudi koji nemaju nameru da se obaziru na posebnost ruskog dela zemlje i koji otvoreno izjavljuju da žele da uguše njegovo pravo.

SAD su uz podršku nekih zemalja EU formirale Ukrajinu kao anti-Rusiju i otvorenog američkog satelita. Shodno tome, jugoistok Ukrajine se mora politički ugušiti, a njegov glas ne sme da utiče na politiku države. Tako je Ukrajina došla u stanje građanskog rata. Jedini krivac za to su ukrajinska elita, kao pobornik ukrajinske ideje, i geopolitika SAD – kao spoljni faktor.
U uslovima početka građanskog rata u Ukrajini 2014, sučeljavanja sa geopolitikom SAD i evropskom politikom sleđenja interesa Vašingtona, u uslovima uvedenih sankcija Zapada, Rusija je sebi postavila pitanje kako da zaštiti ruskojezičko stanovništvo i realizuje geopolitičko objedinjavanje Ukrajine?

Ono što nije uradila ili nije uspela tokom dve decenije postojanja ukrajinske države, akumuliralo se u još težim okolnostima.

Kao prva geopolitička odluka, sasvim jasna za ceo svet, bilo je vraćanje Krima, u 2014. godine. Vraćena je oblast, koja je kao deo dotadašnje Ukrajine imala neupitan ruski identitet. To je urađeno bez ratnog sukoba i sa referendumskim prihvatanjem građana Krima (97%).

Situacija nametnutog građanskog rata u Ukrajini protiv ruskojezičkog stanovništva iskorištena je u pravcu izgrađivanja novog nacionalnog projekta. Taj projekat treba da obuhvata prihvatanje ruske samosvesti kao zajedničke za sve istočne Slovene iznad političkih granica. Naime, novi nacionalni identitet ruskojezičkog stanovništva treba da konsoliduje stanovništvo na osnovu zajedničkog identiteta. Takvo ujedinjenje moguće je samo odustajanjem od ukrajinske samosvesti, a za to već postoji psihološka spremnost.

Regioni Donjecka i Luganska (Donbas) uveliko grade identitet Novorusije, kao istorijsko–kulturnu samosvest tog regiona, uz prihvatanje ruske samosvesti kao opšteg imenitelja.

Isto tako, Rusija se usmerila da sačuva prorusku otcepljenu republiku u Pridnjestrovlju (Moldavija), koja se celom svojom dužinom graniči, time i oslanja na jugozapadni deo Ukrajine. Tako se stvaraju uslovi da stanovništvo s druge strane granice, u Ukrajini, shvati neophodnost ruske zaštite i oslonca na Rusiju.

[1] Radi se o Smutnom vremenu (1598 – 1613) kada je Vatikan preko Poljske pokušao da dovede lažnog Dimitrija za cara u Kremlj, koristeći činjenicu da je ruski carski presto nakratko ostao upražnjen.

[2] Karlhajnc Dešner, Politika rimskih papa u 20.veku, isto, str. 50.

[3] Narod je teško prihvatao uniju. Podizani su ustanci, posebo kozaka i bežalo se prema centralnoj Rusiji. – VasilijO. Ključevski, Istorija Rusije.

[4]Među prvim vođama tog Rusikuma je bio francuski jezuita Mišel d¢Arbinji, „najtajanstvenija, najinteresantnija figura u novijoj istoriji vatikanske istočne politike“ – ističe Karlhajnc Dešner. Taj jezuita je „prorokovao“ Rusima – „samoubistvo je potpuno, velika nacija umire“.Inače, tadašnji državni sekretar Vatikana, Euđenio Pačeli (budući papa Pije XII) u svojoj kućnoj kapeli, tajno je rukopoložio tog jezuitu za biskupa od Ilija, nepostojećeg biskupskog sedišta u Troji u Turskoj. „Tog trojanskog konja papa je poslao u Rusiju“.– Karlhajnc Dešner, Politika rimskih papa u 20.veku, knjiga 1, str. 237–238.

[5] Karlhajnc Dešner, Politika rimskih papa u 20.veku,knjiga 2, str. 86.

[6] Danas, nigde u svetu nema toliko unijata kao u Ukrajini. To je direktna posledica vatikanskog delovanja na stvaranju unije u Brestu. Imaju 3500 parohija a pored njih i 800 rimokatoličkih parohija. Posle Drugog svetskog rata, kada je Galicija sa Lavovom vraćena, unijatska crkva je bila ukinuta, zbog saradnje sa okupatorom, ali ponovo deluju od 1989. što je direktna posledica susreta pape Ivana Pavla II sa Gorbačovom.

[7]Naročnickaя Nataliя, „Deяtelъnost Vatikana na territorii Rosssii: geopolitičeskiй aspekt, na: http://www.pravoslavie.ru/analit/vaticanprozel.htm

[8]Zbignjev Bžežinski, Velika šahovska tabla, CID, Podgorica, 1999.

[9]Institut (Kiev International Institute of Sociology)je sprovodio istraživanja od 2002–2010. godine. Tako 40% Ukrajinaca je 2004. godine smatralo da ruski jezik treba da bude službeni.

[10]Gallup: Russian Language Enjoying a Boost in Post-Soviet States.

[11] AndrejMarčukov, „Mifы federalizacii: počemu RF ceplяetsя za edinstvo Ukrainы?“, Regnum.

Izvor: Fakti.org