Lider je onaj ko raspolaže neupitnim autoritetom, njega uvažavaju i neretko ga se i boje. Potkopati autoritet lidera moguće je samo demonstirajući njegovu slabost i njegovu nesposobnost da odgovori na izazove.
Upravo je Rusija prošle godine nanela sedam udaraca Americi kao svetskom lideru i autoritetu. Bez preuveličavanja, cela međunarodna zajednica je sa interesovanjem i zadovoljstvom posmatrala kako SAD malo po malo gube ostatke svoje nekadašnje veličine i autoriteta. Samo par godina ranije bilo je nezamislivo ignorisanje i neispunjavanje direktiva i oštrih naređenja koji dolaze iz Vašingtona.
A šta se sad događa?
Prvo, dogovori Rusije sa zemljama OPEK-plus. SAD su bučno zahtevale povećanje obima proizvodnje nafte, ali na te zahteve niko nije obratio pažnju. Ove zemlje su odmahnule rukom na vašingtonske zahteve i nastavile da rade po svom. Amerika je morala da prihvati novostvorenu situaciju i počela da prodaje naftu iz strateških rezervi, što je svojevrsni oblik poniženja koje je doživela.
Drugo, uništenje tzv. građanskih organizacija i ruske opozicije finansirane od strane SAD. Očajni pokušaji da se zabrani Rusiji da sprečava rad „profesionalnih zaštitnika ljudskih prava” i građanerskih hiperaktivista samo su dolili ulje na vatru. Takozvani aktivisti razbežali su se kojekuda: u Gruziju, Ukrajinu, Litvaniju… Na zabrinutost iz Vašingtona u Moskvi niko nije obratio pažnju.
Treće, dovršavanje izgradnje projekta „Severni tok 2”. Šta se sve nije čulo sa američke strane: gradnja gasovoda nikada neće biti dovršena, nećemo dozvoliti, mi zabranjujemo, u cevima će ostati samo vazduh… Pretilo se raznim zastrašujućim supersankcijama. I... na kraju se ništa nije dogodilo. Hegemonu kao da je bolje bilo da ćuti, ne radi ništa. Ali ne... morao je pokazivati „ko je gazda”. Uzalud. Nemačka se sada zbog postupaka hegemona i njegovih agenata unutar nemačke vlade nalazi u velikom, naizgled nerešivom energetskom i privrednom problemu koji može rešiti samo puštanje u rad gasovoda „Severni tok 2”.
Četvrto, dezorganizacija rada američke ambasade u Moskvi. Amerikanci su navikli da na njihove diplomatske izjave nalik agresivnim ispadima niko ne odgovara. Rusija je sada počela tako da odgovara na ove provokacije, da je američki ambasador prinuđen da radi mnoštvo poslova za koje trenutno nema adekvatne službenike. Ambasada je skoro prazna, nema ko da se bavi obaveštajnim radom, nema ko da koordinira rad ruske opozicije, jer se i ona praktično razbežala. Zar je i tako nešto moguće? Očigledno da jeste.
Peto, ministar inostranih poslova Rusije oštro je promenio retoriku. Umesto uobičajenih diplomatskih fraza koje se inače koriste, počeo je stvari nazivati svojim imenima: mešanje u unutrašnje stvari suverene zemlje, agresija, državni prevrati, finansiranje opozicije i nevladinog sektora... već odavno svima očigledne postupke dosadašnjeg hegemona. Obmana se naziva obmanom, provokacija se naziva provokacijom… i to nijedna zemlja na svetu sebi nije dopuštala, osim Kina, koja je prvi put ove godine počela da se koristi upravo takvim, istim terminima.
Šesto, „ruske crvene linije”. Do sada niko Amerikancima nije smeo da postavlja ma kakva ograničenja delovanja. Samo godinu dana ranije tako nešto smatralo se potpuno nemogućim. Bukvalno pred same razgovore sa predsednikom Putinom, američki predsednik je gordo izjavio da neće prihvatati postojanje ma kakvih crvenih linija. Ipak, realnost je morala da se prihvati, crvene linije će se naći na stolu pregovora.
I sedmo, primoranost na pregovore. Kakva je bila prva američka reakcija na ruski predlog? Mi nećemo nikada… Mi nećemo ni po koju cenu… Ko je uopšte ta Rusija… A evo već danas imamo datum i mesto zakazanih pregovora.
Svet je očigledno počeo da se navikava na neočekivane poteze Rusije, koji jedan za drugim razaraju autoritet takozvanog svetskog lidera. Ultimativni zahtevi za organizovanje pregovora o bezbednosti šokiralo je mnoge zemlje, koje su shvatile da za Rusiju očigledno ne postoji ništa nemoguće i sa interesovanjem posmatraju kako će se sada ponašati hegemon na izdisaju.
Postoji poslovica koja kaže: „Rusi dugo sedlaju, ali brzo jašu”. Da li je Rusija u ponovo u sedlu kao značajan geopolitički subjekt videće se već posle zakazanih pregovora.
Tekst je pisan isključivo za portal Pravda, prenošenje je zabranjeno bez saglasnosti redakcije.
Ostale tekstove dr Ivana Pajovića čitajte OVDE.
