Piše: Emil Vlajki

Dobio sam, preporučeno, poziv iz Predsjedništva da devetog januara prisustvujem svečanoj akademiji povodom trideset godina postojanja Republike Srpske, te sam odlučio da nešto o tome napišem. Uzeo sam i prilagodio mediju jedno poglavlje mog romana 'Lucifer i poremećeni lutalica' koji govori o mojim susretima sa Slobodanom Miloševićem.

Te 2005. godine, bio sam savjetnik za politička i medijska pitanja Slobodana Miloševića koji je bio u zatvoru u Hagu. Za vrijeme naših susreta, bilježio sam   ono što mi je govorio i napravio neku vrst njegovog „dnevnika“. Neke sam stvari objavio na Internetu, posebno ono što se ticalo njegove „izdaje“ Kninske Krajine i što je izazvalo mnoge komentare.

Danas ću prenijeti njegovo kazivanje u vezi Vens-Ovenovog plana za mir u BiH koji je, u korist „građanske države“, značio nestanak Republike Srpske.  Milošević je tim povodom, u svojoj rezidenciji u Beogradu, Tolstojeva 33, pozvao nekoliko značajnih ličnosti tog vremena da čuje njihovo mišljenje o tom prijedlogu.
NAPOMENA: Naknadno sam provjeravao navode Miloševića, koji se i sam služio bilješkama, i spomenutih učesnika, i oni su, uglavnom, točni. Ipak, postoji mogućnost da priložene izjave, iako se sve odnose na Vens-Ovenov plan, ne pripadaju istom sastanku.

Slobodan Milošević, predsjednik Srbije

April je 1993. Zima se još uvek oseća, ali Balkan gori. Zapad nam nameće sankcije koje naša privreda u rasulu ne može izdržati. Galopirajuća inflacija je najveća u svetu; za jednu nemačku marku treba sakupiti 235 kilograma metalnih novčića od jednog dinara. Nužan nam je mir, pod hitno. Zato sam vas okupio jer moramo razmotriti jednu inicijativu za prestanak rata u Bosni. Dajem uvodnu reč.

Drugovi! Situacija u Bosni i Hercegovini je izuzetno teška. Patnjama i smrti se ne vidi kraj. Zbog toga je i Srbija u velikim poteškoćama. I u delovima Hrvatske pod našom upravom bi se stvari lakše razrešile ako bi rat u Bosni i Hercegovini prestao. Prestanak rata je, dakle, imperativ. Vi sigurno znate za najnoviji plan koji je mirovni predlog za kraj rata. NJega su pre par meseci izradili specijalni izaslanici međunarodne zajednice Sajrus Vens i lord Dejvid Oven, a ministar vanjskih poslova Srpske, Aleksa Buha, me je o tome detaljno izvestio. Muslimani i Hrvati su spremni da ga prihvate.

Prema tom planu, Bosna i Hercegovina bi bila podeljena na deset autonomnih pokrajina ili kantona koji bi imali gotovo sve funkcije državne vlasti. Kao i u Belgiji, Saveznoj vladi Bosne i Hercegovine preostali bi samo resori narodne odbrane i vanjskih poslova. Meni je od međunarodne zajednice rečeno da bi, ukoliko taj plan, mi Srbi, prihvatimo, saveznoj vladi bi bio oduzet čak i resor narodne odbrane. Sarajevo bi bio demilitarizovani distrikt sa sedištem centralne vlade.

Bitne značajke ovog plana su zahtev da se izbeglicama dopusti povratak kućama u čitavoj Bosni i Hercegovini. Loša je strana u tome, da srpski kantoni neće moći biti povezani na taj način da mogu danas-sutra zajednički delovati sa Srbijom.

Naš je strateški cilj da srpski narod na Balkanu bude slobodan i ravnopravan. Sloboda i ravnopravnost srpskog naroda na Balkanu podrazumeva onda sve mogućnosti, pa i Vens-Ovenov plan, da on postupno afirmiše i ostvari svoje interese.

Vladislav Jovanović, ministar vanjskih poslova Srbije

Recimo da ceo koncept Vens-Ovenovog plana svodi organizaciju Bosne na tip administrativne autonomije. Administrativne provincije nisu isto što i konstitutivne jedinice jedne složene države i nije slučajno što Oven tako uporno negira svaku mogućnost da Srbi u Bosni imaju „državu u državi“. To nije samo zato što mu se ona ne sviđa, nego što iza toga stoji njihova strategijska procena da Srbima ne treba omogućiti ni da zadrže embrionalnu šansu za kasnije državno konstituisanje u Bosni, a s tim i dobijanje prava za labavljenje Bosne i stvaranje uslova za pripajanje Srbiji. To je cilj koji nije samo njegov, ni Evropske zajednice; to je cilj NATO-a, Amerike, cilj cele Evrope. To je vrlo nepovoljno; ali ne pokazuje da nije nemoguće da se stvari poboljšaju. Nijedan rat se ne može završiti preko dva-tri sastanka; nego to traje duže vremena, pogotovo takav jedan složen i isprepleten rat. Mi treba da se borimo za poboljšanje teksta; za poboljšanje položaja i uslova, ne prekidajući sam proces i dovodeći u pitanje našu miroljubivost i nameru da ratu učinimo kraj i da otvorimo puteve za sveobuhvatno političko rešenje.

Milorad Dodik, politolog, vođa opozicione grupe SDS-u u NSRS

Srce mi govori da će moj narod glasati protiv plana i od toga se ne mogu oglušiti. S druge strane, kao socijalista, moram biti protiv svakog nacionalizma. Živim u Republici Srpskoj i svakodnevno gledam međusobno istrebljenje ljudi koji su decenijama živjeli zajedno. Pošto sam poslanik u Narodnoj skupštini Republike Srpske, a poštujem Slobodana Miloševića i njegove stavove, i pošto bez Srbije ne možemo nastaviti našu borbu, glasat ću za ovaj mirovni plan. 

Dobrica Ćosić, književnik, predsjednik Jugoslavije

Tražit ću od bosanskih Srba da prihvate Vens-Ovenov plan kako bi se ovaj stravičan rat okončao. Ali, ovdje moram kazati slijedeće. Vens-Ovenov plan razbija etničko-teritorijalnu cjelinu Republike Srpske i ostavlja više od jedne trećine srpskog naroda u muslimanskim i hrvatskim provincijama, što će uzrokovati masovna iseljavanja, panično bježanje od džihadskog i ustaškog noža. Vens-Ovenov plan ekonomski degradira srpski narod u Bosni i Hercegovini, sabija ga u pasivna i privredno nerazvijena područja. Vens-Ovenov plan je etnički, politički, ekonomski neodrživa konstrukcija nekakve privremene Alijine države. Tih deset provincija, tobože koncipiranih da ne budu etnički čiste, uvjeren sam, najdalje za tri mjeseca biće mononacionalne. U ovim danima, prihvaćanje Vens-Ovenov plana je težak moralni i politički udarac nacionalnom dostojanstvu Srba, otvaranje žive rane na organizmu srpskog naroda.

Vuk Drašković, književnik

Prihvaćam Vens-Ovenov plan. Taj plan, koliko-toliko, sprječava legalizaciju etničkog čišćenja i solidna je osnova za neke nove, ljudske, prilaze i mostove.
U svakom slučaju, Vensov nov projekt polazi od prestanka rata i polaganja oružja. Sve ostalo smješteno je u pozadini za kasnije. Rat koji tamo traje najmanje je rat vojnika sa vojnicima i vojski sa vojskama. To je, prije svega, ubijanje i proganjanje civila, rušenje i paljenje čitavih naselja, bogomolja, grobalja. To je kao pakao nečovještva, moralnog posrnuća, pljačke i bestijalnosti koji će osramotiti i one koji još nisu rođeni. Tome zlu stati na put, za mene je vrhunski i nacionalni i ljudski interes. Ali, kako? Tako što će vojska Ujedinjenih nacija da oduzme oružje od svih istovremeno i bezuslovno. 

Episkop Anastasije Jevtić

Ovo, Predsjedniče, što predlažete je izdaja srpskog naroda. Na Narodnoj skupštini Republike Srpske to, sasvim sigurno, neće proći. Srbi su, što bi mitropolit Amfilohije rekao, krenuli svetolazarskim putem i ništa ih više ne može zaustaviti da tim pravcem nastave. U ovom trenutku naše duše čuva, kao što je naš jezik čuvao i sačuvao Vuk Karadžić, jedan njegov prezimenjak, sa Plavšićkom, novom kosovkom djevojkom, sa Krajišnikom i inima. Jer će se, kada dođe taj trenutak, svi oni opredeliti, kao i car Lazar, za bitku koja će srpskom narodu osigurati večno blaženstvo.

Radovan Karadžić, psihijatar, pjesnik i prvi predsjednik Republike Srpske

Znam da se moj narod bori za jednu uzvišenu stvar: ujedinjenje svih srpskih zemalja. S druge strane, nema srpstva bez podrške Srbije. Ja ću plan u Ateni potpisati. Ali, konačno ga jedino može prihvatiti srpski narod.

Mira Marković, žena Slobodana, od 1994., predsjednica organizacije JUL

Rekla bih par riječi. Ne slažem se u potpunosti sa Slobinom  politikom i njegovim SPS-om, partijom od koje ću se uskoro odvojiti, a ni sa ostalima koji su ovde prisutni. Komunizam, koji se zadnjih godina toliko kleveće, decenijama je čuvao bratstvo i jedinstvo naših naroda. Zamenjen je nizom nacionalizama koji uzrokuju sadašnje krvoproliće. Jedino vraćanje na prethodnu ideologiju može suštinski promeniti ovo beznadežno stanje. Vi imate vaš idejni, nacionalistički pravac koji ništa neće rešiti, a ja svoj. Videćemo ko će biti u pravu. 

Slobodan

Dobro drugovi. Vidim, da je većina za ovaj plan. Sada nam ostaje još njegovo potpisivanje u Ateni i prihvaćanje od Narodne skupštine Republike Srpske. Mislim da će stvar uspeti jer je uz nas i grčki premijer Micotakis. Ovaj sastanak je završen.
……..

LJudi su neverovatni, govori mi Milošević. Glupi su, bez političke mudrosti. Prave se veliki rodoljubi preko leđa  onih koji stradavaju. Tu je iznimka bio pokojni akademik Jovan Rašković i primeran vojnik Ratko Mladić.

Vladislav Jovanović je sjajan diplomata, ali previše govori u alternativama bez isticanja svog stava.

Vuk, koji bi noža potezao i klao, prvenstveno muslimane, sada se pravi njihovim zaštitnikom.

Dobrica nema više nikakvu inspiraciju za neke nove romane, pa se hvata srpstva kao intelektualnog spasenja. Ni ne zna što će sa sobom. S jedne strane, skupa sa onim cirkusantom Panićem kojeg sam nakratko postavio za premijera, prikazuje se kao evropski demokrata, a s druge, podržava ekstremni srpski nacionalizam. Toliko je proturečan pred narodom, da ga je čak i jedan Šešelj uspio srušiti kao predsjednika Jugoslavije.

Crkva želi da se supstituiše državi u vođenju naroda.

Radovan, taj ludi psihijatar, i njegovi popovi koji se od njega nisu odvajali i kojima je neprekidno ljubio ruke, držao je čitav srpski narod u BiH kao taoca jedne dobre ideje, Republike Srpske, ali loše vođene. Ja sam Dejtonom uspio ispravno utemeljiti Republiku Srpsku. Sreća, pa je Srpska imala mlade socijalističke snage kao što su Milorad Dodik i Milan Trbojević, koji su bili u stanju da se suprotstave klerikalnom psihijatru. 

Moja žena, Mira, je imala neke ideološke, dogmatske šeme za koje je mislila da su univerzalne bez obzira na konkretnu situaciju koja je zahtevala drugačija rešenja.

Kako sam mogao voditi državu sa ovakvim Srbima, a oni su među najboljima koje imamo?

Nažalost, svestan sam, da nam naša priroda nije dozvolila da se ovaj mirovni plan prihvati. On je bio odbačen na skupštini Republike Srpske. Doveo sam i grčkog premijera Micotakisa, ali to nije pomoglo. Čitav svet može biti 'za', za nas Srbe, obuzete instinktom samodestrukcije, to nema nikakvog značaja.

Da su onda bili prihvatili Vens-Ovenov plan, bilo bi dve godine rata manje i ne bi bilo Srebrenice.

Da, ali onda ne bi bilo Dejtona ni Srpske, pomislio sam. Ipak, da li je vrijedilo?

Predhodne tekstove Emila Vlajkija čitajte OVDE.

Izvor: Pravda