Pišu: primarijus dr MIlan Roganović, dr Vladimir Dimitrijević

Kako smo došli dovde?     

Hrišćanima je odavno postalo jasno: prometejstvo naučnih istraživanja može postati luciferijanstvo bunta protiv Boga i NJegovog poretka. Nikolaj Berđajev je zbog toga rekao da nauka koja ne uzima u obzir Tvorca postaje svojevrsna crna magija: znanje biva moć bez nadzora savesti, a čovek ne postaje svemoćni bog, nego moralni bogalj. Posledice ovakvog razvoja događaja vidimo danas, upravo u oblasti bioetike. 

Bioetika se, kao nauka, javila u doba kada je postalo jasno da će čovek, zahvaljujući svojim saznanjima iz oblasti biologije i medicine, moći radikalno da utiče na živi svet i samog sebe tako da ovaj proces može imati kobne posledice. Američki biohemičar Van Poter, koji je skovao pojam „bioetika“ još šezdesetih godina prošlog veka, ukazao je na to da će bezlogosno korišćenje novih naučnih otkrića voditi razaranju samog života.

Do sada smo videli industrijalizaciju GMO mutanata (ugrađivanje gena za rast pacova u salatu, recimo), i kloniranu ovcu Doli, i surogatno materinstvo, pa čak i eutanaziju. Sada nam se nameću eksperimentalne antikovid vakcine koje to nisu, nego mogu imati kobne posledice ne samo po čovekov imuni sistem, nego i po njegovo genetsko nasleđe. Mnoge od stvari kojima je nacistima suđeno u Nirnbergu postale su naša svakodnevica.

O tome se, ovde i sada, mora govoriti, glasno i javno. 

Teme ovog manifesta 

Buran razvoj biomedicinskih tehnologija koje aktivno prodiru u život savremenog čoveka od rođenja do smrti, kao i nemogućnost da se u okvirima tradicionalne medicinske etike odgovori na moralna pitanja koja se pri tom pojavljuju, izazivaju ozbiljnu zabrinutost društva.

Pokušaji ljudi da sebe postave umesto Boga i da po sopstvenoj volji izmene i „poboljšaju“ NJegovu tvorevinu, čovečanstvu mogu doneti nove teškoće i stradanja. Razvoj biomedicinskih tehnologija značajno prevazilazi razumevanje duhovno–moralnih i socijalnih posledica njihove nekontrolisane primene. Ako želimo da formulišemo svoj odnos prema pitanjima bioetike o kojima se široko raspravlja u savremenom svetu, a prevashodno prema onima koja su povezana s neposrednim dejstvom na čoveka, mora se poći od pojma o životu kao neprocenjivom daru Božijem, o neotuđivoj slobodi i dostojanstvu ljudske ličnosti.

Moral je osnovni kod ljudskih odnosa. Nije stoga ni čudo što svaka ljudska zajednica poseduje ključ za dešifrovanje tog koda, to jest, sadrži u sebi etiku.
Polazeći od ovih načela i stava da je porodica osnovna jedinica društva, a uzimajući u obzir negativan prirodni priraštaj u našoj zemlji i trend povećanja broja obolelih od raznih oboljenja, posebnu pažnju treba pokloniti, upravo, problemima bioetike.

Mi, potpisnici ovog bioetičkog manifesta, kao pravoslavni hrišćani, svoje stavove zasnivamo na učenju Pravoslavne Crkve, i, pre svega, na dokumentu zvanom Osnovi socijalne koncepcije Ruske Pravoslavne Crkve, pbjavljenom sa Svetom arhijerejskom saboru u Moskvi 2000. godine. Manifest kao predlog za razmišljanje nudimo svima koji smatraju da je Tvorac dao poredak života i zakon kojim ljudi treba da se rukovode na svom putu iz vremena u večnost. Mi čvrsto verujemo da dela koja činimo na zemlji imaju svoje posledice u večnosti.

Kao najveći bioetički izazovi nameću se sve prisutniji abortusi, kontrolisano rađanje kroz primenu kontraceptivnih sredstava, bolest besplodnosti, širenje ideologije reproduktivnih prava i surogat materinstva, problemi nametanja političke homoseksualnosti, primena savremenih biomedicinskih metoda u lečenju naslednih bolesti, kloniranje (dobijanje genetske kopije), savremena transplantologija, eutanazija, primena savremenih, netradicionalnih vakcina, eugenika, kao i transhumanizam, robotizacija i kiborgizacija.

U trenucima kada se nalazimo u pandemiji izazvanoj korona virusom, a uvedene protivepidemijske mere zaštite koriste za sve čvršće uspostavljanje totalitarizma na svetskom nivou, pri čemu se pravo na zdravlje menja u obavezu na zdravlje svakog pojedinca, sve se više nameću savremene informacione tehnologije i veštačka inteligencija kao ,,rešenja” svih zdravstvenih problema.

Smatramo da ova zdravstvena kriza sa novom zaraznom bolešću ne sme biti iskorišćena za novi totalitarizam i nove metode nadzora nad ljudima, kao ni za bioetičke i socijalne eksperimente suprotne ljudskim pravima i slobodama. 

Imajući sve ovo u vidu moramo stati u zaštitu zdravlja i dostojanstva svakog pojedinca, ali i u zaštitu humanosti i smisla života.

1. Abortus

Još od najranijih vremena smatra se da je namerno prekidanje trudnoće (abortus) težak greh pri čemu se abortus izjednačava sa ubistvom. U Srbiji se godišnje obavi između 150 000 i 200 000 abortusa (tačan broj se  ne zna, jer se u privatnim klinikama pobačaji obavljaju i bez adekvatne prijave slučaja ). Za to vreme se rodi samo 60 000 do 70 000 beba. Zbog nasilnog prekida trudnoće Srbija za deset godina izgubi grad veličine Beograda. U proseku svaka Srpkinja abortira tri puta. Godišnje se na abortus odluči između šest i deset hiljada devojaka od 16 do 19 godina. Mnoge devojke i žene više nikad ne mogu da rode.

I pored poražavajućih demografskih podataka Srbija i dalje ima veoma liberalno zakonodavstvo kada je ova oblast u pitanju. Zakon dozvoljava svakoj ženi i maloletnoj devojci iznad 16 godina da zatraži i obavi pobačaj do desete nedelje trudnoće, a u određenim situacijama i posle toga.

Široku rasprostranjenost i opravdanje abortusa u savremenom društvu treba shvatiti kao pretnju opstanku našeg naroda i celokupnog čovečanstva i kao očigledan znak moralne degradacije. Vernost učenju o svetosti i neprocenjivosti ljudskog života od trenutka začeća nespojiva je sa shvatanjem o „slobodi izbora“ žene i muškarca da odluče o sudbini ploda. Osim toga, abortus predstavlja opasnu pretnju fizičkom i duhovnom zdravlju majke. 

Isto tako, nepokolebivo treba stati u zaštitu najranjivijih i najzavisnijih ljudskih bića, a to su upravo nerođena deca u majčinoj utrobi. U slučaju kada produžetak trudnoće neposredno preti životu majke, dakle, kada postoje medicinske indikacije, a posebno u slučaju da ona već ima decu, moraju se, uz poštovanje najviših moralnih načela, doneti pravna akta koja regulišu namerni prekid trudnoće.

 Borba s abortusima, na koje se žene ponekad odlučuju zbog krajnje materijalne oskudice i bespomoćnosti, zahteva od države stvaranje delotvornih mera za zaštitu materinstva, a takođe i stvaranje uslova za zbrinjavanje dece koje roditelji iz nekih razloga ne mogu samostalno da podižu.

Odgovornost za greh ubistva nerođenog deteta uporedo sa majkom nosi i otac, u slučaju da je pristao na izvršenje abortusa. Greh pada i na dušu lekara koji je izvršio abortus. U tom smislu treba podržati onu zakonsku regulativu koja medicinskim radnicima priznaje pravo da, u skladu sa svojom savešću, odbiju da izvrše abortus. 

Kodeks medicinske etike Lekarske komore Srbije kaže: Član 61 - Ginekolog može odbiti da izvrši abortus koji je u skladu sa zakonom ukoliko se to protivi njegovoj savesti, verskim ili moralnim shvatanjima, izuzev u slučaju životne ugroženosti trudnice. Član 63 - Lekar može odbiti da izvrši abortus ili sterilizaciju koja nije u skladu sa njegovim uverenjem i savešću, izuzev kad se radi o hitnoj lekarskoj pomoći. Takođe, protivimo se prebacivanju odgovornosti za abortus sa jednog lekara na drugog.

Ne može se smatrati za normalnu ona situacija u kojoj je pravna odgovornost lekara za smrt majke na neuporedivo višem nivou nego odgovornost za pogubljenje ploda čime se lekari, a posredstvom njih i pacijenti, podstiču na izvršenje abortusa. Lekar je dužan da ispolji maksimalnu odgovornost prilikom postavljanja dijagnoze koja bi ženu mogla da podstakne na prekid trudnoće. Pri tom je verujući lekar dužan da medicinske podatke uporedi sa zapovestima hrišćanske savesti, a zapovest Božja je jasna:“Ne ubij!“

2. Kontracepcija

Mišljenja smo da moralnu procenu zahteva i problem kontracepcije. Neka od sredstava protiv začeća faktički poseduju abortivno dejstvo jer u najranijim stadijumima veštački prekidaju život embriona. Zbog toga se na njihovu upotrebu mogu koristiti ista rasuđivanja kakva se odnose na abortus. Ostala sredstva, koja nisu povezana s presecanjem već začetog života, ne mogu se uporediti s abortusom. Određujući svoj odnos prema neabortivnim sredstvima kontracepcije, supružnici moraju imati na umu da je produžetak ljudske vrste jedan od glavnih ciljeva bračnog saveza. 

Uporedo s tim, supružnici su odgovorni i za punovredno odgajanje dece. Jedan od puteva realizacije odgovornog odnosa prema njihovom rođenju jeste i uzdržavanje od polnih odnosa tokom određenog vremena. Očigledno je da su supružnici dužni da u takvom slučaju donose zajedničke odluke brinući se prevashodno o očuvanju i jačanju porodice. 
Nesumnjivo, od velikog značaja jeste i stav lekara po ovom pitanju. Ako se vodi najvišim etičkim postulatima lekar mora zauzeti odgovoran stav prema kontracepciji, pre svega onoj abortivnoj, i dati punu podršku zasnivanju porodice. 

Kodeks medicinske etike Lekarske komore Srbije kaže: Član 59 - Lekar poštuje život čoveka u najvećoj mogućoj meri i od samog početka života. Lekar savetuje i detaljno informiše partnere o najpovoljnijim načinima za planiranje porodice, kao i mogućnostima regulisanja začeća, u skladu sa aktuelnom medicinskom doktrinom. Za lekara koji veruje u Tvorca i ispunjava zapovesti Onoga Koji daruje život, ovaj stav je samo bleda senka hrišćanskog etičkog stava, čiji je cilj zaštita ljudskog života od začeća do smrti. 

3. Bolest besplodnosti i surogat materinstvo

Primena novih biomedicinskih metoda, u postupcima zvanim veštačka oplodnja (in vitro ), u mnogim slučajevima omogućuje da se savlada bolest besplodnosti. U Srbiji je veštačka oplodnja regulisana Zakonom o biomedicinski potpomognutoj oplodnji koji je usvojen 2009, a dodatno uređivan 2017. godine. Međutim, sve rasprostranjenije tehnološko uplitanje u proces začeća ljudskog života predstavlja pretnju duhovnoj celovitosti i fizičkom zdravlju ljudske ličnosti. Pod pretnjom su i međuljudski odnosi, koji su odvajkada bili u osnovi zdravog društva. 
S razvojem pomenutih tehnologija povezano je i širenje ideologije takozvanih reproduktivnih prava, koja se sada propagiraju na nacionalnom i međunarodnom nivou. Takav sistem gledišta daje prednost polnoj i socijalnoj realizaciji ličnosti nad brigom o budućnosti deteta, o duhovnom i fizičkom zdravlju društva, o njegovoj moralnoj stabilnosti i omogućuje ukidanje tradicionalne porodice kao osnove društva. U svetu se postepeno stvara odnos prema ljudskom životu kao prema nekakvom industrijskom produktu, koji se može odabrati i kojim se može raspolagati isto kao i materijalnim vrednostima.

Zbog toga puteve ka rađanju dece, koji nisu saglasni sa zamislima Tvorca života, ne možemo smatrati moralno opravdanima. Ako su muž ili žena nesposobni za rađanje deteta, i ako terapeutski i hirurški metodi lečenja neplodnosti ne pomažu supružnicima, trebalo bi da sa smirenjem prihvate svoju bezdetnost kao poseban priziv. Trebalo bi da u sličnim slučajevima razmotre mogućnost usvajanja deteta uz obostranu saglasnost supružnika. 

U dozvoljena sredstva medicinske pomoći može se ubrojati veštačko oplođenje polnim ćelijama muža, budući da ono ne narušava celovitost bračnog saveza, ne razlikuje se od prirodnog začeća i odigrava se u kontekstu supružničkih odnosa, pri čemu se mora voditi računa da prilikom tog procesa ne dođe do uništenja oplođenih jajnih ćelija, jer je i to svojevrsni abortus. 
Manipulacije vezane za donaciju polnih ćelija narušavaju celovitost ličnosti i isključivost bračnih odnosa, dopuštajući da se u njih umeša i treća strana. Osim toga, takva praksa pojačava neodgovorno očinstvo ili materinstvo, jer je ono otvoreno oslobođeno svake obaveze prema onima koji su „telo od tela“ anonimnih donatora. Korišćenje donatorskog materijala podriva temelje porodičnih odnosa jer podrazumeva da dete, osim „socijalnih“ ima i takozvane „biološke“ roditelje. 

„Surogatno materinstvo“ (rađanje za drugog) predstavlja unošenje oplođene jajne ćelije u ženu koja nakon rođenja vraća dete „poručiocima“. Smatramo da je to protivprirodan čin i moralno nedopustiv čak i u onim slučajevima kad se ostvaruje na nekomercijalnoj osnovi. Nažalost, postoje podaci koji pokazuju da je to pravi biznis i da se samo u jednom slučaju surogacije obrne od 50 000 do 100 000 dolara. Taj metod pretpostavlja rušenje duboke emotivne i duhovne bliskosti koja se između deteta i majke uspostavlja još tokom trudnoće. „Surogatno materinstvo“ traumira kako ženu koja nosi dete i čija se materinska osećanja gaze, tako i samo dete koje kasnije može doživeti krizu samosvesti.

Moralno su, kako već rekosmo, nedopustivi i različiti oblici tzv. vantelesnog oplođenja, koji podrazumevaju pripremu, konzervaciju i namerno uništenje „suvišnih“ embriona. Upravo je, na shvatanju da čak i embrioni poseduju ljudsko dostojanstvo,  i zasnovana hrišćanska moralna procena abortusa.

Oplođenje neudatih žena korišćenjem donatorskih polnih ćelija ili realizacija „reproduktivnih prava“ neoženjenih muškaraca, a takođe i lica sa tzv. „nestandardnom seksualnom orijentacijom“ lišava buduće dete prava da ima i oca i majku. Upotreba reproduktivnih sredstava van konteksta od Boga blagoslovene porodice pogrešno se ostvaruje pod plaštom zaštite čovekove autonomije i naopako shvaćene slobode ličnosti.

Nikako ne smemo dozvoliti da se majčinstvo, temelj ljudskosti, pretvori u najsramniji vid izrabljivanja sirotinje i ponižavanje žene, a da i ne govorimo o tragičnim posledicama po razvoj dece koja su rođena putem surogacije. 

4. Nasledne bolesti

Među brojnim oboljenjima u ljudskoj populaciji značajan deo pripada tzv. naslednim bolestima. U svetlu ubrzanog razvoja biomedicinskih tehnologija progres medicinsko–genetskih metoda dijagnostike i lečenja može pomoći u sprečavanju ovakvih bolesti i olakšavanju patnji mnogih ljudi. Ovaj vid terapije je, najpre, podrazumevao utvrđivanje mutiranog gena, njegovo vađenje i promenu u funkcionalan gen, a onda njegovo vraćanje u ćeliju putem nosača- virusa. Nova, takozvana krisper metoda omogućava direktnu izmenu gena u samoj ćeliji. To je, zapravo, direktna intervencija na nivou DNK kojom se popravljaju izmenjeni nukleotidi.

Međutim, trebalo bi imati na umu da genetska narušavanja često dolaze kao posledica zaboravljanja na moralna načela i kao rezultat poročnog načina života zbog kojeg stradaju i potomci. Grehovna pozleđenost ljudske prirode pobeđuje se duhovnim naporom; ako iz pokolenja u pokolenje porok gospodari u životu potomstva sa sve većom snagom, moguć je nastanak naslednih oboljenja. Istraživanja u oblasti genetike samo potvrđuju ovu duhovnu zakonitost.

Ipak, treba pozdraviti napore lekara usmerene na lečenje naslednih bolesti, pri čemu cilj genetske intervencije ne sme biti „usavršavanje“ ljudskog roda. Zbog toga genetska terapija može da se sprovodi samo uz saglasnost pacijenta ili njegovih zakonitih predstavnika i isključivo na osnovu medicinskih podataka. Naročito je opasna genetska terapija polnih ćelija, jer je povezana s promenom gena (sveukupnosti naslednih osobina) u nizu pokolenja, što može da povuče nesagledive posledice u vidu novih mutacija i destabilizacije ravnoteže između ljudske zajednice i sredine koja je okružuje.

Uspesi u dešifrovanju genetskog koda stvaraju realne pretpostavke za široko genetsko testiranje, s ciljem otkrivanja informacija o prirodnoj jedinstvenosti svakog čoveka, a takođe i o njegovoj sklonosti ka raznim bolestima. Genetički test može biti citogenetički ili molekularno-genetički. Citogenetički test otkriva promene u broju hromozoma ili velike strukturne promene na hromozomima, a molekularno genetički je precizniji i ukazuje na promene u genima. U zavisnosti od potreba jedan test može poslužiti za otkrivanje uzroka postojećih bolesti, za otkrivanje da li je neko nosilac nefunkcionalnog gena ili za otkrivanje genetskih grešaka kod deteta u utrobi majke (prenatalni test).

Stvaranje „genetskog pasoša“, uz razumno korišćenje dobijenih podataka, pomoglo bi da se pravovremeno koriguje razvoj bolesti koje su moguće za nekog konkretnog čoveka. Međutim, postoji realna opasnost od zloupotrebe genetskih podataka, pri kojoj oni mogu da posluže za različite forme diskriminacije. Osim toga, posedovanje informacije o naslednoj sklonosti prema teškim bolestima može postati nepodnošljivi duševni teret. Zbog toga genetska identifikacija i genetsko testiranje mogu da se ostvaruju samo na osnovu uvažavanja slobode ličnosti.
Dvojni karakter imaju i metodi prenatalne dijagnostike, koji dopuštaju da se nasledna bolest utvrdi još u ranim stadijumima unutarutrobnog razvoja. Neki od tih metoda mogu da predstavljaju pretnju za život i celovitost testiranog embriona ili ploda. Otkrivanje teško izlečive ili neizlečive bolesti postaje podsticaj za prekid začetog života. Poznati su slučajevi kada je na roditelje vršen takav pritisak. Prenatalna dijagnostika može se smatrati moralno opravdanom ukoliko je ona usmerena na lečenje otkrivenih bolesti u što je moguće ranijim fazama, a takođe i na pripremu roditelja za posebnu brigu o bolesnom detetu. Pravo na život, ljubav i brigu ima svaki čovek, nezavisno od toga da li ima ove ili one bolesti. Potpuno je nedopustiva primena metoda prenatalne dijagnostike s ciljem da roditelji izaberu željeni pol budućeg deteta.

5. Kloniranje

Kloniranje (dobijanje genetske kopije) životinja, koje su naučnici već ostvarili pedesetih i šezdesetih godina dvadesetog veka, postavlja pitanje o dozvoljenosti i mogućim posledicama kloniranja čoveka. Sama ideja je naišla na proteste velikog broja ljudi širom sveta. Mišljenja smo da bi njena realizacija bila potpuno neetična i da bi dovela do razaranja društva u kome živimo. Čovek nema pravo da pretenduje na ulogu Tvorca u stvaranju sebi sličnih bića ili da za njih odabira genetske prototipove, određujući njihove ličnosne karakteristike prema sopstvenom nahođenju.

U još većem stepenu nego ostale reproduktivne tehnike, kloniranje otvara mogućnosti za manipulaciju genetskim sadržajem ličnosti i doprinosi njenom daljem obezvređivanju. Takođe, u čisto reproduktivnom smislu, nemoralno je i to da nastala ,,kopija” ima određene abnormalnosti koje proizilaze iz činjenice da klonirani embrion ima samo jednog roditelja, a ne dva, što znači da se molekularni proces poznat kao replikacija DNK prilikom začeća ne odvija u njima. Brojni istraživači u ovoj oblasti smatraju da bi i visoka stopa smrtnosti predstavljala veliki rizik u kloniranju ljudi.

 Zamisao kloniranja predstavlja izazov samoj čovekovoj prirodi i liku Božijem koji je u nju položen, a čiji je neotuđivi deo sloboda i jedinstvenost ličnosti. „Kopiranje“ ljudi na osnovu zadatih parametara može biti poželjno samo za pristalice totalitarnih ideologija.

Član 24, stav 1 i 3 Ustava Republike Srbije glasi: LJudski život je neprikosnoven. Zabranjeno je kloniranje ljudskih bića.

Kloniranje čoveka u stanju je da izopači prirodne osnove rađanja dece, krvnog srodstva, materinstva i očinstva. Dete može da postane sestra svoje majke, brat svoga oca ili kćer svoga dede. Krajnje su opasne i psihološke posledice kloniranja. Čovek, koji je došao na svet kao rezultat takve procedure, mogao bi da se oseti kao nesamostalna ličnost, a prevashodno kao „kopija“ nekog od živih ili od ljudi koji su ranije živeli. Takođe se mora uzeti u obzir da bi „uzgredni rezultati“ eksperimenata s kloniranjem čoveka neminovno postali mnogobrojni neodrživi životi i, najverovatnije, rađanje mnogobrojnog potomstva koje bi bilo nesposobno za život. Kloniranje izolovanih ćelija i tkiva organizma ne predstavlja napad na dostojanstvo ličnosti i može se pokazati kao korisno u biološkoj i medicinskoj praksi.

6.Presađivanje organa i trenutak smrti

Savremena transplantologija (teorija i praksa presađivanja tkiva i organa) dopušta da se ukaže delotvorna pomoć mnogim bolesnicima koji su ranije bili osuđeni na smrt ili teški invaliditet. Uporedo s tim, razvoj date medicinske oblasti, proširuje mogućnosti i ozbiljne moralne probleme i može predstavljati opasnost za društvo. U želji da se prevaziđe problem sa nedostatkom donora organa, u Srbiji je, po hitnom postupku, bez javne rasprave, izglasan zakon o obaveznoj donaciji po kome su svi preminuli građani Srbije potencijalni donori, osim onih koji su prethodno u Upravi za biomedicinu deponovali potpis da se sa tim ne slažu i ukoliko porodica to zaustavi. 

Godinu i po pre donošenja zakona jula 2018.  počela je oštra i besomučna kampanja niza nevladinih organizacija u prilog ovakvog rešenja. U svemu ovome mi vidimo problem nesavesne propagande donatorstva i komercijalizacije transplantacione delatnosti što stvara pretpostavke za trgovinu delovima ljudskog tela, preteći životu i zdravlju ljudi. LJudski organi se ne mogu posmatrati kao objekat kupovine i prodaje. 

Presađivanje organa od živog donatora može se zasnivati samo na dobrovoljnom samopožrtvovanju radi spasavanja života drugog čoveka. U tom slučaju, saglasnost za eksplantaciju (vađenje organa) predstavlja projavu ljubavi i sastradanja. Potencijalni donator, međutim, mora biti potpuno informisan o mogućim posledicama eksplantacije organa po njegovo zdravlje. Moralno je nedopustiva ona eksplantacija koja neposredno ugrožava život donatora. 

Najrasprostranjenija je praksa uzimanja organa od tek preminulih ljudi. U takvim slučajevima, mora biti isključena svaka nejasnoća u određivanju trenutka smrti. Neprihvatljivo je prekraćivanje života jednog čoveka, pa u tom smislu i odricanje od procedura koje podržavaju život, s ciljem da se produži život drugom čoveku. Takođe, dar takve vrste ili takvo zaveštanje ne mogu se smatrati za čovekovu obavezu. Zbog toga je dobrovoljna saglasnost donatora, koju čovek daje za života, uslov za zakonitost i moralnu prihvatljivost eksplantacije. S tog aspekta, kako rekosmo, potpuno je neprihvatljiva podrazumevana saglasnost donatora, jer lišava čoveka slobode izbora. U slučajevima kad je lekarima nepoznata volja potencijalnog donatora oni su dužni da razjasne volju umirućeg ili umrlog čoveka, obraćajući se, ako je to potrebno, njegovim rođacima. Takozvanu pretpostavku o saglasnosti potencijalnog donatora, koja je utvrđena u zakonodavstvu nekih zemalja, pa i Srbije, treba smatrati nedopustivim narušavanjem čovekove slobode. I Ustavni sud Srbije osporio je ustavnost ovakvih zakonskih rešenja, što je sasvim logično, zasnovano i na medicinskim činjenicama i na zdravom razumu.

Podsećamo i na tačku 19. Direktive 2010/53/EZ Evropskog parlamenta i Veća EU od 7. jula 2010, o standardima kvaliteta i sigurnosti ljudskih organa namanjenih transplantaciji:“Altruizam predstavlja značajan faktor u doniranju organa. Da bi se osigurale kvalitet i sigurnost organa, programi transplantacije organa treba da budu zasnovani na načelima dobrovoljnih i neplaćenih darivanja. To je preko potrebno, jer kršenje tih načela može biti povezano s neprihvatljivim rizicima. U slučaju kada darivanje nije dobrovoljno i/ili je preduzeto s ciljem finansijske dobiti, kvalitet procesa darivanja može biti ugrožen zato što kvalitet života ili spašavanje života osobe nije glavni i/ili jedinstveni cilj. Čak i ako je postupak razvijen u skladu s odgovarajućim standardima kvaliteta, klinička istorija dobijena od potencijalnog živog davaoca ili rođaka potencijalnog preminulog davaoca koji traže finansijsku dobit ili su podvrgnuti bilo kojem obliku prisile može biti nedovoljno tačna u smislu uslova i/ili bolesti koje su potencijalno prenosive sa davaoca na primaoca. To dovodi do problema sigurnosti za potencijalne primaoce, jer u tom slučaju lekarski tim ima ograničenu mogućnost procene rizika.“

Povelja Evropske unije o osnovnim pravima ( 2007/C 303/01 ) kaže: "U oblasti medicine i biologije, naročito se mora poštovati: (A) slobodna saglasnost dotične osobe, na osnovu njegovog saznanja i u skladu sa postupcima utvrđenim zakonom; (B) zabrana eugeničkih procedura, posebno onih čija je cilj izbor između ljudi; (C) zabrana korišćenja ljudskog tela i njegovih delova kao izvor finansijske koristi“. "LJudsko telo i njegovi delovi ne mogu, kao takvi, biti izvor novčane dobiti“  (The human body and its parts shall not, as such, give rise to financial gain). (Konvencija o zaštiti ljudskih prava i dostojanstva ljudskog bića u pogledu primene biologije i medicine)".

Donatorske organe i tkiva prisvaja osoba koja ih prima (recipijent), i oni se uključuju u sferu njegovog ličnosnog, duhovno–telesnog jedinstva. Zbog toga ni u kakvim okolnostima ne može biti opravdana ona transplantacija koja bi za sobom mogla da povuče pretnju za identitet recipijenta, poništavajući njegovu jedinstvenost kao ličnosti i kao predstavnika vrste. Taj uslov se posebno mora imati na umu prilikom rešavanja pitanja vezanih za presađivanje tkiva i organa životinjskog porekla.

Za bezuslovno nedopustivu mora se smatrati metoda takozvane fetalne terapije, u čijoj je osnovi uzimanje i korišćenje tkiva i organa ljudskih embriona, abortiranih u raznim razvojnim stadijumima, radi pokušaja lečenja raznih bolesti i „podmlađivanja“ organizma. Osuđujući abortus kao smrtni greh, ne može se opravdati u slučaju da će, možda, uništenje začetog ljudskog života, koristiti nečijem zdravlju. Neizbežno doprinoseći još većoj rasprostranjenosti i komercijalizaciji abortusa, takva praksa bi (čak i ako bi njena delotvornost, koja je sada samo hipotetička, bila naučno dokazana) bila primer nedopustivog nemorala i ima zločinački karakter.

Praksa uzimanja ljudskih organa, pogodnih za transplantaciju, a takođe i razvoj reanimacije, stvaraju problem pravilne konstatacije trenutka smrti. Ranije se za kriterijum njenog nastupanja smatrao nepovratni prekid srčanog rada i disanja. Po pravilniku o medicinskim kriterijumima, načinu i uslovima za utvrđivanje smrti - smrt lica, nastupila je ako je na osnovu medicinskih kriterijuma, sa sigurnošću utvrđen i potvrđen potpuni i konačni prestanak moždane cirkulacije (moždana smrt). ("Službeni glasnik RS", broj 73 od 11. oktobra 2019)
Međutim, zahvaljujući usavršavanju reanimacionih tehnika te životno važne funkcije mogu se veštački održavati tokom dužeg perioda. Čin smrti se na taj način pretvara u proces umiranja koji zavisi od odluke lekara, a što na savremenu medicinu polaže kvalitativno novu odgovornost.

Ako se pođe od duhovnog stava da se smrt predstavlja kao razlučenje duše od tela, može se govoriti o produžavanju života do onog trenutka, dokle se ostvaruje delatnost organizma kao celine. Produžavanje života veštačkim sredstvima, pri kojem faktički dejstvuju samo pojedini organi, ne može se smatrati za obavezan i u svakom slučaju poželjan zadatak medicine. Odlaganje smrtnoga časa ponekad samo produžava muke bolesnika, lišavajući čoveka prava na dostojno upokojenje, koji se crkvenim pojmovnikom naziva „miran i nepostidan kraj“. Kad aktivna terapija postane nemoguća, trebalo bi da njeno mesto zauzme palijativna pomoć (anestezija, nega, socijalna i psihološka podrška), a takođe i duhovna briga. Sve to ima za cilj da obezbedi uistinu ljudsko okončanje života, uz toplinu milosrđa i ljubavi.

Ovakvo shvatanje nepostidnog kraja uključuje i pripremu za smrtni ishod koji se smatra za duhovno značajnu etapu ljudskog života. Budući okružen iskrenom ljudskom brigom, bolesnik može i u poslednjim danima svog zemaljskog postojanja da doživi blagodatnu promenu, povezanu s novim razmišljanjem o pređenom putu i s pokajničkim stajanjem pred večnošću. Za rođake umirućeg, kao i za medicinske radnike, trpeljiva nega bolesnika postaje najuzvišenija služba. Skrivati od pacijenta informaciju o teškom stanju njegove bolesti pod izgovorom brige o njegovom duševnom miru često znači lišavanje umirućega mogućnosti svesne pripreme za okončanje života. Istovremeno, takvo prikrivanje izaziva nepoverenje prema rođacima i lekarima.

7.Eutanazija

Etimološki, reč eutanazija znači dobra smrt, laka smrt, blaga smrt ili smrt bez velike patnje. Ali nije bilo koja laka smrt eutanazija, već samo ona koja predstavlja namerno prekraćivanje tuđeg života.

Era sve bržeg razvoja nauke, a naročito biomedicinskih tehnologija dovodi to toga da je sve skuplje i bolnije umreti. To se ne odnosi samo na ljude u dubokoj starosti, koji po prirodi stvari treba da odu i ustupe mesto novim pokolenjima, nego i na one koji zbog novih tehnoloških mogućnosti ne spadaju u domen ,,prirodnog”, već ljudskog delanja i odlučivanja. Stiče se utisak da eutanazija nije neka privremena pojava, već nešto što će da ostane zauvek i da bude sve više sa nama.

Predsmrtna fizička stradanja ne mogu se uvek efikasno ukloniti primenom određenih medicinskih postupaka koji podrazumevaju i primenu anestetičkih sredstava. Jasno je da dugo trpljenje bola može dovesti do razaranja ličnosti i gubljenja mogućnosti slobodnog odlučivanja. Sa druge strane postavlja se i dilema da li je ograničavanje dužnosti pomaganja, ustvari, nepoštovanje ličnosti i svođenje ličnosti na puku stvar. Ili, da li bi milosrđe u smislu prekraćivanja tuđih muka bilo obaveza. 

Uzimajući u obzir sve to, ali polazeći i od duboko moralnih i etičkih principa o nepovredivosti ljudskog života, ne može se kao moralno opravdan prihvatiti sada već u svetu široko rasprostranjen pokušaj legalizacije tzv. eutanazije ili namernog ubijanja beznadežno bolesnih (uključujući i one koji to sami žele).  Međutim, u predlogu Građanskog zakonika R. Srbije iz 2015. godine, u članu 92, i osveženog predloga istog zakonika iz 2019. godine, u članu 86, govori se o ,,pravu na dostojanstvenu smrt” (eutanaziju). Uvođenjem eutanazije Srbija bi postala jedna od prvih zemalja u Evropi koja usvaja ubistvo iz milosrđa iako aktuelni Krivični zakonik u članu 117 određuje eutanaziju kao krivično delo ubistva iz samilosti.

Molba bolesnika da mu se ubrza smrt ponekad je uslovljena stanjem depresije, koje ga lišava mogućnosti da pravilno proceni svoj položaj. Priznavanje zakonitosti eutanazije dovelo bi do umanjenja dostojanstva i izopačenja profesionalne dužnosti lekara, koji je pozvan da očuva, a ne da prekrati život. „Pravo na smrt“ lako se može pretvoriti u pretnju za živote onih pacijenata, za čije lečenje nedostaju novčana sredstva.

Na taj način, eutanazija predstavlja jedan vid ubistva ili samoubistva, zavisno od toga da li u njoj učestvuje i sam pacijent. U tom slučaju, na eutanaziju se primenjuju određena kanonska pravila prema kojima namerno samoubistvo, kao i pomoć u njegovom izvršavanju, predstavljaju težak greh.
Naročiti je zločin eutanazija deca pod bilo kakvim izgovorom. 

 8. Bogom darovana ljudska polnost: bezbožni izazovi i hrišćanski odgovori  

U savremenom društvu, diskusije o položaju takozvanih „seksualnih manjina“ pokazuju tendenciju da se homoseksualizam shvati kao jedna od „seksualnih orijentacija“, kojoj se mora omogućiti sklapanje bračnih saveza, čime se, na osnovu ideologije političkog homoseksualizma, redefinišu brak i porodica kao osnova društva. Istovremeno, sve su izraženiji pokušaji da se ova tendencija predstavi kao „norma“, a utoliko pre da se predstavi kao predmet ponosa i primer za podražavanje. U tom smislu moramo poći od nepokolebivog stanovišta da bračni savez muškarca i žene ne može da se uporedi s ovakvim oblikom ispoljavanja seksualnosti. Upravo zbog toga treba osuditi svaku propagandu i nametanje političkog homoseksualizma, ne osporavajući nikome lična prava na život, na uvažavanje ličnog dostojanstva, na slobodu izbora i učešće u društvenim poslovima.                Neoliberalna diktatura antivrednosti ima za cilj jedno: da skrene pažnju sa istinskih ljudskih prava, koja su na čitavoj planeti ugrožena, zamenjujući je politikom identitetskog inženjeringa, koji razara svako društvo novim podelama. Politički homoseksualizam i „dženderizacija“ društva, čiji je cilj ukidanje prirodnih polnih podela kao osnove saradnje i jednakosti polova, dimna su zavesa da bi se prikrio rat globalističkih oligarhija protiv običnog čoveka, kome su uskraćuju osnovna prava, poput prava na rad, zdravstvenu i socijalnu zaštitu i dostojanstven život.

Borićemo se protiv svih lažnih politika koje nam dolaze iz zemalja što su se odrekle svojih hrišćaskih tradicija i zdravog razuma, počev od nametanja nenaučne i amoralne tvrdnje o tome kako „rodna ravnopravnost“ treba da uđe u srpski jezik, i time ga unakazi, o čemu se negativno izrazile sve naučne ustanove srpskog naroda, preko propagande političog homoseksualizma deci i omladini, do pokušaja da se u lična dokumenta unose izjašnjenja o polu na hirovima nečije samovolje ( da muškarac, samo na osnovu izjave, može da u ličnoj karti ili pasošu, postane žena, i obrnuto ).  

Povremeno se deformacije ljudske seksualnosti ispoljavaju u formi bolesnog osećanja pripadnosti suprotnom polu, čiji je rezultat pokušaj da se promeni pol (transseksualizam). Težnja za odricanjem od pripadnosti onom polu koji je Tvorac podario čoveku može da ima pogubne posledice za dalji razvoj ličnosti. „Promena pola“ posredstvom hormonskog dejstva i sprovođenja hirurškog zahvata u najvećem broju slučajeva ne dovodi do rešavanja psiholoških problema nego do njihovog udvostručenja, rađajući duboku unutrašnju krizu. Propaganda transseksualizma duboko je tuđa osnovama hrišćanske vere i kulture koja se iz nje razvila.

Ipak, može se napraviti razlika između samovoljnog transseksualizma i nepravilne identifikacije polne pripadnosti u ranom detinjstvu, koja je rezultat npr. lekarske greške i povezana je s patologijom razvoja polnih obeležja. U datom slučaju, hirurška korekcija nema karakter promene pola.

 9. Eugenika

Pojam ,,eugenika” (od grčkih reči eu i genos-dobri geni) prvi je predložio engleski naučnik Frensis Galton 1883.godine, definišući je kao nauku usavršavanja nasleđenog genetskog materijala. Uzimajući u obzir brojna moderna medicinska dostignuća, neki savremeni autori proširuju njenu definiciju na ,,upotrebu nauke u cilju kvalitativnog i kvantitativog unapređenja ljudskog genoma”, što znači kako u smislu brojčanog regulisanja ljudske populacije, tako i njenog genetskog poboljšanja.
Eugenika podrazumeva programe za poboljšanje ljudske vrste i to tako što bi trebalo sprečiti ,,inferiorne” ljude da imaju decu (negativna eugenika) i podsticati one ,,superiorne” da se što više razmnožavaju (pozitivna eugenika).

Mećutim, eugenika nema naučno utemeljenje u smislu da postoje ,,loši” geni koje treba eliminisati i ,,dobri” geni koje treba stimulisati i povećati njihovu učestalost u populaciji. U razvoj određene bolesti je uključen ogroman broj gena, a vrlo mali broj je determinisan samo jednim genom, tako da ne postoji način da genetički eliminišete određenu bolest ili određeno ponašanje. Ne postoji određeni gen za neko svojstvo, već geni u interakciji povećavaju verovatnoću da se ono pojavi, a tek u sadejstvu sa životnom sredinom i društvenim kontekstom možemo očekovati da se neko svojstvo ili osobina pojave ili ne. To su razlozi zbog kojih su eugenički programi osuđeni na neuspeh.

Takođe, država se svojim zakonodavstvom ne bi smela oslanjati na takve ideje i programe, jer bi to značilo državnu prinudu u smislu planiranja porodice, upliv u odluke pojedinca koliko će i kakve dece imati, legalizovanja postupaka koji bi imali za cilj eliminisanje teško bolesnih ili neizlečivih bolesnika, označenih kao teret za društvo, a sve u smislu tobožnjeg ekonomskog prosperiteta i društvenog progresa.

Razvoj biomedicinskih tehnologija je u novije vreme omogućio razvoj genetičkih baza podataka stanovništva. Krajem devedesetih godina prošlog veka sa Islanda je potekla ideja da svi stanovnici budu u genetičkim bazama podataka i da tim podacima raspolažu državni organi i farmaceutske kompanije. Ti trendovi su novi oblik eugenike i vid narušavanja ljudskih sloboda i prava, jer raspolaganje ovakvim bazama podataka izaziva sumnju u ograničavanje čovekovih sloboda i zloupotrebe podataka za tzv. „biohakovanje“.
Nepokolebivog smo mišljenja da se nikakve eugeničke ideje i programi ne mogu primenjivati, jer narušavaju neprikosnovenost ljudskog života, dostojanstvo i integritet ljudske ličnosti, slobode izbora i odlučivanja bez obzira na pol, starost, nacionalnu, versku ili rasnu pripadnost, psihičke ili fizičke karakteristike. 

10. Biološko i genetsko oružje 

Godine 2019, 11. marta, predsednik Ruske Federacije Vladimir Putin potpisao je ukaz „O osnovama državne politike RF u oblasti obezbeđivanja hemijske i biološke bezbednosti do 2025. i ubuduće“. Van snage je stavljen ukaz  istog naslova donet pre šest godina. U pitanju je, kaže se u novom dokumentu, nastojanje da se sve snage Rusije usmere na „zaštitu stanovništva i životne sredine od negativnog dejstva opasnih hemijskih i bioloških činilaca, sprečavanje hemijskih i bioloških pretnji, stvaranje i razvoj sistema praćenja hemijskih i bioloških pretnji, kao i ostvarivanje međudržavne i međunarodne saradnje u oblasti hemijske i biološke bezbednosti“.

S kojim pretnjama se u narednom periodu Rusija može suočiti?

Pored opasnosti od hemijskog zagađenja vezanog za industrijsku proizvodnju i druge vidove privrede, kao i mogućnosti da se, zbog jačanja svetskih trgovinskih veza, opasne supstance uvezu u Rusiju, tu je i širenje hemijskog naoružanja do koga bi mogli da dođu teroristi.

Ipak, najvažnije pretnje nalaze se u oblasti zaštite od biološke opasnosti.

One se sastoje, između ostalog, u modifikovanju osobina i oblika patogenih bioloških agenasa kao i svojstava njihovih prenosilaca, kao i u izmeni mesta obitavanja prenosilaca infekcija povezanog sa klimatskim promenama i prirodnim katastrofama. Tu je i mogućnost da mikroorganizmi probiju barijere između vrsta koja je, u isti mah, povezana sa promenama genotipa i fenotipa organizma čoveka, životinja i bilja što nastaju pod uticajem transformacija u spoljašnjoj sredini. Mogu se javiti i nove infekcije, izazvane nepoznatim patogenim mikroorganizmima, uz unošenje retkih ili na teritoriji RF nepoznatih infekcija, kao i povratak infekcija za koje se smatra da su iščezle. Izazov je i projektovanje i stvaranje patogenih klica uz pomoć sintetičke biologije. Naglašena je opasnost od bioterorizma, to jest, kako piše u dokumentu,“primene bioloških i sličnih tehnologija za izradu, širenje i korišćenje potencijalno opasnih bioloških agenasa kao biološkog oružja sa ciljem diverzije ili terorističkih akata“.

Tu je, najzad, i ozbiljno pominjanje genetskog oružja. U Ukazu predsednika Rusije kao opasnost se navodi „realizacija, bez ikakvog nadzora, opasne tehnogene aktivnosti, između ostalog i uz korišćenje genetsko – inženjerskih tehnologija i tehnologija sintetičke biologije“. U dokumentu se pominje i zaštita različitih baza podataka (uključujući i genetske) od „nesankcionisanog pristupa“.

Očekujemo da se i srpska javnost upozna sa svim rizicima novih vojnih biotehnologija usmerenih protiv čoveka, i da država Srbija odlučno zaštiti svoje građane od  opasnosti i pretnji tog tipa. 

11.     Savremene vakcine

Vakcine i sam proces vakcinacije možemo shvatiti kao medicinsku i civilizacijsku tekovinu. NJihova primena je omogućila da se iskorene određene zarazne bolesti koje su nekad odnosile veliki broj ljudskih života. 

Međutim, u poslednje vreme se susrećemo sa brojnim kontroverzama po pitanju delotvornosti samih vakcina, ali i njihovog mogućeg štetnog delovanja na zdravlje pojedinca. Klasičan pristup proizvodnji vakcine koja nosi umrtvljen ili oslabljen (ateniuran) biološki agens i koji treba da stimuliše imunski sistem čoveka, a pri tom je testirana po svim kriterijumima zadatim medicinskom etikom i praksom i koja ima delotvornost i pouzdanost ne bi trebalo osporavati. Dodatnu sigurnost uliva i potpuna prozirnost ( transparentnost ) sastava vakcina. 
Nikako se ne mogu podržavati oni proizvođači vakcina koji, u trci za sticanjem ogromne finansijske dobiti, svesno krše zadate protokole proizvodnje i testiranja, dodaju tzv. adjuvanse u vakcine (koji za javnost, ali i struku ostaju tajna) i time direktno narušavaju zdravlje ljudi.

Posebnu pažnju treba skrenuti na primenu savremenih biomedicinskih procedura u proizvodnji novih vakcina, zasnovanih na molekularnoj biologiji, genetičkom inženjeringu, korišćenju genetički modifikovanih organizama i abortivnog tkiva. Neosporno visok nivo tehnološkog razvoja, a naročito u domenu informacionih tehnologija, i nesagledive mogućnosti njihove dalje primene, prete da izađu iz domena moralnih, etičkih normi i humanističkog pristupa svakom pojedincu i njegovom zdravlju. Nedopustivo je da se vakcina koristi kao medijum za unošenje u ljudski organizam proizvoda savremenih tehnologija - nanočipova, nanomarkera, grafen-oksida i slično, jer oni mogu da posluže za stvaranje totalitarnog sistema kontrole i praćenja svakog ljudskog bića.

Takođe, mora se osuditi i svaki pokušaj nametanja i lobiranja za primenu određenih vakcina, a pogotovu ako su vezane za sticanje materijalne dobiti. U domenu prava treba primeniti onu zakonsku regulativu koja omogućava dobrovoljnost u pogledu vakcinacije. 

Član 25 Ustava Republike Srbije: Fizički i psihički integritet je nepovrediv. Niko ne može biti izložen mučenju, nečovečnom ili ponižavajućem postupanju ili kažnjavanju, niti podvrgnut medicinskim ili naučnim ogledima bez svog slobodno datog pristanka. 

Konvencija o ljudskim pravima i biomedicini: Član 2 - Interesi i dobrobit ljudskog bića imaju prednost nad samim interesom društva ili nauke.

12.Koronokratija                                     

Nauka, u čiju su heurističnost polagane tolike nade, survala se u ponor tehnike kao moći. Naučnici bez vere u Tvorca idu sve dalje u zaposedanju čoveka i njegove slobode, sve u ime zdravlja – stiglo se do eugenike i transhumanizma ( čovek je zastareo, treba ga prevazići, spajajući ga, konačno, sa metamašinom, mašinom svih mašina – sa računarom. )    Narcisoidna, sa oligarhijskom globokratijom udružena, struka bez savesti – to je suština kulturne dekadencije kojoj prisustvujemo. Umesto stvaralaštva i slobode, nude nam strah. Između ostalog, i od nevidljivog, a svemoćnog, virusa.

Gde je strah, tu je i strahovlada. 

A ljude treba raspametiti.

Između ostalog, tvrdeći da od medicine ne može doći nikakvo zlo, i da su zloupotrebe nemoguće. 

Kao da u istoriji čovečanstva nije bilo biloškkog rata.

Od 2020. naovamo bolest kovid 19 koristi se kao moćno sredstvo za razaranje tradicionalnih društava i suverenih država, a pandemija je proglašena sa, između ostalog, krajnje nemedicinskim namerama, zvanim „veliki reset“.

Nije nimalo slučajno da je poznati italijanski filosof Dijego Fuzaro potvrdio da on korona virus smatra biološkim oružjem, ističući:“Virus je postao instrument za osnaživanje globalizacije i ubrzanje njenih najvažnijih procesa. Mislim da svedočimo dvema velikim posledicama ovog virusa. Prva je novi hladni rat, ovog puta između Kine i SAD, a druga je da dobijamo autoritaristički kapitalizam koji je zasnovan na nasilju. Nova kapitalistička moć zasnovana je na nasilju diktatorskog tipa. Kada vladajuća klasa raspolaže hegemonijom, koju čine konsenzus i moć, ne mora da pribegava nasilju. Ali kada vladajuća klasa ima moć, ali ne i konsenzus, ona mora da pribegava nasilju. To je ono što vidimo da se dešava sad. Bojim se da je socijalna distanca opasan put kojim pojedine svetske vlade žele da uspostave društvene odnose bez društva. San kapitalista postaje stvarnost.“

Fuzaro je naglasio: „Novi kapitalizam je baziran upravo na socijalnoj distanci. On je autoritativan. Moćnicima je on bio potreban, naravno i sva zdravstvena pravila, od držanja distance, izostanka javnih rasprava, izolacija... To nisu samo zdravstvena pravila, već i politička. U tome je poenta.“

A sve to vodi u novi totalitarizam. Zato se izričito protivimo svim vidovima koronokratije, kojima je medicina sredstvo za uništelje demokratije i ljudskih prava.     

13. Transhumanizam, veštačka inteligencija i nove tehnologije

,,Transhumanizam” (od lat. trans - kroz, preko, iza i homo -čovek ) razni autori definišu na različite načine. Jedni ga vide kao filozofski pokret čiji je cilj da promeni svet menjanjem ljudske prirode. Drugi kao ,,ideologiju ekstremnog progresa” ili kao ,,povećanje ljudskih kapaciteta i zdravlja pomoću nauke i tehnologije”. Za neke je to i ,,oslobođenje ljudske rase od njenih bioloških ograničenja”.

Sa ovim pojmom se prvi put susrećemo u radovima poznatog naučnika DŽulijana Hakslija još 1957.godine koji se smatra jednim od glavnih ideologa transhumanizma. Taj novi pogled na svet on je označio kao ,,razvijenu religiju” ili još i ,,religiozni humanizam”. Od tada do danas transhumanisti su prošli put od pojedinačnih zagovornika, preko organizovanog pokreta do stvaranja političke organizacije - Transhumanističke partije koja ima svoje ogranke u brojnim zemljama Evropske unije.

Pripadnici transhumanizma se zalažu za primenu novih tehnologija radi ,,popravljanja”, ,,poboljšavanja” i ,,perfektuiranja” čoveka u raznim aspektima, a sve sa ciljem dostizanja besmrtnosti. U tom smislu bi trebalo izvršiti ,,tehnološku transformaciju” ljudskog bića u nekakav oblik sinteze čoveka i inteligentne mašine i prelazak u sasvim novu fazu civilizacijskog razvoja ljudskog društva. Zastrašujuće deluje primena određenih biotehnoloških ili biomedicinskih postupaka na ljudima, kao što su ugradnja ili nadovezivanje sintetičkih komponenti tkiva ili organa, čipovanje, ubrizgavanje nanočipa ili nanobota intravenozno, genetički inženjering, manipulacije sa DNK, pretvaranje ljudskog organizma u bioračunar kroz spregu mozga sa računarom (korišćenjem nanotehnologije, veštačke inteligencije i sl.) i njegovo pretvaranje u transčoveka (kiborga) i postčoveka.

Iza ovih tendencija stoji transhumanistička globalna elita koja takve tehnologije neskriveno nameće ljudima kao obavezu sa obrazloženjem veće sigurnosti i zaštite. U suštini, zajedničko za sve ove tehnologije je mogućnost kontrole i transformacije ljudi.

Globalna korona kriza poslužila je kao odličan povod za eksperimentalno uvođenje velikog broja digitalnih i novih tehnologija, pa su tako, najpre u Kini, a zatim i drugde u svetu, korišćeni sistemi za prepoznavanje lica, daljinsko merenje temperature tela više lica istovremeno, 5G mreža, blokčejn, korišćenje algoritama veštačke inteligencije u istraživanju virusa, automatizovana platforma za genomska testiranja, telemedicina i slično.

Mi moramo zauzeti stav u odnosu na  neminovnost sve veće primene novih tehnologija i veštačke inteligencije i stati u odbranu prava i sloboda svih onih koji ne žele da budu „super ljudi“, koji ne žele da njihov genetski materijal bude poboljšan i da omogućimo da u takvom društvu ne budu diskriminisani. Kroz zakonodavni i institucionalni okvir, svakom pojedincu mora se dati pravo na izbor. Treba formirati stručna tela koja bi pratila primenu novih tehnologija i njihove posledice po zdravlje, ali i prava i sloboda svih ljudi. Treba dati podršku pokretima i udruženjima lekara, profesora, intelektualaca, organizacijama za zaštitu životne sredine koji se zalažu za formiranje oaza koje nisu zagađene elektromagnetnim smogom. 

Snažno se moramo boriti protiv tendencija pretvaranja čoveka u mašinu za mentalnu komunikaciju (treba imati u vidu da je 5G tehnologija uvertira za 6G i 7G koje se već razrađuju, a osnovna teorijska koncepcija 7G tehnologije  je prenos misli ). To bi bio do sada neviđeni totalitarizam i mi moramo svedočiti Bogom otkrivenu istinu o čoveku u svim njegovim dimenzijama, jer čovek nije samo ono što ima u mozgu, već je i mozak i telo i duša i srce, razum, sloboda i ljubav.   

U Srbiji ne postoji javna rasprava o uvođenju 5G tehnologije. Ova tehnologija se uvodi na „mala vrata“, kršenjem demokratskih principa odlučivanja, bez saglasnosti građana, kroz političke odluke Vlade kojima se krše važeći zakoni, propisi i procedure, a ljudska prava građana Srbije i prava potrošača zanemaruju. Nedoumice, dezinformacije, teorije zavere i strah koji se proizvodi u društvu direktna su posledica netransparentnog i neodgovornog odlučivanja vlasti po ovom pitanju. Građanima nedostaju informacije o načinu primene ove mreže, o mogućnostima kontrole od strane građana, o telima za standardizaciju, kao i o pravnoj regulativi u ovoj oblasti i eventualnim posledicama po zdravlje stanovništva.
Ne želeći da unapred odbacujemo moderne tehnologije, smatramo da su pitanja o štetnosti 5G tehnologije legitimna i da građani imaju pravo da ih postavljaju, a vlast ima obavezu da na njih odgovori. Smatramo da je Srbiji potreban interdisciplinarni dijalog po ovom pitanju, a ne da se političkom samovoljom i medijskom bukom rešava jedno tako krupno društveno pitanje koje zadire u svaki segment života svih građana.

14. Robotika i roboti

Robotika, ili bolje reći, mehatronika je kompleksna naučno-tehnička disciplina nastala povezivanjem informatike, mehanike i elektronike sa ciljem da stvori tehnička sredstva sa veštačkom inteligencijom koja mogu da zamene čoveka u teškim, opasnim i jednoličnim poslovima. 

Robot je elektro-mehanička jedinica koja je u stanju da autonomno, po nekom programu, ili pod kontrolom čoveka izvodi određene zadatke. Roboti se koriste za izvođenje zadataka opasnih, teških ili napornih za ljude kao i za repetitivne poslove gde se zahteva istrajnost i preciznost.

U naučnom i tehničkom smislu i ova otkrića se mogu smatrati civilizacijskim napretkom. Međutim, zbog sve razvijenijeg trenda primene robota u raznim oblastima društvenog života i rada i mogućih zloupotreba mora se formirati svest o tome šta je dobrobit njihove primene i koja je granica njihove upotrebe, a da se ne naruši Bogom dani poredak jednog društva. Sa pozicije etike i morala moramo postaviti pitanja šta je na korist, a šta na štetu, šta ima svrhu, a šta ne. Ako upotrebimo robote u tradicionalnim poslovima koje čovek obavlja od postanka sveta učinićemo ga ne samo nezaposlenim već i osobom poljuljanog ili izgubljenog dostojanstva i nepotrebnim pojedincem koji je teret za zajednicu. Čovek bez osećaja i potrebe da bude radnik i stvaralac gubi poznanje sopstvene uloge u ovom svetu.

Sve dok se roboti koriste za učenje, igru, takmičenje, razvijanje logičkog mišljenja, shvatanje uzročno-posledičnih veza, razumevanje mašinskih i građevinskih konstrukcija, prenosa snage i kretanja od pogonskog do radnog elementa ili se pripremaju za naučno - istraživačke ekspedicije, ova oblast ljudskog delovanja na svet (robotika) ima svoju svrhu. Ali, moraju se znati granice i ograničenja kad su nove tehnologije u pitanju. 

Posebno osetljivo pitanje je primene robota u medicini. Danas se u mnogim zemljama sveta roboti koriste za obučavanja i praksu mladih zdravstvenih radnika, u dijagnostičkim procedurama, operacijama, rehabilitacionim postupcima, ali i kao zamena izgubljenih ekstremiteta i drugih delova tela. Razvijaju se, na primer, bionička kontaktna sočiva ili ultrazvučni senzori umesto očiju kako bi zamenili izgubljeni vid, razvija se napredna protetika, usavršavaju se biomehaničke proteze, robotske šake. Takođe, naučnici rade na tehnologijama upotrebe robota za stvaranje ljudskog srca ili drugih organa, kao i iznalaženju mogućnosti za ,,uključivanje” ljudskih organa. Naziru se beskrajne mogućnosti, ali i, još „beskrajnije“, opasnosti.

Sve dok primena ove tehnologije pomaže očuvanju života i zdravlja, a pri tom ne narušava slobode i prava čoveka i tretira ga kao svesno, duhovno i duševno biće, ne lišavajući ga primarnih nagona i osećanja, treba da je podržimo. 

Mi treba da podržimo razvoj ove nauke, ali, takođe, treba neprestano da pratimo trendove njenog razvoja da bismo mogli da ukažemo šta je dozvoljeno a šta ne, to jest, šta narušava slobodu i prava čoveka kao Božije tvorevine. 

Potrebna je čvrsta i precizna zakonska regulativa koja bi definisala primenu robotike i robota u raznim sferama društvenog života i omogućila formiranje stručnog organa (komisije) koji bi pratio razvoj robotike i njene primene. Potrebni su nam timovi koji usaglašavaju nivoe i granice, ali i načine kontrole. Treba se založiti za javnu raspravu i sa  pozicija tehničke, zakonodavne, medicinske i svake druge struke iznedriti najbolja rešenja. Znači, ova tema mora biti dostupna javnosti. 

Ova dostignuća bi sigurno nekome olakšala život, smanjila telesni nedostatak i invalidnost, naročito u prostoru biomehanike, ali kontrolisano i bez zloupotreba. Jasno se mora povući granica između čoveka, humanoidnog robota i kiborga.

Sva bioetička pitanja izazivaju velike kontroverze i zato ne smeju postati predmet društvenih sukoba, već javnih rasprava i traženja konsenzusa, uz potrebu i za narodnim izjašnjavanjem na referendumu za najvažnije i najkontroverznije teme. Treba pokrenuti javne rasprave i okrugle stolove o bioetici,  transgumanizmu i robotici i biti faktor smanjenja društvenih tenzija u traganju za zajedničkim interesima i vrednostima opšteg dobra.

15. Ponavljamo: porodica na prvom mestu  

Ovaj predlog bioetičkog manifesta savremenih hrišćana pre svega ukazuje na pravoslavnu antropologiju, koja govori o tome zašto je Bog stvorio čoveka, kakav je smisao njegovog postojanja, kakvo mu je naznačenje. A ta antropologija se na uzvišen način ostvaruje u porodici. Tek iz hrišćanske i porodične perspektive biva jasna i podela na muški i ženski pol, kao i ono što iz toga proističe. Sazdani smo kao čovek i čovečica da bismo jedni drugima pomagali na putu ka večnom životu, i, iako bitijno jednaki, jer je i za muško i žensko Hristos raspet i vaskrsao, ipak se funkcionalno razlikujemo, dopunjavajući se uzajamno. Muško – ženski  odnosi se ne mogu i ne smeju razdvajati od ljubavi koja se ostvaruje u Bogom blagoslovenom braku, i to najčešće kroz decu, koja su ikona vaskrsenja i pobede života nad smrću.  Sve van toga predstavlja prepreku na putu ka spasenju. Bračna zajednica izraz je ljubavi i žrtvovanja za drugog, a van toga on pripada grehovnosti – jer, „greh” je od „ogreh”, a to bukvalno znači promašaj na putu kojim smo krenuli.                                                    

Iz zdrave porodice nastaje zdravo društvo. 

Deca rođena i vaspitana u zdravoj porodici prava su budućnost svog naroda i čovečanstva. 

Crkva Božja je, po otkrovenju samog Gospoda, čovečanstvu jasno pokazala šta je norma čovekovog života. Avaj, čovečanstvo je odstupilo od Hrista, i krenulo putem bezbožne izgradnje nove Vavilonske kule. LJudi su, opet, umislili da znaju šta da čine i kako da žive bez blagoslova Višnjeg. Živimo u vreme kad je prirodna porodica, a sa njom i demografija, višestruko ugrožena mešanjem ljudskih ruku u delo Promisla, i kad su se pojavili moćni globalistički zlikovci koji žele da unište čovečanstvo, svodeći ga, u ime ekologije, na „zlatnu milijardu“. Spremaju se veliki zločini protiv čovečanstva, i mi moramo biti protiv toga svim silama. Udružimo se, u celom svetu, da branimo čoveštvo. 

Protiv novog paganizma, za hrišćansku istinu  

Svi podrazumevamo da je način našeg života nešto „prirodno“, neupitno, nešto što je uvek bilo tako. A, naravno, nije. U doba pre no što se hrišćanstvo javilo kao moralna snaga, bilo je drugačije. Recimo, postojalo je ritualno žrtvoprinošenje ljudskih bića - trgovačka civilizacija Feničana, od čijeg alfabeta potiču i grčka i rimska slova, prinosila je svoju prvorođenu mušku decu na žrtvu Molohu, bacajući ih u usijanu peć.     U Sparti su novorođenčad sa telesnom manom nemilosrdno ubijana. U Rimu, otac je sa detetom – invalidom mogao da učini isto.       

Hrišćanstvo je, vekovima pre tzv. „građanskih revolucija“, razdvojilo javnu i privatnu sferu, koje su u paganizmu bile jedno. Čovek više nije bio potpuno potčinjen državi i njenoj vlasti nad savešću pojedinca. Hrišćanstvo je očovečilo zakone, ukinulo žrtvovanje ljudskih bića, naložilo brigu o invalidima. Prve bolnice u istoriji evropskog čovečanstva pojavile su se u „Vasilijadi“, monaškom predgrađu Kesarije Kapadokijske. Osnovao ih je Sveti Vasilije Veliki sa svojim monasima, u četvrtom veku posle Hrista.

Sad, kad smo ostali bez hrišćanskih temelja zajednice, strahujemo zbog pojave čudovišta dr Frankenštajna – od kiborga do himere. Zato nije slučajno da je Osip Mandeljštam, veliki ruski pesnik, rekao:“Danas je svaki kulturan čovek hrišćanin“. Bez obnove hrišćanske etike, za koju ljudsko biće kao ikona Božja nije sredstvo nego cilj, mrak novog paganizma će nas zauvek progutati.

Ova skica za hrišćanski bioetički manifest mali je doprinos u borbi za istinski duhovno –moralni napredak, pod zaštitom našeg Tvorca i Oca, napredak svakog čoveka i čitavog čovečanstva. 

Čovek iznad svega, a Bog iznad čoveka ( Vladika Nikolaj). 

Ostale tekstove Vladimira Dimitrijevića pročitajte OVDE.

Izvor: Pravda