Darku Tanaskoviću uručeno je priznanje “Stefan Prvovenčani” na 28. „Raškim duhovnim svečanostima”, kao intelektualcu koji interdisciplinarnim pristupom izražava jasne stavove povodom ključnih problema i potreba društva. Povod za ovaj razgovor je i drugo i dopunjeno izdanje njegove knjige ogleda „Pusto tursko“ (u izdanju Instituta za evropske studije, Instituta za politiko umrežavanje, Informatike i Artprinta).
Darko Tanasković je univerzitetski profesor i diplomata,književnik i prevodilac, poliglota, znalac arapskog i turskog jezika,ekspert u oblasti islamske kulture i religije. Pored Univerziteta u Beogradu, Darko Tanasković je po pozivu predavao na univerzitetima u Sarajevu, Skoplju, Alžiru, Rimu i Parizu. Autor je više od 700 naučnih i stručnih radova u prestižnim domaćim i međunarodnim časopisima, kao i desetak monografija iz oblasti orijentalne filologije, islamske kulture i civilizacije, kao i savremenih geopolitičkih procesa na području Bliskog istoka. Bio je ambasador u Turskoj, Azerbejdžanu,pri Svetoj stolici u Vatikanu i Malteškom viteškom redu. NJegova ambasadorska aktivnost pri Unesku imala je važnu ulogu u očuvanju srpske kulturne baštine na Kosovu.
Zbog čega je važan deo vaše besede prilikom uručenja Nagrade „Stefan Prvovenčani” bio posvećen profesoru i akademiku Mihailu Đuriću?
Profesor Đurić je bio čovek izuzetne mudrosti, moralnog integriteta i nepokolebljivog patriotizma, istovremeno na najodličniji način Srbin i svetski čovek. Posvuda su ga uvažavali. Smatrao sam ga dragocenim putokascem u najtežim i najsloženijim životnim i društvenim okolnostima. U konkretnom slučaju, koji pominjete, osetio sam da je primereno smislu priznanja koje mi je blagonaklono dodeljeno podsetiti na upozorenje profesora Đurića da će razaranje i ukidanje svih tradicionalnih vrednosti, na kojima aksijalno počivaju temelji naše civilizacije, čoveka i čovečanstva survati u ništavilo. A simbolika nagrade „Stefan Prvovenčani“ vraća nas u žive odnose jednog starog srpskog sveta, dalekog od pretnje ništavila, sa svojim vremenom i okruženjem.
Ovom prilikom podsetili ste i na svoju diplomatsku borbu za srpske srednjevekovne i duhovne spomenike na Kosovu i Metohiji. Da li je položaj Srbije poboljšan u Unesku, od 2015. i 2017. godine do danas, i šta sve tome govori u prilog?
Položaj Srbije u Unesku je objektivno znatno poboljšan u odnosu na period od pre 2015. godine. Srbija je dva puta birana u Izvršni savet, svojevrsnu „vladu“ ove organizacije iz sistema UN. Trenutno stalni predstavnik Srbije predsedava tim značajnim telom. Tako nešto je tokom prethodnog perioda bilo takoreći nezamislivo. Pored rečenog, Srbija aktivno učestvuje u realizovanju većeg broja programa Uneska u raznim oblastima, tako da se na nju ozbiljno računa i njeno mišljenje uzima u obzir pri predlaganju i donošenju odluka. Prevaziđena je situacija pasivnosti. Tada smo se samo periodično aktivirali, kad bi došlo na red pitanje KiM („Kosova“), što je kod zemalja članica izazivalo neraspoloženje i podsticalo indiferentnost. "Evo ih opet, sad će Srbi o Kosovu" – i zevali bi ili napuštali salu. Danas u takvim prilikama angažovano ulaze u salu. To je suštinska promena.
Kako objašnjavate činjenicu da Unesko i njegov Komitet za svetsku baštinu teže da srpske spomenike na KiM ocene kao univerzalno dobro ove teritorije, bez obzira na nacionalnu komponentu?
Za uključivanje kulturnih dobara u reprezentativne liste Uneska jedan od presudnih kriterijuma je utvrđivanje njihove „izuzetne univerzalne vrednosti“, dok se u sistematizaciji ove organizacije vezuju za teritoriju države na kojoj se nalaze, pri čemu se u izveštajima Komiteta za svetsku baštinu uvek navodi koja je zemlja bila nosilac upisa datog dobra. Dakle, u Unesku, kao globalnoj organizaciji, nacionalna kulturno-istorijska pripadnost kulturnog dobra je načelno u drugom planu i na njoj se ne insistira, već na univerzalnoj vrednosti. Od pre izvesnog vremena, na ovakvo evidenciono ustrojstvo i logiku Uneska smišljeno računaju vlasti u Prištini i njihovi lobisti. Oni celokupno kulturno nasleđe na teritoriji KiM žele da predstave kao zajedničku baštinu „države Kosovo“, bez obzira na kulturno-istorijsku pripadnost različitim duhovno-nacionalnim tradicijama. Kad bi uspeli da uđu u Unesko, iz Prištine bi se, kao glavnog grada „države Kosovo“, na čijoj teritoriji se ono nalazi, upravljalo celokupnim kulturnim nasleđem u pokrajini, a zna se da je njegov daleko najvredniji segment srpski i pravoslavni. Bilo bi im to, u političkom smislu, važno i kao ogroman korak u međunarodno-pravnom afirmisanju državnosti „Kosova“.
Prištini prijem u Unesko i dalje ostaje prioritet, kao politička odluka. Međutim, da li kada govorite o našim adutima izostavljate taj politički uticaj i potencirate depolitizaciju u odlukama Uneska?
Odluka o eventualnom prijemu „Kosova“ u Unesko bila bi par excellence politička. Mi smo se predlogu za prijem „Kosova“ suprotstavljali, i nastavljamo da se suprotstavljamo, svim argumentima, međunarodno-pravnim, političkim, kulturnim i etičkim, u čemu smo do sada bili uspešni. Politički adut je i stav da rad Uneska treba depolitizovati, čime se rasprava o spornim političkim pitanjima, kao neprimerena ovoj specijalizovanoj agenciji UN, izmešta u njujorške forume UN. Veliki broj zemalja zalaže se za depolitizaciju Uneska, jer je uočeno da neprimerena i neumerena politizacija sputava nesmetano i funkcionalno delovanje organizacije u delokrugu njenog mandata. Sadašnja generalna direktorka Uneska Odre Azule dosledno je tokom svoga mandata nastojala da u najvećoj mogućoj meri sprovede načelo njegove depolitizacije.
Novo i dopunjeno izdanje Vaše knjige „Pusto tursko” analizira kulturni, ekonomski i politički uticaj Turske na Balkanu. Kako ove uticaje vidite uzimajući u obzir „neoosmanizam kao praktičnu politiku”?
Neoosmanizam je, kao srž njene strategijske doktrine, konstanta spoljne politike i celokupnog državno-nacionalnog nastupanja Turske, pri čemu je, u varijatni kojoj je naklonjen predsednik Erdogan, nešto naglašenija (pan)islamistička dimenzija. Balkan je jedan od deklarisanih i neospornih prioriteta ambiciozne Turske koja nastoji da se uzdigne do statusa nezaobilaznog faktora u najznačajnijim zbivanjima i procesima savremenog sveta u periodu burnih promena. Kao praktična politika, neoosmanizam se operacionalizuje diferencirano, u skladu sa promenljivim lokalnim, regionalnim i globalnim konjunkturama i mogućnostima koje Ankari stoje na raspolaganju, ali uvek u funkciji konačnog cilja. Kako izgleda, posle razdoblja nešto drugačijeg, selektivnijeg postavljanja prema Balkanu, ako izuzmemo nepomirljivi antagonizam i regionalni rivalitet sa Grčkom, Erdogan se opredelio za konstruktivniji opšti pristup, uključujući i unapređivanje odnosa sa Srbijom, procenjujući da je to efikasniji put ostvarivanja snažnog i trajnog regionalnog prisustva i uticaja Turske.
Uspevaju li Turci i Srbi da pobede uzajamne vekovne kulturne stereotipe?
Stereotipi koje pominjete kolektivnopsihološki su logični proizvod linije dominantnog konfliktnog odnosa između Srba i Turaka, odnosno Osmanlija, kroz viševekovnu istorijsku uzajamnost na našem okupiranom tlu. Toga nasleđa teže je osloboditi se nego kulturnih razlika koje se doživljavaju kao prepreke zbližavanju. Štaviše, na kulturnom i mentalnom planu očituju se i nesumnjivi afiniteti koji dolaze do izražaja u svakodnevnom životu i kontaktima. Naravno, verska razlika senči kulturnu i vrednosnu pozadinu međuodnosa, ali, sem u vremenima pojačanih tenzija i sukoba, ne mora biti nepremostiva na nivou onoga što se naziva „dijalogom kulture i života“.
Na koji način analizirate pretvaranje Aja Sofije u džamiju, šteti li ta odluka više muslimanima nego hrišćanima?
Pretvaranje ili, kako Turci vole da kažu, vraćanje najveličanstvenije bogomolje hrišćanstva Aja Sofije u status džamije i njeno privođenje islamskoj molitvenoj funkciji bilo je odavno planirano u okviru programa koji je započet sa nekim drugim crkvama. Samo se čekao pogodan momenat, kako bi, uzimanjem u obzir svih spoljnih i unutarnjih okolnosti, bilo procenjeno da će ovaj spektakularan čin najviše poslužiti svrsi, odnosno svrhama. Erdogan je odabrao momenat u kome mu je bilo potrebno da, posle relativno slabog rezultata na lokalnim izborima, ojača vlastiti rejting na domaćem planu, posebno kod islamistički nastrojenih građana, a i kod siromašnijih slojeva pogođenih posledicama izuzetno visoke inflacije. Zatim, poruku je iznova uputio i rastrzanoj svetskoj muslimanskoj zajednici, preporučujući se kao kandidat za opštemuslimanskog lidera. Najzad, tu je i poruka da Turska samostalno donosi odluke i ne haje za primedbe iz zapadnog hrišćanskog/evropskog sveta. Ovaj gest gordosti dovodi u teži položaj one muslimanske zajednice koje, kao manjine, žive u nemuslimanskim sredinama, jer produbljuje socijalnu distancu prema njima, a dovodi i do revanšističkog napada na džamije i ugrožavanje bezbednosti.
U pojedinim tekstovima citirali ste turskog nobelovca Orhana Pamuka. Kakav je, pak, vaš stav prema jednom drugom piscu– Salmanu Ruždiju i napadu ekstremista koji je nedavno preživeo?
Taj fanatični nasrtaj je, naravno, gnusan zločin i tu zaista nije potreban nikakav komentar. Meni lično, inače, Ruždijeva književnost nije bliska, što je, valjda, stvar ukusa. Za stručan sud nisam kompetentan. Držim da je njegovoj svetskoj slavi lansirno odlučujuće doprinela Homeinijeva fetva, iako on nikako nije pisac čije delo samo po sebi ne zaslužuje puno uvažavanje. Ruždijevo javno delovanje uvek je nosilo snažan pečat ideološkog angažmana, o čemu svedoči, recimo, i činjenica da je njegov dugogodišnji prijatelj i poštovalac Bernar Anri Levi u poznatoj reviji „Atlantik“ poveo kampanju da se piscu „Šejtanskih stihova“ zbog ovog mučkog atentata dodeli Nobelova nagrada! A ja verovao da se ona dodeljuje za literaturu, kao u slučaju pomenutog Orhana Pamuka.
