Piše: Miodrag Zarković
Proterali su te iz Hrvatske. Bombardovali u Republici Srpskoj, pa onda i u samoj Srbiji. Proterali su te sa Kosova i Metohije. U Crnoj Gori su te sabili u mišju rupu. Kroje ti vlast, ali i opoziciju. Drže tvoje medije u svojim šakama. Odvikli su te od ćirilice, opustošili su ti zemlju, zagadili vazduh i vodu, razorili ustanove, bacili te na prosjački štap...
Utehu nalaziš u tome što te nisu sasvim uništili. Još im smetaš. I, dabome, nije to mala stvar. Oni silni, besni, nezadrživi, a ti mali, nikakav, na izmaku snaga... ali i dalje im stojiš na putu! To ne sme da se potcenjuje. To ti postaje stub nacionalnog ponosa u 21. veku. Sve ostalo su ti oduzeli, ali to neće.
Ukrajinci koji su Rusi
A onda upoznaješ Ruse.
”Uh, ne znam da li bi trebalo da pričam...”, kaže ti Boris kad ga pitaš da li je ikada bio u Srbiji. Grdosija od čoveka, uz to i karatista svetskog glasa, u trenutku se sav pretvorio u oprez, okreće se da vidi da li neko može da čuje vaš razgovor, pa tek kad se uveri da nema nikoga, kreće slobodno da priča:
”Bio sam ’99, na aerodromu Slatina. Bio sam u onoj jedinici koja se sjurila na aerodrom. Tada sam služio u ruskoj vojsci. Sada sam ovde, došao sam da pomognem Donbasu. Jesam ruski državljanin, ali sam rođen ovde, blizu Donjecka. Baš zato što sam ruski državljanin nemoj ovo da objavljuješ, da ne bi zapadna propaganda koristila to protiv Rusije. Ali da ti kažem, to kad smo bili na Kosovu nikad neću zaboraviti. Mnogo sam zavoleo Srbe. Video sam koliko i vi nas volite.”
Donbas... Pa to i nije Rusija! Barem nije bila u vreme kada si razgovarao sa Borisom, u kasnu jesen 2016.
U tom Donbasu žive neki neobični Rusi za koje do skoro niko nije ni čuo. Vadili su najbolji ugalj na svetu, ali to i nije delatnost koja donosi međunarodnu slavu. Malo su pikali i fudbal, taj njihov Šahtjor je par puta upao i u Ligu šampiona, ali svi su ih znali kao Ukrajince. Kad ono, ipak su Rusi.
To se ispostavilo kad su počeli da ih ubijaju, tamo negde 2014. godine. Oni su, biće, sve vreme i isticali da su Rusi, ali niko ih nije ni slušao ni čuo sve dok nisu stali da ih spaljuju žive, kolju, streljaju, bombarduju... Isto kao tebe u Gospiću, u Kravicama, na Radonjićkom jezeru.
Pokazuje kako padaju granate
”Mi smo ovde svi plakali kad smo gledali kako bombarduju Srbiju”, kaže ti Svetlana, profesorka engleskog jezika. Svetlana živi i radi u Gorlovki, gradu na kojih 80-ak kilometara od Donjecka, koji već osam godina ne zna za miran dan. Od kako je počeo rat između Donbasa i Kijeva, ukrajinska artiljerija ne prestaje da zatrpava Gorlovku. U tih osam godina, video si Svetlanu mnogo puta. I nikada nije plakala. Ali tada, kada se prisećala bombardovanja Srbije, oči kao da su joj na trenutak zasuzile, pre nego što je nekako zadržala bujicu.
”Gledali smo kako bombe pljušte po Beogradu i nismo mogli da verujemo da neko tako uništava jednu evropsku prestonicu na samom kraju 20. veka. A eto, jedva 15 godina kasnije, dočekali smo to isto ovde kod nas. I to nas napadaju isti oni koji su i vas. Bukvalno isti”, priča Svetlana, dok rukama, po vazduhu, pokazuje gore-dole. Pokazuje kako padaju granate. Nesvesno.
U pravu je, neprijatelj jeste isti. Znaju oni da ne ratuju samo protiv Ukrajine, nego protiv Zapada, čiji je Kijev tek krvožedni sluga. Isto kao što smo devedesetih i mi znali da su Hrvati i Šiptari puki izvršioci grubih radova, dok istinske arhitekte našeg stradanja sede u Vašingtonu, Londonu, Briselu.
Švarceneger joj nikada nije odgovorio-Mladić jeste
A opet, nije sasvim isto. Mi nismo imali Marjanu.
”Jeste, pisala sam Ratku Mladiću”, potvrdno ti odgovara Marjana. ”I u pravu ste, on je istinski heroj, za razliku od Švarcenegera koji je samo maska.”
Marjana se preziva Naumova. Velika je zvezda u Rusiji, a nije nepoznata ni u ostatku sveta. Proslavila se kao dizačica tegova, još kao dete je obarala međunarodne rekorde, između ostalog i na takmičenjima koja organizuje Arnold Švarceneger. Tada je imala priliku da se upozna sa holivudskom zvezdom, što ju je proteklog februara podstaklo da mu se direktno obrati video izjavom.
Švarceneger je, zabrinut malo više od Anđeline DŽoli a malko manje od Stinga, tih dana izrazio solidarnost sa ”jadnim ukrajinskim narodom”, za čije stradanje je krivicu svalio na Rusiju. Marjana Naumova je to videla i rešila je da mu odgovori svojim javnim obraćanjem, koje je, na iznenađenje najpre nje same, postalo internet senzacija. Pitala je Arnolda, a preko njega i ceo taj zapadni svet koji se divi Anroldovim mišićima i smeje njegovm naglasku, da li istu brigu oseća i za donbasku decu, po kojoj bombe padaju osam godina.
Švarceneger joj nikada nije odgovorio, pa ga zato ona više ne ceni, ako ikada i jeste. Ali joj se najpoznatiji živi srpski general jeste obratio odgovorom.
”Iznenadila sam se kad mi je Mladić odgovorio. Nisam znala ni da li će uopšte pročitati moje pismo, a tek nisam očekivala da će iz zatvora moći da mi odgovori. Ali napisao mi je ogromno pismo. Verujte da mi nije bilo lako da nađem nekoga ko će da ga prevede sa srpskog. Zašto sam mu pisala? Pa zato što sam htela da čujem od njega šta se dešavalo u Jugoslaviji. Htela sam da saznam istinu. Posle sam stupila u kontakt i sa njegovim sinom, pa smo dogovarali da posetim generala u Hagu, ali je u međuvremenu izbila korona koja nam je pokvarila te planove. Nadam se da ću ga jednom ipak upoznati.”
Marjana je vršnjak sa NATO agresijom na Srbiju. Kada je Mladić po bosanskim vrletima ulazio u istoriju, nije bila ni rođena. Ali je, eto, našla za shodno da se baš kod njega raspita o tome šta se dešavalo po bosanskim vrletima. Nije se oslanjala ni na Bi-Bi-Si ni na Raša tudej, nego je istinu potražila neposredno od glavnog ratnog zapovednika Republike Srpske.
Sportiskinja – ratni izveštač
Mnogi Srbi veruju da Rusi ništa nisu naučili na srpskim primerima. Marjana Naumova je dokaz da to i nije baš tako. Uopšte, Marjana ruši mnoge predrasude o Rusima i Rusiji. Pored toga što je svetska sportska zvezda, ona je i Moskovljanka. Po uvreženom mišljenju u Srbiji, to je fotorobot ”ruskog liberalnog petokolonaša”, nekoga ko nimalo ne haje za običan ruski narod i državu. A ipak, Marjana Naumova je, sa samo 15 godina koliko je tada imala, još 2014. počela redovno da posećuje Donbas i pomaže stanovništvo Donjecka i Luganska, naročito decu. Februara ove godine, kada je Rusija započela specijalnu vojnu operaciju u Ukrajini, Marjana Naumova prihvatila je ponudu ruske državne televizije da postane neka vrsta njihovog izveštača iz Donjecka, tako što će da pravi emisije o takozvanim običnim ljudima, da njih i njihove ni po čemu obične sudbine približi gledalištu u Rusiji. I eno je od tada u Donjecku i okolini, gde zalazi čak i u zone borbenih dejstava, javljala se iz Marijupolja dok su tamo još trajale bitke, iz Volnovahe, iz donjeckih predgrađa po kojima danonoćno pljušte ukrajinski projektili...
”Pogledajte, to je naš PVO”, kaže ti Marjana i prstom pokazuje ka nebu, dok po vedroj noći prelazite preko Lenjinovog trga u samom centru Donjecka. I zaista, njena ruka uperena je ka odbrambenoj raketi kojom donjecka vojska brani svoj grad od ukrajinskih granata. Naoko krivudavom putanjom, crvenkasta donjecka raketa u vazduhu pogađa cilj i uništava protivnički projektil. Sve to deluje nestvarno blizu; ta šašava, minijaturna vazdušna borba, izgleda kao da se odvija svega desetak metara iznad tebe i Marjane, ali kašnjenje i tupost zvuka govore da se to strah poigrava sa tvojim opažanjem stvarnosti.
Nadaš se da Marjana nije uvidela tvoj strah. Ti pripadaš narodu koji je iznedrio Ratka Mladića, njenog uzora. Narodu koji je to, što sada proživljavaju donbaski Rusi čije sudbine Marjana beleži, preko svoje glave preturio još i pre nego što je iko mogao da zna šta znači ”fejsbuk”. Ni ona ne deluje da se plaši. Iako je baš po centru Donjecka tih dana sa neba padala smrt, Marjana Naumova, koja u datom času može da bude bilo gde na kugli zemaljskoj a ne tu gde ukrajinska vojska namerno gađa civilne ciljeve, niti jednim pokretom ili izrazom lica ne odaje strah.
Gledaš, i ne možeš da joj se ne diviš, i da se ne zapitaš, da li su se tako ponašale naše, dakle srpske, sportske i druge zvezde, dok su nama oko glave zviždali udari poslati iz Sijetla ili Avijana. Jeste, imaju i Rusi svoje gorane markoviće, koji će da snimaju ”Turneju” na ruskom, ali da li mi imamo svoje marjane naumove?!
— Dnevne Novine Pravda (@NovinePravda) October 10, 2022
Sudbina zarobljenika
Nemaš vremena da se pošteno ni zamisliš nad tim pitanjem, jer već sledećeg časa, ili sledećeg dana, a vreme u ratu ume da proleće brže nego Točka-U, eto te u rovu pored Avdejevke, industrijske zone severozapadno od Donjecka, gde su ukrajinski položaji najtvrđi. Baš sa Avdejevke ukrajinska vojska najčešće zatrpava grad smrtonosnim vazdušnim tovarima. Tamo, u rovu prema avdejevskom seocetu Kamejenka, zatičeš skoro pa golobrade mladiće. Zanima te da im odmeriš borbeni duh, pa ih pitaš da li su gledali snimke zverskog mučenja i ubijanja ruskih vojnika koje su zarobili Ukrajinci.
”Naravno da smo gledali. Ko nije! I da vam kažem, nešto se promenilo u meni tada. Možda nije pohvalno ovo što ću reći, ali posle tih snimaka ne mogu da posmatram ukrajinske vojnike na isti način. Naravno da sam svestan da nisu svi Ukrajinci zli, ali isto tako znam da su svi oni gledali te snimke. A ipak biraju da ostanu u vojsci koja čini takve zločine. Ne znam kako ću da se ponašam kada sledeći put budem stajao naspram ukrajinskog zarobljenika. Siguran sam da mu neću raditi to što oni rade našim zarobljenicima. Neću ga mučiti. To nikada ne bih radio. Ali da ću mu poštedeti život... Ne znam. Možda i neću. Mora da postoji kazna za to kako se ukrajinska vojska ponaša prema zarobljenicima.”
Mržnja kao oružje
Pada ti na pamet Skot Riter. Amerikanac, bivši visoki oficir vojske SAD, vrhunski stručnjak koji je u ovih sedam meseci ukrajinskog rata mnogo puta porazio zapadnu propagandu logikom i činjenicama. Rusofilska javnost se kune u njega, ne bez razloga jer zaista retko greši.
”Znam da će mi mnogi Rusi zameriti na ovome što ću sada reći, ali američka vojska je i dalje najjača na svetu”, rekao je Riter u jednom avgustovskom intervjuu. ”I to uopšte nije nešto za pohvalu, jer mi naše vojnike odučimo od ljudskosti. Zato su i najbolji. Obuka u američkoj vojsci je jezivo surova, pogotovo za marince. NJih slome preko ’tačke pucanja’. Zato više nemaju ljudsko u sebi i zato predstavljaju savršeno oružje. Nije stvar u tome koliko volite svoju zemlju ili naciju, već u tome koliko vam je stalo do saborca koji stoji pored vas. To odlučuje ratove. I mi to nismo izgubili iz vida. Tako i treniramo naše marince, da vode računa samo o svom saborcu, a da sve ostalo nije vredno nikakvog obzira. Rusi to nemaju, naši vojnici to imaju i zato mislim da je američka vojska ubitačnija čak i od ruske.”
Skot Riter, znaš i sam, retko greši. Ali, da li je za ovo u pravu? Da li je savršen samo onaj vojnik ko nema više ljudsko u sebi? Samo američki vojnik?
Zašto onda hrvatski vojnik nije bio savršen, ili muslimanski, ili šiptarski? Nije da te nisu mrzeli. Pa, mrze te i danas!
Da li ruski vojnici mrze onako kako Skot Riter misli da savršen vojnik mora?
”Verujte da sam se uplašio samo od donjeckih boraca”, rekao ti je jedan stanovnik tada tek oslobođene Volnovahe, sredinom marta, dok ste bezuspešno pokušavali da uhvatite signal tvojim telefonom kako bi on javio porodici da je živ. I on je dizač tegova, takođe sa međunarodnim iskustvom. Ali, za razliku od Marjane Naumove, kaže da oseća strah.
”Ja se nisam prijavio u vojsku zato što neću da poginem. Glupo je da te lažem i da krijem, to je jedini razlog. Ali sam, kao i svi ovde, oduvek bio za to da se pripojimo Rusiji. I žao mi je što smo morali da čekamo osam godina. Kamo sreće da su Rusi uzeli Volnovahu još 2014, to bi bilo najbolje. Ali smo morali da čekamo. I na kraju, sada, kada smo dočekali oslobođenje, pogledaj na šta liči grad. Sve je razrušeno. Ali verujte, najviše sam se uplašio kada sam video prve redove donjecke vojske. U njihovim očima nisam video ništa ljudsko. Samo krv. Oni kao da više nemaju dušu. Misle samo na to kako da pobiju Ukrajince. Vojsku, ne civile, nikog od nas nisu dirali. Ali nije nam bilo prijatno kad smo ih videli. Svi mi u ovom naselju smo se sledili kad su se Ukrajinci povukli a oni prodrli. Opet kažem, mi svi želimo da budemo deo Rusije, ali kad smo videli prve redove donjecke vojske, stvarno smo se smrzli od straha.”
Da li su savršeni ti vojnici koji su takav utisak ostavili na ovog rmpaliju? Da li su i oni momci iz rova ka Kamejenki isti takvi? Jeste, pred tvojom kamerom su fini, razumni... ali kakvi su kada nastupaju za protivnikom koji se sklanja pred njima?
Da li i Marjana Naumova u stvari mrzi Ukrajince? Jesi li možda ti slep za ruske mane, poremećaje, nedostatke?
”Ne mrzim nikoga, stvarno. Ne mrzim ni taj narod tamo u Kijevu ili Lvovu. Ali zašto se o nama niko ne brine onako kako se svi brinu za njih? Ne želim ja da njih neko bombarduje. Ali šta je sa nama? Žali li iko nas? Da li je ikome žao kad ovde oko nas ginu ljudi? Da li je Moskvi žao?” U dahu ti sve ovo izgovara Olja, dok i ti i ona osluškujete da li ćete čuti taj mitski zvuk od koga svi strepe, a koji može da vam ipak spasi život.
— Dnevne Novine Pravda (@NovinePravda) October 10, 2022
Polako silaziš s uma
To je zvuk projektila koji leti ka vama. Svi u Donjecku celo leto pričaju o njemu: ako čuješ ’fijuuuu’, obavezno zaleži. To je savet na koji u najvećem donbaskom gradu čovek nailazi na bukvalno svakom koraku. I možda je to zlata vredna preporuka, ali dotični zvuk, koliko ti je poznato, niko nikad nije zaista i čuo. Osim možda onih kojima se ukazao samo delić sekunde pre nego ih je granata raznela u paramparčad.
Takvih, raznesenih, u Donjecku ima puno, pa i tog dana, dok ti pokušavaš da utešiš Olju ne bi li zaboravio na to da tebe niko ne teši, iako od nje nisi ništa otporniji na ukrajinske projektile. Olja ti je zahvalna na pokušaju, jer sve oko vas je sablasno. Ona radi u hotelu u kom si ti odseo, a koji se nalazi baš u delu Donjecka koji je već nedeljama pod pojačanim udarima ukrajinske artiljerije. Ta artiljerija bije i sa Avdejevke, tako da najednom osećaš više razumevanja za one vojnike iz onog rova ka Kamejenki, koji su ti nagovestili da će sledećem ukrajinskom zarobljeniku možda presuditi po kratkom postupku. Svestan si da se to nadrealno okruženje u kom si se obreo, svodi na trku između dve svireposti: ukrajinske koja gađa tebe, i donjecke koja bi presudila tim Ukrajincima. Pa dobro, neka im onda presude. Samo neka to bude pre nego što ovi pogode Olju i tebe, trenutno jedine žive duše u celom hotelu.
U stvari, neka im presude i ako vas pogode! Jer neko mora da odgovara i za vaše živote. Što ste vi gori od Kijevljana i Lvovaca?! Mora valjda neko vas da oplače i osveti. To što polako silaziš s uma, pa usred bombardovanja Donjecka razmišljaš o tome ko će da te osveti, a ni sam nisi siguran je li to pobeda nad strahom od smrti ili konačan poraz pred istim... uprkos svemu tome, ljudsko si biće, vapiće i tvoja smrt za kaznom.
Ali kazna će ipak moći da sačeka. Olja i ti osluškujete, ali zvuka nema. Nema ni ”vaše” granate. Padaju bombe po ciljevima oko hotela, neka i na samo par stotina metara udaljenosti, no sam hotel nije pogođen. Preživećete.
Grozne misli, preteške a neizbežne
Nije izostao samo zvuk. Izostalo je i ono što Olja nije izgovorila, ali ste ga svesni i ti i ona. To je nešto između hrabrog pitanja i besramne molbe: da li je bombardovanje Kijeva i Lvova jedino što može vas da spasi?
U krajnjem slučaju, da li Kijev i Lvov moraju da stradaju da bi jednog dana bili spaseni Kosovo i Metohija, Republika Srpska, srpstvo u Crnoj Gori, pa i sama Srbija? Ne želiš ti zlo Kijevu i Lvovu, ne želiš ni Zagrebu ni Sarajevu ni Prištini... ali šta ako su svi oni ipak predaleko otišli u savezništvu sa onima s početka, kojima i dalje smetaš iako si mali i nikakav? Šta ćemo ako je razvaljivanje Kijeva i Lavova jedini način da se urazume Vašington i Brisel?
Znaš da su to grozne misli, preteške. A opet i neizbežne.
Možda nikad nećeš naći prikladan odgovor na njih. Ali, ta pitanja više nisu nemoguća. Sada možeš da ih postaviš, barem pred sobom. I to, u neku ruku, znači da tvoja sudbina više nije samo da živciraš dušmane svojim pukim postojanjem.
Tako da zbog tog strahovitog rata, koji trese istok Evrope, tvoje postojanje opet ima nekog smisla. Pretežak je to smisao, ali je ipak smisao.
”A onda se setim Lene”, trgne te Oljin glas. ”Lenina ćerka živi u Kijevu. Zato ona nije baš oduševljena ruskom operacijom, ne znam da li ste to primetili, ona se naravno trudi da to ne pokaže, ali mislim da se ipak vidi. I eto, ja mislim o njenoj ćerki. A nisam baš sigurna da ona misli na mog sina.”
Lena je Oljina koleginica iz hotela, radi u suprotnoj smeni. I stvarno, Lenu nikad nisi čuo da se naglas sekira za Olju i njenog sina, koji ima šest godina. I nekako, tvoje dileme od malopre zbog toga postaju samo još zamršenije.
I, u svom tom magnovenju, shvataš jedno, možda i jedino u šta možeš da budeš siguran: ničega od svega toga ne bi bilo da je Olja sa sinom napustila Donjeck. Ali nije. Ostala je. Mogla je da pobegne, ali ipak je ostala u svom rodnom gradu.
Hoćeš da je utešiš, kažeš?! Bolje joj se zahvali. Baš na onim preteškim nedoumicama čije će razrešenje oblikovati svet u budućnosti, a koje su moguće samo zbog toga što Olja nije pobegla.
Izvor: balkanmagazin.net
