Piše: Vladimir Dimitrijević

DOSADAŠNJI ŽIVOT I RAD

Rođen 1936. godine u selu Ratini kod Kraljeva (metohu manastira Žiče, koji se pominje u Žičkoj povelji Stefana Prvovenčanog),  u pobožnoj porodici pripadnika bogomolničkog pokreta vladike Nikolaja, Miodrag Petrović je završio bogosloviju u manastiru Rakovici, a zatim Bogoslovski  i Pravni fakultet u Atini, gde je i doktorirao 1970. godine, dobivši novčanu nagradu Atinskog univerziteta (tema doktorata bila je više nego važna za njegova buduća istraživanja: „Nomokanon u četrnaest grana i vizantijski komentatori. Prilog izučavanju tema o odnosima crkve i države i episkopa Staroga i Novoga Rima“).
Savladao je starogrčki i latinski jezik, kao i srpskoslovenski, i od ranih dana svoje naučne biografije počeo da sabira materijal za rad na prevođenju i priređivanju Zakonopravila Svetoga Save na  savremeni srpski jezik. Izvesno vreme, po povratku iz  Grčke, vodio je imovinsko-pravnu službu u Patrijaršiji, a 1973. jednoglasno je izabran u zvanje docenta na Bogoslovskom fakultetu SPC, ali Sinod nije potvrdio ovaj izbor, zbog − kako je rečeno − nedostatka novca. Od 1979. godine radio je u Istorijskom institutu SANU, odakle je, kao naučni savetnik, i penzionisan. Pripremajući se decenijama za prevođenje svetosavskog „Nomokanona“, istraživao je grčke i slovenske srednjovekovne  rukopise u bibliotekama Svete Gore, Carigrada, Atine, Patmosa, kao i u manastiru Svete Katarine na Sinaju, i drugde. Usput je napisao veliki broj značajnih članaka i rasprava, uglavnom u vezi sa srednjovekovnom crkvenodržavnom ideologijom Srbije. Godine 1991, objavio je fototipiju najstarijeg prepisa Zakonopravila, onog Ilovičkog, a nedavno je izašao i drugi deo njegovog prevoda Zakonopravila na savremeni srpski jezik. Pred nama su i Petrovićevi višetomni izabrani naučni radovi, koji služe na čast savremenoj srpskoj nauci.
Sa osamdeset i šest godina života, Miodrag M. Petrović i dalje vredno i predano radi, služeći Bogu i rodu.  

MIODRAG M. PETROVIĆ O SVOJIM UZORIMA

U intervjuu koji je 2014. dao potpisniku ovih redova, dr Miodrag M. Petrović govori o uzorima svog života i rada:“Najraniji i napresudniji uzori za budući život i rad bili su mi, na prvom mestu, moji roditelji, zatim parohijski sveštenik Milorad Krstić, učitelj u ratinskoj Osnovnoj školi Dmitar Luković i, posebno, podvižnici u manastiru Žiča. Ono što sam kao utemeljenje od njih primio u vaspitnom, duhovnom i obrazovnom smislu, kasnije se pokazalo vrednijim od svih diploma i naučnih zvanja stečenih u visokoobrazovnim ustanovama. Od majke sam, na primer, još u ranom detinjstvu slušao naizust izgovarane pesme iz zbirke „Junačkih narodnih pesama“ i „Duhovne lire“ vladike žičkog – Svetog Nikolaja. Izdvajala je i ponavljala savet majke Jevrosime sinu: „Bolje ti je izgubiti glavu,/ nego svoju ogrešiti dušu“. Još upečatljivije, a u vezi s tim, bile su njene često izgovarane reči: „Ne bojim se smrti, ali se bojim greha“.            
Pomenuti parohijski sveštenik, Milorad Krstić, bio je uzor pravog sveštenika i rodoljuba. Prvih godina posle Drugog svetskog rata okupili su se bili sa njim vernici oko višestoletnog hrasta da obave litiju. Tu sam se kao dečak našao i ja. Prišao mu je jedan meštanin, borac iz rata, i pitao ga da li ima dozvolu mesnih vlasti da bi mogao da obavi bogomolju, na šta je on, uperivši kažiprst prema nebu, dao do znanja da odozgo dobija potrebnu dozvolu. Iznerviran zbog toga, borac iz rata mu je rekao: „Pope, pucaću ako ne prekineš!“ Sveštenik se nije povinovao, već je, raskopčavši gornji deo mantije, uzvratio: „Pucaj, napij se svešteničke krvi!“ i nastavio bogomolju do kraja. Reč je o svešteniku iza koga su ostala kazivanja o tome da je minirao železničku prugu Čačak–Kruševac kad je trebalo da prođe kompozicija vagona sa oružjem za Nemce. I danas ga se rado sećam po mnogo čemu, a i po izvanrednom krasnopisu na krštenicama, venčanicima i dr. Učitelj me je, svojom ozbiljnošću i gospodstvenim držanjem, povukao da krenem u Kragujevac radi upisa u Učiteljsku školu. Međutim, moji roditelji su prednost dali Bogosloviji i ja sam ih poslušao, za šta sam im duboko zahvalan.“(1)
Onaj deo Srpstva koji se vaspitavao onako kako nam to opisuje Miodrag M. Petrović bio je i ostao kadar da Bogu i rodu prinosi plodove dostojne naših predaka, među kojima je Sveti Sava prvi i najveći.

ZAKONOPRAVILO SVETOG SAVE I ODBRANA PRAVOVERJA

Petrovićevo životno delo je rad na izdavanju i prevođenju Zakonopravila Svetoga Save. Koliki je značaj Sveti Sava pridavao Zakonopravilu, vidi se iz pogovora srpskog prvosvetitelja: „Pojaviše se na svetlost slovenskog jezika ove bogonadahnute knjige zvane Nomokanon, jer pre toga behu pomračene oblakom mudrosti grčkog jezika; sada pak zablistaše, to jest protumačene su i blagodaću Božjom jasno sijaju, odganjajući tamu neznanja i sve prosvećujući svetlošću razuma, i od greha izbavljajući“.

Ovaj zbornik crkvenog i građanskog prava važniji je od svih „zlatnih kašika na srpskim dvorovima“, kojima se površni hvale; na Nomokanonu je Srbija kao pravna država počivala, i na tom temelju je prota Mateja Nenadović zidao kuću zakona Karađorđeve Srbije. 
Jedna od najvažnijih činjenica vezanih za Zakonopravilo da je, preko njega, Sveti Sava branio Srbiju od papskih nasrtaja i pokušaja unijaćenja. O njegovom odnosu prema Rimu Petrović kaže:“Sveti Sava je poznat, između ostalog, i po mnogim putovanjima, ali u Rim nije hteo da ode, a imao je šta da vidi tamo u vezi sa životom i stradanjima  ranih  hrišćana. Tačno  je,  prema  kazivanjima  njegovog životopisca  Domentijana, da je poslao svog episkopa Metodija da odnese u Rim pismo papi Honoriju III (1216-1227), od koga je Stefan, veliki župan srpski, dobio 1217. godine kraljevsku krunu  i  postao  Prvovenčani  kralj srpski. Pošto je taj događaj  opterećivao  državu  i  crkvenu  nezavisnost  Srbije,  Sava  je  zbog toga poslao svog episkopa Metodija, po rečima Domentijana, „u Rim ka prehvalnim apostolima – Petru i Pavlu, i ka velikom saprestolniku svetih, papi velike rimske države”. Pismom ga je obavestio o tome da je i sam on (Sava) Bogom venčan  neutajenom  blagodaću  arhijerejstva,  te  traži  od  pape  da  mu  pošalje blagoslove vrhovnih  apostola Petra i Pavla, i svoj, „kako bi venčao brata svoga na kraljevstvo po prvom kraljevstvu otačastva njihova, u kojem se i otac njihov po božastvenom promislu rodio u mestu zvanom Dioklitija (tj. Duklja), koja se odranije zove veliko kraljevstvo”. Od tada svaki vladar srpski  krunu  dobija iz ruku poglavara Srpske crkve, a ne od pape.  
Tananost iskazana u pismu i pozitivan odziv pape nisu sputavali Svetoga Savu da odlučno suzbija latinske misionare koji su se u velikom broju pojavljivali i delovali po Srbiji. To je činio i njegov otac Stefan Nemanja – Sveti Simeon Mirotočivi. Ovaj je sazvao sabor (ne zna se tačno godina i mesto) protiv bogomila, zvanih babuna, tj. Latina kao jeretika. Koliki je značaj imao taj sabor za očuvanje pravoverja, vidi se i po tome što je u Sopoćanima ikonopisan  u  ravni  vaseljenskih  crkvenih  sabora.»(2)

To je veoma važno da se zna: pravoslavni su bogomilima nazivali jeretike sa Zapada, papine latinske sledbenike. Iako je u Srbiji postojala sloboda veroispovesti za rimokatolike, Dubrovčane, Kotorane, Sase i druge, bilo je zabranjeno prevoditi pravoverne u latinsku jeres. 

SVETI SAVA I DUŠANOV ZAKONIK 

Miodrag M. Petrović podseća:»Sveti Sava ne samo da nam otkriva bogomile svog vremena kao babune oličene u Latinima, nego u svoje Zakonopravilo unosi besprekorno prevedena tri vizantijska spisa uperena protiv njihovih dogmatskih i drugih zabluda./.../U 51. glavi  Zakonopravila  Svetoga  Save prenet  je  vizantijski  spis koji u 27 tačaka izlaže zablude Latina i drugih rimokatolika. Od tih 27 tačaka ovde donosim samo prvu: „Papa rimski i oni koji su hrišćani zapadne strane izvan Jonske luke: Italijani,  Longobardi,  Franci  koji  se  i  Germanima  nazivaju,  Amalfićani,  Venecijanci i ostali... – svi (oni) su sa papom  pre mnogo vremena  van  Saborne crkve, strani – i jevanđelskim, i apostolskim, i otačkim predanjima, zbog varvarskih običaja kojih se drže, od kojih su najgori i najveći ovi: 1. Svetom obrascu (Simvolu) vere, složenom od jevanđelskih reči, a koji tako jasno govori o Svetom Duhu: ۥI u Duha Svetoga Gospoda, i Životvornog, koji od Oca ishodiۥ  – ti (tj. Latini), rđavo i pogrešno dodaše: ۥI od Sinaۥ. Mislim da zbog skučenosti jezika njihovog, dakle, smatraju da je isto  –  ishođenje Duha Svetoga od Oca i poslanje k nama preko Sina. Varvarski i neznalački smisliše da se poslanje ni po čemu ne razlikuje od ishođenja“.

Miodrag Petrović nas podseća da je car Dušan nastavio putem svog svetog pretka – on dovršava što je Sava počeo. A Sava je ispravljao Srbe koji su zalutali u papsku jeres:»Zbog proširenog po Srbiji jeretičkog učenja Latina o ishođenju Duha Svetoga i od Sina, iskazanog kroz onaj dodatak „Filiokve” u 8. članu Simvola vere, Sveti Sava je na Žičkom  saboru 1221. godine „ispravljao” i „obnavljao” veru, zahtevajući da za njim triput i naglas ponavljaju član po član  Simvola vere, vladar i sav narod, bez tog jeretičkog dodatka. „A one koji su ispovedali jeres – po rečima Teodosija – zadrža sa sobom u crkvi i nasamo ih podrobnije ispita”.  Teodosije nam otkriva, takođe, koga Sava ispituje i ispravlja, jer kaže : „... A onima koji su kršteni u latinskoj jeresi – takođe uz proklinjanje njihove zle jeresi, i ispovedanje Obrasca  (tj. Simvola) vere – pročitati molitvu za sveto miro i tako ih sa tim svetim mirom po svim čulima pomazati, i za vernike sa nama imati”. 

Pored Zakonopravila Svetoga Save veliki branik protiv babunske, odnosno latinske jeresi iskazane  krivotvorenjem  Simvola vere, jeste Dušanov zakonik iz 1349. i 1354. godine,  koji u 85. članu  propisuje  stroge  kazne  za  one koji izgovaraju  „babunsku reč ”,  a ta reč je „Filiokve”. 
Protiv  latinske  jeresi u Srbiji otvoreno ustaju,  govore i pišu mnogi umni i duboko verujući ljudi – Vladislav Gramatik, Nikodim Himnograf, Konstantin Filosof – Kostenečki  i dr.»

Ko zna prošlost svoje Crkve i naroda, lako mu je tumačiti sadašnjost i nagoveštavati budućnost. A Miodrag M. Petrović zna našu prošlost duboko i tačno. I zato ga vredi slušati kad nam tumači sadašnjost i govori o budućnosti.

O CARIGRADSKOM NATO PATRIJARHU 

Decenijama je naš naučnik upozoravao Srpsku Crkvu i svoj narod na nekanonske postupke carigradskog patrijarha Vartolomeja, koji pokušava, odavno, da bude kvazipravoslavni papa - ne prvi među jednakima, nego prvi bez jednakih. Nesrećni Vartolomej je, još u potonjoj deceniji 20. veka, uložio trud da otme pravoslavnu dijasporu svih Pomesnih Crkava, i potčini je sebi, u čemu su mu pomagali ekumenisti iz SPC. Posle svih nedela i konačnog neuspeha da se, na Kritskom lažnom saboru 2016, nametne kao lider koji će Istok podvesti pod vlast Vatikana, on je, po nalogu NATO Imperije, napravio krvavi raskol na Ukrajini, koji je bio uvod u sadašnji rat. Time se osvetio Ruskoj Crkvi koja mu nije dozvolila da bude istočni papa, jer pravoslavno hrišćanstvo ne vodi papa, nego Duh Sveti, koji je, kako reče Vladika Nikolaj, jedini nezabludiv. 

O tome je dr Miodrag M. Petrović pisao: „Sadašnjim stvaranjem „Pravoslavne crkve Ukrajine“ Vartolomej je nekanonski otkinuo deo crkvene jurisdikcije Moskovske patrijaršije, dodatno izazvavši u Ukrajini mnoga nasilja, čak i krvoprolića. U tom njegovom nasilničkom činu mnogo sličnosti ima sa otkidanjem od Srbije Kosova i Metohije bezočnošću Amerikanaca. Cilj im je isti: nanošenje štete pravoslavnim Rusima i Srbima. Razlikuju se po vrsti oružja: Amerikanci i njihovi saveznici upotrebili su protiv Srba stravične bombe sa osiromašenim uranijumom i kasetne bombe, a Vartolomej je protiv Rusa potegao izmišljeno, antikanonsko i anticrkveno „oružje“ koje se zove: „titula vaseljenski“ i „pravo na dodelu autokefalije“. Posle takvih zlodela, slični su i u onome što naknadno čine: Američka administracija vrši pritisak na sve države sveta da priznaju zvanu državu Kosovo, a Vartolomej vrši pritisak na jelinofone pravoslavne crkvene predstojnike da priznaju raskolničku tvorevinu, nazvanu „Pravoslavna crkva Ukrajine“.“(3)
I grčki velikodostojnici su, avaj, priznali Dumenka, koji čak nije ni raskolnik, jer je bez hirotonije; priznali su ga kao poglavara krivotvorine zvane „Pravoslava Crkva Ukrajine“, čime su podele među pravoslavnima još više produbljene. 

O REŠENJU „MAKEDONSKOG PITANJA“

Mada je svako dobronameran, naročito među Srbima, bio za rešenje makedonskog raskola, način na koji je to urađeno daleko je od ispravnih crkveno – kanonskih postupaka, o čemu je dr Miodrag M. Petrović, opet jasno i glasno, posvedočio ovih dana, rekavši da takvo rešenje Beogradske patrijaršije:“protivreči sopstvenim saborskim odlukama, donetim ranije u vezi sa istim pitanjem; gazi kanonska prava postojećeg arhiepiskopa Jovana, kome je patrijarh Pavle izdao Potvrdu (Pbr. 172 od 24. maja 2005. godine) o tome da je izabran „za Arhiepiskopa ohridskog i Mitropolita skopskog, Predsednika Svetog Arhijerejskog Sinoda autonomne Pravoslavne Ohridske Arhiepiskopije i Poglavara iste“. U obrazloženju te Potvrde piše, između ostalog: „ Na osnovu tačke 5. Sporazuma o vaspostavljanju crkvenog jedinstva, potpisanog u Nišu 17. maja Leta Gospodnjeg 2002. i potom odobrenog od strane Svetog Arhijerejskog Sabora Srpske Pravoslavne Crkve (ASbr. 38/ zap. 16 od 22. maja 2002. godine) i Izveštaja NJegovog Visokopreosveštenstva Mitropolita veleskog i povardarskog Gospodina Jovana, Našeg egzarha za sve Eparhije Pravoslavne Ohridske Arhiepiskopije, Br. 41 od 2. marta Leta Gospodnjeg 2004. o konstituisanju Svetog Arhijerejskog Sinoda pomenute Arhiepiskopije i izboru Predsednika Svetog Arhijerejskog Sinoda iste, ovim zvanično potvrđujemo izbor NJegovog Visokopreosveštenstva Mitropolita veleskog i povardarskog Gospodina Jovana… za  Arhiepiskopa ohridskog i Mitropolita skopskog… Nastojski objavljujemo i do znanja stavljamo svima da posle ove naše potvrde, NJegovo Blaženstvo Arhiepiskop ohridski i Mitropolit skopski Gospodin Jovan jeste kanonski i zakoniti Predstojatelj Ohridske Arhiepiskopije, autonomne Pravoslavne Crkve u okviru Srpske Patrijaršije, i da svi treba da ga kao takvoga priznaju i uvažavaju“; priznaje, posle više decenija, da je zvana „Makedonska pravoslavna crkva“ bila prava, kanonska, a ne politička tvorevina i, kao takva – nekanonska i raskolnička; negira dogmatsko učenje o tome da arhijereji na Saboru odluke donose po nadahnuću Duha Svetoga; narušava načela crkvenokanonskog ustrojstva, poretka i sabornosti usled pritisaka svetskih moćnika, naročito Američke administracije; postupa slično postupanju carigradskog patrijarha Vartolomeja koji je Tomosom „Ukrajinskoj pravoslavnoj crkvi“ produbio podeljenost i krvoproliće u Ukrajini.“(4)

Koji čita, da razume. Ako ima svetosavskog razuma. 

NAJVAŽNIJA PORUKA 

Da su Srbi i njihovi pastiri ostali verni Svetom Savi i knezu Lazaru, oni nikad ne bi zakoračili na put propale Evropske Unije i njenog evrounijaćenja. Ovako, srpska propast se nastavlja, i veliko je pitanje da li ćemo izbeći ponor. Kao pravi istoričar i iskreni rodoljub, Miodrag M. Petrović nas je na vreme upozorio:“Šta zajedničko sa Ujedinjenom Evropom može da ima pravoverni hrišćanin kad takva Evropa odbija da u svom Ustavu pomene hrišćanstvo, iako joj sva civilizacija na njemu počiva? Upravo pomoću hrišćanstva je Evropa oplemenila druga dva svoja temelja na kojima je zasnovana - grčku filosofiju i rimsko pravo.

Kako će se pravoverni Srbi osećati u Ujedinjenoj Evropi kad ova od njih zahteva da samo „sa zaboravom“ mogu postati njeni članovi? Zahteva se, u stvari, da Srbi zaborave svoju istoriju, tradiciju, samobitnost, tako što će sve to podrediti načelima i pravilima koja nameće Ujedinjena Evropa. Zato se često pitam: Zašto se od mene traži da se menjam, a ja tako nešto ni od koga ne zahtevam? Zašto, drugim rečima, ovakav kakav jesam ne odgovaram toj Ujedinjenoj Evropi, iako meni ne smeta sused druge narodnosti ili vere? Šarolikost u svetu nije puka slučajnost; ona je Bogom data. I ako tu šarolikost potiskujemo nekom unifikacijom, odnosno uravnivanjem, ne gradimo li svojevrsnu Vavilonsku kulu koja se lako može stropoštati, posle čega bi se stvari opet vratile na poredak po Božjoj volji, a ne po volji čoveka.“(5)
Kad Vavilonska kula padne, ona pobije svoje graditelje. U času kad gledamo pravoslavofobni i rusofobni kanibalizam EU, zar ne vidimo da se taj pad bliži? 

EVROPA PROTIV HRISTA 

Vladika Nikolaj je Evropu bez Hrista zvao Belom Demonijom, a otac Justin Ćelijski je upozoravao na slom zapadnog sveta u kome vladaju „atomska tehnika i prašumska etika“. Dosledan učenju Vladike Nikolaja i Svetog Justina, Miodrag M. Petrović je poručio svom narodu:“Kada Ujedinjena Evropa ne bi težila da Hrista i hrišćanstvo zameni nekakvom sveopštom religijom „Novog doba", za njen program bi imali razumevanja svi pravoverni hrišćani. Ali Evropa se odavno udaljila od Hristovih reči: „Gdje su dva ili tri sabrana u ime moje, ondje sam i ja među njima“ (Mt 18, 20). Zbog toga će samo veštački biti ujedinjena, a u suštini ostati duboko razjedinjena i nezadovoljna. Obećavaće narodima nove puteve, nove istine i nov život, tvrdokorno zaobilazeći reči Hristove: „Ja sam put i istina i život“ (Jn 14, 6). Tu večnu i nezaobilaznu istinu Hristos je ovako posvedočio: „Nebo i zemlja će proći, ali riječi moje neće proći“ (Mt 24, 35).
Ujedinjena Evropa je sva u službi „Novom dobu“. A taj pokret korene svog nastanka vuče iz gnosticizma, neoplatonizma, istočnjačkog panteizma; raznih vidova tajanstvenosti kao što su, na primer, bela i crna magija. Od pokreta „Novo doba“ posebno su ugroženi jednoboštvo i Crkva Hristova. Jer teži da uspostavi i svim narodima nametne zajedničku religiju, a pomoću nje i vladu za čitav svet. Na taj način biće ostvareni osnovni preduslovi za pojavu Antihrista koji će svakom narodu pokazivati „sva carstva ovoga svijeta i slavu njihovu“ uz obećanje: „Sve ovo daću tebi ako padneš i pokloniš mi se“ (Mt 4, 8-9). Ali Bog će dati da se među narodima nađu i oni koji će na takvu primamljivu i zavodljivu ponudu odgovoriti Hristovim rečima: „Idi od mene Satano, jer je napisano: Gospodu Bogu svome klanjaj se i njemu jedinome služi“ (Mt 4, 10).“(5)

Budemo li poslušali reč svojih najtrezvenijih umova, koji se nisu odrekli svetosavskog nasleđa, ima nade da ćemo se vratiti Bogu i sebi. Inače će nas, kako reče Vladika Nikolaj, pokriti „jeziva tama tuđinska sa lepim imenom i šarenom odećom“.
Odsudni čas našeg izbora je blizu. Budimo spremni.

UPUTNICE ( 12. 10. 2022. godine ):
1.    http://borbazaveru.info/content/view/6476/57/
2.    http://borbazaveru.info/content/view/974/85/
3.    http://borbazaveru.info/content/view/12339/
4.    https://stanjestvari.com/2022/09/30/stetni-tomosi/
5.    http://borbazaveru.info/content/view/213/1/

Ostale tekstove Vladimira Dimitrijevića čitajte OVDE.

Izvor: Pravda