Piše: Miodrag Zarković
Uspeh odbojkašica ima sportsku važnost. To je nesporno. Kako ističu mnogobrojni korisnici društvenih mreža, nije lako biti najbolji na svetu u bilo čemu. Tačno. Ali, to što su odbojkašice postigle nesumnjiv sportski uspeh, ne znači da taj njihov uspeh povlači i povoljne posledice u nekom drugom, trajnijem ili važnijem smislu.
Činjenica je da ženska odbojkaška takmičenja nimalo ne zanimaju širu javnost sama po sebi. To je tako i sa srpskom javnošću, koja interes ka ženskoj odbojci pokazuje isključivo kada naša reprezentacija igra neko takmičenje koje je Javni servis ocenio kao bitno pa kupio pravaprenosa i poslao komentatorsku ekipu na lice mesta. U suprotnom, čak i najveća ženska odbojkaška takmičenja imaju u Srbiji ukupno nula gledalaca - uz moguće izuzetke među onima koji se ženskom odbojkom inače i bave, pa im to ipak spada u obaveznu TV lektiru.
Dokaz ove tvrdnje je sama cena televizijskih prava, koja je neuporedivo manja nego što koštaju TV prava za sportske događaje koji zaista zanimaju sportsku javnost. Svetsko prvenstvo u fudbalu, Olimpijske igre, plej-of NBA lige... prava prenosa tih takmičenja koštaju boga oca, jer tržište pokazuje neprestanu glad za njima. Ženska odbojka, pa i svetska prvenstva, nalazi se na drugom kraju lestvice interesovanja, odnosno na samom dnu. Kada na svetskom prvenstvu za odbojkašice Srpskinje igraju protiv Brazilki, sva je prilika da tu utakmicu pomno ne prate čak ni ljubitelji sporta u Brazilu. Samo u Srbiji.
Pa dobro, reći će neko, neka i bude tako, ali barem gledaocima u Srbiji znači to što su naše devojke pobedile; pa valjda to ima neki značaj. I jeste, ima, ali taj značaj ne opravdava 30.000 evra po glavi učesnika. Jer, ako ćemo odbojkašice nagrađivati tolikim iznosima, koliko onda zaslužuju sportisti čiji uspesi ne samo da raduju naciju, nego su pored toga i tržišno isplativi onako kako podvizi odbojkašicaobjektivno nisu?!
To pitanje dotiče se najveće nevolje sa ovako preteranim nagradama za odbojkašice. Reč je, naime, o sistemu koji podleže kriterijumima. Ili bi barem trebalo da bude tako. Iz zajedničke, tj. državne kase, nagrade bi trebalo da se dodeljuju na osnovu objektivnog društvenog značaja. Naravno da nije uvek moguće sasvim precizno izmeriti objektivnu vrednost nečeg tako maglovitog kao što je sportski uspeh, ali ipak je valjda svakom iole razboritom pojedincu jasno da svetsko zlato u ženskoj odbojci nema ni približno odjeka koliko samo jedna pobeda fudbalera na Svetskom prvenstvu.
Iz budžeta se nagrade dele ne na osnovu toga koliko je ko obradovao naciju, nego koliko je ko koristio naciji. Zato što bi, u suprotnom, sa jednakim pravom kao i sportisti na iste nagrade mogli da polažu pravo rečimo pevači ili glumci. Ako odbojkašicama dajemo po 30.000 evra zato što su ”obradovali naciju”, onda smo dužni barem desetostruko više onome ko je ispevao ”Janjičara”, ”Mesečinu”, ”Ibar vodu” i druge pesme nezaobilazne na slavljima najrazličitijih vrsta. Zamislite koliko su ljudi duboko dotakle i ozarile te i slične pesme, pa samim tim i koliko smo zato para obavezni da nagradimo njihove autore!
I ne odnosi se to samo na pop ili folk kulturu, za koje će neko reći da su ”jeftine”. Može to da se tiče i ozbiljne umetnosti, kakva je književnost. Dragoslav Mihajlović je verovatno najveći živi srpski pisac, a njegov roman ”Kad su cvetale tikve” već decenijama spada u najomiljenije štivo najširem krugu čitalaca. Pokolenja i pokolenja gutala su nezaboravne dogodovštine voždovačkog boksera LJube Vrapca, nezaboravnog Mihajlovićevog junaka čija životna ispovest ostavlja trajan utisak i trag. To je kudikamo dublji odnos proizvoda i korisnika, nego što ga zatičemo između pobede odbojkašica i njihovih navijača. Kako onda nagraditi Dragoslava Mihajlovića?
Može se ovako nabrajati do sutra, ali nema potrebe. Savršeno je jasno da radost, ushićenje, pa ni dublje i trajnije emocije, ne mogu biti kriterijum na osnovu koga se dodeljuju državne nagrade, jer bi se takvim pristupom zapravo srušili svi mogući kriterijumi.
To što su sportisti uopšteno povlašćeni pa imaju pravo na premije za koje su stvaraoci u drugim oblastima uskraćeni, nije zbog toga što oni ”raduju naciju”, nego zato što njihovi uspesi nose sa sobom druge benefite. Ali ženska odbojka takve benefite naprosto ne donosi. I nisu za to krive odbojkašice, taman posla. Ali to jeste tako, upravo zbog činjenice na koju se stalno vredi vraćati, a to je da ženska odbojka istinski zanima izrazito mali i uzak krug ljudi.
Ali, kažu mnogi, odbojkašice su sjajan uzor mladima. Mnogi će se klinci ugledati na njih, pa se neće odati kriminalu, ulici, porocima, već sportu. Zato je, dodaju, opravdano dodeliti im po 30.000 evra.
Sa tim razmišljanjem imamo dva problema. Prvi se opet tiče onog nezaobilaznog tereta koji kaže da ženska odbojka sama po sebi nikoga ne zanima. Odbojkašice mogu biti uzor samo ako Javni servis i ostali mediji izaberu da njih stave u fokus. Kada vas RTS prenosi direktno u udarnom terminu, a dnevni listovi o vama donose gromopucatelne naslove na prvim stranama, onda da, neka će se omladina svakako ugledati na vas, makar i privremeno. Ali kao uzore ih nisu odabrale objektivne okolnosti, nego puka odluka medija, ili onoga ko upravlja medijima, da baš odbojkašice dovede pred oči celokupne javnosti. Da su to uradili sa nekim drugim, svejedno da li sportistima ili na primer molerima, onda bi to bili uzori omladini!
U krajnjem slučaju, mediji to inače i rade. Hteli ili ne hteli, promovišu ličnosti i skupine samim tim što izveštavaju o njima. Tako promovišu nekad odbojkašice, nekad privrednik i ”privrednike”, skoro uvek političare, a vrlo često i kriminalce ili učesnike besramnih rijaliti bljuvotina. Zato što takve, prolazne uzore omladini, biraju mediji, a koji se najčešće povode za vrlo prizemnim interesima.
Drugi problem je što nagrada od 30.000 evra promoviše ne bavljenje odbojkom, nego očekivanje da se od jednog odbojkaškog prvenstva zaradi stan. Kada bi zadatak bio da promovišemo bavljenje odbojkom, ili bilo kojim drugim sportom, onda bi akcenat bio na pukom učešću, tj. praktikovanju dotičnog sporta. Ali nije. Akcenat je na zlatnoj medalji. Ne populariše se dakle bavljenje sportom, nego uspeh. Pa se posle nemojte čuditi kad neki omladinac odustane od uspeha na sportskom polju, ali, zaveden novčanim nagradama kojima smo mu mahali pred očima, uspehe potraži na nekoj drugoj, društveno štetnoj strani. Postoje i vrlo zlokobni dokazi da to upravo tako odzvanja u mladim glavama: crnačka omladina u SAD neprestano je usmerena na sportiste kao uzore, naročito na NBA igrače, a stopa kriminaliteta kod mladih američkih crnaca ne da ne opada nego naprotiv uporno raste. Mladi američki crnci, naime, kada shvate da ne mogu da postanu NBA zvezde, da li zato što nemaju dovoljno dara za košarku ili iz nekog drugog razloga, tek, one milione dolara koje su priželjkivali da će dobiti kroz ugovor sa Lejkersima ili Voriorsima potražiće kroz razbojništva i otimačinu.
To je tako sa fabričkim stvaranjem ”uzora”.
Dalje, kažu ljudi da su odbojkašice doprinele međunarodnom ugledu Srbije. To je tačno u onoj meri u kojoj su dotični ”međunarodi” uopšte svesni da je Srbija osvojila zlatnu medalju na Svetskom prvenstvu za odbojkašice. Ili da uopšte postoji svetsko prvenstvo za odbojkašice. Ili da uopšte postoji ženska odbojka.
Autor ovog članka koji upravo čitate radio je kao sportski novinar preko deset godina i izveštavao sa najvećih evropskih i svetskih takmičenja. Začudili biste se koliko malo interesovanja privlače sportovi koji ne spadaju u onih nekoliko najpopularnijih.
Cela ta fama o ”podizanju međunarodnog ugleda zemlje” zapravo je sasvim netačna, ali i duboko ponižavajuća. Koliko je slava jednog Lea Mesija pomogla Argentini, odnosno Kristijana Ronalda njegovom rodnom Portugalu? Da li su onoliki uspesi Juseina Bolta doprineli matičnoj mu Jamajci, pod čijom je zastavom uvek nastupao? Da li, u krajnjem slučaju, Srbiji nešto doprinose silni podvizi Novaka Đokovića ili Nikole Jokića, a i jedan i drugi su se zvanično kitili zvanjem najboljeg u najoštrijoj svetskoj konkurenciji i u sportovima koji su globalno praćeni? Neko verovatno i jeste čuo za Srbiju ili možda oblikovao mišljenje o Srbiji na osnovu Đokovića ili Jokića, ali takvih je zanemarljivo malo.
I tako dalje. Svrha ovog teksta nije da unedogled dokazuje da postoje daleko važniji, mukotrpnije ostvareni i dugotrajniji podvizi od ovog koji je ostvarila ženska odbojkaška reprezentacija. A moglo bi se, jer toga zbilja ima unedogled. Nego da ukaže na ključan činilac u razumevanje sapunice zvane ”ženska odbojkaška reprezentacija”:
Režim u Srbiji već deset godina vuče potpuno pogubne poteze u pogledu Kosova i Metohije, koje je sve manje u sastavu Srbije upravo zbog odluka zvaničnog Beograda. Takođe, više je nego očigledno savijanje i povijanje režima pred zapadnim ambasadorima a naročito pred sadašnjim ”dragim gostom” iz Amerike Kristoferom Hilom, koji je očigledno rešio da ne gubi vreme ni na kakve ljubaznosti, makar i vekovima potvrđivane u diplomatskoj praksi, već Ustav i zakone Srbije krši na upadljivo grub način. I, na kraju a ništa manje strašno, režim se po svoj prilici priprema da u nekoj bliskoj budućnosti uvede sankcije Rusiji, čime će zakopati međunarodnu poziciju Srbije na duži period, možda i trajno.
Takav režim neće basnoslovno nagraditi odbojkašice zato što ima najbolje namere. Naprotiv, iskustvo nas uči da postoje mračnije, pozadinske namere.
Sapunica sa odbojkašicama je, najverovatnije, pokazna vežba da režim, preko medija, može da nametne onakvo shvatanje opšteg interesa kakav mu je potreban. Režim je dokazao da može da nametne da javnost meri opštu korist ne po tome koliko je KiM zaštićenije, ili koliko smo bliskiji prijateljskim državama i narodima, nego po tome koliko je gledalaca obradovano nečim što su Javni servis i dnevni listovi privremeno stavili u fokus, iako će se već sutra vratiti u zapećak kojem inače pripada.
Opasna je to vežba. A režimu je upravo pošla za rukom.
Takođe, ako mi dozvolite da budem na kraju i ličan, dužan sam da kažem da su me uspesi srpskih sportista mnogo puta dovodili do ushićenja i da su mi nesumnjivo obogatili život, kao i mnogima u mom pokolenju. Uvek sam prema njima osećao divljenje. Ali nikad zahvalnost! Jer nisam rob. Bio sam i ostao navijač i poštovalac tih sportista, ali nikada nisam sebe ponizio tako što bih se doveo u poziciju da prema njima osećam zahvalnost samo zato što su oni vrhunski u delatnosti koju su odabrali za životni poziv. Takav, zapadnjački doživljaj sporta, taj sapomonižavajući odnos prema poznatim ličnostima, uvek mi je bio stran. I meni i mom okruženju, koje je turobnih 90ih upravo u sportu često tražilo obodrenje uskraćeno na nekim drugim stranama.
Nametanje osećanja zahvalnosti uspešnim pojedincima jeste izokretanje prirodnog poretka stvari. Valjda uspešni pojedinci treba da osećaju zahvalnost sredini koja ih je iznedrila, a ne obrnuto! U suprotnom, osećanje nacionalnog ponosa samo će nastaviti da se odronjava, i to baš zahvaljujući potezima kao što je ovaj sa dodelom neprimereno visokih nagrada odbojkašicama.
Naravno, one sa tim nemaju nikakve veze. One su svoj deo posla odradile najbolje što su mogle i na tome im svaka čast. Ovaj tekst, u stvari, najmanje se tiče njih. One su zaslužile i slavu i hvalu. Samo, ne ovakvu i ne ovoliku.
Legendarni komandant ponovo sa vojskom! Više o tome pročitajte OVDE.
Izvor: Pravda
