To je razrušilo pravni sistem koji je postao instrument direktnog ugrožavanja pravne sigurnosti i rušenja državnog interesa Srbije.
Ilustrativan je i upozoravajući slučaj jednog investitora u Novom Sadu i pravnog nasilja državnih organa u tom gradu. Reč je Lesnini LJubljana i otimanju, praktično pravnom nasilju, njene imovine u Novom Sadu.
Zbog mogućnosti i opasnosti takvog investicionog ambijenta države međusobno zaključuju sporazume o zaštiti investicija kako bi se ulaganja garantovala i podsticale zemlje ulagači, učesnice sporazuma o investicijama.
Jedan od takvih sporazuma o uzajamnom podsticanju i zaštiti ulaganja i podsticanju investicija Republika Srbija ima i sa Republikom Slovenijom.
U članu 2 tog sporazuma Srbije i Slovenije stoji i sledeće:
1. „Svaka Strana ugovornica će podsticati i stvarati povoljne i transparentne uslove za ulagače druge Strane ugovornice da vrši ulaganje na njenoj teritoriji i dozvoljavati takva ulaganja na svojoj teritoriji u skladu sa svojim zakonima i propisima.“
2. „Svaka Strana ugovornica će obezbediti u svako doba fer i pravičan tretman ulaganjima ulagača druge Strane ugovornice i njihovih prinosa.“
3. „Ulaganja ulagača svake od Strane ugovornica će uživati punu zakonsku zaštitu i bezbednost na teritoriji druge Strane ugovornice. Nijedna od Strana ugovornica neće na svojoj teritoriji, ni na koji način, nerazumnim, proizvoljnim ili diskriminatornim merama ugroziti upravljanje, održavanje, korišćenje, uživanje ili raspolaganje ulaganjima ulagača druge Strane ugovornice.“
Taj sporazum je pravno valjani međunarodno dokument koji je dio pravnog ustrojstva i Srbije i Slovenije.
Pored postojanja navedenog biletelarnog sporazuma Republika Srbija je ratifikovala i Evropsku konvenciju o ljudskim pravima, gde u Dodatnom Protokolu u članu 1 Evropske konvencije o zaštiti ljudskih prava i sloboda je posebno istaknuta zaštita prava na imovinu.
Član 1 Dodatnog Protokola kaže sledeće:
„Svako fizičko i pravno lice ima pravo na neometano uživanje svoje imovine. Niko ne može biti lišen svoje imovine, osim u javnom interesu i pod uslovima predviđenim zakonom i opštim načelima međunarodnog prava. Takođe Zakonom o potvrđivanju sporazuma po pitanjima sukcesije ratifikovan je međunarodni ugovor zaključen između „bivših republika SFRJ“ sada samostalnih država, potpisan 2001. godine u Beču, ratifikovan od strane Republike Srbije i Republike Slovenije 2002. godine.
Odredbama člana 1 i 2 Priloga G garantovano je sledeće:
Privatna svojina i stečena prava građana ili drugih pravnih lica SFRJ će biti zaštićena od strane Država sukcesora u skladu sa odredbama ovog Priloga.
(1) (a) Prava na pokretnu i nepokretnu imovinu koja se nalazi na teritoriji Države sukcesora i na koju su građani ili druga pravna lica SFRJ imali pravo na dan 31.12.1990. godine biće priznata, zaštićena i vraćena u prvobitno stanje od strane te Države u skladu sa utvrđenim standardima i normama međunarodnog prava, i to nezavisno od nacionalnosti, državljanstva, boravišta ili prebivališta takvih lica. Ovim se obuhvataju lica koja su, nakon 31.12.1990.
godine stekla državljanstvo ili novo prebivalište ili boravište u Državi različitoj od Države sukcesora. Osobe koje nisu bile u mogućnosti da ostvare takva prava će imati pravo na naknadu u skladu sa građanskim i međunarodnim pravnim normama.
(b) Svaki namerni prenos prava na pokretnu ili nepokretnu imovinu izvršen posle 31.12.1990. godine zaključen pod pritiskom ili suprotno podparagrafu (a) ovog člana će biti ništavan.
(2) Svi ugovori zaključeni između građana ili drugih pravnih lica SFRJ počev od 31.12.1990. godine uključujući i one zaključene od strane javnih preduzeća, biće poštovani bez ikakve diskriminacije. Svaka Država sukcesor će obezbediti izvršavanje obaveza na osnovu takvih ugovora, u slučajevima gde je raspadom SFRJ bilo onemogućeno izvršavanje takvih ugovora.
To kažu zakoni i međunarodni ugovori ali izgleda da u Novom Sadu to ne važi. Ili ne važi za neke a za druge važi bezakonje.
Ilustrativan i upozoravajući je primer otimanja imovine pravnog lica i investitora iz Republike Slovenije a u Novom Sadu.
Taj primer je poučan za sve one koji su mislili ili još uvek misle da im je dovoljno da dobiju zemljište, građevinsku dozvolu, upotrebnu dozvolu i pravo na vlasništvo. Jer, to nije baš tako. Jer, može se desiti da Katastar, koji je inače postao Katastar vlasništva na osnovu vaše dokumentacije, donese rešenje u korist trećeg lica i to vaše vlasništvo nije više vaše. Katastar će to, kao u Novom Sadu, učiniti bez ikakvog pravnog osnova, pri čemu će prouzrokovati i krivično delo, a nakon toga će vam se i slatko smejati i predlagati da vi dokazujete krivično delo koje je nastalo donošenjem rešenja i izvršenjem tog istog rešenja. Ovo nije nikakva izmišljena priča već surova stvarnost organa državne uprave koji bi trebalo da radi u skladu sa zakonom i da vam obezbedi prava koja vam legitimno pripadaju.
Ovo je na žalost jedan od mnogih slučajeva koji se desio u zemlji Srbiji. Ali, da bi bilo jasnije da krenemo od početka ovog slučaja u Novom Sadu. Počelo je ovako:
Katastar u Novom sadu 2004. godine, donosi rešenje kojim dozvoljava u listu nepokretnosti 18003 Novi Sad 1 upis prava svojine na sledeći način:
Uknjižba prava svojine u korist Preduzeća za upravljanje slobodnom zonom „Slobodna zona Novi Sad“ AD Novi Sad, Danila Kiša br.34, sa delom poseda 1/1, na nepokretnosti označenoj u B1 listu nepokretnosti i to: zgrada broj 1, površine u gabaritu 3877m2, izgrađenoj na kp.br.4153/4 dosadašnjeg držaoca, znači samo korisnika, Preduzeća za upravljanje slobodnom zonom „Slobodna zona Novi Sad“ AD Novi Sad, Danila Kiša br.34 sa delom 1/1. A onda se u sledećem stavu kaže: Brisanje zabeležbe koja glasi: „Objekat je izgrađen bez dozvole na nepokretnosti označenoj u B-listu 1 deo i to:“ - zgrada broj 1, površine u gabaritu 3877m2, izgrađenoj na kp.br.4153/4.
„Promene iz stava 1 ovog dispozitiva sprovešće se odmah po konačnosti ovog rešenja.“
Nakon čitanja obrazloženja napred navedenog rešenja kao u dispozitivu dolazite do zaključka da je organ državne uprave donošenjem rešenja o upisu Slobodne zone kao vlasnika zgrade br.1, izgrađene na kp.br. 4153/4 KO Novi Sad 1 izvršio krivično delo zloupotrebe službenog položaja na sledeći način:
U obrazloženju ćete pročitati isprave koje su bile osnov za upis nepokretnosti opisane kao zgrada broj 1, izgrađene na kp.br. 4153/4 KO Novi Sad 1 i to:
- Rešenje opštinskog sekretarijata za urbanizam, stambene i komunalne poslove Opštine Novi Sad-građevinska dozvola 09-351A/106-78 od 21.06.1978 godine;
- Upotrebna dozvola Rešenje Opštinskog sekretarijata za urbanizam, stambene i komunalne poslove i zaštitu životne sredine Opštine Novi Sad broj 09-351C/421-79 od 02.04.1980. godine;
- Poravnanje zaključeno u Opštinskom sudu Novi Sad PS -5426/90 od 10.05.1991. godine;
- Ugovor o zakupu broj 117 od 08.04.1991 godine;
- Presuda Privrednog suda u Novom Sadu P-1901/96 od 01.07.1998.godine;
- Presuda Višeg Privrednog suda u Beogradu Pž -11494/98 od 04.11.1999. godine;
- Presuda Vrhovnog suda Srbije P-Rev 221/99 od 10.11.1999. godine;
- Presuda Trgovinskog suda u Novom Sadu P 1075/02 od 17.04.2003. godine;
- Presudu Višeg Trgovinskog suda u Beogradu Pž-5023/03 od 14.08.2003.godine.
Hajde sad da analiziramo napred navedena dokumenta.
U redu, građevinska i upotrebna dozvola su dokumenti podobni za uknjižbu, ali na žalost oni ne glase na Preduzeće za upravljanje Slobodnom zonom „Slobodna zona Novi Sad“ AD Novi Sad, već na Lesninu LJubljana, Republika Slovenija, pa se postavlja pitanje u kakvoj su pravnoj vezi Lesnina LJubljana i Slobodna Zona Novi Sad. Po predmetnim dokumentima ni u kakvim. Lesnina LJubljana je jedini zakonski vlasnik.
Pitaćete se, a zašto?
Zato što između Lesnine iz LJubljane i Slobodne Zone Novi Sad nema dokumenta koji bi sa Lesnine kao originalnog vlasnika po Zakonu o osnovama svojinsko pravnim odnosima - svojina stečena građenjem po osnovu građevinske i upotrebne dozvole prenela pravo svojine na Slobodnu Zonu Novi Sad. Naime, Katastar kao glavni dokumenat navodi PORAVNANJE PS 5426790 zaključeno kod Opštinskog Suda u Novom Sadu. Uvidom u knjige suda dobijate informaciju da PS oznaka ne postoji u knjigama suda, da Poslovnik suda ne predviđa materiju označenu kao PS, a kada pogledate broj 5426/90 dobijate sasvim drugi podatak da je pod tim brojem u sudu ranije označenom kao Opštinski sud, predmet pod brojm P – kojim se inače označavaju parnice je postojao predmet po tužbi tužioca S.S. iz Novog Sada i tuženog S.Z. iz Novog Sada, a ni govora nema o predmetu između Slobodne Zone u Novom Sadu i Lesnine LJubljana.
Potvrdom od 01.10.2018.godine Višeg suda u Novom sadu i Potvrdom od 12.03.2019. godine Osnovnog suda Su-VIII-3/19-112 nećete naći stranke pod imenom Slobodna zona Novi Sad i Lesnina LJubljana, kao i Potvrdom izdatom od strane Višeg suda u Novom Sadu Su VIII-50/19 od 13.03.2019. godine koja uverava da ne postoje stranke sa podacima Slobodna Zona Novi Sad i Lesnina LJubljana.
Nakon toga što krenete u potragu kod Privrednog suda u Novom Sadu naći ćete upisnik pod brojem P 5426/1990 godine i podatak da je pokrenut spor između Slobodne carinske zone Novi Sad i TP Lesnine LJubljana, ali da je isti prekinut rešenjem o prekidu 05.09.1990. godine i da je isti arhiviran 25.09.1990.godine. Postavlja se pitanje kako je Slobodna zona Novi Sad učestvovala u postupku ako je tek osnovana 1992 godine.
Nadalje, Potvrdom od 28.07.2017.godine izdat je podatak da je kod Trgovinskog suda u Novom Sadu na registarskom uložku broj 1-6169 rešenjem Fi 2328/92 od 30.04.1992.godine upisano osnivanje Slobodne Zone Novi Sad deoničkog društva za ekonomsko, tehničko i administativno stručno poslovanje sa potpunom odgovornošću. Napred navedeno preduzeće je kasnije promenilo naziv u Javno skladište „Slobodna carinska zona Novi Sad“ AD Novi Sad.
Pored napred navedenog preduzeća izdata je Potvrda ood 28.07.2017. godine o osnivanju Privrednog društva pod punim poslovnim imenom Privredno društvo za upravljanje Slobodnom zonom „Slobodna zona doo Novi Sad“ osnovano 03.01.2007. godine rešenjem BD 191019/2006.
Kako je jedno od ovih pravnih lica moglo da zaključi poravnanje 1990. godine kada tada nije postojalo?
Kao još veći nonsens, navodimo da je po osnovu tog poravnanja došlo do prenosa prava svojine sa Lesnine LJubljana čiji je pravni sledbenik Lesnina –Veletrgovina doo Lubljana na Slobodnu zonu Novi Sad kada je evidentno da između tih lica nije bilo nikakvog pravnog odnosa. Čak i sam Katastar nepokretnosti Novi Sad svojom potvrdom od 06.02.2018. godine pod brojem 952-4/2019-41 kaže da poravnanje zaključeno u Opštinskom sudu Novi sada PS
5426/90 od 10.05.1991.godine ne poseduje.
Sve druge presude koje su navedene u napred navedenom obrazloženju rešenja 952-02-8640/2003-C od 25.10.2004. godine, donetog od strane Službe za katastar nepokretnosti Novi Sad o uknjižbi nepokretnosti u korist Slobodne zone su bespredmetne jer to nisu presude kojim bi se utvrdilo bilo kakvo pravo svojine u korist Slobodne zone Novi Sad. Presude su donete u sporovima Slobodne zone i trećih lica. Napred navedene presude nemaju nikakvo veze sa uknjižbom zgrade 4153/4 KO Novi Sad, površine 3877m2.
- Presuda Višeg Privrednog suda u Beogradu Pž 11494/98 se odnosi na spor između
Slobodne Zone Novi Sad DD Novi Sad i Simpa Vranje.
- Presuda Višeg Trgovinskog suda u Beogradu Pž 5023/03 se odnosi na spor između Slobodne
Zone Novi Sad Savremeni dizajn iz Novog Sada .
- Presuda Vrhovnog Suda Srbije u Beogradu Prev 221/99 se odnosi na spor između
Slobodne zone Novi Sad DD Novi Sad i Simpa Vranje,.
- Presuda Privrednog suda u Novom Sadu P 1901/96 se odnosi na spor između Slobodne
Zone DD Novi Sad i Holding kompanije Simpo iz Vranja.
- Presuda Trgovinskog suda Novi Sad P br.1075/02 se odnosi na spor između Slobodne zone Novi Sad i Dp Savremenog dizajna iz Novog Sada.
Postavlja se pitanje zašto je naveden ovoliki broj presuda kada je dovoljna samo jedna pravosnažna presuda podobna da dovede do sticanja prava svojine u korist Slobodne Zone, ako ima pravo na to. Šta ove sve napred navedene činjenice znače? Znače da su organi državne uprave – Katastar, Novi Sad nedozvoljenim pravnim radnjama upisali pravo svojine u korist lica koji to pravo nema, da su istom omogućili nezakonito bogaćenje dugi niz godina, dok su zakonitog vlasnika ostavili da godinama traži svoje pravo kod tih istih organa koji su mu pravo oduzeli. Da li su nezakonite radnje organa državne uprave jače od svih međunarodnih ugovora, domaćih pozitivnih propisa zaključite sami. Zašto je Katastar u Novom Sadu nakon potpisivanja i stupanja Sporazuma o sukcesiji doneo nezakonito rešenje.
Ovo nije usamljeni slučaj imovine iz bivše SFRJ bez obzira ko su vlasnici. Postavlja se pitanje da li država Srbija ima interes da ne rešava ove slučajeve iako se lokalna samouprava finansira iz poreza na imovinu od njihovih vlasnika. Ko će zaustaviti divljanje Katastra i omogućiti vlasnicima vraćanje njihove imovine. Drugim rečima, kolosalna pljačka pod zaštitom državnih organa i potpuno rušenje ne samo pravne sigurnosti imovine i investicija nego i rušenje pravnog sistema države Srbije. Da li je to interes države Srbije i njenih građana?
Izvor: Pravda/ Pisma čitalaca
