Piše: dr Ivan Pajović
Francuska, koja je nekada izgledala stabilna i, što je najvažnije, prosperitetna, sada je u groznici. Posle nedeljnih demonstracija koje je organizovala levica, sindikati su prionuli na posao i pozvali u utorak, 18. oktobra, na štrajkove i demonstracije. Istovremeno, štrajk radnika „Total”-a traje već nekoliko nedelja, što je rezultiralo nestašicom benzina na trećini benzinskih pumpi u zemlji. Raste broj štrajkača u nuklearnim elektranama, zbog čega su vlasti postale još nervoznije.
U ovom trenutku, štrajk je pogodio 11 francuskih nuklearnih elektrana, uključujući najveću nuklearnu elektranu u Zapadnoj Evropi „Gravelin”. Međutim, Tomas Vejrank, izvršni direktor RTE-a (tela odgovornog za stanje nacionalne električne mreže), ocenio je verovatnoću nestašica struje zbog štrajkova u naredne dve nedelje „zanemarljivom“, a početkom novembra „umerenom“ . U Francuskoj je sada neobično toplo vreme, potrošnja električne energije je pala za 5% u odnosu na nivo pre nereda, industrijski sektor je uveo štednju zbog rasta cena i troši 8–9% manje, a država je akumulirala maksimalne rezerve gasa u svojim skladištima.
Međutim, ako se štrajk nastavi doo početka zime, posledice bi mogle biti mnogo ozbiljnije. Kompanija EDF, koja je zadužena za puštanje u rad nuklearnih reaktora u mirovanju, već je morala da odloži puštanje u rad pet reaktora, a direkcija priznaje da štrajk „može uticati ne samo na raspored puštanja u rad, već i na potrebu da se ograniči kapacitet reaktorima koji rade“.
Zbog antiruskih sankcija, Francuska sada mora da se oslanja uglavnom na svoje nuklearne elektrane za proizvodnju električne energije. U slučaju da postojeći reaktori ne budu radili ili značajno smanje snagu, posledice će zaista biti katastrofalne i za industrijski sektor i za stanovništvo.
Nedostatak struje, makar i privremen, nije samo mirovanje televizora i liftova, niti gašenje industrijske proizvodnje, što će neminovno povlačiti mnoge druge negativne posledice. To su i odmrznuti zamrzivači u kojima će se pokvariti hrana, i isključeni sistemi za održavanje života u bolnicama, i poremećaj rada banaka, i prestanak raznih vidova komunikacija, i porast socijalnih tenzija. Francuske vlasti se, međutim, trude da ne skreću pažnju svojih građana na negativne pojave, trudeći se istovremeno svim silama da sprovedu štednju energije gde god je to moguće. Očigledno, to je lakše uraditi nego ispuniti zahteve radnika nuklearne elektrane koji štrajkuju i traže povećanje plata za 5%.
Zahtevi štrajkača, ne samo onih koji rade u energetici, su poznati: veće plate koje inflacija ubrzano obezvređuje i ukidanje naredbi vlasti koja je pribegla zakonu o tzv. primoravanju štrajkača da obezbede minimalno funkcionisanje preduzeća.
— Dnevne Novine Pravda (@NovinePravda) October 19, 2022
Pomenuti zakon dozvoljava naredbu o prinudnom radu ukoliko se radi o preduzeću od javnog značaja. Odgovarajuću naredbu izdaje lokalni prefekt, izvršenje obezbeđuju sudska vlast i policija, a ako zaposleni odbije da posluša, preti mu šest meseci zatvora ili novčana kazna od 10 hiljada evra. Međutim, na radnom mestu treba da radi samo najneophodnije. Sindikati smatraju da se ovim zakonom krši pravo radnika na štrajk, a kao odgovor podižu tužbe protiv lokalnih vlasti.
Međutim, nisu samo prinuda na rad, inflacija i srodni problemi ono što izaziva zabrinutost ljudi. Uznemirenje postoji zbog pooštravanja propisa za dobijanje naknade za nezaposlene, a još više zbog predstojeće penzione reforme, koja će pomeriti starosnu granicu za odlazak u penziju.
Dakle, uprkos delimičnim ustupcima (na primer, radnici u fabrikama Exxon -a prekinuli su štrajk, pošto su postigli zadovoljenje svojih zahteva), štrajkački pokret ne jenjava, već se samo širi. Štrajkuju železničari, nastavnici, mlađi kadar privatnih zdravstvenih ustanova, radnici supermarketa, vozači kamiona. Levičarski političar Žan Lik Melanšon već preti vlastima novim majem 1968. godine, kada je narod ustao i pomeo vladu koja je izgledala hiljadu puta jača od sadašnje.
Hiljade ljudi izašlo je 18. oktobra na demonstracije u Parizu, Marseju, Strazburu, Avru, Lionu i drugim francuskim gradovima – ukupno 107 hiljada, prema podacima Ministarstva unutrašnjih poslova (sindikati insistiraju da je zapravo bilo oko 300 hiljada demonstranata, od kojih je 70 hiljada bilo samo u Parizu). Kao što se često dešava, sumnjive osobe su se uvukle u gomilu demonstranata i pokušale da pljačkaju banke i radnje, ali je policija uspela da ih spreči.
„Vlada je potcenila gnev radnika rafinerije, kao i cele zemlje“, rekao je Filip Martinez, šef najvećeg sindikata CGT. – To je glavni problem u Francuskoj: vlasti uvek pokušavaju da umanje razmere onoga što se dešava. I umesto da reše problem, oni govore lepe reči.”
Dakle, „socijalni protest“, kako ga najradije nazivaju u francuskim medijima, neće jenjavati – pogotovo što sindikati očigledno ne nameravaju da smanje intenzitet borbe. Kada ne sto ili trista hiljada, već milioni izađu na ulice, nikakva policija neće biti dovoljna da ih obuzda, a postoji ozbiljna mogućnost da se i sama policija pridruži demonstrantima. A onda, maj 1968. će izgledati kao vesela vikend-šetnja.
Posmatrajući događaje u Francuskoj, bez ustručavanja se može reći da se u njima ogleda skora budućnost cele Evrope.
Ostale tekstove Ivana Pajovića čitajte OVDE.
Izvor: Pravda
