Piše: Vladimir Dimitrijević
ŠTA NAM ZNAČI KNJIGA?
Kad si među knjigama, ti si među svetovima; možeš i vrtoglavicu da osetiš od tolikih stranica sa kojih se čuju glasovi otišavših; jer, kako reče Ivan V. Lalić:“Glasovi mrtvih, to nisu mrtvi glasovi“.
Borhes, koji je, u jednoj od priča zamislio kosmos kao biblioteku koja će pretrajati čoveka, izvukao je, iz takve vizije, sumorne zaključke o sveprolaznosti; ali, mi možemo izvući zaključak o neprolaznosti, o stalnom radu uma koji ne prestaje vekovima i koji se ne miri sa smrću.
Ipak, ako se vratimo u stvarnost, moramo shvatiti da smo ušli u doba u kome je naš pristup galaksijama mudrih i vrelih slova sve više ugrožen. Liberalni kapitalizam je neprijatelj knjige i biblioteke.
BREDBERIJEVA SLIKA BUDUĆNOSTI
Godine 1953, američki pisac Rej Bredberi objavio je antiutopijski roman „Farenhajt 451“( temperatura na kojoj počinje da gori hartija ), koji govori o društvu budućnosti. U njemu su ljudi okupirani svudaprisutnom 3D televizijom u boji ( žena glavnog junaka, Reja Montaga, neprestano gleda sapunice, pada u depresiju, kljuka se barbituratima ), žive i rade kao roboti, imaju bankomate – i ne čitaju. Ništa ne sme da se čita, da se roboti ne bi probudili kao ljudi. Glavni junak radi kao „vatrogasac“ – pripadnik „specijalne policije“ u oblasti kulture, koja otkriva i spaljuje knjige, kao i kuće u kojima su knjige nađene. Montag se pobuni protiv sistema i nađe grupu izgnanika iz društva, koji velika dela, od Homera i Biblije do Dostojevskog, uče napamet i predaju ih budućim pokolenjima. Roman završava nuklernim ratom, nakon koga čuvari pamćenja ljudi idu ka novom početku.
Mi još uvek ne živimo u Brdeberijevom romanu. Zato ćemo prošetati ovogodišnjim Sajmom knjiga.
SRPSKA KNJIŽEVENA ZADRUGA
Knjiga Emira Kusturice, „Vidiš li da ne vidim“, roman – esej o sudbini Evrope otrovne nihilinom, Ničeovim otrovom, i Srba, koji su se našli u senci njenog umiranja, pokušaj je da se, igrajući na žici, pređe Drina. A to će pokušati Kusturičin i naš Peter Handke. Tek kada je nestala Jugoslavija, u koju je Handke, kao u mogućnost stvarnog prostora, verovao, počela je njegova potraga za istinom o ( do tada nepoznatoj ) Srbiji. „Pravda za Srbiju“ je nastala posle rata koji je izbio u Bosni i Hercegovini i uništenja Vukovara, sa mutnim sećanjima na posetu Beogradu.
Handkeova težnja da se putuje neprepoznatljiv, pre svega po gradićima i varošima, van druma, i sa prevodiocem, ako je moguće, bila je utemeljena, ponovo, u nadi da će se naći zavičajna stvarnost ( jer, kako je Žarko Vidović govorio, moral je moguć samo kao zavičajna običajnost ): „Nešto me je vuklo da zavirim iza ogledala; teralo me je da putujem u tu, svakim člankom, svakim komentarom, svakom analizom nepoznatiju i istraživanja ili čak samo gledanja – sve dostojniju zemlju Srbiju. I ako neko sada kaže:“Aha, prosrpski!“ ili „Aha, jugofil!“ taj bolje dalje da ne čita“.
Nemačka, Španija ili Belgija za Handkea nisu središte Evrope. Središte je Balkan, i na Balkanu Srbija. Za ono što je dobio poznanjem te stvarnosti, Handke ne smatra da je platio bilo kakvu cenu; bez moći, posmatrač sa olovkom u ruci, on se samo čudio načinima na koje su pokušali da ga spreče da svedoči o svom, ne opšteobaveznom, iskustvu. Crpeći svoj autoritet iz jezika kojim piše, uvek je nastojao da se uzdigne iznad novinarstva, lišen iluzije da današnji pisac može, na bilo koji način, da utiče na javno mnenje. Iako nije čovekomrzac, preziratelj je većinskog mišljenja; i to ga je dovelo u sukob sa svim medijima glavog toka na Zapadu, čija su srbofobna preuprošćavanja kod pisca uvek izazivala gnev.
Oduvek zainteresovan za antičku književnost, u Srbiji Republici Srpskoj doživljavao je dvomilenijumsku čistotu tradicije koja je krenula od Homera, Sofokla, Sokrata, Platona. U Francuskoj i Nemačkoj tradicija postoji, ali ne živi i nema daha. Čudesna neujednačesnost života u Beogradu, mogućnost lutanja a da se ne izgubiš, ljudi koji igraju u praznom prostoru, posebnost koja ne mora biti lepota – to je Handkeovo iskustvo. I tom iskustvu se knjigom „Zar ne vidiš da ne vidim“ približio Emir Kusturica.
Kusturica je svom romanesknom junaku dao ime Petar Apostol Speleolog:“Meni je to uvek ličilo na one najveće dubine koje speleolozi postižu i zato sam ga nazvao Speleolog, a Apostol zato što je peške prošao sve teritorije koje je voleo i ostavio beskrajan trag svojom reakcijom na te prostore a posebno na naš". I dodao je:“Razumevanje Handkea nemoguće je bez poznavanja Ničea, bez ekscentričnosti koja započinje njegovom idejom da nema Boga, da postoji uzvišeni čovek i njegovo delo, za razliku od Dostojevskog, koji je smatrao da bez Boga nema harmonije. Kolektivno nesvesno i kolektivno pamćenje važniji su od pojedinca, što je u suprotnošću sa Ničeovom mišlju. Handke je u stvari vernik koji piše o ateistima. Verujem da bi se Niče danas, da je živ, vratio ideji Boga kako bi prevazišao haos i nihilizam koji nas okružuju.“
Hrabri i samosvojni režiser Kusturica danas je isti takav, hrabar i samosvojan, književnik. Spreman da se bori protiv nihilističkog kvazikosmopolitizma, on to ne čini pukim parolama, nego rečima koje su zavičajne i zenitne. Obzorje Kusturičine misli i reči obasjava nas na putu ka Logosu. Handke je kod Kusturice mudrac koji je pročitao smrt Zapada, i koji svoju žicu preko Drine prelazi smelo kao Ćorkan most u onoj noći nabrekloj od pretnji i vlage, ali s čijeg se naličja nazire svetlost mosta ka Nebeskom Jerusalimu.
Zato nepristajanje.
— Dnevne Novine Pravda (@NovinePravda) October 26, 2022
Pisac vidi Handkea koga ubeđuju da se odrekne svog pogleda na svet da bi dobio Nobela.
„Ujutro, silazim da popijem kafu. U prolazu, ispred lifta, u zastakljenom dijelu hotelskog lobija, sjedi Petar i visoki sekretar Mats. Oni se uljudno smeju ali po Petrovim reakcijama izgleda kao da njihov razgovor nije prijatan. Petar teško dolazi do riječi, kratkim rečenicama odgovara čovjeku kome osmijeh ne silazi sa lica. Odlazim za šank, pijem pivo i bacam poglede, pratim kako se razvija situacija u ćošku lobija pregrađenog staklom. Očigledno je arhitekta planirao da u hotelu bude zakulisnih mjesta, kao na filmu, u istom kadru dva čovjeka čije krupne planove uokviruju dva prozorska okna. Vidi se Petar kako odmahuje glavom, i dalje jedva stiže da progovori neku riječ, kako započne rečenicu, sekretar Mats, bez velike gestikulacije, nešto žučno objašnjava. Šta li se dešava?/.../… u prolazu ga pitam:
’Šta hoće sekretar?’’Hoće svašta, na kraju, hoće! Sat vremena mi čovjek isto ponavlja, govori kako je njegova želja da me svi zavole.’’Zašto bi tebe svi voljeli, nije ovo Evrovizija?’’Tačno! Kao prvo, ja nemam namjeru da me svi vole, kao drugo, ja mogu da otputujem kući.’’Zašto bi putovao kući?’’On je tražio isto što i novinar NJujork tajmsa. Srebrenica.’’Šta oni mogu? Da ti ne daju Nobela? Pa nisi ti poslanik skupštine koji odgovara državi i političkoj partiji. Ti si odgovoran Geteu, Servantesu, Ničeu, nije Nobel zaslužen u politici, Anders i njegove junoše o tome odlučuju!’’Mogu oni što ’oće, ali znaju da ja mogu da otputujem kući. Sada je dosta, sutra ćemo biti pametniji!’“
O pameti koja ne pristaje da je svi zavole je reč. Naravno.
SLUŽBENI GLASNIK
Da ništa drugo nije objavio, Službeni glasnik je zaslužio najveće priznanje zbog izdavanja dela Franca Kafke, pisca 21. veka. Stiglo nam je prvo kolo. Svet koji stvara globalistička ološ – elita, onih 0,666% „iluminiranih“, o kojima piše Nikola Malović, svet je Franca Kafke, koji je, pred svoju smrt, govorio mladom češkom piscu Gustavu Janouhu:“Uskoro će nam biti potrebna dozvola da izađemo u sopstveno dvorište“. Kafka je takav svet opisao u „Procesu“, kojim dominira (bes)poredak sna ( kao u košmaru – bežiš od opasnosti, ali trčiš u mestu, a logika svakodnevice je sasvim ispreturana). U čuvenom romanu velikog pisca, Jozefa K. hapse, ali on može da ide na posao; sudnica u kojoj ga saslušavaju nalazi se na periferiji grada, u trošnoj, sirotinjskoj zgradi; umesto knjige zakona, na sudijinom stolu je zbornik loših pornografskih crteža; dželat u ostavi banke u kojoj je Jozef zaposlen tuče dvojicu policajaca koji su mu, prilikom objave hapšenja, pojeli doručak; svi znaju o njegovom procesu, samo on ne zna za šta je kriv; čak je i sveštenik koji mu pristupa puki činovnik suda. Na kraju, ubijaju ga dželati koji liče na islužene cirkuzanere, i koji kao da se snebivaju da mu zariju nož u srce.
Kafka nam je nasušno potreban kao tumač svet u kome je nestalo logosne vertikale. Izdavači kažu:“Ništa nije menjano, dodavano niti oduzimano. Kompozicija i redosled poglavlja u romanima preneseni su u najverodostojnijoj verziji. U korpusu svih priča i pripovednih odlomaka i nacrta, neobjavljenih za piščevog života, priličan je broj do danas nama neznanih i kod nas neprevođenih. U ovoj kolekciji je i zbirka svih Kafkinih crteža, među kojima su i novootkriveni. Najzad, priložen je i jedini autentičan razgovor s piscem, kao i sabrani zapisi Valtera Benjamina o Kafki, koji su od njihovog nastanka do danas ostali najpodsticajniji uvidi u teško rešivu i bolnu zagonetku o moćnom i univerzalnom smislu koji je praški književnik utkao, kao malo ko drugi, u svoje nezaboravno delo.“
Među onima koji su postepeno vraćani u kulturu (od Miloša Crnjanskog i Dučića, preko Dragiše Vasića do Grigorija Božovića) krajem 20. i početkom 21. veka našao se i Stanislav Krakov, pisac „Krila“ i „Života čoveka na Balkanu“, koji je umro u izgnanstvu jer je, za vreme Drugog svetskog rata, bio saradnik đenerala Milana Nedića i urednik „Novog vremena“. Književnik i filmski reditelj Krakov dobio je posvećenog čitaoca prvo u liku neumornog Gojka Tešića; zatim je Zorana Opačić 2005. odbranila magistarsku tezu „Novi književni postupci u prozi Stanislava Krakova“; o njemu su, do sada, između ostalih, pisali Slađana Jaćimović, Predrag Petrović, Aleksandar Jovanović, Vasa Pavković, Mihajlo Pantić, Bojan Jović, Bojana Stojanović Pantović i drugi.
Putevi su počeli da se otvaraju, a srpska književnost je dobila još jedno ime s kojim će se morati računati dok ima srpskog jezika i književnosti. Evo nam sada i Krakovljevih dela, u izdanju Službenog glasnika. Moćan pripovedač, svedok Erosa i Tanatosa, spreman da ide do kraja u iskušavanju mogućnosti reči, Krakov nam je došao kao još jedan rođak iz otadžbine jezika kome pripadamo.
Čudesni ruski književnik naših dana, Zahar Prilepin, ponudio nam je knjigu pod jednostavnin nazivom „Jesenjin“. Sergej Jesenjin se „ubio“ u hotelu „Angleter“ u Lenjingradu, u noći 27. decembra 1925. godine. Kažu da je i u svojoj poeziji bio obuzet smrću, i da je to neposredno najavljivalo njegovo samoubistvo. Govorio je:“Pesniku je neophodno da misli o smrti. Samo misleći na nju, pesnik može snažno da oseća život“.Poeta Igor Jevsin, jedan od izučavalaca Jesenjinovog života, u svojoj knjizi „Nadilaženje/Sergej Jesenjin i njegov put ka Bogu“ipak je istakao da sećanje na smrt ne mora biti nihilizam. NJega ima u pravoslavnom hrišćanstvu – to je naročita vrsta straženja nad sobom, kad čovek, pamteći svoju ograničenost, stremi ka Bezgraničnom.
Još 1915. godine Sergej Jesenjin je pevao da će i njega, po vetru i pesku, „povesti s konopcem na vratu da poljubi tugu“. Sedam godina kasnije, poznati staroverac među ruskim pesnicima, Nikolaj Kljujev, koji se i sam prvo oduševio boljševicima (a kasnije postao njihova žrtva), pisao mu je: “Ti si osuđen da budeš zaklan za Rusiju…Raduj se zaklanju svojemu“… Jesenjin je, pred kraj života, često govorio o svom tragičnom kraju.“Ja ću biti žrtva“, ponavljao je svoj bliskoj prijateljici, Galini Benislavskoj, koja se 1926. ubila na njegovom grobu.
O jednom od najvećih pesnika Rusije u 20. veku, čoveku koji je ostavio trag ne samo u ruskim srcima i dušama, Prilepin je napisao knjigu vrednu čitanja. Stotine strana se čitaju u dahu.
Dragiša Bojović, naš ugledni profesor stare srpske književnosti, objavio je dragocenu knjigu „Sveti Sava u srpskoj književnosti i kulturi“. Sveti Sava je prvi veliki srpski književnik, čije delo i danas zrači i njegovom narodu i svima pravoslavnima. Dragiša Bojović kaže:“Na primeru Savinog Žitija potpuno se prepoznaje i suština srednjovekovne književnosti, koja se ogleda u predstavljanju junaka čiji život može poslužiti kao primer moralnog i duhovnog preobražaja i napredova nja u vrlinama. Anagoški smisao umetničkog dela nije karakteristika samo srednjovekovnog teksta, ali u tom tekstu posebno dolazi do izražaja. Srpska srednjovekova književnost, i po poetici i po ostvarenim umetničkim dometima, pripada evropskoj književnosti tog vremena.“ Bojović je dodao:“Smisao vizantijske estetike, iz koje se rađa estetika srpskih žitija, u duhovnoj je nasladi, u estetici nevidljivog, koja se prikazuje i preko vidljivih stvari.“
Sveti Sava je u ovoj knjizi duhovna i kulturna činjenica nad kojima se vredi zamisliti.
— Dnevne Novine Pravda (@NovinePravda) October 25, 2022
ČIGOJA ŠTAMPA
Graal je zlatni pehar ukrašen draguljima, u koji je, prema predanju, sveti Josif iz Arimateje, učenik Hristov, uzeo krv isteklu iz rebara Gospoda Isusa kada je ovaj visio na golgotskom Krstu. Josif je, nakon Vaskrsenja Gospodnjeg i izvesnog vremena provedenog u prvoj hrišćanskoj zajednici u Jerusalimu, otplovio na Britanska ostrva gde je tamošnjem stanovništvu blagovestio pobedu Bogočoveka nad grehom, smrću i đavolom. Sa sobom je nosio i pehar sa Krvlju svoga Božanskoga Učitelja.
Sveti Graal je čuvan kao najveća dragocenost i nakon smrti plemenitog Josifa. Nalazio se na dvoru kralja Artura, sina Utera Pendragona, koji je svojom mudrom i hrabrom vladavinom ujedinio Britaniju. Na dvoru Arturovom sa velikom pažnjom negovan je viteški kult. Kralj je oko sebe imao dvanaest vitezova, vrlih i neustrašivih ljudi, koji su se takmičili na turnirima, borili se protiv razbojnika, divova i aždaja, oslobađali uznike i gonili iz kraljevstva crne magove. Vitezovi su bili verni i svome sizerenu Arturu, ali i ponekoj lepoj i umnoj gospi, u čije ime su činjeni junački podvizi. Posle lutanja otadžbinom u potrazi za podvigom, vitezovi su se povremeno okupljali za okruglim stolom u Arturovom dvoru.
Nevolja je, međutim, nastala kada je Graal negde iščezao. Zbog njegovog nestanka, Britaniju su skolile nesreće. Kralj Artur se razboleo, a zemlja je prestala da rađa i sjalovila se. Vitezovi su pošli u potragu za Graalom. Da bi došli do dragocenog pehara, savladavali su mnoge prepreke, često magijske prirode. Po jednoj verziji u poduhvatu je uspeo mladi i smeli Parsifal, a po drugoj veseli i poletni ser Gaven. Posle pronalaska čudesne posude, Kralj ozdravlja, a zemlja postaje opet plodna. Parsifalov sin Loengrin posle očeve smrti Graal odnosi u Indiju.
Tema „Puste zemlje“ velikog engleskog pesnika i esejiste, Tomasa Sternza Eliota, jeste život u svetu koji je ostao bez Svetog Graala i sjalovio se. Delo je nastalo posle Prvog svetskog rata, uz prijateljsko čitanje velikog Ezre Paunda. Prepuno asocijacija, od Dantea preko Vagnera do života u elektrifikovanoj Engleskoj, ono je živo svedočenje o smrti zapadne civilizacije, koja se odrekla Boga i sebe. U dobu mašina, čovek je iskorenjen. NJegova smrt je smrt kulta i kulture, i on je samo „šupalj“, lišen bilo kakve sadržine.
O čemu je reč?
Pišući o nastanku „Devinskih elegija“, Rajner Marija Rilke kaže:“Kuća, bunar, neka dobro poznata kula, čak i sopstvena odeća, ogrtač – značili su još našim predadovima beskrajno više, bili su im beskrajno prisniji; gotovo svaka stvar bila je za njih sasud u kojem su zaticali nešto ljudsko i u koji bi dodavali to ljudsko da ga uščuvaju. A sada, dolazeći iz Amerike, naviru k nama prazne stvari prema kojima smo ravnodušni, prividne stvari, imitacije života...Kuća, kako je shvataju Amerikanci, američka jabuka ili tamošnja loza, nemaju ničeg zajedničkog sa kućom, sa plodom i sa grozdom, u koju su naši preci unosili svoju nadu i zamišljenost...Oživljene, doživljene stvari, stvari koje su svesne našeg postojanja,- klone se svom zahodu i ne mogu više biti nadoknađene. Mi smo možda poslednji ljudi koji još poznaju takve stvari. Na nama je odgovornost ne samo da sačuvamo uspomenu na njih (to bi bilo nedovoljno i nepouzdano ) već i njihovu humanu i larsku vrednost. („Larsku“ u smislu domaćih božanstava).“
Poemu je na srpski sjajno prepevao i komentarima snabdeo naš ugledni estetičar, tumač poezije i prevodilac, dr Leon Kojen.
ANDRIĆEV INSTITUT
Jedna od najvažnijih naših naučnih ustanova, koja ne pristaje na ustajalost, Andrićev institut, ove godine je, kao i prethodnih, objavila dragocena dela. Tu su dve knjige namačkog filosofa, Ridigera Zafranskog, „Koliko istine treba čoveku“ i „Koliko globalizacije treba čoveku“, knjiga o Dostojevskom i ruskoj religioznoj misli Nikole Miloševića, studija Aleksandra Milanovića o jeziku u srpskoj prozi, zbornik radova o Milovanu Danojliću „Može biti samo jedan“ Slobodana Antonića, itd.
Ivo Andrić, svestan značenja kulture kao sredstva za očuvanje identiteta ljudi i naroda, bio bi svakako zadovoljan kada bi video plodove svog poštovanja reči kao temelja čoveka i njegovog postojanja. Znajući ko smo, trudio se da budemo bolji nego što smo. Iako se mučio kad ga vuku na „društvene zadatke“, nikad nije odbijao da ih ispuni – da uputi mudru reč, ohrabri, osnažni one koji se bore za smisao kroz kulturu i stvaralaštvo. Bio je željan zemlje u kojoj će se ljudi smiriti i pomiriti, prestati da se mrze. Nove knjige Andrićevog instituta na toj su stazi nastale.
IZDAVAČKA KNJIŽARNICA ZORANA STOJANOVIĆA
Sociolog dr Slobodan Vuković, svojom knjigom „Koreni Velikog rata i nacizma“, koja prati razvoj ideje o germanskoj moći i superiornosti što treba da vlada Evropom i svetom ( od Fridriha Velikog, preko Bizmarka, do Hitlera ), ukazuje da je nemački "Pohod na Istok" obrazlagan kvazinaučnim tvrdnjama da "viša rasa" ima prirodno pravo na širenje i osvajanje "životnog prostora" na račun "podljudi", pre svih Srba i Rusa. Vuković naglašava:“Danas se umesto pojma više rase koristi termin izuzetnost, stvoren u Americi, čiji su društveni teoretičari zaključili da je prirodna evolucija završena i da svet pripada "nadmoćnim nacijama". Moderni stav o jednoj supersili samo je ponavljanje nemačke floskule iz 19. veka da "na ovoj maloj planeti ima mesta samo za jednu veliku državu". Današsi rat na Ukrajini je samo nastavak nacističkih ideja, koje su preuzele SAD:“Sada komanda nije u Berlinu, već u Vašingtonu, koji je suštinski pod uticajem britanske politike tradicionalno neprijateljske Rusiji. To je takođe proces dugog trajanja, jer je Engleska nosilac ideje o okupljanju svih zapadnih sila protiv Rusije još od Krimskog rata. Ideju "pohoda na Istok" su još 1945. od Nemaca preuzeli Amerikanci, a istovremeno su započeli reviziju nacizma u kontekstu Hladnog rata. Preveli su deo nacista na Zapad i formirali izuzetno značajnu "Halder grupu" u SAD. Ona je ime dobila po generalu Francu Halderu, načelniku generalštaba nemačke vojske 1938-1942, koji je postao glavni savetnik Centra za istoriju Vojske SAD i napisao revidiranu hroniku svetskog rata s ciljem da se bivši neprijatelj Nemačka, integriše u nove političke i vojne strukture Zapada. Imao je i odlučujuću ulogu u formiranju Bundesvera isključivo od bivših oficira Vermahta i uključenje Zapadne Nemačke u NATO.“. On dodaje:“Prisustvujemo finalu revitalizacije ideje "pohoda na Istok", koja je započela posle pada Berlinskog zida. Tada se nemačka politička i kulturna elita, sa dozvolom SAD, bacila na posao kulturne i političke fragmentacije prvo Jugoslavije, a zatim celokupnog slovenskog sveta. Sve je rađeno po Himlerovom nacističkom receptu: "U tretmanu etničkih grupa na Istoku moramo ih podeliti na što više delova i razdvojenih grupa", a sledeći korak je bilo okretanje jednih protiv drugih. Zato sadašnji događaji podsećaju na one iz aprila 1943. kada su Nemci regrutovali ukrajinsku SS diviziju "Galicija" za koju se javilo 80.000 dobrovoljaca“. Priznajući samo genocid nad Jevrejima, Zapad poriče rat protiv Slovena:“Nemački "Generalni plan Istok" ciljao je likvidaciju više od 150 miliona Slovena, 100 miliona samo iz SSSR.“
Knjigu Slobodana Vukovića zaista vredi čitati ako hoćemo da razumemo naše dane i sate.
SAJAM SE VRATIO
Kada je pisao roman, Bredberi nije znao da su u SSSR-u, kako svedoči V. Giljarovski u knjizi „Moskva i Moskovljani“, zaista postojali ljudi zaduženi za spaljivanje zabranjenih knjiga. Nije znao da je u GULAG- u bilo mnogo onih koji su čitave knjige ( naročito Sveto Pismo ) znali napamet. Nije znao da je Nadežda, udovica Osipa Mandeljštama, čuvala stihove svog muža – u glavi.
Či Ši Huang Ti, car koji je gradio Kineski zid, bio je ljut kad su njegovi podanici po dobru pominjali drevne careve. I zato je rešio da spali sve knjige proših doba, i žive je zakopao preko stotinu mudraca koji su knjige skrivali od policije. I umro je car, a knjige su ponovo napisane, i ostale su zauvek.
Zbog svega toga, Sajam knjiga u Beogradu, posle dve godine koronokratije, mnogo znači. Zato vredi prošetati po Sajmu, i videti šta ima novo.
Ostale tekstove Vladimira Dimitrijevića možete videti OVDE.
Izvor: Pravda
