Piše: Miodrag Zarković
Ili možda ”Rusije”.
Potpuno je očigledno, naime, da sredstva javnog izveštavanja naklonjena zapadnim silama već sedmicama i na sav glas ponavljaju dve propagandne tvrdnje: 1) da se ruska vojska suočava sa omalovažavajućim porazom u Specijalnoj vojnoj operaciji u Ukrajini, i 2) da su ruski zvaničnici, a među njima i predsednik Vladimir Putin, javno zapretili da će pribeći udarima nuklearnim raketama. Obe tvrdnje spadaju u one najopasnije poluistine, koje su u manjem delu činjenično potkovane, ali su u konačnom obliku prepune neosnovanih zaključaka te grubih neistina.
Istina je, naravno, da je u septembru ruska vojska doživela nekoliko ozbiljnih vojnih neuspeha. Mada se razmere i značaj tih neuspeha naravno preuveličavaju u medijima zadojenim rusofobijom, ne može se poreći da su ruske snage najpre bile nadmudrene na izjumskom pravcu i naterane na povlačenje, a zatim i nadmudrene i potučene u Krasnom Limanu. Možda neka od ruskih opravdanja za ove neuspehe i piju vodu; na kraju krajeva, Ukrajinci su u obe te bitke imali pozamašnu brojčanu prednost; ali nesporno je da su se porazi ipak dogodili.
Iz te činjenice, uz uobičajena prenaduvavanja, trkom se prelazi na ocenu da ruska vojska srlja ka neminovnom konačnom krahu na bojnom polju. Jer, zaboga, ako Rusi nisu bili u stanju da drže čak ni ono što su nedavno osvojili, kako će tek da probiju snažno utvrđene ukrajinske položaje kod samog Donjecka, koji su zapravo i ključ za ishod ratnog sukoba! Pojedini mediji i analitičari idu dotle da predviđaju čak i vraćanje celog Donbasa, odnosno Krima, pod ukrajinsku kontrolu.
Takođe je istina da su brojni predstavnici ruske države govorili o mogućoj upotrebi nuklearnog oružja. Sam Putin je pominjao odbranu Rusije ”svim raspoloživim sredstvima”, što svakako uključuje i nuklearne glave, iako njih nije izričito spomenuo. Jedini od ruskih zvaničnika koji je doslovce tražio nuklearne udare po Ukrajini jeste predsednik Čečenije Ramzan Kadirov, što je izjava na koju ćemo se vratiti kasnije, jer ukazuje na jednu krajnje zlokobnu mogućnost da čitavi delovi ruskog državnog aparata svesno ili nesvesno doprinose ruskim neprijateljima više nego samoj Rusiji.
Govoriti o nuklearnom oružju, međutim, nije nešto što samo po sebi znači i rešenost da isto bude upotrebljeno. Mlađe generacije to naravno ne pamte, ali u vreme Hladnog rata međusobne pretnje nuklearnim udarima bile su maltene svakodnevica u odnosima Zapada i Istoka. A ipak, zapadni i prozapadni mediji već danima prenose kao nesporno da je Rusija nedvosmisleno pokazala rešenost da zaspe Ukrajinu nuklearkama.
To sve otvara prostor za stvarne nuklearne udare po Ukrajini. Oni će u zapadnim i prozapadnim medijima biti pripisani Rusiji - čak i ako ih nije Rusija izvršila. Štaviše, upravo to je sasvim moguća pozadina ovolike halabuke o ”sramotnim” ruskim porazima i ”pretećim” ruskim nuklearkama.
Pogledajmo najpre šta se prošle sedmice dogodilo sa Severnim tokom. Valjda jedina država koja nikakvog interesa nije imala da uništava taj gasovod jeste Rusija. Pored toga, još u februaru su zabeležene otvorene pretnje američkog predsednika DŽoa Bajdena i Viktorije Nuland, koja mu u Ukrajini dođe ono što je Kristofer Hil za Srbiju, dakle kolonijalna upravnica, da će sprečiti rad Severnog toka. Da ne zaboravimo ni Radoslava Sikorskog, bivšeg ministra spoljnih poslova Poljske (i jednog od glavnih ”posrednika” koji su februara 2014. otvorili vrata kijevskom državnom udaru), čija je zahvalnost Americi što je uništila Severni tok objavljena na društvenoj mreži Tviter. Uprkos svemu tome, međutim, zapadni mediji uspeli su da ubede tamošnju javnost da iza miniranja Severnog toka stoji upravo Rusija. Ne postoji u ovom trenutku kakvo istraživanje koje bi pokazalo kako zapadni gledaoci i čitaoci reaguju na takav, logički potpuno neodrživ narativ, ali više je nego vidljivo da mu se niko otvoreno ne suprotstavlja. Tačnije, bezmalo niko iz takozvanih glasila glavnog toka. Ima nešto malo kritičkih glasova, ali skoro svi oni su, baš kao i u Srbiji, sasvim skrajnuti i odsečeni od šireg uticaja.
I, pošto je zapadna javnost tako olako progutala laž o Severnom toku, šta mislite, da li će biti teško istoj toj javnosti prodati priču o tome da su Rusi, posle serije razornih vojnih poraza, naneli nuklearne udare po Ukrajini?!
Baš zbog toga je, procenjuje se, Zapadu i bilo potrebno da ovako silovito nametne narativ o ruskom ”vojnom debaklu” u Ukrajini. Upravo da bi, posle mogućih nuklearnih udara po Ukrajini, zapadnoj javnosti bilo lakše da poveruje u tvrdnju da su udare sigurno naneli Rusi, kako bi sprečili dalje poraze svoje vojske.
”Americi nije potrebno da Rusi izgube; dovoljan im je samo privid da Rusija gubi! Ako njihova javnost poveruje da su Rusi pred porazom u Ukrajini, poverovaće i da je ruski vrh možda odobrio upotrebu nuklearnog oružja”, kaže Rasel Bentli, nekadašnji dobrovoljac u vojsci Donjecke Narodne Republike. Čovek je inače Amerikanac, bivši pripadnik američkih vojnih snaga, dakle neko kome nije strana ne samo američka vojna doktrina, nego i spremnost SAD da pribegne čak i najsurovijim sredstvima kako bi ostvarila svoje imperijalističke ciljeve.
Bentli, koji sada živi u Donjecku, jedan je od onih glasova koji su najpre u donbaskoj, a potom i u ruskoj javnosti, uspeli da pokrenu pitanje mogućeg nuklearnog napada na Ukrajinu koji bi lažno, propagandno, bio pripisan Rusiji. Zanimljivo je da o toj mogućnosti raspravu predvode upravo ljudi poput Bentlija, tj. Zapadnjaci, mahom Amerikanci, koji su se otvoreno svrstali na stranu Rusije u ovom sukobu. Samim Rusima, možda i zbog njihove naivnosti, tako nešto kao da nije ni palo na pamet, sve dok im Bentli i ostali Zapadnjaci nisu nacrtali kakve podlosti verovatno prolaze kroz glavu vašingtonskim moćnicima.
”Ako sam ja to uspeo da shvatim, valjda ruski državni i vojni vrh nije manje pametan od mene”, dodaje Bentli, ne bez ironije i ozlojeđenosti, uslovljenih nedavnim primerima ruske tromosti, obamrlosti i uspavanosti, koji su doveli do ruskih poraza kod Izjuma i Krasnog Limana.
Možda mogućnost lažiranog ”ruskog udara” nije pala na pamet ni Ramzanu Kadirovu, pa je zato uputio onaj krajnje nesmotren poziv Moskvi da već sada gađa Ukrajinu nuklearkama. U tom je slučaju pokazao dramatičan nedostatak ozbiljnosti. A mora biti da je tako. Jer, u suprotnom, moglo bi da se zaključi da je Kadirov - koji je inače, da podsetimo, pre dva meseca šokirao rusku javnost ali i Kremlj još uvek neobjašnjenom najavom da će se uskoro povući sa čela Čečenske republike - namerno dao izjavu koju Zapad sada može savršeno da iskoristi za svoje sumanute pripreme za lažiranje ”ruskog nukleranog udara” po Ukrajini. Previše bi to bilo sumorno. Ne bi to, u krajnjem slučaju, zaslužili ni čečenski borci, koji su se upravo pod vođstvom Kadirova odlično pokazali u oslobađanju Donbasa i izneli neke od najtežih operacija. Zato je bolje držati se objašnjenja da je Kadirov samo bio nesmotren i nedorastao pitanju kojeg se dohvatio.
Šta bi se dešavalo posle takvog udara na Ukrajinu, lako je zamisliti. I jezivo. Usledio bi ”odgovor” Zapada, pre svega Amerike, nuklearnim taktičkim udarima po Rusiji. Možda bi to bili neprikriveni napadi sa američkih podmornica, a možda bi Vašington pribegao novoj laži i ”odgovor” pripisao Ukrajini - u kom slučaju bi Kijev verovatno bio pošteđen potrebe da objašnjava odakle mu uopšte nuklearno oružje (nije neosnovano, uostalom, prepostaviti da je Ukrajina već snabdevena nuklearnim glavama, za kojima je kijevska vlast otvoreno vapila u mnogo navrata). Svejedno ko bi ga izveo, ali to bi bio napad na koji Rusija ne bi ni smela ni mogla da ne uzvrati... i eto planete za čas posla u završnoj fazi samouništenja.
”Da je 1941. godine Staljin imao atomsku bombu, sto posto bi je bacio na Nemačku. Tada, u onim okolnostima, to bi uradio. Nemam tu ni najmanju sumnju. Ali 1945, kada je Hitler već bio na kolenima, sigurno je ne bi upotrebio.”
Ove reči izgovorio je Vladimir Putin na leto 2020, upravo oko 75. godišnjice razaranja Hirošime i Nagasakija. NJima je hteo da naglasi nečovečnu upotrebu atomskog oružja nad skoro pa dokrajčenim protivnikom koji više ništa ne može da uradi ne bi li izbegao konačan poraz. Tu upotrebu izvršili su Amerikanci, jedina nacija ikada koja je protiv žive sile upotrebila nuklearno naoružanje, za šta od tada pa do današnjih dana iznalazi najciničnija moguća opravdanja.
Ta ista nacija, preko globalno uticajnih glasila koja u potpunosti kontroliše, sada ponovo zvecka nuklearnim oružjem. Ne svojim, nego ruskim, ali ipak zvecka. Amerika, ne Rusija. Sama ta činjenica mora da zabrine čak i najzaslepljenije amerikanofile. Jer ovo više nije ideološko nadmetanje sa povremenim izlivima nasilja. Ovo preti da preraste u pitanje opstanka ljudske vrste. Lako je klinački gutati svaku i jednu laž o ”ruskoj agresiji” i ”ruskim zločinima”; lako je jer vas, na preko hiljadu kilometara udaljenosti od samog događanja, takve laži ne koštaju ništa; ni vas ni vaše bližnje. Ali čak i najzagriženiji ljubitelj ”američkog sna” i ”zapadne demokratije” mora da, bar na nekom nivou svesti, makar nagonski, nosi saznanje o tome da niko osim Amerikanaca nikada nije dejstvovao nuklearnim oružjem po živim ljudima.
I o tome da Amerika ni ranije nije prezala od ubijanja svojih, samo da bi time opravdala ratne pohode. Setimo se 11. septembra i silnih pitanja vezanih za taj događaj koja su ostala bez ikakvog smislenog odgovora. U njujorškim ”Kulama bliznakinjama” vatra nije proždrala Ukrajince i Ruse, nego Amerikance. A ipak su kule sravnjene sa zemljom.
Da ponovimo na kraju: odlično ako je sve ovo isprazno nagađanje i svođenje računa bez krčmara. Odlično ako niko od najodgovornijih u Vašingtonu ne razmišlja o gađanju Ukrajine nuklearnim raketama za koje bi potom okrivili Rusiju. Ali, ako ćemo iskreno, teško da iko od nas, posle svega čemu smo prisustvovali proteklih decenija i naročito od početka ove godine, može da sasvim da odbaci tu mogućnost.
Ostale tekstove Miodraga Zarkovića čitajte OVDE.
Izvor: Pravda
