Piše: Aleksandar Mitić, naučni saradnik u Centru za studije „Pojas i put” Instituta za međunarodnu politiku i privredu
Reizbor Si Đinpinga za generalnog sekretara na 20. Kongresu Komunističke partije Kine potvrđuje da će Peking u narednih pet godina voditi politiku kontinuiteta. Za Beograd to je od izuzetne važnosti zbog nedvosmislene podrške Narodne Republike Kine teritorijalnom integritetu Republike Srbije i sve aktivnije kineske diplomatije na Balkanu, naročito u pogledu pitanja Kosova i Metohije. Spoljnopolitička vizija aktuelnog kineskog rukovodstva, pod vođstvom Si Đinpinga, dodatno je u poslednjoj deceniji učvrstila kineski stav o Kosovu i Metohiji i pružila još konkretniju podršku Beogradu u bilateralnim odnosima i multilateralnim inicijativama.
Bombardovanje Ambasade Kine tokom NATO agresije 7. maja 1999. godine, u kojem je ubijeno troje kineskih novinara i ranjeno još 20 zaposlenih, dovelo je do svojevrsnog obrta u pogledu Pekinga na međunarodni poredak. Stručnjaci za kinesku spoljnu politiku, poput Pitera Griza, još početkom 21. veka upozoravali su da je u „postbeogradskoj Kini” stvoren „manihejski, crno-beli pogled na kinesko-američke odnose”, te da je NATO bombardovanje Srbije stvorilo „prekretnicu u kinesko-američkim odnosima” što će imati „opasne posledice po mir u 21. veku”. Kina je nakon NATO agresije počela da strepi od stvaranja „koalicija voljnih” koje bi mogle da se umešaju u osetljiva pitanja za teritorijalni integritet Kine, poput Tajvana, Tibeta i Sinđanga.
Od tada, pitanje Kosova i Metohije za Peking predstavlja primer odbrane teritorijalnog integriteta u uslovima unipolarnog poretka i tranzicije ka multipolarnosti. Iako se od izbora Si Đinpinga za predsednika NR Kine 2012. godine u prvi plan ističu izvanredne ekonomske veze Pekinga i Beograda, kao i prisni odnosi rukovodstava Kine i Srbije, tri procesa su poslednjih godina dodatno ojačala kineski stav povodom pitanja Kosova i Metohije.
Najpre, Beograd i Peking su paralelno vodili procese otpriznavanja Tajvana i „Kosova”. Od 2017. do 2021. godine sedam država je otpriznalo Tajvan, čime se broj zemalja koje priznaju Tajvan sveo na 14 država. U istom tom periodu, 18 država je otpriznalo „nezavisno Kosovo”. Iako ova dva procesa nisu direktno povezana, razvoj događaja je alarmirao zapadne zemlje koje su pokrenule niz aktivnosti da bi usporile negativne trendove po „nezavisno Kosovo” i Tajvan. Zapadne zemlje koje su ključni sponzori „nezavisnog Kosova” od Beograda traže da „pauzira” u svojim diplomatskim naporima, dok se istovremeno vrši pritisak na nepriznavače unutar EU da krenu u pravcu uspostavljanja odnosa sa Prištinom. S druge strane, poslednjih godina je, pre svega pod uticajem Vašingtona, vršen snažan pritisak za uspostavljanje odnosa evropskih država sa Tajvanom. Tako je u novembru 2021. godine Litvanija dozvolila da se u Viljnusu otvori predstavništvo pod imenom „Tajvan”, što predstavlja suštinsku razliku od predstavništava pod nazivom „Tajpej” koja su postojala i u drugim evropskim gradovima. Peking je oštro reagovao na ovaj potez, spustio diplomatske odnose i prestao da odobrava izvozne dozvole za litvanske kompanije.
Drugo, Kina se poslednjih godina sve više nalazi pod pritiskom Zapada u vezi sa ključnim pitanjima za teritorijalni integritet Kine. Tako je Evropska unija 2021. godine usvojila sankcije protiv Kine u vezi sa položajem Ujgura u kineskoj provinciji Sinđang, gde se Peking bori protiv secesionističkih tendencija podržanih od terorističke organizacije „Islamistički pokret Istočnog Turkistana”. Vašington je, pak, sa svoje strane, uveo i niz restriktivnih mera protiv kineskih zvaničnika u vezi sa Hongkongom. Peking na ovu situaciju gleda kao na ugrožavanje svog teritorijalnog integriteta. Republika Srbija je odbila da se pridruži deklaracijama Zajedničke spoljne i bezbednosne politike Evropske unije povodom pitanja Kine i principijelno istakla svoju podršku njenom suverenitetu i teritorijalnom integritetu, zbog čega je predmet sve žešćih zapadnih kritika i diplomatskih pritisaka.
Najzad, više od decenije nakon što su orkestrirale „jednostrano proglašenje nezavisnosti Kosova”, zapadne sile su shvatile da je ovaj proces ne samo oslabljen politikom otpriznavanja, već je i nedovoljan da donese pun međunarodni legitimitet Prištini, te da se na tom putu nalaze Moskva i Peking kao članice Saveta bezbednosti UN bez čijeg pristanka „nezavisno Kosovo” ne može da dobije članstvo u Ujedinjenim nacijama.
Ova tri procesa ukazuju da svojom privrženošću zaštiti normi međunarodnog prava povodom pitanja teritorijalnog integriteta i suvereniteta, Republika Srbija može da računa na punu podršku Narodne Republike Kine u vezi sa Kosovom i Metohijom. U tom kontekstu od ključne važnosti je insistiranje da, bez obzira na posredovanje Evropske unije u dijalogu, rešenje za kosovsko pitanje nije moguće van sistema Ujedinjenih nacija, odnosno van međunarodnog pravnog poretka zasnovanog na Povelji OUN. S druge strane, podrška Pekinga podrazumeva i da Beograd ostane dosledan u poštovanju teritorijalnog integriteta i suvereniteta NR Kine, u poštovanju principa „jedne Kine” i u uzdržavanju od usaglašavanja sa deklaracijama, restriktivnim merama i drugim aktivnostima usmerenim protiv fundamentalnih interesa Pekinga.
Izvor: Politika
