Piše: Vladimir Dimitrijević

REBEKA VEST O VINAVERU

Rebeka Vest, engleska književnica, autor knjige „Crno jagnje i sivi soko“, koja je Jugoslaviju posećivala uoči Drugog svetskog rata, opisala ga je pod imenom Konstantin kao oduševljenog Srbina-Evropljanina koji je njoj i njenom mužu na Kosovu polju zaneseno pričao o Lazaru i Muratu, o Obiliću i Vuku Brankoviću. Glasom potpuno uverenog čoveka, pred Gračanicom im je rekao: „Zastaćemo u Gračanici, crkvi koja se nalazi na ivici Kosova polja, ali ne verujem da ćete je razumeti, jer je ona za nas Srbe nešto posebno, a vi stranci to nikako ne možete shvatiti. Za vas je sve to isuviše teško, mi smo pregrubi i preduboki za vašu prefinjenost i plitkoću. Zato su mnoge knjige napisane o nama u inostranstvu uvredljivo neistinite.“ Tu im je recitovao kosovsku epiku, od „Musića Stevana“ do „Propasti carstva srpskoga“.

Kada je o Staroj Srbiji govorio vizionarski, da će čitava dolina, sve do Skoplja, biti „puna svetlosti“ i da ćemo biti bogati kao Mančester i Amerika, na primedbu koja je trebalo da ga „ohladi“ uzviknuo je: „Pa zar i ja nisam i sam ponešto uradio? Zar se nisam borio u Velikom ratu, zar nisam bio teško ranjen? Zar nisam i ja svojom krvlju zadobio Makedoniju?Zar ne treba onda da budem srećan što više nije pustinja i razbojište, kakva je bila pod Turcima?“

KO JE BIO VINAVER? 

Reč je o Stanislavu Vinaveru, koji je, sa Todorom Manojlovićem osnovao čuvenu biblioteku „Albatros“, u kojoj su se, pored „Dnevnika o Čarnojeviću“ Crnjanskog i Rastkove „Burleske gospodina Peruna, boga groma“, pojavile i njegove knjige – „Gromobran svemira“ i prevod Poovih „Priča tajanstva i mašte“. Dakle, nije to bio primitivni kafanski šovinista, nego jedan od najumnijih i najhrabrijih tvoraca nove srpske književnosti, evropskih vidika (one prave, nestale Evrope, koju je Štefan Cvajg opisao u svojoj autobiografiji). Na početku ovog teksta, Vuk Vinaver svedočio je o svom ocu ( u razgovoru s Dragoljubom Ignjatovićem), Nadežda Vinaver o svom dedi (u pogovoru za drugo izdanje njegove zbirke pesama „Ratni drugovi“), a Rebeka Vest, dama engleske književnosti, o svom prijatelju, glavnom junaku putopisne proze „Crno jagnje i sivi soko“. Gospodo, aplauz: Stanislav Vinaver, čovek-institucija, pesnik „Zlih volšebnika“, pripovedač „Priča koje su izgubile ravnotežu“, esejista „Čardaka ni na zemlji ni na nebu“, parodičar „Pantologije“, monograf „Zanosa i prkosa Laze Kostića“, prevodilac „Hiljadu i jedne noći“, Rablea, Getea, Poa, Bloka, Hašeka. On je objasnio našoj kulturi da je veličanstveni deseterac stvar prošlosti, jer se na njemu više ne može stvarati velika poezija, pošto „jezične mogućnosti“ hoće dalje i više. On je ukazao na Momčila Nastasijevića kao na „sveca srpskog jezika i srpskog književnog izraza“.

SRBIN PO OPREDELJENJU, EVROPLJANIN SVAKAKO

Pišući o pesniku Momčilu Nastasijeviću,  Vinaver je opisivao i svoje rodoljublje u kulturi, koje je moralo biti – i bilo je – evropejstvo:“Pogrešno je misliti da se Nastasijević udaljio od Evrope, od Zapada, i od velike i male ljudske civilizacije. On je samo prema njima uzimao stav i slobodu jednog stvaraoca. Stvarao je u našem neodgonetnutom području. Ono mu je bilo najdraže, ne samo zato što je bilo njegovo i prisno, nego i zato što je u njemu video svoje prizvanje, prokletstvo i blagoslov: a i u jedno i u drugo je verovao.Ako je tražio originalnost, izvornost, to nije bilo da se udalji on od Evorpe, i da se udaljimo mi svi od Evrope, nego je bilo da se pre svega mi uopšte nađemo. Čak i imitovati ne možemo kako treba, ako ne znamo sebe.“

I stalno nas je podsećao na nadsuštno: od Vizantije, preko Filipa Višnjića, do Laze Kostića, u svemu istinski našem bdije nešto univerzalno, svečovečanski vredno, nešto čega se ne moramo stideti jer nam daje krila „utve zlatokrile“ da poletimo u nadnebesko jutro trajnih kulturnih vrednosti.

SRČANI BORAC 

O njemu je Rebeka Vest zapisala i ovo:“Od svih ljudskih bića koje sam ikad srela, on najviše liči na Hajnea: a budu i da je Hajne najjevrejskiji pisac, iz toga sledi da je Konstantin Jevrejin koliko i Srbin. Otac mu je bio jevrejski lekar i simpatizer revolucije. Pre nekih pedeset godina došao je iz ruskog dela Poljske u bogatu srbijansku provinciju i postao jedan od vodećih ljudi u medicini, to je uvek bilo ne to mnogo naprednije nego to bi čovek mogao da pretpostavi. I majka mu je bila iz Poljske, i jevrejskog porekla, a i čuvena muzičarka. On sam je tek naturalizovani, ali ipak izraziti Srbin. Borio se veoma srčano u Velikom ratu zato što je čovek ogromne fiziče hrabrosti, zato što je za njega srpska istorija njegova istorija, a njegov život deo života srpskog naroda. Sada je činovnik Vlade. Ali to nije razlog iz kojeg veruje u Jugoslaviju. Za njega je država Srba, Slovenaca i Hrvata, kojom upravlja centralna vlada u Beogradu, nužan uslov da bi ti narodi odolevali italijanskom i srednjoevropskom pritisku sa zapada, kao i bugarskom pritisku, koji u krajnjoj liniji i opet može biti srednjoevropski, s istoka.“

Taj i takav, Srbin do srži, Vinaver je jednom učinio naročit zavetni podvig.

 POBEDNICI U SOFIJI 

Naš ugledni istoričar iz Šapca, Branislav Stanković, piše o svom zemljaku Stanislavu Vinaveru koji se vraćao, sa grupom srpskih vojnika, iz Rusije:“Na povratku kući, 1919. godine, potporučnik Vinaver je poveo poslednju četu jugoslovenskih dobrovoljaca iz Rusije. Išli su preko Carigrada, međunarodnim vozom kroz Bugarsku, bez prava na napuštanje vagona u stanicama. Po redu vožnje, voz se u Sofiji zadržavao dva sata. Koristeći bugarsku nebudnost, Vinaver je postrojio svoju četu i poveo je u grad. Kad je četa ušla u Slavjansku ulicu, naredio je strojevi korak, kojim su išli sve do crkve Svete Nedelje gde je, sa svim vojnim počastima sem plotuna, odata pošta moštima Svetog velikog kralja svesrpske zemlje Stefana Uroša II Milutina. Kad su Bugari dočuli šta se događa, Vinaverova četa je već bila u vozu koji se približavao Nišu. Bugari su ovo shvatili kao aroganciju pobednika nad pobeđenim i teško kršenje mirovnih odredaba. Pretili su međunarodnom arbitražom i tražili kazne za vinovnike, ali sve je zataškano uz dosta diplomatskog takta. Međutim, kada je, u aprilu 1925. godine, Vinaver došao u Bugarsku da izveštava o pokušaju atentata majora Jankova na Aleksandra Cankova, još na granici mu je oduzet pasoš. To mu nije smetalo da na grobu Svetog kralja Milutina dva puta dnevno pali sveću, dok mu, angažovanjem naše diplomatije, nije uručen novi pasoš.“

Da je veza između kralja Milutina i Stanislava Vinaver bila trajna, vidi se i kad je bio vodič Rebeki Vest na Kosovu i u Metohiji. 

U MILUTINOVOJ GRAČANICI 

U Gračanici su sreli jednog Vinaverovog prijatelja, arhitektu, koji kaže, gledajući Milutinovu zadužbinu: „Pogledajte je. Ništa na njoj nije slučajno. NJu nije gradila jednostavnost, već krajnje intelektualna kompleksnost. Puna je izuzetnih rešenja koja teško mogu razumeti oni koji nisu arhitekte. Kule koje drže kupole pomerene su u odnosu na svoju središnju osu. To je učinio neko ko je tačno znao da se time postiže efekat elegancije i lakoće, a da se tako nešto postigne potrebno je mnogo teorijskog i praktičnog znanja. O, šta je sve ovaj graditelj znao!“ Rebeka Vest opaža da su slikari Gračanice imali „ono najveće bogatstvo koje kao umetnici mogu steći: nisu štedeli svoj dar jer su stvarali za publiku koja je imala bogatu moć opažanja“.  Rebeka Vest je, zahvaljujući Vinaveru, postala svesna značaja Milutinove Srbije:„Da nije bilo Turaka, vizantijska civilizacija preselila bi se ovde i procvetala još jednom u Srpskom carstvu, kao što je veliki deo naše evropske civilizacije prešao u Ameriku, gde živi na univerzitetima, u umetničkim galerijama, koncertnim dvoranama i laboratorijama, većim od onih koje mi možemo sebi da dopustimo“. 

Rebeka Vest je Srbe sagledala Vinaverovim očima. 

VINAVER JE NAŠE ODLIČJE     

U izvrsnoj knjizi „Vinaverova konstanta“, Zoran M. Nikolić, dostojni zemljak Stanislava našeg, govori ko je on nama:“On je uspostavio svoju, Vinaverovu konstantu. 
Ona je dinamična, stalno u kretnji, trajno u pobuni, ona je sfera, zasnovana na razumu, instinktu i intuiciji, čija je trodimenzionalnost svevremena, neoivičena, bez oboda i bez kraja. 
Ona ustanovljava neminovnost potrebe za neprekidnim preobražajem statike, koja prolazi, koja je prošlost, i koja samo takva, preoblikovana, ima čvrstinu, rešenost i snagu da odoleva udarima sudbine, da sačuva ono što se može i mora sačuvati. 
Ona je kosmički gromobran karaktera ličnosti naše kolektivne kulture i istorije, koja, shodno protoku vremena, nužno menja svoj lik, ali nikad i ni po koju cenu ne sme raskućiti svoju dušu. 
Ona je locomotion /šabačka čivija/ koja točku srpske kulture daje sposobnost kretanja kroz vreme i prostor, gde u prošlosti prepoznajemo sebe, da bi sebe mogli i u budućnosti pronaći. 
Ona predstavlja sva naša metanastazička kretanja, sva naša račvanja i raskršća, gde smo, u sretenju sa Evropom, bez obzira na njenu sporadičnu darežljivost i postojanu pohlepu, uvek bili u ravnoteži sa sopstvenom tradicijom i istorijom. 
I gde, bez obzira na razvoj industrije „pneumatika“, udobnost, komfor i brzinu vozila kojim se krećemo, mi jesmo u obavezi da pojmimo krajolik naše epske i lirske poezije, i naš romantizam, a gde nas lepota i kolorit raskošnog pejzaža našeg realizma i naše moderne dotiče i zadužuje kao velika i neprolazna vrednost. 
Ona je zapravo konstanta odstojanja, ona je odmaknutost od svakog treptaja, od svakog pokreta i gesta Evrope, u kojem naši životi stoje. 
Ona je Evropa, koja progovara protiv nametnute nepomičnosti, koja se bori za energičnost života, dok svi mi /po gradovima, varošima, a palankama naročito/ ćutimo, neko iz osvete, neko iz protesta a neko iz dobro shvaćene životne potrebe. 
Ona je zanos i prkos.“

eliki su samo oni ljudi koji umeju da se poklone drugim velikanima. Tako se Nikola Tesla, 1892, prilikom julske posete Beogradu, poklonio Čika Jovi Zmaju, svom omiljenom pesniku, i poljubio mu ruku. 

Zanosan i prkosan kakav je bio, Vinaver je umeo da se pokloni velikom srpskom kralju Milutinu. 

Ugledajmo se na Teslu i Vinavera, i nećemo se pokajati. 

Izvor: Pravda