Piše: Miodrag Zarković
Inače su studenti medicine, što će reći da im grubi zahvati na ljudskom telu, sami po sebi, nisu strani. U datim okolnostima, međutim, vađenje tuđih creva proizvelo je traumu koja će ih pratiti do kraja života. Okolnosti su bile najstrašnije moguće za nekoga iz Donbasa - ratno zarobljeništvo i to u ukrajinskim rukama.
Mladići su iz Donjecka, grada koji već osam meseci trpi svakodnevna, pojačana razaranja. Oni, ipak, ta razaranja nisu ni osetili, jer su bezmalo sve to vreme proveli u pomenutom zarobljeništvu. Mobilisani su još u februaru, na samom početku onoga što Rusija zove specijalnom vojnom operacijom, a što za njih, ali i ostale stanovnike Donbasa, čak i nije bilo mnogo specijalno, pošto još od 2014. žive u ratu koji Kijev vodi protiv Donjecka i Luganska. Vrlo brzo su poslati u prve borbene redove, ali ne u okolinu svog grada, ili pak na pravac ka Marijupolju, već preko 500 kilometara zapadno, na hersonski pravac.
Na tom pravcu je ruska vojska - pojačana, eto, i regrutima iz Donbasa - ostvarila ako ne najveće a ono svakako najneočekivanije uspehe u prvim danima operacije. Niko nije mogao da predvidi da će veći deo Zaporoške i skoro cela Hersonska oblast munjevito pasti u ruske ruke, a kada se upravo to dogodilo, niko nije znao da objasni zbog čega se ukrajinska vojska povukla tako brzo sa toliko vleikog prostranstva. Naročito je zbunjujuće to što je ukrajinski generalštab, ali i kabinet ukrajinskog predsednika Vladimira Zelenskog, još pre više godina govorio da bi, u slučaju ruskog napada na Ukrajinu, jedan od glavnih pravaca delovanja bio baš hersonski.
Verovalo se da se krajem februara i početkom marta ukrajinska vojska povukla iz Hersonske oblasti maltene bez borbe. Sudbina ovih mladića govori da to i nije baš sasvim tako, odnosno da su na pojedinim tačkama ruskog prodora Ukrajinci pružali otpor. Na jednoj od takvih tačaka ovi mladiću su pali u ukrajinsko zarobljeništvo. U njemu su proveli budućih sedam meseci. Na slobodu su izašli tek u oktobru, kada su razmenjeni posle jednog od dogovora ruske i ukrajinske vojske.
Pojedinosti o zverstvima koje su videli svojim očima podelili su ne sa piscem ovih redova, već sa lekarom koji ih leči po povratku u Donjeck. Novinaru ne bi ni rekli ništa, ali nekome su morali da povere kakve su izlive neljudskog besa i svireposti sve videli, pa je izbor pao na lekara. NJemu su, do najsitnijih podrobnosti, prepričali kako su se njihovi tamničari iživljavali nad drugim zarobljenicima.
Niko neće biti previše iznenađen podatkom da su kasapljenje ruskih zarobljenika vršili pripadnici zloglasnog Azova, jedinice koja je od prvobitnog bataljona narasla do celog puka naočigled celokupnog ukrajinskog društva i kijevskih zvaničnika. Od Azova se danas ograđuju svi u Ukrajini, stvarajući utisak da sa nastankom i postojanjem ove rusomrzačke, neonacističke jedinice, ostatak Ukrajine nije imao ama baš nikakve veze.
Svedočenje ovih mladića dragoceno je i u tom smislu, jer su ih, kažu, azovci ubrzo prosledili redovnoj ukrajinskoj vojsci, čiji se pripadnici prema njima i nisu ponašali bitno bolje ili drugačije. Zlosrećni student tamo nisu gledali kako zarobljenim ruskim vojnicima neko vadi creva na živo, ali jesu često bili izloženi raznim drugim zlostavljanjima. Glavno je, naravno, to što je njihovo zarobljeništvo dokaz da je Azov itekako bio punopravni činilac oružanih snaga Ukrajine, koji je ne samo učestvovao u borbenim dejstvima pod ruku sa redovnom ukrajinskom vojskom, već je sa njom delio i zarobljene protivničke vojnike.
Za to vreme, na drugom kraju Rusije, u Moskvi, jedan broj slučajnih prolaznika pristao je da sa ekipom Radija slobodna Evropa podeli svoje viđenje ruske specijalne operacije u Ukrajini. Ovo su neki od odgovora:
”Mislim da specijalna operacije nije bila neophodna.”
”Uopšte nije trebalo da bude vojne operacije. I mi svi to znamo. Ja sam protiv ovog rata.”
”Ja sam od početka protiv specijalne operacije. Mislim da je nezakonita. Ubijaju ukrajinske ljude i ja se s tim ne slažem. To je bio varvarski plan.”
Kolikom broju ljudi su ”slobodnoevropljani” uopšte prišli na ulici i postavili pitanje, nije poznato. Moguće je da je većina prolaznika odbila da im odgovori, ili da su pak odgovori bili drugačiji pa su ih ”slobodnoevropljani” izostavili iz krajnjeg priloga, koji je prikazan prvih dana novembra. Neporecivo je, međutim, da takvih ljudi, koji rusku specijalnu operaciju osuđuju u načelu, itekako ima u samoj Rusiji.
Upravo taj sloj ljudi je, vrlo verovatno, jedan od ključnih uzroka ovakvog toka ruskog vojnog angažmana u Ukrajini. Šta god da je bio prvobitni vojni plan ruskog generalštaba, danas, osam i po meseci po početku operacije, nedvosmisleno je jasno da je u političkom smislu prevashodni zadatak bio - da se ne izazovu nikakvi potresi u ruskom društvu. Što će reći, od početka se strahovalo da protivnici vojne pomoći Donbasu, mada nisu većina u Rusiji, ipak mogu da budu toliko brojni, glasni i uticajni, da dovedu do kakvih državnih poremećaja i prevrata kakve je Zapad priželjkivao, a verovatno i aktivno pripremao.
Možda bi u nekoj drugoj zemlji taj oprez bio preteran, ali u Rusiji, koja je pre 105 godina već jednom prošla kroz bolno iskustvo državnog udara usred ratnog stanja, nimalo nije čudno to što su kremaljski stratezi po svoj prilici više nego od Ukrajinaca strepeli od domaćih pacifista i liberala.
Tako da nije nemoguće da je to glavni razlog zbog kojeg je prvobitno određeno da u specijalnoj operaciji učestvuje samo 200.000 ruskih vojnika, te da se poseban naglasak stavi na što manje žrtava, kako civilnih, tako i među samim vojnicima. Naravno, niko normalan ne bi imao načelan prigovor na takve, plemenite obzire, jer ko pa može da pozdravlja ubijanje mirnih građana ili žrtvovanje vojske?! Ali, utisak je da je rusko rukovodstvo više vodilo računa o tome da ne da ni najmanjeg povoda za nezadovoljstvo domaćim liberalima i pacifistima, nego o tome da što brže i što potpunije dotuče protivnika.
Svakako, nije to jedino čime su se Rusi vodili, jer bi u protivnom do nogu bila potučena ruska, a ne ukrajinska vojska, koja je u prvim nedeljama operacije bila jedva sposobna da uradi išta više od iživljavanja nad zarobljenicima. Pa ipak, ne može da se porekne da su ruske snage često bile uzdržane, ili pak oprezne, u tolikoj meri da je to uticalo na vremenski okvir za postizanje postavljenih ciljeva, a ponegde možda i na samo ostvarivanje zadataka. Povlačenje iz Limana pravi je dokaz tome, čak i više nego nedavno napuštanje Hersona iza kojeg su možda stajali i nekakvi drugi razlozi (o njima nešto više u jednom od budućih članaka).
”Nema nikakve šanse da Putin pusti Donbas niz vodu, podrška tom narodu tamo je toliko snažna da on to ne bi smeo da uradi čak i kada bi hteo, a nema nikakvih nagoveštaja da uopšte razmišlja u tom pravcu, ovo što je rekao nije nikakvo ostavljanje Donbasa na cedilu!”
Te reči je potpisniku ovih redova svojevremeno izgovorio jedan moskovski kolega, inače odlično obavešten i temeljno upoznat sa prilikama u ruskom društvu. Razgovor se odigravao na proleće 2014. godine, a povod je bila tadašnja molba ruskog predsednika, upućena predvodnicima pobune u Donjecku i Lugansku, da odlože referendume o nezavisnosti u odnosu na Kijev.
Bilo je to doba kada je započelo kretanje koje je dovelo do krvoprolića koje imamo danas: Zapad je priredio državni udar u Kijevu i na vlast doveo same rusomrsce, Krim je na to uzvratio uspelim glasanjem o osamostaljivanju od Ukrajine, ostatak proruskog istoka Ukrajine poveo se odmah za krimskim primerom i najavio isto, bunt je nekako ugušen u Harkovu i vrlo svirepo u Odesi ali u Donjecku i Lugansku prorusko raspoloženje nije slomljeno, dve donbaske oblasti najavile su i svoje referendume poput onog na Krimu... a onda je usledio pomenuti Putinov poziv da se od toga odustane! Za svetsku, a naročito srpsku javnost, taj poziv bio je neka vrsta hladnog tuša. Istraumirani svojim iskustvima devedesetih, mnogi u Srbiji su odmah osudili ruskog predsednika da je Donbasu namenio ”scenario Krajine”, odnosno predaju tog područja neonacističkom Kijevu. Poznanstvo sa moskovskim kolegom omogućilo je munjevitu proveru koliko su takve bojazni opravdane, a dobijen je gore navedeni odgovor: Donbas neće biti napušten, jer tako nešto ne bi dopustio narod Rusije!
Ispostavilo se, naravno, da je kolega bio u pravu, Donjecku i Lugansku nisu okrenuta leđa, ali reklo bi se da današnja Rusija ne stoji iza Donbasa onako nepokolebljivo kako je stajala pre osam i po godina. Sasvim je moguće da 2014. godine ruska država, privreda i vojska nisu bile spremne na sukob sa celokupnim Zapadom onoliko koliko su danas, ali je zato rusko društvo tada bilo kudikamo odlučnije da se po svaku cenu suprotstavi kijevskim rusomrscima i njihovim stranim pokroviteljima.
Zbog toga, da ponovimo, ruski državni i vojni vrh ulažu ovolike napore ne bi li specijalna operacija protekla što bezbolnije po obe sukobljene strane.
Uzrok tog problema najverovatnije leži u osmogodišnjem zanemarivanju Donbasa. Donjeck i Lugansk nisu bili zanemareni logistički niti humanitarno, jer iz Rusije je sve vreme stizala pozamašna pomoć. Nisu zanemareni čak ni vojno, tačnije, uživali su podršku ruske vojske taman toliko da Rusija može da poriče neposrednu umešanost u ratna dejstva, a da donbaske republike mogu da odbijaju napade ukrajinske vojske. Ali Donjeck i Lugansk jesu bili zanemareni kulturno, odnosno medijski. Narod Rusije načelno je znao da sukob u Donbasu nije razrešen i da još uvek tinja, ali pojedinosti im nisu bile poznate.
Najširi slojevi u Rusiji nisi znali, a možda ne znaju ni danas, da ukrajinski vojnici svojim zarobljenicima vade creva na živo!
Tako da osnovni problemi s kojima se Rusija suočava sada, u 2022. godini, zapravo proističu iz činjenice da ruska javnost nije svesna
koliko je mržnja prema Rusima pustila korenje u savremenoj Ukrajini. O Ukrajincima u Rusiji i dalje vlada sveopšte ubeđenje da je to bratski narod koji je eto trenutno zaveden od strane neonacista, ali će se kad-tad probuditi i vratiti ”na fabrička podešavanja”, tj. u bliske i prijateljske odnose sa Rusijom.
Ukrajinu kao takvu Rusija bi još i mogla vojno da pobedi, a da ne izlazi iz zakonskih okvira specijalne operacije, odnosno da ne narušava naivne predrasude ruskog društva. Po svoj prilici, to se već i dogodilo proteklog aprila, kada je ukrajinska vojska bila saterana u nimalo zavidan položaj, a ukrajinska država pred kolapsom i predajom. Ali, onda je konce oružanog sukoba sa Rusijom potpuno preuzela Amerika i, krajem leta, došlo je do promene odnosa snaga na terenu, pa i ratne sreće. Ruska vojska danas više nije u nadmoćnom položaju u kojem je bila pre pola godine.
”Kada ste napadnuti kao Jevrejin, morate da se branite kao Jevrejin”, rekla je svojevremeno Hana Arent. Uprkos njenim neretkim razmimoilaženjima sa jevrejskim elitama, koje su je smatrale maltene za izdajnicu (na čemu im nije ostajala dužna), bila je eto svesna neophodnosti nacionalnog osećaja u odbrani nacionalnih prava.
Toga će morati da postanu svesni i Rusi. Jer napadnuti su kao Rusi. Samo kao Rusi će moći da se odbrane i pobede. Ne kao ”ukrajinska braća”. Ne kao ”spasioci Evrope”. Nego samo i jedino kada se pomire sa činjenicom da su ona creva, sa početka priče, bila ruska creva, te da su samo iz tog razloga i vađena. Na živo.
Sa tim saznanjem, kao i sa merama koje iz njega budu proistekle, Rusija će ovaj rat dobiti možda i lakše i brže nego što u ovom trenutku deluje. I to će bu onda bila dragocena pouka za druge narode koji se suočavaju sa sličnim izazovima... a naročito za Srbe!
ISTINA JE MNOGO STRAŠNIJA OD SNIMKA: Da li je ovo bila nakrvavija bitka ovog rata? (VIDEO)
Izvor: Pravda
