Piše: Vladimir Prebiraćević, direktor Srpsko-ruskog centra “Majak”
Polovinu meseca novembra obeležila je kriza svetskih razmera koja je trajala ceo jedan dan a koja je pretila da uvuče bukvalno ceo svet u bespoštedni rat gde bi se i upotreba nuklearnog oružja razmatrala u nekom momentu.
Šta se to spektakularno dogodilo da bi se pokrenula cela medijska lavina od istočne Evrope pa preko zapada do samoga Japana i Australije. Vest da je raketa pogodila traktor u Poljskoj je odjeknula preko medija kolektivnog Zapada kao da je jačina te vesti bar deset nuklearnih bojevih glava. Ali krenimo nekim redom.
15. novembra ruska vojska izvela je masovne napade visokopreciznim krstarećim raketama po infrastrukturnim ciljevima u Ukrajini. Po proceni oko 100 raketa je stiglo u Ukrajinu na predhodno određene i odobrene ciljeve od strane ruske komande. Izveštaji su stizali sa svih strana o uništenim objektima iako se ukrajinske vlasti svim silama trude da spreče pojavljivanje ovakvih snimaka jer samo daju potvrdu ruskoj strani o uspešno izvršenim zadacima ali i stvaraju paniku među stanovništvom i loše utiču na moral kako vojske tako i civilnog stanovništva. Postojanje društvenih mreža i telegram kanala koji redovno prate događaje u Ukrajini donose pregršt informacija koje dolaze do publike širom sveta koja želi da bude informisana a ne da prati klasične medije koji su se odavno pokazali čemu služe i da su u službi ratne mašinerije i kreiranja javnog stava a ne da bi ga informisali.
U sred raznih vesti koje daju iscrpne podatke o pogođenim lokacijama dolazi i vest iz Poljske koja se kao hitna prenosi u delićima sekunde preko svih medija a koja pokazuje traktor, prevrnutu prikolicu, krater i delove rakete koji su se tu našli.
Tog trenutka kreće histerija koja govori kako je to najverovatnije ruska raketa koja je pogodila teritoriju Poljske i usmrtila dvoje nesrećnih poljoprivrednika. Ta skoro pa činjenica dovodi do podizanja borbene gotovosti poljske avijacije ali što je još zanimljivije mehanizovanih jedinica koje se kreću prema selu gde je pala raketa a koje se nalazi na par kilometara od granice na granici sa Ukrajinom ali i podiže borbena gotovost cele vojske po informacijama koje su sami objavili. Novinar koji je prvi snimio ovaj događaj je i postavio u etar slike delova rakete koji su se tu nalazili i vrlo brzo su stigli primeri sličnih situacija sa identičnim delovima rakete i gde se sa sigurnošću od 99% moglo reći da su to delovi od PVO rakete S300 sistema i da su samim tim ukrajinskog porekla jer su oni pokušavali da presretnu krstareće rakete i da ih obore. Sve je vrlo brzo ličilo na nesrećni slučaj koji su se već događali na raznim stranama.
Ali neko je pokušao da ovu nenamernu nesreću pretvori u pakleni plan uvlačenja kompletnog NATO pakta u direktni i otvoreni rat protiv Rusije. Nekome je izgleda dosadilo da se sedi u rukavicama i šalje oružje, opremu, ljudstvo, pare, obaveštajne podatke i sve drugo kako bi rat trajao što duže. Pokušaj pokretanja člana ugovora koji reguliše uslove o zaštiti napadnute članice NATO pakta su bili na stolu. Ipak je negde razum provladao i bes Poljaka i histerično huškanje iz Estonije uz standardan folklor ukrajinskog predsednika koji je celo veče pozivao na hitno uključenje NATO pakta u direktne napade na Rusiju i njenu vojsku su obuzdati da bi se dalo vremena da se potvrdi ono što svakome je već bilo jasno šta se dogodilo.
Nekoliko sati kasnije spuštaju se tenzije a najviše su na to uticali oni kojima je najmanje u interesu da NATO direktno uđe u sukob i praktično počne Treći svetski rat u klasičnom smislu iako je već odavno treći svetski rat u toku ali ovaj put hibridni ne toliko vidljim neobaveštenim i nestručnim pratiocima geopolitičkih dešavanja u sadašnjem vremenu.
Amerika i Turska su bili lek za besnilo koje se iznenada pojavilo na istoku Evrope ili na zapadu Ukrajine. I koje je pretilo da se raširi uz katastrofalne posledice po sve. Zanimljivo je da i ceo dan nakon toga predsednik Ukrajine nije odustao od svojih suludih zahteva i propagande kojom se bavi već skoro 300 dana.
Ovo selo se nalazi previše daleko od ciljeva koji su bili gađani da bi ruska visoko precizna krstareća raketa promašila svoj cilj i zalutala desetine kilometara dalje i pogodila neki traktor. Jasno je brzo da je to nemoguće ali postavlja se pitanje šta se stvarno dogodilo u tom selu.
Da li je ta raketa S300 stvarno pokušavala da obori neku rusku krstareću raketu pa je slučajno pala na ove nesrećnike ili je upravo kao takva trebala da izazove baš ovu reakciju i da se na jedan dosta providan način pokuša uvući svako u ovaj sukob na najdirektniji način? Da li su u Ukrajini svesni da po evropskim zemljama pada podrška stanovništva za rat za koji sve jasnije vide da ih previše košta a ne donosi ništa i da nemaju ama baš nikakav interes da učestvuju u njemu ni sa jednog aspekta? Evropske zemlje nemaju ni vojni ni ekonomski pa čak ni bilo koji realan politički razlog da podržavaju ovaj sukob od početka ali su čudnim odlukama i medijskom histerijom i ko zna kojim još ucenama su gurnuti u krizu koja nije bila na ovim prostorima još od drugog svetskog rata.
Zanimljimo je i pitanje šta je trebalo da znači slanje mehanizovanih jedinica poljske vojske na granicu kada tamo nema ni jednog neprijatelja? Ako su Rusi predpostavljeni neprijatelji a oni su stotinama kilometara daleko od granice sa Poljskom? Da li nas u bliskoj budućnosti čeka neki drugi događaj koji će prevagnuti na tamnu stranu i koji će dovesti do ulaska poljske vojske na zapad Ukrajine?
Moje skromno mišljenje je da će tako i biti. Poljska će polslati redovnu vojsku u Ukrajinu a pod parolom zaštite sopstvene granice, prevencije rata sa NATO paktom, zaštitom civila u Ukrajini ili već neki drugi podesniji izgovor. Vreme će svakako pokazati.
Izvor: Srpska analitika
