Piše: Vladimir Dimitrijević
OD REVOLUCIJE KA MONARHIZMU
Putin se, već godinama poziva na ruskog mislioca Ivana Iljina. To je učinio i 30. septembra 2022, prilikom prisajedinjenja Novorusije Rusiji. Život Iljinov bio je velika tajna borbe za Rusiju, pa ga se vredi podsetiti.
Kad danas čitalac razmišlja o Iljinu, čini mu se da je on čitavog svog veka bio sazdan od jednog komada: pravoslavni hrišćanin, monarhista, „beli vitez“ na delu i u reči. U samoj stvari, Iljin je u mladosti bio revolucionar. Nije, poput Bulgakova, Berđajeva, Franka, bio Marksov sledbenik (formirao se na nemačkoj idealističkoj filosofiji Fihtea), ali je smatrao da se u revoluciju treba uključiti. I on je, u suštini, bio obraćenik u hrišćanstvo i monarhizam, kao i njegov stariji savremenik, Lav Tihomirov, čovek koji je, od teoretičara revolucionarne organizacije „Narodna volja“, što je izvršila atentat na cara Aleksandra Drugog, postao vatreni ideolog monarhizma i autor najpoznatije knjige na tu temu, „Monarhije“ ( prevedena i objavljena i kod nas). Tihomirov je obraćenje doživeo u Švajcarskoj, gde je pobegao posle atentata na cara. Videvši šta je Zapad, on je, pored povratka Bogu i veri, shvatio i svu specifičnost ruske državnosti, i molio cara Aleksandra Trećeg da ga primi u svoje podanstvo, makar ga stavio pod nadzor, jer on više ne može da živi na Zapadu.
Takav put je bio, u izvesnoj meri, i Iljinov – od revolucije ka monarhizmu. NJegov rođeni brat, Aleksej Iljin (umro od tifusa 1913 ), pripadao je revolucionarnom pokretu i učestvovao u oružanim akcijama 1905–1906. godine.
Iljin je, međutim, shvatio da će revolucija biti pogubna za ruski narod, i, kao hrišćanin i rodoljub, stao je na stranu monarhije.
Lenjin i Iljin
Pod vlašću boljševika, Iljin je šest puta bio hapšen. Malo je nedostajalo da ga streljaju. Ipak, spasao ga je niko drugi do – Vladimir Iljič Lenjin. O tome je sam Iljin ostvaio zapis u svom dnevniku. Kada je, posle petog hapšenja i držanja svega dva dana na Lubjanki 1920, otišao kod svojih prijatelja Jevreja, Goldovskih, oni su mu ispričali sledeće. Posle hapšenja Iljina, Lenjinov blizak saradnik, Radek, otišao je kod vođe boljševika i saoštio mu da je, povodom zavereničke afere „Taktički centar“, uhapšen profesor Iljin. Iljič je odmah pozvao čekistu Agrjanova, koji je stvar vodio, i rekao mu:„Opet ste uhapsili profesora Iljina? To je društveni skandal! Odmah ga saslušajte, oslobodite i ubuduće ga ostavite na miru!“
Zapanjeni Iljin je pitao Goldovske kako je to moguće, na šta su mu oni odgovorili da Lenjin veoma ceni njegovu monografiju o Hegelu. Tada je Ivan Aleksandrovič ironično primetio da onda mora da nešto nije u redu s tom studijom, čim je vođa revolucije hvali. Bila je prava sreća što su ga vrhovni čekisti smatrali hegelijancem, jer je, po marksistima, Hegel preteča Marksa. Iljin je, međutim, govorio da Hegel i Marks nemaju ničeg zajedničkog, osim ako se to ne posmatra u smislu da je otac Smerdjakova Fjodor Karamazov. Kasnije je Iljinu, već u emigraciji, njegov prijatelj Bunge pričao da je čitao neke uspomene na susrete s Lenjinom, i da je Lenjin svojim saradnicima izazivački govorio:„Napišite vi nešto o Marksu kako je Iljin napisao o Hegelu! Zašto ne napišete? Zato što ne umete!“
Stari komunista Gorjev jednom je došao kod Lenjina i rekao mu:„Molim Vas, Vladimire Iljiču, ja sam stari, zaslužni komunista, i sve do sada nemam katedru. A na Univeritetu neki kontrarevolucionar Iljin studentima drži predavanja o Bogu!“ Lenjin mu reče:„On im verovatno govori o filosofskom bogu!“ „Ma, ne govori o filosofskom, nego o PRAVOM!“
Zanimljivo je gledati portrete Ivana Iljina i Vladimira Iljiča: u njima ima nečeg zajedničkog. Oblik lobanje, klinasta bradica, snažni izrazi lica, koncentracija…I, ako se dublje razmisli, Iljin i Iljič jesu dve mogućnosti Rusije – ona Hristova i ona antihristova. Obojica su bili ljudi snažne volje, i spremni na borbu do kraja; jedan se borio za istinu Logosa Koji je Hristos, a drugi je ratovao protiv Boga i svega Božijeg u svetu. Borba njihova traje i danas: dok god Lenjinova mumija počiva na Krasnom trgu pod zidinama Kremlja, a Iljinovo telo na groblju Donskog manastira u Moskvi, i dok god se Rusija konačno ne opredeli između Trećeg Rima i Treće Internacionale.
Na saslušanju
Uoči proterivanja iz Rusije 1922, Iljina je čekista ponovo isleđivao. Na pitanje kako se odnosi prema sovjetskoj vlasti, Iljin je rekao: „Sovjetsku vlast smatram istorijski neizbežnim ishodom velike društveno – duhovne bolesti, koja je u Rusiji sazrevala nekoliko stoleća.“
Na pitanje o ulozi inteligencije i društva, Iljin odgovara:„Zadatak inteligencije je da u sebi izgradi novi pogled na svet i novu pravnu svest, i da tome nauči druge; zadatak starog ruskog društva je da pojmi svoje nedostatke i da otpočne da živi na nov način.“
Upitan šta misli o partijama i o partiji boljševika, Iljin kaže:„Svaka partija izgrađuje državu samo onda i samo ukoliko iskreno služi nadklasnoj solidarnosti; duboko sam uveren da ruska komunistička partija, prenebregavaući ova načela, šteti sebi, svom cilju, svojoj vlasti u Rusiji“.
Na kraju, na pitanje o stanju univerzitetske nastave u Sovjetskoj Rusiji, Iljin odgovara:„Visoko obrazovanje je pod vlašću Sovjeta prošlo niz reformi: plašim se da će posle tih slomova od visokog obrazovanja ostati samo ime. Sovjetska vlast sve vreme nije gledala na Univerzitet kao na naučnu laboratoriju, nego kao na političkog neprijatelja“.
Iljin je, dakle, rekao sve, ničeg se ne plašeći – sovjetski režim je plod bolesti Rusije; boljševička partija svojom surovošću, tobož u ime radničke klase, ruši državu; boljševici guše slobodu nauke na Univerzitetu.
Bilo je jasno da takav mora biti proteran iz Rusije.
Islednik ČEKE Bahvalov koji je vodio ovaj proces, 11. septembra 1922. u zvaničnom dokumentu je zapisao:„Ja, saradnik četvrtog odeljenja GPU Bahvalov, razmotrio sam dosije Iljina Ivana Aleksanroviča, 39 godina, poreklom od bivših moskovskih dvorjana, i utvrdio sam sledeće: od momenta oktobarskog prevrata do sada on ne samo da se nije pomirio sa petogodišnjim postojanjem radničko – seljačke vlasti, nego ni jednog časa nije prekidao svoju antisovsjetsku delatnost u trenucima spoljnih teškoća za RSFSR“.
Naravno da je Iljin bio antikomunista. Komunizam je za njega bio zločinačko bezbožje, koje se jasno projavilo čim je preuzelo vlast. Uostalom, evo šta kaže Alen de Benoa u svoj knjizi „Komunizam i nacizam“:“Lenjin već 1914. piše:“Suština našeg zadatka jeste(…)težnja za pretvaranjem rata u građanski rat“. /…/ ČEKA je osnovana 20. decambra 1917./…/Trocki odmah izjavljuje:“Teror će za manje od nedelju dana poprimiti vrlo nasilnički oblik, poput onog koji se zbio za vreme Velike Francuske revolucije“. Dok je između 1825. i 1917. carski režim dosudio 6321 smrtnu presudu, od čega je dobar deo ublažen na kaznu prisilnog rada, Lenjinov režim je u martu 1918. godine – na vlasti je bio tek pet meseci – pobio već 18 000 osoba“.
Sam Iljin je od tog krvavog režima, kao što rekosmo, šest puta hapšen, i svaki je put mogao biti streljan.
Ivan Iljin i komandant belih
Ivan Iljin se, čim je uspeo da izađe iz Sovjetskog Saveza stupio u vezu sa komandantom belih, baronom Petrom Vrangelom, kome je, kao predstavniku istinske Rusije, ponudio svoju odanu službu. U pismu od 5. aprila 1923. Iljin piše Vrangelu:“U armiji, koju vodite, najdragocenije mi je njeno nadahnuće, koje se već pretvorilo u voljni karakter. To nadahnuće je u svojoj osnovi RELIGIOZNO; taj karakter je u svojoj izgradnji VITEŠKI. Istorija čovečanstva dobila je novi VITEŠKI RED; Rusija se srušila zato što takvog reda u njoj nije bilo; bez takvog reda Rusija se neće preporoditi; pad boljševika i kraj revolucije ne smeju značiti kraj tog reda, nego ojačanje istog. Ideja tog reda mora biti osvešćena, izgovorena, raskrivena u svoj njenoj državno – patriotskoj snazi“.
A 30. oktobra 1923. Vrangel šalje Iljinu album u kome se vidi delatnost bele vojske u zemljama u kojima su se smestili posle poraza na Krimu i povlačenja iz Rusije. Beli su ostali pod jedinstvenom vrhovnom komandom, ali su se njihove trupe radnim angažovanjem uključivale u civilni život zemalja koje su ih prihvatile – recimo, u Jugoslaviji su učestvovali u izgradnji pruga. Vrangel Iljinu piše: „Armija se sakrila u radu, o njoj sad niko ništa ne čuje. Ali ona postoji. Snimci iz albuma uopšte nisu „Potemkinova sela“. Bez obzira na radne uslove života u građanstvu u tuđini, jedinice su neprikosnoveno sačuvale svoj vojnički duh i samopožrtvovanost. Postoji veza jednih sa drugima, kao i neraskidiva veza sa komandantima, zasnovana na čisto moralnim načelima dobrovoljnog povinovanja“. Vrangel je istakao da takvo stanje ne može biti večno, ali da će on učiniti sve da vojsku sačuva za dan kada oslobođenje bude moguće.
Predlog za borbu protiv boljševika
U oktobru 1923, Iljin je Vrangelu poslao „Belešku o političkom stanju“, prepunu izvrsnih uočavanja o okolnostima u Rusiji i emigraciji. Iljin ističe da je ključ za osvajanje vlasti u Rusiji –Moskva. Savremene države, sa svojom centralizacijom, uvek imaju gradove – nervne centre. Takva je u Rusiji, sa razbacanim i pasivnim stanovništvom, samo Moskva, i, delimično, Petrograd. Po Iljinu, „svaka revolucija je pokušaj obolele mase da se probije ka koristoljubivo - uzurpacionom samostalnom delovanju. Zato se revolucija završava onda kad se masa nađe u stanju BEZVOLJNE POLEGLOSTI; tada ona više NE MOŽE da želi, i, što ja najvažnije, NE ŽELI više da želi. Odatle njena težnja da se umiri u tuđoj volji, osećajući je KAO SOPSTVENU MUDROST i svoj spas. Revolucija se završava kad masa mračno ćuti i pokajnički čeka. Tada počinje diferencijacija nagona nacionalnog samoočuvanja i gluhi, mutni pokušaji potrage za personalnom voljom spasioca“.
Ako se pojavi snažna ličnost, koja je, kako Iljin kaže, i sama učestvovala u „revolucionarnom bludu“, i koja koristi revolucionarnu retoriku, ali želi stišavanje stanja, mase će za njom krenuti. Među onima koji bi, eventualno, takvu ulogu mogli odigrati u SSSR-u, Iljin pominje Trockog, za koga veli da je „pametan,uzdržan, odličan glumac,duboko besprincipijelan, taktički veliki igrač; mislim da je odavno saradnik Nemaca“.
Da bi se postigao uspeh, mora se raditi u Moskvi, i to pre svega u Crvenoj armiji i specijalnim jedinicama. Da bi se prodrlo u ČEKU, i da bi se ona iznutra razarala, neophodni su umešni konspiratori. Pravila konspiracije postoje, i treba ih koristiti. Ona su više unutrašnja ( načelo samosavladavnja ), nego spoljašnja. Zavera mora da poseduje veliku količinu novca. Bez toga se ne može, jer je masovna potkupljivost jedna od posledica revolucionarnog uništavanja Rusije:“Konspirativna organizacija NAJBOLJIH elemenata neće uspeti bez potkupljivanja NAJGORIH“.Napoleon je, svojevremeno, kupio Taljerana i Barasa.
Ne treba zaboraviti da su komunisti imali na šta da se oslone kada su krenuli u svoju demagošku propagandu:“Fabrike radnicima, zemlja seljacima!“ Naime, iako je car Aleksandar Drugi formalno ukinuo kmetstvo, seljaštvo se i dalje nalazilo u teškom, bezemljaškom položaju, i ono je tražilo zemlju koju bi obrađivalo. Trajna likvidacija revolucije moguća je samo davanjem građanske ravnopravnosti seljacima i agrarnom reformom.
Postoji niz mera za psihološku likvidaciju revolucije: proglašenje građanske ravnopravnosti; „agrarna konsolidiacija“; vešt spoj najšire amnestije sa uklanjanjem okorelih komunističkih dželata; „prisustvo personalne volje koja imponuje i koja donosi očita i neosporna nadklasna rešenja ( likvidacija atmosfere revolucionarnog mnogovlašća, samovolje i klasne borbe)“.
Vrengel je bio zadovoljan Iljinovim predlozima.
Boriti se protiv zla
Počinjući da piše svoju studiju „O suprotstavljanju zlu silom“, Iljin moli Vrangela za dozvolu da svoje delo posveti Beloj armiji i njenim vojskovođama. Kada je knjiga izašla, Vrangel je bio veoma zadovoljan. Osmog avgusta 1925. on piše Iljinu:“Knjiga je u meni ostavila snažan utisak na samo mislima koje ste u njoj iskazali, i koje su nama, učesnicima borbe sa najvećim zlom na svetu, tako bliske i pojmljive, nego i svojom krajnjom pravovremenošću. Mnogi, duhovno skrhani teškim godinama izgnanstva, gube veru u moralnu neophodnost borbe i sablažnjavaju se mišlju o grehovnosti „nasilja“, koje počinju da vide u aktivnoj borbi protiv zla. Vaša knjiga će im otvoriti oči. Nama, koji smo na sebe preuzeli svu težinu odgovornosti za podizanje mača u ime najviše Pravde, Vaša knjiga daće nove snage za teški podvig“.
U oktobru 1923, Vrangel piše Iljinu, a povodom Iljinovog predloga da se sazda jedan viteški red, da je Bela armija sama po sebi jedan viteški red; iako njeni oficiri i vojnici sada rade teške poslove i učestvuju u javnim radovima, oni obavljaju isti podvig kao i u Rusiji – „odstojavaju čast Rodine, više vole da trpe poniženja,nezgode i nevolje nego da sramno priklone glavu pred crvenom internacionalom“. U decembru 1925, Vrangel prihvata Iljinovu ideju da se napravi zajednica prijatelja Bele armije, sastavljena od dostojnih ljudi iz svih slojeva emigracije. Komandant kaže da, iako ponosno gleda u prošlost i sagledava časnu sadašnjost belih, on se ipak boji za njihovu budućnost – „da li će oni u sivoj svakodnevici izbeglištva sačuvati onaj svešteni oganj koji se zažegao na poljima Kubana, goreo na Krimu i još se u izgnanstvu nije ugasio“…
Smrt generala Vrangela
Kada je Iljin pokrenuo časopis „Rusko zvono“, Vrangel ga je oduševljeno pozdravio:“Izgnanički, sivi život, briga o hlebu nasušnom, svakodnevne životne sitnice snižavaju duh. Život usisava najslabije. Gasi se zanos. Vaše „Zvono“ stalno napominje da borba nije završena, budi uspavane duše. Pogibeljnom „neprotivljenstvu“ ono protivstavlja istinsku, nepomirivu borbu protiv zla. Umoru i slabovolji – kao zakonitost stremljenja neugasivu volju. Malograđanskom prilagođavanju i sitnodušju – priziv na žrtveni podvig“. Poslednje pismo koje je Vrangel poslao Iljinu datirano je 7. marta 1928. godine. Komandant belih slao mu je knjigu o herojstvu ruske oslobodilačke vojske na Krimu, koja je bila vrhunac otpora boljševičkim hordama.
Kada je saznao za smrt Vrangelovu, krajem aprila 1928, Iljin nije mogao da veruje. Ubeđivao je Kotljarevskog, koji ga je o toj smrti obavestio, da čekaju pojavu raspadanja tela, jer je možda reč o kliničkoj, a ne pravoj, smrti. Pišući Vrangelovoj supruzi Olgi, Iljin skoro da rida:“Šta će da radi Rusija bez svog jedinog prizvanog vožda?! Gledam ljude, koji se skupljaju na parastosu – hodaju utvare koje ne shvataju da su bez NJEGA istorijska prašina i političko smeće. Otišao je moj heroj, moj vitez, mudri i nadahnuti. Ugasila se luča Božja. Nema kome da se veruje, nema kome da se pomaže. Strašno je gledati u tminu koja dolazi. Strašno je zbog Rusije. Kuda je vodi Gospod? Zašto je tako strašno iskušava?“
Trebalo je da prođu decenije da bi komunizam pao, i da bi se Rusija opet vraćala sebi.
Iljin i nacisti
Iljin je bio žestoki antikomunista, i živeo je i radio, posle proterivanja iz Rusije 1922, u Nemačkoj, boreći se protiv sovjetskog komunizma u svojoj zemlji. Ali, kad su na vlast došli nacisti, on nije pristao da sa njima sarađuje protiv otadžbine. Znao je da Hitler hoće da raskomada Rusiju. I zato je iz Nemačke morao da beži u Švajcarsku, gde je i umro posle Drugog svetskog rata.
Oktobra meseca 1934. godine Iljin objašnjava svom prijatlju, pisci Ivanu Šmeljevu zašto su ga nacisti izbacili iz berlinskog Ruskog instituta:“Urođenici zemlje u kojoj živim su tako postupili sa mnom zato što:a)nikako nisam želeo da učestvujem ni u razgovorima, ni u planovima o odvajanju Ukrajine;b)kategorički sam odbio da širim antisemitizam u ruskoj emigraciji;v)nisam pokazao nikakve simpatije za to da propagiram njihovu partiju u ruskoj emigraciji.
Zbog toga su me:a)lišili prava na posao i zaradu u ovoj zemlji;b)oterali me iz Ruskog naučnog inistituta, čiji sam jedan od osnivača, bez prava na primanja;v)zabranili mi političku delatnost u njihovoj zemlji pod pretnjom konclogora;d)proširili su sistematski glasine o meni, koje kod njih znače političko etiketiranje ( mason, frankofil, filosemita, jevrejski sluga, itd ); g) na ruskom su štampali klevetničku brošuru o meni, koju šalju i u druge zemlje, gde se, između ostalog, tvrdi da nisam prognan, nego „poslat“ od strane boljševika, da sam gribojedovski „Udušjev Ipolit Markelič“, da sam pre njih bio judofil, a da sam, kad su oni došli na vlast počeo da antisemitstvujem i da držim predavanja o arijevskom načelu, da sam, samim tim, prevrtač, karijerista i mason. A To je SVE laž! To mi je plata za sve ono što sam učinio za njihovu borbu protiv komunizma! Misliš, i gušiš se od ljudske podlosti! …
Nikad neću postati mason. Ali nisam sposoban ni za divljački antisemitizam njihovog tabora. To je antisemitizam RUSIJI ŠTETAN, opasan za emigraciju i sasvim nepotreban našoj zemlji, u kojoj je antisemitizam već odavno himeričan. Da i ne govorim o elementarnoj nepravdi…Nemam u koga da se nadam, osim u Boga.
Tako je bilo pod boljševicima, kad sam pet godina svakog dana čekao hapšenje i streljanje; i to se okončalo ( posle šest naloga za hapšenje i procesa pred tribunalom ) – progonstvom. Tako je i sad: ne mogu da budem ni mason, ni antisemita. Za mene postoji samo jedan zakon: čast, savest, patriotizam. Za mene je merilo jedino – ruski nacionalni interes.“
Reči koje Putin često ponavlja, kada kaže da se ne boji pretnji, jer je njemu na umu samo ruski nacionalni interes.
Zato je Iljin „Putinov filosof“.
O stanju na ukrajinskom frontu pročitajte OVDE.
Izvor: Pravda
