Zastaćemo u Gračanici, crkvi koja se nalazi na ivici Kosova polja, ali ne verujem da ćete je razumeti, jer je ona za nas Srbe nešto posebno, a vi stranci to nikako ne možete shvatiti. Za vas je sve to isuviše teško, mi smo pregrubi i preduboki za vašu prefinjenost i plitkoću. Zato su mnoge knjige napisane o nama u inostranstvu uvredljivo neistinite.

Stanislav Vinaver Rebeki Vest

Ja sam iz Šapca, rekao je Konstantin, i ja sam počela da slušam jer sve njegove najbolje priče počinju tim rečima. U Šapcu smo svi mi bili pravi ljudi. Nije bilo mnogo ljudi koji su govorili na isti način i izgledali isto, kao što je slučaj u Parizu, Londonu ili Berlinu. Svi smo mi bili različiti pojedinci.

Stanislav Vinaver, opet Rebeki Vest

Piše: Vladimir Dimitrijević

BRANISLAV O STANISLAVU 

Branislav Stanković, trudoljubivi istoričar i odlikovani zatočnik  muzeologije iz Šapca, svojim radom dao je dokaz da su naše lokalne istorije hologramske, i da se u svakom našem zavičaju, kao u kapi vode, odražava istorija Srpstva kao celine. Stanković je, pišući o stradanjima Šapca u Prvom i Drugom svetskom ratu, od austrougarskih zločinaca do komunista, nastojao da pokaže koliko je naša stvarnost osnovana na svetloj krvi onih koji su, noseći Srbiju na plećima, stavljali glavu u temelj budućnosti. I Stanković je uvek svedočio da je kultura pamćenje, i da je, kako reče Miodrag Pavlović, jedina nada da se pobedi u ratu koji sećanje briše naučena pjesan predaka. Krećući se i u širinu, došao je, sa Aleksandrom Ninković Tašić i do povesti o prijateljstvu dva nezaobilazna stuba našeg nacionalnog hrama – Vladike Nikolaja i Mihaila Pupina ( „Zvonari slobode“ ), a Hrvate podsetio da bratoubistvo ne može biti „tisućljetna kultura“ ( „Hrvatima s ljubavlju“ ). U svojoj novoj knjizi „Konstantin/ Knjiga o Vinaveru – Srpstvo kao sudbina“, napravio je sintezu zavičajnog i svesrpskog, šabačkog i univerzalnog, tamošnjeg i ovdašnjeg, našeg samo ako je i svečovečansko. 

U uvodu knjige, Stanković piše o Srbima koji nisu imali srpske krvi. Tu su Vajfert i Sondermajeri, Stanislav Krakov i Đorđe Sebastijan Roš, Ribnikari i Tolinger. U Srbiju su dolazili kao u zemlju slobode i demokratije, u kojoj nema mesta za knut i lomaču. 

Pa onda Stanković prelazi na Šabac, Vinaverov grad, i vodi nas u onaj Rabadžijski šor, u koji se, iz Poljske, njegov otac, prvi srpski rendgenolog, doselio, sa svojom suprugom Ružom, pijanistkinjom, i gde je Stanislavu umrla sestrica Mjeća, što joj je svoju prvu knjigu pesama darivao kao nadgrobno znamenje. 

Pa nam Stanković slika herojstvo Stanislavljevih roditelja i njegovo u oslobodilačkim ratovima 1912-1918.  Tu nas, da ne zadremamo u faktografiji, Bane Stanković podseća na istoriju komitske borbe za Staru Srbiju, na Lazara Kujundžića, učitelja – komitu iz Velike Hoče, i na činjenicu da je Vinaver, učenik Poenkarea i Bergsona i Vande Landovski, u isti mah i jedan od 1300 kaplara, bio čovek u kome struji komitska krv iznad svake krvi, jer je žrtvena.

Pa nam evo i Strahinje Bana, Nušićevog sina, koji je bio drug Vinaverov, i koji je, pred smrt u blizini Dunava, svojoj verenici napisao:“Jedna baba, koja važi u celoj okolini kao neobično vidovita, prorekla je pre neki dan da će kroz kratko vreme biti u blizini Gradišta jedna od najstrašnijih bitaka na našem frontu i da ćemo u toj borbi pobediti mi Srbi. Ako bude bilo suđeno da ja padnem u toj prorečenoj bitci, neka ti ne bude žao.  Pao sam za ono što sam voleo, za Otadžbinu, misleći na ono što sam voleo, tebe.“
Pa albanska Golgota, koju prolazi sa svima ostalima, pa pisanje u krfskom „Zabavniku“, gde, u stihovima, podiže spomenik Nemanji. 

NA PUTU SA VINAVEROM

Vidimo, vođeni pouzdanim Stankovićem, Vinavera i u Rusiji, pod krvavim senkama boljševika, o čemu će pisati u svojoj knjizi „Ruske povorke“. Sinovac jednog od vođa kadeta u Februarskoj revoluciji, bio je u Rusiji, po zadatku svoje otadžbine, baš kad se revolucija odvijala. Iako je bio protiv boljševičkog terora, on nije voleo ni pokret belih, smatrajući ih reakcionarima koji bi da, bez ikakve refleksije, uspostave stari poredak. 

Ipak, u knjizi „Ruske povorke“ Vinaver je jasan, jer je, kao i njegovi Srbi, slobodar:“Ja boljševike mrzim iz sve duše što su uveli monopol na slobodu, na ideale, na socijalizam, na bunt – i stvorili svoje krvavo i fantastično carstvo na najstrašnijoj, najužasnijoj laži: da je bunt, da je revolt, da je proleterska diktatura, da je baš socijalizam – ona karikatura, onaj njihov krvavi užas, koji danas istrebljuje stotine hiljada ljudi.“ 

I dodavao je, iako je bio za demokratsku revoluciju iz februara 1917:„Sva je Sovjetska Rusija danas jedno užasno ostrvo Lenjina, Trockoga, Gorkoga, Petersa, Lacisa, Djeržinskoga. Pod njihovim strašnim testerama i noževima stvara se, nasilno, krvavo, divljački svirepo, neki nov, budući čovek. No, zverovi su počeli da se bune, i uskoro će možda fana¬tični i učeni vršilac krvavih opita da bude divljački premlaćen od strane sopstvenih zverova.“

Koliko god se boljševici trudili da preporode Rusiju, ono što je krvlju počelo, ne može dobro okonačti: „Ja moram samo da naglasim, da svi ti napori, ma koliko bili veliki, i sjajni, i divni, ne mogu dati ni deseti deo onoga što bi pružao običan život, kada bi bio moguć u slobodnim uslovima, kada su ljudi siti, kada se može nabaviti, bez ikakvih napora, hartija i pisaljka, kada se mogu ku¬piti žice za violinu, kada se može lako i prosto doći do nota, knjiga i udžbenika. Svega toga kod boljševika nema…“
Kao istinski srpski rodoljub, Vinaver će kasnije uočiti posledice revolucije u Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca. Tada  tvrdi da su mnogi Hrvati postajali boljševici da bi mogli da mrze Srbe koje je Kominterna proglasila hegemonim narodom.

POVRATAK U DOVRATAK 

Pa povratak u otadžbinu, zanosi i prkosi avangarde, biblioteka „Albatros“ i učenje o ritmu i kosmosu u vrenju, i parodije i pantologije, i podsmesi i osmesi, i novinarstvo, buntovno protiv nepravednog poretka koji je nastao u novoj državi, i susreti sa velikanima, poput Rabindranata Tagore, i diplomatija, i knjige, knjige, braćo, ali i zvona i praporci, i trud da se objave sva važna dela naše književnosti, a naročito čudesni Momčilo Nastasijević, koga neumorni pantologičar proglašava svecem srpskog jezika. 

I velika himna svom pokolenju, dečacima iz 1300 kaplara, koji su svojom krvlju otvorili prozore na palati naše istorije, nove, visoke, prozore, pri samom kubetu, i kroz koje je u nas ušla svetlost nevečernja, da svagda traje. Sastavio je Vinaver knjigu o njima, i napisao zbirku čudesnih pesama, „Ratni drugovi“, da ih ovekoveči.

Pa Drugi svetski rat, i logor u Nemačkoj, gde je srpski oficir Vinaver prkosio Hitleru.

Pa povratak u Titoslaviju, u kojoj je stalno na udaru ideoloških komesara, što mu zameraju nepokornost i štrčanje, ono veličanstveno, šabačko i parisko i svečovečansko štrčanje protiv komunističkog jednoumlja i gluvila. I himna Lazi Kostiću, onome što je prepevao kosmičke bure i suncima zasuo studeni vaseljenske.

Rad do smrti, smrt od rada – i nepredah do nepredaha. 

NA SAHRANI SRBINA, GRAĐANINA SVETA  

Milan Jovanović Stoimirović, učeno zakeralo moćnog stila, štošta zamera Vinaveru: te bio je aljkav, te bio je alav, te bio je neodmeren, i traćio je, uludo, talenat na trice i kučine. Ali, kad mu je došao na sahranu, sve je shvatio:“Kada sam otišao na njegov pogreb, nisam znao po kome će ritualu on biti sahranjen: Kao Jevrejin, kao ateista, kao protestant ili kao religionslos. Iznenadio sam se kad sam video krstaču, tri pravoslavna popa i naše srpsko opelo. Ali me je još više iznenadilo (i ganulo!) kad sam čuo da je on slavio Đurđevdan, da je kod kuće bio u svemu Srbin i da je decu podigao u tome kultu. Suze su mi pošle na oči kad sam video da ga u crkvu unosi i jedan od njegovih sinova, onako kako to čine i sinovi seljaka u Šumadiji. Ali, najzad, to sve nije ni malo čudno, jer je već Avram Vinaver, otac mu, prigrlio Srbiju kao otadžbinu. Sam St. Vinaver nije nikad imao druge otadžbine do Srbije. Ako je on ponekad ismevao po nešto naše i izazivao zamerku da to čini kao „neosetljivi Jevrejin”, to mu je zamerano na pamet. On se toliko saživeo s nama i bio toliko naš, da nema nikakvog spora o tome da je bio Srbin od glave do pete. I to šabački Srbin, sa svima manama Mačvanina i Šapčanina sa Kamička! Da nije bilo tako, da se on osećao kao Jevrejin i kao kosmopolit, to jest kao „internacionalna priroda”, on bi mogao deset puta od 1930. da napusti Jugoslaviju i da živi od svoga pera u Parizu, u Švajcarskoj ili u Americi, gde bi svojim darom i svojim perom mogao možda i bolje da hrani sebe i svoju porodicu, nego u našoj sredini. Da je on bio Jevrejin po mentalitetu, on bi svakako bi i špekulant, pravio bi karijeru, imao kuću, ženio se bogato (i to Jevrejkom), pa bi imao i para i drugačijih veza u životu, nego što ih je imao na našoj kaldrmi, živeći kao boem.

Oni koji su mrzeli Vinavera obično nisu uzimali u procenu te njegove osobine i te okolnosti. Oni su ih previđali ili zaboravljali, pa su zaboravljali i to da je Vinaver kao vojnik časno ispunio svoju dužnost prema otadžbini i da je kao novinar za ovih poslednjih trideset i pet godina isto tako časno držao muzičku i pozorišnu rubriku, kao što je bio i jedan od najsposobnijih naših kulturnih hroničara. Mnogu su dali manje od njega, a više od njega uzeli, upravo više dobili od sredine i društva u kojima su delali. A on nam je dao i dva sina, koji su dobra deca i koji nastavljaju da nose jedno poznato i čuveno ime!...“

Tako, baš tako: Vinaver postade jedno poznato i čuveno ime! 

OPET TAJ ŠABAC 

Vinaver je, da opet i opet naglasimo i to, bio Šapčanin. A to je duh, način mišljenja, život živi. Govorio je sam pesnik:“To je najsvesniji kraj, oni govore najlepšim srpskim jezikom, oni misle najkonciznijim srpskim izrazom, oni umeju najrazdraganije da se raduju, a najduhovitije se smeju. I njihova pesma bila je nekada nenadmašna. Danas je malo posrnula, kao i njihove izvozničke kuće. Istina, mi provedosmo celu noć sa Cicvarićima, koji su nam pevali stare šabačke pesme, balade koje idu isključivo uz vino i pijanstvo i koje ne može da razume trezna glava.“ 

I u predavanju „Šabac i njegova tradicija“ pomenuo je: „Ja sam mnogo putovao, ja sam mnogo gledao i ja sam ne jednog nego svakoga čoveka voleo. Voleo sam ga kao poprište bezbrojnih nerešenih sukoba i bezbrojnih ushita, koji nadmašuju svakoga pojedinca: u čoveku osećao sam nešto veće, što ga kad kad nadmašava, kad kad smanjuje, kad kad povećava do zvezda. Ja sam  se u ljudima mnogo razočaravao. Sve je to neobično bolno. Ali verujte i sve je to slatko. Komplikacije života, nerazumevanje i razumevanje, stvaraju od života neprekidnu muziku, koja nam ne da da odbacimo život kao nešto prekratko, krnje i gluho. Mi svi, Šapčani, volimo život i volimo čoveka. Možda mnogi Šapčani vole život, što daje mogućnosti, tolike mogućnosti sreće, zadovoljstva i društvenosti. Vole ga kao veliko obećanje. Ja sam ga voleo i kada bi me razočarao.“

Duh Šapca je duh borbe, nepredaha, nepristajnja, junaštva i stradalništva, ali i čapkunstva, zadevanja, čivijaštva. Zato je Vinaver, po povratku iz rata, dok je iz Rusije išao preko Carigrada, dok je voz stajao u Sofiji,  sa svojim vojnicima  izašao, otišao do crkve Svete Nedelje i odao počasti, vojničke i viteške, svom i našem pretku, kralju Milutinu. Dok su se Bugari osvestili, Vinaver je već, u vozu sa saborcima, bio u Nišu.

ČIVIJAŠ KOD GEBELSA 

Taj i takav, Srbin i Jevrejin iz Šapca, umeo je i da kine u pravi čas, baš u Berlinu, pod brk fireru, o čemu je naš slavni novinar, Predrag Milojević, ostavio traga:„Kod Gebelsa su često održavane konferencije za štampu uvek praćene bogatim posluženjem. Na jednoj takvoj konferenciji našao sam se zajedno sa Vinaverom koji je takođe bio pozvan u svojstvu dopisnika `Vremena`, a antisemitizam je u početku još bio u oblandama zbog lošeg utiska koji je pravio na strance. Stajali smo tako u polukrugu pred Gebelsom dok nam je on krupnim rečima objašnjavao vatrenu miroljubivost Hitlera koju je `firer` baš tada formulisao u najnovijim predlozima zapadnim silama za uspostavljanje `trajnog mira` u Evropi. Tada se usred Gebelsove reči Vinaver najednom zacenio i dva-tri puta gromoglasno kinuo. Onda je ležerno izvukao maramicu iz džepa i raširio je, zavukao u nju svoj zamašni nos i ušmrkivao se što je glasnije mogao. Za trenutak je nastalo malo komešanje a neki su se podrugljivo smeškali... Pozive za konferencije i prijeme kod Gebelsa više nije dobijao. Kolegijalnosti radi uložio sam protest kod Ludviga Volfa, šefa odeljenja strane štampe koje se tada još nalazilo u Ministarstvu spoljnih poslova. Volf, otmen i konzervativan Nemac, nije bio nacista. On je dobro poznavao Vinavera i meni je rekao u poverenju: `Kažu da nervira ministra. Bolje da ne ide na te sastanke`, i rezignirano je odmahnuo rukom.“
Vinaver je kinuo, Gebelsa je, u ništavilo ka kome je prizivao Evropu, odneo vihor istorije. 

OD DESETERCA KA VIZANTIJI 

Neki su, nekad, mislili da je Vinaver puko spadalo, koje se šegači i sa našom osveštanom, pre svega deseteračkom, tradicijom. Ali nije bilo tako – Vinaver je znao sve mere našeg deseterca, i sve njegove uzmahe i podvige, samo je znao da se deseterački dalje ne može. Patrijarhat u Srba, i to je znao Vinaver, bio je veoma snažno utkan u nas, kao svojevrsni sistem vrednosti privrednih, društvenih, moralnih, pa i estetskih. Individualnost čovekova u takvom tkanju bila je potisnuta, a pokojni su upravljali živima kroz običajnost. U tmurno doba, kada je narod mogao opstati samo odan zajedničkim ciljevima, patrijarhalna običajnost imala je vrednost Mojsijevih ploča. Narodne pesme, NJegoš i Marko Miljanov bili su vrhunci dostignutog u tradicionalnoj kulturi. Ali već u doba Filipa Višnjića, kada deseterac dostigne svoj zenit, „deseteračka” kultura, pod uticajem evropskih strujanja i dositejevskog racionalizma, počinje da ustupa mesto nečem novom i drugačijem. I mora se i dalje i dublje. Treba ploviti ka Vizantiji, kako bi rekao Viljem Batler Jejts. 

I Vinaver je svedočio:“Mi smo tada osetili da je potrebno uhvatiti vezu sa Vizantijom. Ja sam držao da je Vizantija potrebna da bismo osetili kroz nju i njome stari srpski način i da bismo obnovili tradiciju jezika koju je pretrgao Vuk. Mislio sam da Vizantija kao izrađenija, može da posluži i kao merilo za naša odstupanja od nje - jer sama prošlost izgledala mi je sama po sebi lišena tačnoga merila pošto nije došla do jednoga svoga određenoga stila. Zato mi je izgledalo da će se ne samo vizantijski uticaj, nego i ono gde Vizantija nije mogla da utiče, osetiti baš u upoređenju sa Vizantijom, dok bez toga upoređenja mi ne bismo znali šta je izvorno, a šta je slučajno. Danas imam istinsku ljubav za Vizantiju, ali manje verujem u njenu presudnu ulogu.“

Vilovita Vizantija, Vinaverova Vizantija ostala je u nasleđe velikim srpskim pesnicima i mudracima da je, u drugoj polovini 20. veka, uzdignu u našu trajnu baštinu. I oni su to radili, od Miodraga Pavlovića do Ivana V. Lalića, i sada je, u pesmi i mišljenju, zauvek, sa nama. A Vinaver je započeo. Da se ne zaboravi. 

KOMUNISTI PROTIV VINAVERA 

Pre rata, kad je komunizam nadirao u talasima, Vinaver se protivstavio dvodimenzionalnoj ideologiji koja je potirala svaku višesmislenost kulture. Bio je i protiv staljinista, doslednih sledbenika socijalističkog realizma, ali i protiv „velikih kombinatora“, poput Marka Ristića, koji je nastojao da kombinuje marksizam i frojdizam, u ime džeparoških priviđenja „svetlije budućnosti“ i kvazionirične utopije. Bio je protiv njihove lažne katiheze u ime prave slobode mišljenja, ali i u ime sećanja na svoje ratne drugove, koje su Titovi izmećari među Srbima pogrdno zvali „solunaši“. 

Zato mu agitpropovska inteligencija nije praštala – naročito su napali njegovu knjigu „Ratni drugovi“, koja se pojavila baš uoči Drugog svetskog rata, kada su staljinisti trubili u trube lažnog pacifizma. 

Bogdan Pešić, mladi komunista, 1940. pisao je o Vinaverovoj zbirci, baš u doba kada je postojao pakt Ribentrop – Molotov, i kada su srbijanski komunisti tvrdili da rat hoće Engleska i Francuska, a da je Staljin, u sneci pakta, mirotvorac:“U ovim ratnim danima – kad rat nije nego rat za rat – […] pojavljuju se književno–kulturno–politički utopljenici (koji su to uvek bili) i vampirski lutaju opasni još po malu decu jer ih se matori već odavno ne plaše. Plovi po našim srpskim, ’uvek srpskim’, rekama trošna, sveže obojadisana (crveno, plavo, belo), okićena i naoružana starim ’debanžovcima’ dereglija ’Srpski Glas’ ponosna kao razarač i sumanuto bije u zvono (još sa ’Deligrada’) i zove sve, ama baš sve, velike Srbe da se spasu (od čega? od koga?) na njenu palubu. Pružaju utopljenici ruke, hvataju se i ovog puta za slamku i samo za slamku. Puna je već paluba utopljenika i Dereglija kreće dalje i sablasno zvoni a iz mračne vode utopljenički grca povampireni Stanislav Vinaver i drži u rukama biletu Ratni drugovi…“

Tako je Vinaver proglašen za vampira!

U SPOMEN NA RATNE DRUGOVE 

U razgovoru sa potpisnikom ovih redova, profesor dr Nadežda Vinaver, supruga Konstatinova i snaha Stanislavljeva, o svekrovom rodoljublju rekla je:“Rodoljubivi zanosi i prkosi Vinaverovi suštinski su povezani i s njegovim učešćem u balkanskim ratovima i Prvom svetskom ratu koje je potresno pretočio u pesme zbirke Ratni drugovi. Zašto su ga pre rata naši levičari napadali zbog pomenute knjige? Kritika (levičarska, kako biste vi kazali) nesamilosno je propratila pojavu ove knjige, podlo napala podsećanja na izginule ratnike u Prvom svetskom ratu, a pesnika (koji nudi svoju „vampirsku biletu“) proglasila za javnu opasnost, a on je, kako će napisati u knjizi Skopski đački bataljon, nosio udivljenje, poštovanje i ljubav za svoje drugove, i tokom više od dvadeset godina nije prestao da želi da ostavi poetski pomen o njima.

Dragocenu knjigu o Skopskom đačkom bataljonu Vinaver će urediti zajedno sa Strahinjom Damnjanovićem: ona sadrži istoriju tog bataljona, zapise učesnika, mnoga sećanja, veliki pomenik (pojedinačni tekstovi o poginulim drugovima, rekonstruisane biografije njih sto dvadeset) i izvestan broj potresnih poslednjih pisama boraca roditeljima, braći i sestrama pri polasku na front (gde su svi izginuli). Štampanje knjige o đačkom bataljonu je završeno uoči nemačkog aprilskog bombardovanja Beograda 1941. i pošto je zgrada štamparije pogođena bombom, smatralo se da je ceo tiraž stradao. A zapravo je reč o srećnoj slučajnosti: jedan nosač sa kolicima primio je više knjiga da ih sledećih dana odnese na date adrese, pa su ti primerci sačuvani. Identično izdanje je ponovljeno 1969. godine (Beograd, izdanje Udruženja 1300 kaplara).“

Nemačke bombe pale su na knjige onih koji su stradali u borbi protiv pangermanstva. Ali, kako reče Mihail Bulgakov, „rukopisi ne gore!“

ŠTA JE SMETALO KOMUNISTIMA? 

Vinaver je ustao u odbranu svojih pokojnih drugova u času kada je opšti zaborav nasrnuo na njihovu svetlu uspomenu. Čim se knjiga pojavila, komunisti među Srbima su je dočekali na nož. Nimalo slučajno, tvrdila je Nadežda Vinaver:“Kada se pred Drugi svetski rat poverovalo da je mnogo uspomena izbačeno iz realnog sećanja ljudi, godine 1939. pojavljuje se Vinaverova knjiga sećanja i zahvalnosti ratnim drugovima. Jedan Srbin kroatokumunista, gromoglasnik, godine 1940. „nasrnuo je na Vinavera i njegove nedužne stihove, iz svih Kominterninih antisrpskih topova koji u Srbiji nisu ućutkani ni dan-danas“ napisao je poznati srpski pesnik, a situacija u kojoj će se naći Vinaverovo delo 65 godina posle njegove smrti to potvrđuje.
Kritičar gromoglasnik je u listu Mlada kultura s početka 1940. objavio kritiku sasvim negativnu po pesničko delo o palim vojnicima, opasnu po autora, ali ta kritika je nešto mnogo više i gore jer pokazuje koliko strašnu, toliko i tužnu činjenicu: ona je zvono za uzbunu Srbiji, ona je kao urlajući vapaj broda u opasnosti. Videlo se tada da u Srbiji nema ni moralnog ni zakonskog okvira koji bi sprečio da neki kritičar u isto pojmovno polje dovede sećanje na mlade ratnike izginule u odbrani sopstvene zemlje i vampire (vukodlake, rečeno srpski), da napadne „povampirenog pesnika“ koji luta, a te ratnike, svoje drugove, vraća iz zaborava usudivši se i u pesme da ih stavi. Otud kritika bez trunke pijeteta, otud povreda običaja u srpskom narodu da se pred smrću zastane i mrtvom zaželi pokoj.

Nemilosrdna režimska škola uspela je, počev od 1944, da kod mnogih Srba razvije osećanje krivice zato što su Srbi i oni će, opterećeni grehom svog porekla, a poneki i postiđeni rodoljubljem i hrabrošću svojih očeva i dedova u srpskim (i evropskim) oslobodilačkim ratovima, pristajati da budu narod bez narodnosti i vere, bez istorije, bez ponosa. Zato se danas vraća mogućnost kroatokomunističkih procena srpskih žrtava u Drugom svetskom ratu.“

Komunisti su uvek bili revizionisti – ne istorije svoje utopije, nego istorije srpskog naroda, sa svim njenim uznošenjima i probojima ka nadsvetovnoj svetlosti. 

PROTIV IDEOLOGIZACIJE KNJIŽEVNOSTI 

Vinaver, kaže Nadežda, nikad nije padao u banalnost ideologizacije književnosti. Uvek je bio odan umetnosti kao istini ka kojoj se stremi iskrenošću svog bića. Tako je bilo i sa „Ratnim drugovima“:“Vinaver nije morao da se bori protiv fikcije: on se uvek držao svojih razloga u književnom izražavanju. Nastala kao spomen na ovu herojsku i tragičnu epopeju, Vinaverova knjiga nije istorija već je književni tekst, nedvosmislen, čist kao čista suza. Iako izgrađeno i na filozofskom iskustvu piščevom i na iskustvu naroda, skromnog, naviknutog na trpljenje, ovo delo se može razumeti samo kao književnost – mimeza smrti u trenu istorijskog bezdana. Vinaver nije mešao politiku s književnom inspiracijom, a ideja bukvalnog preslika događaja u književnom delu i očekivanja da ono služi kao doslovno svedočanstvo iz koga će se izvlačiti zaključci širokog spektra bilo mu je strano – mnoge svoje stranice on će posvetiti upravo odbrani književnosti. Ni na jednom mestu on nije tražio zakonomernosti i zato se sve opevane ličnosti izdižu iznad uslovljenosti događanja. Oni umiru sami, sa svojim bićem.

Dirljive i stroge, pune narodne mudrosti i uzvišene filozofske rečitosti, tihe sete i hrabre odanosti, ove pesme ostaju uvek srpsko iskustvo.“
Srpsko pesničko iskustvo. Jer, kako reče Helderlin, ono što ostaje utemeljuju pesnici.

VODIČ VINAVER 

Ogromna je uloga Stanislava Vinavera u načinu na koji je Rebeka Vest shvatila Jugoslaviju i mesto Srba u njoj. Od toga je nastala knjiga „Crno jagnje i sivi soko“, jedno od naboljih svedočenja nekog stranca o nama. Nadežda Vinaver kaže:“I tako je pred drugi dolazak Rebeke Vest u Jugoslaviju 1936. godine, Vinaver njoj napisao vrlo dugačko pismo u kome ju je detaljno obavestio šta će joj sve pokazati u Jugoslaviji. Zadivljuje njegovo poznavanje istorije i običaja svih krajeva zemlje. Porodica ima kopiju tog pisma, a original se nalazi u Kongresnoj biblioteci u Vašingtonu u izložbenom odeljku posvećenom Rebeki Vest. O tome mi je govorio Slobodan Jovanović, prevodilac, nekadašnji višegodišnji urednik časopisa Mostovi. Vinaver je snažno delovao na Rebeku Vest: štivo njene knjige je iscrpno, sveobuhvatno, s detaljima života iz svih krajeva zemlje. Tu nalazimo analizu širokih istorijskih okvira, perspektivu naroda na kojima su različite kulture i vere ostavile tragove. Mnogi detalji u knjizi, stalni navodi Konstantinovih reči pokazuju, ipak, da je Vestova stalno podstrekavana da na određen način stvari dovodi u vezu, da za svoje zaključke traži ubedljive dokaze, da pronalazi korelacije u celom slovenskom svetu, u kultovima o čijem poreklu bi njoj bilo teško da donese sud. Iz tog velikog interesovanja i velikog nauka o svetu, različitog od sopstvenog, poniklo je prijateljstvo Rebeke Vest prema Srbima.

Zbog toga ne treba da se pitamo kako je jedna tvrda Engleskinja postala i ostala prosrpski orijentisana. Da podsetimo da je odmah po završetku Drugog svetskog rata Rebeka Vest u britanskoj štampi žestoko napadala Čerčila zbog njegovog rešavanja srpske političke situacije; Čerčil je tad nametnuo zabranu objavljivanja knjiga Rebeke Vest u dvogodišnjem periodu.

Vinaver je na primerima učio Vestovu našem razumevanju i svojim opredeljenjem opredelio i Vestovu. Možda je stoga pre prologa svojoj knjizi ona navela rečenicu iz knjige Žana Koktoa Vitezovi okruglog stola: „Tražim pravu sreću, pravu ljubav, pravu zemlju u kojoj se sunce smenjuje s mesecom, u kojoj su godišnja doba pravilno raspoređena, gde pravo drveće donosi prave plodove, gde prave ribe nastanjuju prave reke, a prave ptice nebo, gde se ispod pravog snega pomalja pravo cveće, gde je svaka sudbina prava, prava, istinska. Dosta mi je ove turobne svetlosti, ovih neplodnih polja, bez dana, bez noći, gde preživljavaju divlje nezasite zveri, gde zakoni prirode ne važe više.““
Tako kaže Nadežda Vinaver. 

POVLAŠĆENI PROSTORI STAŠE SRBINA  

Povlašćeni prostor u Rebekinom putopisu je, pre svega, Makedonija, gde sreće sve o čemu je sanjala kao o bekstvu iz svog zapadnog lavirinta: od muškaraca spremnih da poginu u četovanju, preko žena koje, po nagonu, vezu vizantijski vez, do čoveka magijske moći – episkopa Nikolaja Velimirovića, koji stoluje u Ohridu.

Makedonija je, za Rebeku Vest, živi život, ono što je Zapad trajno izgubio. Ana Selić ističe:“Ona je mesto gde je očuvano prvobitno, prekrasno stanje sveta koji je u skladu sa sopstvenom prirodom i prirodom oko sebe, koje je očuvalo znanje o prethodnom vremenu, kome je jasno kako nastaje život, u čemu se sastoji ljubav i kakva je cena herojstva. Na tom mestu gde su se ljudi smejali smrti u lice – ''svakom metku, osim onom koji prođe kroz srce'' – gde su se žene radovale Uskrsu kao prazniku stalne pobede života, ''živog nad raspetim Hristom'', gde je očuvana ona dragocena, prava tradicija Evrope na svom vrhuncu, zarobljena, ''kao muva u ćilibaru'', turskom okupacijom, leži jedina nada za ljudski rod. Umetnost Makedonije, njenih žena koje, kako se late igle, instinktivno vezu vizantijski, persijski bod slaveći veličanstvenost i lepotu onako kako njihova crkva slavi Boga, stvarno je blago istinitog življenja. NJen život je prožet i bolom i radošću – baš kako tvrdi Vilijam Blejk, omiljeni pesnik i slikar Rebeke Vest – radošću tim većom što je još jedan dan prošao u miru, i uz puno znanje da je tek dragoceni predah.“

Život u nepredahu – to je slavio Vinaver. 

KONSTANTINOVE KONSTANTE 

Oduševljenje Rebeke Vest Makedonijom poticalo je, opet, od Vinavera, koji je, jer je knjiga izašla u doba rata, kad je Stanislav bio u ropstvu, nazvan Konstantin. U svojoj knjizi „Skopski đački bataljon”, on je opisivao sopstveni zanos našim narodom u Staroj  i njegovom pesmom:„Volim Staru Srbiju. Volim Makedoniju. Volim Šar-planinu... Volim kiselo mleko. Lepša mi je Šar-planina nego Cermat. Volim most na Vardaru. Žalim što u Srbiji nemamo sto Vardara, i sto mostova preko Vardara. Volim ovdašnju nošnju. Ćute, nekako ispijeni, u sebe okrenuti. Ali je pesma božanstvena. Pa neka ćute još više, neka se ne troše i ne raskivaju u prazne reči da bi pesma bila još dublja. Tom pesmom Vardar teče. Sve do mora. Svaka pesma ovde uliva se u bezdan. Naše reke, bogzna da li i stižu u more? Sava! Ah, ne! Strašno ih volim kad se nasmeše! - To je za njih veliki napor./.../Pevale su naše služavke po ceo dan, i zanatlije, i ništa nije išlo bez pesme, čak se ni malter nije lepio. Ali ta pesma nije svečana, ona je pomoć pri radu, ona je i glasno mišljenje kad se bojimo da ćutimo. Ovde je pesma nešto više, čudesnije. Kod nas je svakidašnja. Da ne istrošimo, da ne potrošimo ovu pesmu, jednako se njome ponoseći i kiteći? Za tihu i otegnutu pesmu naših seljaka, bez ikakve gorčine, bez osećaja za vreme, bez poente, možda treba sesti na volovska kola, na dugačku gredu, i tako putovati sedam godina, i ne svršiti pesmu glasno, nego je u sebi nečujno nastaviti.“

Toj pesmi zavetan, Vinaver je došao do nas. Knjiga Šapčanina o Šapčaninu, Branislava o Stanislavu, pravi je doprinos maternjoj melodiji, kakvom ju je znao i zvao Momčilo Nastasijević. Jer, ako čovek ne zna odakle je, veli pesnik „Sedam lirskih krugova“, i počne da putuje po svetu, na čiju melodiju zadrhti, te je majke sin. 
Čitajmo knjigu o, kako bi rekao Zoran Ćirjaković, namernom, a ne slučajnom, Srbinu, čitajmo knjigu o Stanislavu Vinaveru. I srbujmo, ali pametno, ali mudro, ali svetosavski, ali svečovečanski, ali vinaverovski, onako kako bi naš Staša voleo, da bismo, kao i on, na kraju koji je početak, mogli da zapevamo:

Izgurasmo, izdurasmo,
Izrgcasmo, isplivasmo,
Ispetljasmo, iskičmasmo,
Gde god cara stara znasmo,  
Svakom obraz osvetlasmo. -
 Sve od sebe sobom dasmo
Ograšjima oblistasmo:
Odagnasmo, ogrejasmo,
Kao sunce prosijasmo:
Odolesmo, otrajasmo.

Ostale kolumne Vladimira Dimitrijevića čitajte OVDE.

Izvor: Pravda