Piše: Miodrag Zarković
Kažete Rusu: nezadovoljstvo naroda u Rusiji uopšte nije ni malo ni bezopasno, pošto se bune i liberali, koji zameraju vlastima što su uopšte povele rat protiv Ukrajine, ali i rodoljubi, kojima smeta to što specijalna operacija nije žešća i odlučnija. Rus klima glavom.
Takvo nezadovoljstvo, nastavljate, neko bi lako mogao da zloupotrebi zarad svoje političke koristi, pa možda čak pokrene i revoluciju u kojoj bi nasilno zbacio sadašnju vlast; Rus, ponovo, klima glavom.
I sad, zamolite vi Rusa, zamislite da odmah posle takvog prevrata taj neko sklopi munjeviti mirovni sporazum sa Kijevom i ukrajinskim zapadnim pokroviteljima, i po tom sporazumu odrekne se ne samo Donbasa i Krima, nego i delova Rostovske oblasti, a na sve to Rusiju preimenuje u Zajednicu Naroda.
Rus do sada verovatno već skače metar od zemlje: ”Pa to bi bio izdajnik!”
Naravno da bi. E sad mi recite, pitate Rusa, u čemu se ovaj hipotetički scenario razlikuje od onoga što je Vladimir Iljič Lenjin sa svojim boljševicima uradio Oktobarskom revolucijom 1917. godine?
Pisac ovih redova mnogo puta je vodio ovakav razgovor sa sagovornicima širom ruskog sveta. Koliko sećanje seže, nikada se nije dogodilo da sagovornik ne zanemi posle završnog pitanja. Bukvalno svi do jednog ostajali su zatečeni pred poređenjem, koje im nikada do tada nije palo na pamet, ali koje im je najednom, sudeći po izrazu lica, izgledalo sve utemeljenije.
Neki među njima, oni ideološki zagriženiji i sasvim posvećeni načelima komunizma, po početnoj zbunjenosti stali bi da traže ma kakav odgovor koji bi Lenjinov dolazak na vlast suštinski razdvojio od zamišljene noćne more koja Rusiju vreba danas. Brzo bi se setili čestog opravdanja za kojim su bošljevici potezali u decenijama posle revolucije: rat u kojem je carska Rusija učestvovala 1917. godine bio je imperijalistički! Tačnije, Rusija ne da je u njemu učestvovala, nego ga je vodila, to jest bila jedan od njegovih pokretača i samim tim je sa ostalim imperatorskim silama tadašnjeg sveta delila odgovornost za stradanje i patnju miliona.
Naravno, to ne odgovara istini. Sve i da je htela, Rusija nije mogla da izbegne Prvi svetski rat, ako ni zbog čega drugog a ono zbog činjenice da je Nemačka bila ta koja je početak sukoba objavila Rusiji, ne obrnuto. Pri čemu, dabome, Rusija nije ni htela da izbegne rat, pošto je nameravala da zaštiti Srbiju. Svejedno, sve ruska pokolenja u poslednjih stotinak godina uče da je Nikolaj Drugi poveo rat zarad svojih osvajačkih ciljeva. Još gore, ne osvajačkih, nego imperatorskih! Teško da u ruskom jeziku postoji veća geopolitička uvreda od toga da nekoj državi pripišete da je imperija.
Dakle, današnji Rusi veruju da je carska Rusija bila nezajaživa koliko i ondašnja Britanija ili Francuska, te da stoga Lenjin i boljševici nisu pogrešili što su izvukli Rusiju iz rata čim su dograbili vlast i što su u to ime potpisali ponižavajući mirovni sporazum sa neprijateljima. Ali, rekao bi im na to pisac ovih redova, zar ne kažu isto i za sadašnji rat u Ukrajini?!
Zapadni državnici uporno ponavljaju da je rusko vojno angažovanje u Ukrajini odraz osvajačkih namera krvoločnog Vladimira Putina. Zapadna glasila bez ostatka podržavaju takvo gledište, dok reči samog Putina i njegovih saradnika ako treba izvrću do neprepoznatljivosti, ne bi li kremaljske zvaničnike svojoj publici predstavili kao naciste 21. veka.
Što je najčudnije, sa takvim stavom saglasan je i jedan deo ruskog društva, onaj opisan na početku članka. Takođe, zastupnika takvog pravca mišljenja ima i u Rusiji naklonjenim zemljama i narodima, recimo u Belorusiji ili Srbiji. Sva je, dakle, prilika, da bi, kad bi kojim slučajem Putin završio kao Nikolaj Drugi, rat u Ukrajini istorija pamtila kao nemilosrdan osvajački pohod. Jer istoriju, čak i češće nego pobednici, pišu politički i ideološki ostrašćeni lažovi.
Prema tome, čak ni najzadrtiji današnji komunista ne bi, ako je pošten, mogao da bude siguran u to da je boljševički sud o ruskom učešću u Prvom svetskom ratu bio iskren i zasnovan na činjenicama. Ništa Rusija nije tada bila ”imperijalnija” nego što je danas. Pogotovo je podudarnost izražena u osnovnim razlozima za ulazak u rat: onomad je štitila Srbiju, baš kao što sada štiti Donbas. Ruski neprijatelji, uključujući tu naravno i Lenjinove boljševike, nimalo razumevanja nisu imali za odluku da se zaštiti Srbija, baš kao što ruski neprijatelji danas, uključujući tu i ruske liberale, uporno prećutkuju da je ruskoj specijalnoj operaciji prethodilo osmogodišnje stradanje Donbasa izazvano nasilnim gnevom Kijeva.
Stoga se hipotetički izdajnik sa početka ove priče ni u čemu ne razlikuje od Lenjina i Lava Trockog. To moraju da priznaju čak i Rusi koji prema Oktobarskoj revoluciji i dalje osećaju naklonost - a takvih je u samoj Rusiji poprilično, sasvim je moguće da predstavljaju jasnu većinu.
Da li to onda znači da Rusija pod hitno mora da se odrekne boljševičkog nasleđa i ukloni Lenjinov mauzolej sa velelepnog Crvenog trga?
Naravno da ne, jer Rusi imaju pravo na svoju istoriju.
Srećom po čovečanstvo, Lenjin i Trocki nisu imali priliku da svoje namere ostvare do kraja. Prvi je umro daleko pre nego što je iko pretpostavljao, a drugi je ubedljivo poražen od strane Staljina, u krvavom ideološkom rascepu koji je usledio po Lenjinovoj smrti. Zato i nisu ostavili trag u istorijama drugih naroda, država civilizacija... onako kako su to uradili Napoleon, Hitler, Truman, ili Pavelić. Što će reći, ostali su u granicama ruske istorije. A pravo na nju polažu pre svega Rusi.
Isto kao i drugi narodi, tako i Rusi imaju pravo na istorijske zablude, tj. na tumačenja sopstvene prošlosti koja ne podležu nužno čvrstoj logici. Srbi su među prvima koji bi to pravo morali da razumeju, upravo zbog kosovskog zaveta: mnogo smo puta čuli druge kako nam se smeju, ili čak i rugaju, zbog toga što ”slavimo poraz”, ali sve i da je Kosovski boj zaista bio poraz kakav nijedna druga nacija ne bi slavila, mi smo eto rešili da baš to radimo; pogotovo sada nemamo razloga da preispitujemo tu odluku, iz koje je proistekla skoro celokupna samospoznaja naših nacionalnih odlika, osobenosti, korena, obrazaca, pa ako hoćete i interesa.
Naravno, Lenjin nije ugaoni kamen ruskog nacionalnog osećaja, onako kako to kosovski zavet jeste za Srbe. Svejedno, Lenjin je njihov. I neka o njemu sude kako im volja.
To ne znači da smo mi u obavezi da delimo njihov stav o Lenjinu. U srpskim očima, on i dalje može da ostane ono što je najverovatnije i bio u stvarnosti: razbojnik koji se dokopao najveće države na svetu i onda joj naneo ozbiljnu štetu, od koje se, moguće, nikada nije sasvim oporavila. Na takvo gledište imamo potpuno pravo.
Nemamo, međutim, pravo da takvo gledište namećemo Rusima. Ali ima, nažalost, među nama i onih koji upravo to rade.
Nesumnjivo da su neki od njih krajnje dobronamerni, odnosno, da im je želja da ruskoj braći otvore oči. Avaj, to tako ne ide. Kako ne bi ta dobronamernost prerasla u nadmenost i nadobudnost, kao što često i biva, valja se setiti da jedina istinska dobronamernost podrazumeva da onima prema kojima imate dobre namere - u ovom slučaju Rusima - ostavite da sami donose odluke koje se tiču njih i nikoga drugog.
Rat u Ukrajini pokazao je barem to: da su Rusi više nego spremni da i oružjem brane pravo na svoj jezik, svoju kulturu, pa i svoju istoriju. Zato bismo svi mi, koji ih smatramo braćom, mogli da im makar to ne diramo.
Ako se nekome pak desi da zapodene sa Rusima prijateljsku raspravu o Lenjinu i boljševicima... e pa, u tom slučaju, uvek može da posegne za hipotetičkim scenarijem sa početka teksta. Do sada se pokazao vrlo delotvoran, a još nijednog ruskog sagovornika nije uvredio.
Izvor: Pravda
