Piše: Ivan Pajović
U današnje vreme, kada su se odnosi Zapada sa Rusijom krajnje pogoršali, Turska po tom pitanju zauzima prilično neutralan stav. Sa jedne strane podržava teritorijalnu celovitosti Ukrajine, a sa druge strane sarađuje sa Moskvom i istupa u svojstvu posrednika između sukobljenih strana. Čini se kao da Turska predstavlja najmanju moguću opasnost po Rusiju. Međutim, stvarnost je prilično drugačija od privida i diplomatskih osmeha.
U pozadini rata u Ukrajini odnosi Turske i Rusije ostaju „prijateljski”, uprkos činjenici da Turska dostavlja Ukrajini oružje koje se koristi protiv ruskih trupa. Sfere uticaja Turske i Rusije sudaraju se u više regiona, a to može pre ili kasnije dovesti do ozbiljnog konflikta, čak i oružanog.
Turski uticaj u Zakavkazju svake godine jača, dok Rusija u tom regionu trpi poraz za porazom. I Azerbejdžan održava prividno dobre odnose sa Rusijom, ali je veoma politički vezan snažnim turskim uticajem. Upravo preko Azerbejdžana Turci sprovode aktivnu politiku u tom regionu.
Gruzija je zauzela prozapadni politički vektor još od dolaska Sakašvilija na vlast, a to traje sve do danas. Odnosi sa Rusijom su prenapregnuti, a sa Turskom, naprotiv, neprestano se poboljšavaju. Čini se kao da Gruzija igra ulogu nekakve teritorijalne bafer-zone između Turske i Rusije.
Jermenija se trenutno nalazi pod ogromnim pritiskom Turske i Azerbejdžana, koje nude potpisivanje primirja uslovljeno potpunom predajom Nagorno Karabaha. Rusija u ovom momentu po tom pitanju očigledno ne može (ili neće) da učini ništa, osim što učestvuje u pregovorima sa predstavnicima Jermenije i Azerbejdžana.
Pitanje centralnoazijskih država svelo se na uticaj Turske i Kine u tom regionu, a Rusija ubrzano gubi svoje pozicije, naročito posle početka sukoba u Ukrajini. Ove godine je potpisan sporazum o vojnoj saradnji Turske i Kazahstana, što je podiglo odnose ove dve države na viši nivo. Turska povećava uticaj na turkofone države Centralne Azije preko raznih organizacija tipa Organizacije turkijskih država, u čiji sastav ulaze Kazahstan, Kirgizija, Uzbekistan i Azerbejdžan, a posmatrači su čak i neki autonomni regioni Rusije naseljeni turkofonim stanovništvom. Posle raspada SSSR Rusija je imala veliki uticaj u Centralnoj Aziji, ali danas se mnoge zemlje udaljavaju od nje, uprkos tome što se nalaze u sastavu proruskih organizacija kao što je vojni savez ODKB ili Evroazijski ekonomski savez. I to predstavlja igranje očigledne dovlične političke uloge.
Pitanje Krima za Tursku je veoma važno, između ostalog i zbog tamošnjeg autohtonog naroda – Krimskih Tatara, koji su istorijski bliski Turcima i danas zauzimaju bitno mesto u turskoj spoljnoj politici. Još 2014. godine predsednik Turske Erdogan izjavio je da ne podržava aneksiju Krima i da je zabrinut za prava Krimskih Tatara koji žive na tom poluostrvu.
Region Bliskog Istoka takođe je tačka ukrštanja interesa Rusije i Turske. Sukob u Siriji je bio ključna tačka nerazumevanja zemalja u poslednje vreme. Još 2015. turski lovački avion oborio je ruski Suhoj SU-24, kada su poginula dva ruska pilota. To je izazvalo ozbiljnu eskalaciju i usledio je prekid odnosa, ali su oni uskoro obnovljeni. S početkom 2020-tih godina između zemalja je izbio konflikt zbog turskog sprovođenja operacije na severu Sirije sa ciljem gušenja pobune Kurda. Zapadni mediji su čak govorili da je došlo do direktnog sukoba ruskih i turskih trupa, ali to nije dovelo do dalje eskalacije. Odnos ove dve zemlje prema režimu u Siriji, tj. predsedniku Asadu takođe je bio suprotstavljen. Rusija se zalagala (i u tome uspela) da Asada održi na vlasti, dok se Erdogan krajnje negativno odnosio prema sirijskom predsedniku i podržavao je opozicione snage.
Turski uticaj se rasprostranjuje i na desetine turkijskih naroda koji žive na teritoriji same Rusije i to na određeni način ugrožava ruski teritorijalni integritet. Erdogan je više puta naglasio želju za objedinjavanje svih naroda turkijskog porekla (tzv. Panturkizam), makar na nivou međunarodnih organizacija. Najveći turkijski narod koji živi u Rusiji su Tatari, kojih ima skoro 5,5 miliona, zatim tu su Baškiri sa brojnošću od 1,5 milion. Isto toliko ima Čuvaša. Kazaha ima nešto manje od 700.000, Azerbejdžanaca oko 600.000, Kumika oko 500.000, koliko ima i Jakuta. Ukupan broj stanovnika turkijskog porekla koji žive u Rusiji prelazi 10 miliona ljudi, od kojih ne malo njih živi na kompaktnoj teritoriji, što predstavlja najveću opasnost od eventualne secesije. Turski uticaj se može raširiti i na muslimanske narode u Rusiji koji nemaju turkijsko poreklo. To se naročito odnosi na region Kavkaza, koji je tradicionalno nestabilno područje.
Kao zaključak može se reći da Turska predstavlja možda najveću geopolitičku opasnost po integritet Rusije. Uprkos tome što Turci održavaju „prijateljske” diplomatske odnose sa Rusijom, tačaka konflikta je istinski mnogo. Uloga predsednika Erdogana u budućim odnosima mogla bi biti ključna.
Više tekstova Ivana Pajovića pročitajte OVDE.
Izvor: Pravda
