Piše: Nikolas Baj, francuski poslanik u Evropskom parlamentu

Francuska i Srbija održavaju duboko prijateljstvo već osam vekova. Venčanje kralja Milutina sa Jelenom Anžujskom u 13. veku, Te Deum koji odjekuje u Notr Dam de Paris u prisustvu kralja Karla VI tokom bitke na Kosovu Polju, formiranje srpske regularne vojske od strane francuskog generala Hipolit Monden 1860-ih: toliko epizoda koje su dovele do veoma snažnog vojnog, ekonomskog i političkog saveza od 1900. godine, ratovi posle zajedničke pobede srpskih i francuskih vojnika u okviru Armije Orijenta.

Francuska i Srbija, milenijumski savez

Od proglašenja nezavisnosti Kosova 2008. godine, ova propala "nova država" je bila humanitarna katastrofa u srcu Evrope.

Godinu dana nakon što je Dejtonski sporazum stavio tačku na ratove koji su razbili bivšu Jugoslaviju, 1996. rođena je UČK. Ovu maoističku grupu koja traži nezavisnost Kosova američki Stejt department je brzo proglasio terorističkom organizacijom nakon početka njenih napada na policiju i srpsku vojsku 1998.

Međutim, kada je 1999. godine centralna vlast u Beogradu reagovala da osigura bezbednost kosovskih Srba i uspostavi red, NATO će intervenisati i bombardovati Srbiju i njenu južnu pokrajinu od 24. marta do 8. juna. Odričući se starog prijateljstva, Francuska Žaka Širaka učestvovaće u bombardovanju koje će izazvati 2.300 mrtvih i uništenje glavne infrastrukture zemlje. To je bila najveća vojna operacija NATO-a od njegovog početka. 

Srpska pokrajina Kosovo i Metohija je istorijska, kulturna i duhovna kolevka srpskog naroda i pravoslavlja. Tu se 1389. odigrala mitska bitka na Kosovu Polju protiv Osmanlija, temeljni poraz srpskog identiteta. Termin Metohija znači "crkvena zemlja" jer je veći deo ovog kraja nekada pripadao Srpskoj crkvi. Tu su srpski kraljevi podigli najlepše manastire, danas pod pretnjom albanskih ekstremista. U martu 2004. godine, tokom pogroma Srba, na manje od 2.000 kilometara od našeg doma, za nekoliko dana uništeno je 150 crkava i manastira.

Od proglašenja nezavisnosti Kosova 2008. godine, ova propala "nova država" je bila humanitarna katastrofa u srcu Evrope. Mafija, trgovina organima, etničko čišćenje, usađivanje islamista na podstrek stranih sila... Većina Srba koji nisu pobegli proterani su tokom pogroma 2004. i danas se smatraju parijama u istorijskoj kolevci sopstvenog naroda.

Poslednji srpski hrišćani prepušteni sami sebi na Kosovu

Da bih rasvetlio ove napade i upozorio na sudbinu srpskog stanovništva, otišao sam na Kosovo. Prvi put sam upoznao Arnoa Gujona, direktor Uprave za saradnju sa dijasporom i Srbima u regionu i velikog branioca stvari srpskog Kosova od njegovog angažovanja u Francuskoj i osnivanja NVO Solidarnost Kosova. Tada sam u srpskim enklavama video užasnu situaciju da stanovnici Osojana, Oharovca ili Gračanice žive. 

Da bismo stigli do enklave Osojane, na severozapadu Kosova, prešli smo vekovima rađene zemljane puteve. Uprkos toploj svetlosti balkanskog indijanskog leta, pogodnom za duševni mir, dolaskom u blizinu ovog malog sela kojim dominiraju planine, brzo shvatamo da je ovo utočište pre svega makija.

Jer ne smemo da dozvolimo da nas zavara spokoj i prividni spokoj ovih dolina. Dočekuje nas porodica srpskih hrišćana koji imaju svu nevolju sveta da ostanu da žive na zemlji svojih predaka. Ovde u Osojanu, pre rata i strašnog pogroma 2004. godine, u školi je bilo više od 700 učenika. Sledeće godine bilo ih je samo šest! Posle dugog stradalnog puta, Srbi su obnovili deo svog starog sela, sa crkvom, školom – u kojoj sada ima oko 30 dece – i nekoliko kuća. Nasuprot ove crkve pokrivene bakrom, na niskom kamenom zidu ponovo stoji, ali i dalje oštećen, krst koji je poražen na očišćenju 2004. godine.

Ovaj simbol, opterećen bolnim uspomenama, umiruje Dušana i Anastasjiju, 13 i 10 godina, kada ujutru krenu u školu. Ovi mladi školarci, koji su uzrasta moje dece, redovno trpe muke i napade svih vrsta od strane albanskih okupatora. Jednog dana je spaljen ugao šume. Drugo, vandaliziramo groblje. Zatim krademo ili uništavamo traktor.

Zimi, kada temperature dostignu -20°C, plaše se nestanka struje. Zaista, napuštena od samoproglašenih vlasti Kosova, porodica će morati da čeka više od 15 dana pre nego što ugasi sveće. Uprkos svemu, ova porodica se drži, ostaje. I kao ilustracija najčistijeg otpora, oni se sastaju nedeljom u kancelariji koju slavi njihov papa, da zagreju srca i pomole se za pokoj duša svojih umrlih.

Ove priče, čuli smo ih u svim enklavama, ponekad i gore. U Velikoj Hoči, koja se naziva i "biser Metohije", 90 odsto sela su spalili teroristi OVK 1998. godine. U ovoj enklavi je ostalo samo 300 Srba, za 12 crkava. U Prizrenu je pogrom poharao srpsku zajednicu. Bilo ih je 12.000: danas ih nema više od dvadeset. Svuda po Kosovu munare se dižu, a crkve ruše; promena civilizacije se odvija postepeno. 

Upoznali smo papu iz Katedrale Svetog Đorđa, u srcu ovog danas islamizovanog grada. Ovog sveštenika redovno vređaju i maltretiraju na ulici. Kao simbol, grčki restauratori su sačuvali freske ove male crkve, razorene albanskim bombardovanjem. Jaz između dva sveta se širi. Dok teroristi OVK kopaju oči ikonama, koje se u islamu smatraju idolopoklonicima, ovi Grci obnavljaju i oživljavaju lepotu.

Svuda nam se ledi krv od priča o progonu. Neki su brata našli u masovnoj grobnici, a drugi nisu imali pravo ni na odmor. Danas se na Kosovu i dalje vodi 500 Srba. Čuvari vere mnogo puta potvrđene u nevolji, Srbi se mole i prizivaju nadu.

Slepi i gluvi Zapad

Vredi podsetiti da je "albansko Kosovo" samo loša veštačka tvorevina pod američkim patronatom bez ikakvog istorijskog utemeljenja. U ovoj zemlji, gde im ni jedan kamen ne pripada, Albanci su podigli lažne spomenike sećanju na teroriste UČK. Potonji su duž puteva i čine benzinske pumpe, koje služe kao praonice za ovu državnu mafiju, najveći deo albanskog nasleđa na Kosovu.

Moramo pomenuti i sve nehumane postupke nasilnika UČK – trgovina organima, otmice, proizvoljna ubistva... – i imati u vidu da su oni ti koji drže vlast samoproglašenog režima od 2008. godine. Hašim Tači, tada predsednik Republike Kosovo, je i sam bivši vođa UČK. U junu 2020. godine Specijalni sud za Kosovo ga je optužio za ratne zločine i zločine protiv čovečnosti, osumnjičen za zlostavljanje srpskih civila, pa čak i umerenih Albanaca. Čini se da ovi ratni zločini, međutim, ne smetaju Ursuli fon der Lajen, koja smatra da Srbija mora da prizna nezavisnost Kosova da bi se nadala ulasku u Evropsku uniju. Prema rečima Hišašija Ovade, predsednika Međunarodnog suda pravde, Kosovo "nije prekršilo nijedno primenljivo pravilo međunarodnog prava" prilikom usvajanja njihove deklaracije o nezavisnosti! Ako moć demografije stvara suverenitet na račun istorijskog naroda, šta da zamislimo za budućnost pojedinih sektora naše zemlje? Godine 1999. mladi francuski patrioti već su demonstrirali u odbranu srpskog Kosova sa sloganom "Danas Srbija, sutra Sena Sen Deni? »… Sena Sen Deni sutra? »… Sena Sen Deni sutra? »…

Na visovima Beograda nalazi se avgustovski spomenik u čast Francuske, ukrašen natpisom: "Volite Francusku kao što je ona volela nas". Ovaj natpis uklesan posle Prvog svetskog rata ohrabrenje je da se raskine sa 20 godina loših odluka. Francuska mora ponovo da se poveže sa svojom diplomatskom tradicijom i poštuje stari savez.

Posle bombardovanja 1999. godine, konačno napuštanje Srba hrišćana bilo bi drugo oduzimanje. Poput hrabrih "čuvara" mosta u Kosovskoj Mitrovici, koji razdvaja srpski i albanski deo grada, i mi imamo most koji treba da branimo kroz održavanje srpskog Kosova: našu zajedničku civilizaciju.

Izvor: Kosovo onlajn