Pripremio Vladimir Dimitrijević

UZROCI PRAZNOVERJA 

Pored divnih narodnih običaja, u nas, avaj, ima i mnoštvo sujeverja. Pitanje glasi: zašto su sujeverja tako jaka u našem narodu, i zašto samo crkveni pravoslavni hrišćanin može da ih nadiđe? 

Razlog je u tome što sujeverja nalaze osnovu u paganskom, mnogobožačkom shvatanju sveta. A čovek, makar formalno pravoslavan, ako ne živi po veri hrišćanskoj, često pada u iskušenje da se rukovodi paganskim shvatanjem sveta. 

Skoro najviše sujeverja ima u vezi sa smrću. Prevrću se klupe kad se iznosi pokojnik, lome se čaše, bacaju se u grob cvetovi sa rečenicom: „Ja tebi beli cvet, ti meni beli svet“. Ko je kuvao panaiju za opelo, mora da kuva i za četrdesetnicu. Obavezno je ritualno pranje ruku posle posete grobu, čak i ako se na njemu nije sadilo cveće i ako se nije čistilo. Postoji potreba za ritualnim očišćenjem od ma kakvog dodira sa smrću. 
Hrišćansko shvatanje smrti od čoveka traži samo čistu veru u Vaskrsenje, u pobedu Hrista Gospoda, i nastojanje da čovek ispravi život da bi Bogu dostojno odgovorio na Strašnom sudu. 

Ruski folklorista Vladimir Prop, u studiji o čarobnoj bajci, veli da se u najranijim mitskim slojevima raznih naroda nalazi predstava o tome kako mrtvi osećaju telesnu i polnu glad, i kako živi moraju da je zadovolje: „Umrlima, koji su postojali zbog objektivizacije duše kao samostalna bića, pripisivana su dva najsnažnija instikta: glad i polna glad. U prvo doba na prvom je mestu glad. Smrt žderačica je starija od drugih oblika smrti. S tog gledišta su žderači umrli potpuno arhaični. Tu, kao i u Vavilonu, još je potpuno odsutan erotski momenat koji bujno raste, na primer, u Grčkoj. Zavisno o meri u kojoj napreduje društveni razvitak, u prvi plan dolazi zadovoljavanje polnog osećaja. /…/ Božanstvo bira sebi dragu ili dragana među smrtnicima. Smrt nastupa zato što se duh-otmičar zaljubio u živog čoveka i odnio ga u carstvo mrtvih radi braka. Šternberg piše: „Ta se ideja toliko učvrstila u umu prvobitnog čovjeka da se čak celi niz tragičnih činjenica u životu pripisuje biranju. Tako se smrt od munje, slučajna smrt u vatri, na vodi, smrt koju je izazvala grabljiva zver – tigar, medved, krokodil, itd. pripisuje tome što taj ili onaj duh zaljubivši se u tog ili drugog čoveka, ubija ga da bi njime zagospodario u svetu duhova“. /…/ „Smrt se u drevnoj vjeri smatrala kao brak s božanstvom smrti, umrli je s njom proslavljao svadbu“/…/. To se očituje u svadbenoj obrednosti. Svadba je tipičan prizor na sarkofazima; bračni bogovi su bogovi smrti; pogrebna i svatovska povorka su jednake; mlada se, uz baklje, dovodi noću, bračna je postelja slična mrtvačkom logu, a obilaženje oltara slično je pogrebnim obredima“. 

Paganski svet ima svoju lepotu (stopljenost sa kosmosom i prirodom ume da bude ljupka; snažno osećanje svejedinstva i poštovanje svega živog takođe). Ali, paganizam je pre svega kob podređenosti nečemu što je iznad čoveka, a surovo je i strašno. Za paganizam je, kako veli deseteračka pesma o smrti Marka Kraljevića, „Bog – stari krvnik“. Umesto jasnog NJega, Tvorca neba i zemlje, paganin vidi i pribojava se na stotine i hiljade bića koja traže nekakve obrede, žrtve, patnju koja se ne može podneti. Sve je tabuisano i zabranjeno, i u isti mah – sve može biti dozvoljeno. Paganizam je i askeza do samoubistva i orgijanje do samoizmoždenja. A iznad svega, kao u grčkom mitu, stoji Nužnost (Ananke), koja gospodari i bogovima i ljudima i kojoj se umaći ne može. Šta god biva, mora da bude. Kosmos je lep, ali pun sila zla; zemlja rađa, ali i proždire mrtve. Sve je ambivalentno, dvojstveno, mutno… 

Ima li bekstva iz sveta – tamnice?

Bekstva, za paganina, nema: postoji smrt koja se krije na dnu svih ljudskih poduhvata.

POBEDITI PAGANSKO SHVATANJE SVETA 

Ko može da pobedi smrt? To jest, kako nadići paganizam? Jer, vera u smrt rađa sve druge, sitnije, praznoverne rituale i uzaludne nade: od epikurejstva i „Carpe diem“, preko dalekoistočne rezignacije i fatalizma, do prinošenja ljudskih žrtava da bi se umilostivili bogovi zla.
Odatle i mnogobrojna sujeverja u svakodnevnom životu ljudi koji nisu učvršćeni u hrišćanskoj veri. Zato kad nekog pitaju zašto čini to što čini (drži se za dugme kad vidi sveštenika, plaši se crne mačke, kuca u drvo i viče: „Da zlo ne čuje!“), on kaže: „Valja se!“ Ne zna da objasni, jer je to podsvesno ili predsvesno. Praznoverica, ali jaka. 

Paganin veruje u sile ovog sveta, koje treba umoliti da nas ne napadaju nego da se smiluju. 

S druge strane, umesto kosmičkih stihija, kojima se pagani klanjaju i kojih se boje, hrišćanska vera čoveku nudi da pazi na Boga i dušu. Paganstvo je, po apostolu, robovanje „praznim i bezvrednim stihijama ovog sveta“. Treba se kloniti opštenja s kosmičkim stihijama, pošto „umrijeste sa Hristom stihijama sveta“ (Kol. 2,20).

Jer, kosmos će, sa svojim stihijama, jednog dana nestati u ognju: „Stihije od vatre će se rastopiti“ (Druga Petrova, 3,12). Duša koja je potonula u stihije propašće s njima u ognju, pa je neophodno da se, ako hoće izbavljenje, ona, sazdana po liku Božjem, pričesti Tvorcem „Koji sam ima besmrtnost“ (Prva Tim. 6,16). U svetu – kosmosu – postoji radijacija smrti. Svet nam ne može dati spasenje. Spasava samo Spasitelj, Gospod naš Isus Hristos, Svojim Telom i Krvlju. 

Smrt je neumoljiva, i zato je vrhovni bog svakog paganizma sam satana, „bog podzemnog sveta“, koji, sa njom i grehom, čini „nesveto trojstvo“ ljudske palosti. Pred smrću se mogu izvoditi svakojaki rituali, njoj se mogu prinositi sve moguće žrtve – ali milosti nema. Zbog toga, porobljeni smrću i klanjajući se njenom tamnom gospodaru, ljudi istinskog Boga pokušavaju da saobraze svom iskustvu nemogućnosti umilostivenja smrti. Rađa se predstava o Bogu surovom sudiji, u Koga čovek može verovati, drhteći pred NJim, ali Koga ne može voleti. 

KAKO PRAVOSLAVNI DOŽIVLJAVAJU BOGA 

Pravoslavno poimanje Boga nije takvo. U svom ogledu o poreklu večnih muka i pakla, „Ognjena reka“, Aleksandar Kalomiros ističe da je „Bog pravedan, ali nije pravičan“. To jest: „Bog nije pravičan u usko čovečijem značenju ove reči, ali jasno uviđamo da njegova Pravednost znači isto što i njegova Dobrota i LJubav, koju on izliva na nepravičan, ali pravedan način. Naime, Bog uvek daje, a ništa ne uzima zauzvrat. On voli da deli darove i ličnostima koje nisu dostojne toga. Zato Sveti Isak na kraju samog tumačenja kaže: „Nemoj reći da je Bog pravičan, jer to ne bi bilo dobro za tebe. I mada je David nazvao Boga pravičnim i strogim, ali Sin Božji nam je otkrio da je On dobar i milosrdan. „On je dobar“, reče Hristos, „i prema zlima i neblagodarnima“.“

Gospod ne sazdava pakao da u njemu muči grešnike, nego pakao nastaje kad grešnici svojom mržnjom i sebičnošću odbiju Božju ljubav.
Do Boga se ne ne dolazi paganskim sujeverjem, nego raspećem u Raspetom Hristu koje vodi vaskrsenju u Vaskrslom Hristu. Žarko Vidović je u svojoj studiji „Tragedija i Liturgija“ utvrdio da je u antičkoj tragediji, kao naslućivanju hrišćanstva, reč o odi koja se peva u slavu žrtve-utemeljitelja zajednice. Ispunjenje antičke tragedije je pravoslavna Liturgija u kojoj Raspeti i Vaskrsli Bogočovek biva Sveštenik i žrtva, Onaj Koji prima i Onaj Koji Sebe razdaje. Antička tragedija je to nagoveštavala, jer su njeni likovi (Prometej, Antigona, itd.) davali sebe za zajednicu, i zato ih je Polis slavio. Čak i Olimpijske igre nisu bile nikakav „sport“, nego svojevrsno igranje pred licem bogova koji su se projavljivali i pokazivali kroz olimpijske pobednike. Žarko Vidović kaže: „Božanstvo mora da bude podjednako i sa žrtvom, i sa onima koji prinose žrtvu, i sa onima koji se uspehu i dejstvu žrtve raduju. To je opet jedinstvo: ispaštanje, žrtva koja predstavlja narod i treće, samog naroda sa božanstvom. Tragedija je, dakle, opštenarodno slavlje ili, što je isto, preobražaj stradanja u slavlje i praznik. Bez toga preobražaja stradanje bi bilo samo stradanje, samo zlo, dok je tragedija preobražaj kojim se postiže pobeda nad zlom (uz žrtvu) i slavljenje te žrtve!“

Paganizam prestaje kad dođe rođenje Boga u ljudskom telu, ulazak Boga u istoriju. Prestaje „večito vraćanje istog“ kao „loša beskonačnost“; iz vremena je, od Hrista naovamo, moguće ući u večnost. Štaviše, moguće je njome se pričestiti, jer je Hristos Sama Večnost.

ODAKLE POTIČE IDEJA SUDBINE? 

U nepreobraženom paganskom osećanju sveta u nas, pored ideje o „surovom Bogu“, postoje i tragovi ideje sudbine koja porobljava čoveka i ne da mu da diše. Šta god uradi, mora da se ispuni njegova sudbina. Hatidža Krnjević o ideji sudbine veli: „U rekonstrukciji razvitka ideje o sudbini, kakvu je – nakon bogatog lingvističkog materijala i etimoloških analiza Afanasjeva i Potebnje razradio Veselovski stadijalnim pristupom (s namerom da u raznoobraznu smesu sujeverja koja izražavaju sudbinu unese ideja istorijske geneze) – jedan od najstarijih slojeva toga preseka počiva na veri da je novorođenče, budući krvno srođeno s porodicom i plemenom, povezano i sa umrlim precima do u daleku prošlost. Sudbina je, prema tome, predodređena, upisana s rođenjem od suđaja, a one su jedna iz ciklusa inkarnacija mrtvih predaka, što je osnova na kojoj od iskoni opstojava veza rađanja i kulta mrtvih“. Zato je osobina svakog paganizma, od gnostičarskog do induističkog, vera da je zlo u samoj čovekovoj biološkoj prirodi ili, šire govoreći, u prirodi uopšte, to jest u materiji kao takvoj. U tragedijskom (čiji je vrhunac pravoslavno hrišćansko) shvatanju sveta, pojavljivanje zla se shvata drugačije. Veli Vidović: „Za nastanak i pojavljivanje Zla u svetu kriv je čovek, i to kao ličnost, a ne kao puki „pripadnik roda“ (jer u ovom, rodovnom ili biološkom smislu ne bi bio kriv čovek lično, nego bi bio kriv samo zato što je živ). Zlo je čovekova tragična krivica, a spasenje je moguće samo kao ispaštanje tragične krivice“. Tragična krivica (pad iz Adamove čednosti u Adamovu ogrehovljenu uronjenost u tvar) nadilazi se Hristom, koji je, uzevši na Sebe grehe svih ljudi, pobedio i posledicu greha – smrt, i oca greha – đavola, i omogućio čoveku da vaskrsne kroz svoja stradanja i patnje…

Da ponovimo – paganski „bog“ je dalek, nedokučan, strašan u svojoj nepristupnosti. Takav odnos je odnos prema bogu kao bezličnoj Sili do koje čovek ne može da dopre, to jest prema bogu paganskog usuda, a ne Bogu ljubavi kakvim se otkrio u hrišćanstvu. 

Umesto Boga, vlada USUD. Sve što se zbiva, „moralo se“, „mora“, tako je pisano u nekom „zapisu“. Sudbina je strašna zato što se ne može pojmiti, a protiviti se – ne vredi.

Utroba je rođena sestra groba. Zemlja rađa i sahranjuje. Svetom vlada nasleđeni greh, greh roditelja, neka njihova krivica koja se prenosi – sa škrtice ili trovačice na njihovo, nevino i čisto, potomstvo. 

Paganska zajednica je sa svih strana opkoljenja smrću i stravom koju smrt izaziva. Postojanje otišavših se nastavlja, možda u nekim drugim oblicima, ali je užasavajuće i veoma se tiče sveta živih. Da bi bili mirni, mrtvi traže žrtve. Žrtve se prinose i njima i zemlji, i to se mora činiti stalno: i da bi se plodnost zemlje obnovila, ali i da bi pokojni ostali onostrani, da ne bi došli ovde… Jer, oni u maleni kosmos pagana mogu uneti haos. A onda će haos nadvladati i pojedince. 

Da ponovimo: iz paganizma neprevladanog verom u Hrista rađaju se raznolika praznoverja. Sujeverja se moguće osloboditi samo pobedivši strah od smrti. 

IZ ISTORIJE PRAZNOVERJA 

Kao što smo pokazali, mnoga praznoverja vezana su za paganizam. Recimo, nekad se proricalo pomoću pilećih kostiju (kod Etruraca), pa je odatle ostao običaj da dvoje lome pileću grudnu kost, zvanu „jadac“, i gledaju jedno drugo da prevare, a onaj ko se seti da je ušao u igru prevarantu kaže „Znam za jadac“. Pagani su verovali i da zec donosi sreću, pa je zečja šapa ostala kao amajlija. Bacanje novčića u fontanu sa nadom da će se neka želja ispuniti potiče od starih Rimljana – novčićima su se navodno umirivali dusi koji obitavaju u vodi. Kelti su smatrali da detelina sa četiri lista donosi sreću i štiti od zlih duhova. Kucanje u drvo kad se govori o nečemu dobrom plod je drevnog stanovišta da u drveću mogu obitavati zli dusi koji nam zavide, pa ih treba zaglušiti bukom dok pričamo o nečemu dobrom. Drevni Germani su verovali da je broj 13 nesrećan, jer su jednom u Valhalu, kako su oni zvali raj, na gozbu pozvali dvanaest bogova, a izbegli da zovu trinaestog, prevaranta i štetočinu Lokija, koji je došao i tučom pokvario gozbu. Iz Skandinavije se priča o nesrećnom broju 13 širila Evropom. Egipćani su mačke smatrali božanskim bićima, čak ih i mumificirali, a njihova pojava pred čovekom na putu je smatrana nekim „blagoslovom“. Na srednjovekovnom Zapadu, crna mačka je smatrana oličenjem demona, a susret sa njom nesrećnim – to je nekima ostalo i do danas. Konje su potkivali još drevni Grci, a potkovica je, od njihovog doba (jer je konj vredna životinja) smatrana znakom sreće koji čuva kuću od zlih duhova. 
Postoji i niz praznoverja „domaćeg“ porekla: kad neko krene iz kuće na ispit, za njim se prosipa voda – da mu sve ide kao voda; odžačar donosi sreću (ne zna se zašto), ali kad se sretne sveštenik, to donosi nesreću, i drugom treba predati „baksuz“ (ovo sramno sujeverje ostalo je od Turaka, koji nisu podnosili srbske sveštenike); izjutra se ustaje na desnu nogu da bi celog dana sve išlo kako treba (desna strana je dobra, leva loša). Ko za stolom sedi na ćošku, neće se udati ili oženiti. Mnoga verovanja su vezana za tzv. „nedoba“, vreme od sumraka do prvih petlova, kad ne valja nešto raditi napolju (recimo, kačiti veš), jer je to navodno doba zlih duhova. Kad te svrbi levi dlan, dobićeš pare; kad te svrbi desni dlan – davaćeš pare. Kad na satu vidiš da su se mala i velika kazaljka poklopile, neko misli na tebe, itd. 
I kod Srba su mnoga praznoverja vezana za smrt i sahranu. 

SMRT, SAHRANA I PRAZNOVERICE 

Čim neko umre – odmah se javljaju komšije i rođaci koji tobož znaju šta treba raditi. Obavezno je pokrivanje ogledala i televizora peškirom, voda kojom se pokojnik okupa ne sme se nipošto prosuti, nego se sipa u lavor i stavlja ispod kovčega. Posle obavljenog opela (ako je u dvorištu) klupe se obavezno prevrnu. Za groblje se sprema meso, pite, torte i kolači, beli luk i mnogo šta drugo. Na poslužavnik se stavlja čašica rakije, pivo i kafa i to se ostavi na grobu, jer je pokojnik voleo to da pije, p mu i sad treba „dati“. Zapali se cigareta i zabode u grob – i to je pokojnik voleo, bez obzira što je pušenje porok, i taj porok prestaje čim se pređe granica ovog sveta. Praznoverice se ponavljaju u treći, deveti i četrdeseti dan. Kolje se i tzv. „dušni brav“. 

Svi ovi običaji su potpuno pogrešni, tj. suprotni pravoslavnoj veri i duši pokojnikovoj ništa ne koriste, a živima je to greh i zbog sujeverja ćemo biti osuđeni na strašnom Hristovom Sudu – ako se ne pokajemo.

Neki sveštenici upozoravaju narod da ovo ne radi, ali su neki, avaj, digli ruke i pustili da radi ko šta hoće. 

Ako se analiziraju, ovi običaji se ispostave kao krajnje gluposti. Recimo, ogledalo i televizor se pokrivaju jer duša može da se ogledne u njima, pa da se „uplaši“. Ako se čovek dok je u telu ne plaši ogledala, zašto bi ga se plašila duša koja je, bez tela, mnogo svesnija i snažnija nego što je u telu bila? Kad se završi opelo, prevrne se klupa, da niko iz kuće više ne bi umirao. I ovo je primitivna vera – kako klupa može da spreči umiranje ako znamo i verujemo da je Gospod istočnik života i zdravlja? Hrana se iznosi na groblje, pa mnogi, naročito na sahranama starijih, jedu, piju i vesele se kao da su na svadbi. Tako se kvari drevni hrišćanski običaj, koji je podrazumevao da se hrana deli ubogima, koji nemaju šta da jedu, da bi se oni molili za pokoj duše onoga koga smo ispratili u večni život. „Dušni brav“ nema nikakve veze sa pravoslavljem. Ne možemo ubijati životinje za dušu pokojnika. Hristos je jednom prineo sebe za žrtvu i od tada se krvne žrtve više ne prinose. I tako dalje, i tome slično. Ali, gde nema prave vere, praznoverice bujaju. 

VEROVANJE U SNOVE 

Sa snovima treba biti oprezan i imati veliko rasuđivanje. Ima ih istinitih (malo), ali i lažnih (mnogo više). Svaki ozbiljan san koji dušu uznemirava treba proveriti kod duhovnika, a oprez je glavno sredstvo zaštite, po načelu: „Ako je viđenje od Boga, nisam ga dostojan; ako je od đavola, odbijam da ga vidim“. I Gospod nam nikad neće zameriti na opreznosti. Iz svetootačke literature znamo da bezumno poverenje u snove može dovesti do gubitka duše. Evo primera. Bio je u jednoj obitelji monah ukrašen svim vrlinama, zbog čega ga je sva bratija veoma poštovala. Na nesreću, on je uvek verovao svakojakim snovima. Kušač se veoma raduje kada čoveku pronađe slabu stranu, sa koje ga lako može pobeđivati. Neprijatelj našega spasenja se svom snagom obrušio na monaha. Zato mu svake noći, čim monah posle uobičajenih molitava zadrema, demon poče prikazivati snoviđenja, i to najpre bezazlena, kako bi što više zaveo nesrećnika. Kako god da ih je starac tumačio, svako se tumačenje opravdavalo obistinjivanjem sna. Najzad, videvši da zabludeli starac svemu veruje, duh tame mu jedne kobne noći prikaza budući život. Prikaza apostole, mučenike, prepodobne i sve hrišćane kako sede u užasnoj tami, kako se muče očajanjem, a sa druge strane zajedno sa prorocima i drevnim praocima prikaza narod jevrejski kako likuje, i Boga Oca kako ukazuje na njih prstom i govori: „Ovo su čeda Moja!“ Starac se od užasa probudi i, ništa ne rasuđujući, ode u Palestinu, u naseobine judejske. Tamo primi obrezanje i postade revnosni zaštitnik ubica Hristovih. Ali koliko je Bog dugotrpeljiv, toliko je i pravedan u sudu Svome: kroz tri godine On posla na njega toliko strašnu bolest, da su istrulile čak kosti na njemu, te odstupnik u užasnim mukama ispusti svoj duh („Prolog“, 26. februara). 

Još su neznabožački filozofi različito objašnjavali snove. Jedan neznabožački filozof (Protagora) govorio je: „Svaki san ima svoje značenje, svoj smisao, i za ljudski život je korisno obraćati pažnju na snove“. Drugi neznabožački filosof (Ksenofan) objašnjavao je da su svi snovi pusti i varljivi i da je u zabludi onaj ko na njih obraća pažnju i svoje postupke usklađuje prema njima. Istinu treba tražiti u sredini, tj. pre svega, ne treba na sve snove obraćati pažnju, a drugo, ne treba ni sve snove prezirati i smatrati besmislenim.

Evo šta o tome kaže Knjiga premudrosti Isusa, sina Sirahova: „Prazna i varljiva su nadanja nerazumnog čoveka, a besmislena snoviđenja daju krila glupima. Kao onaj ko grli senku ili goni vetar, takav je onaj ko veruje snovima. Snovi su isto što i lice koje se ogleda. Od nečistoga šta može biti čisto, i od lažnoga šta može biti istinito? Gatanja, dobar i loš znak i snoviđenja – sve je to sujeta i srce se ispunjava maštanjima kao žena kad treba da rodi. Ako snovi nisu poslati od Svevišnjega da te urazume, ne primaj ih k srcu. Snoviđenja su mnoge odvela u zabludu i oni koji su se u njih uzdali, doživeli su pad“.(Sirah,36,1-7)

Većinom su snovi samo prirodni rezultat pobuđene ljudske mašte. Ono o čemu čovek danju razmišlja i čime je veoma obuzet, ono što strasno želi ili ne želi, to mu se i prikazuje u snu. Sveti Grigorije priča o jednom čoveku koji je nerazumno verovao snovima i kojima mu je obećavan dug život. On je sakupio mnogo novca da bi imao od čega da proživi u blagostanju svoj dugi život, ali iznenada se razboleo i ubrzo umro, te tako nikako nije mogao upotrebiti svoje bogatstvo, a istovremeno nije mogao poneti sa sobom u večnost nikakvo dobro delo. Prema tome, ima mnogo snova koji su zaista pusti i varljivi, koji ništa ne znače i na koje ne treba obraćati pažnju.

Ali postoje i takvi snovi koji za nas imaju značaj i na koje treba obraćati pažnju. Ukažimo radi primera na san Josifa, jednog od dvanaestorice sinova patrijarha Jakova. Josif je sanjao da sa ocem i braćom žanje žito u polju: Josifov snop je stajao uspravno, a snopovi oca i braće su stajali oko njega kao da mu se klanjaju. Taj san se ispunio: posle izvesnog vremena Josif, koga su braća prodala, postade upravitelj Egipta, a otac i braća njegova, kada dođoše u Egipat, biše prinuđeni da mu se poklone i da ga poštuju. Isto tako se obistinio proročki san faraona, cara egipatskog. Da faraon nije obratio pažnju na taj san i da u rodnim godinama nije pripremio velike zalihe hleba za nerodne godine, gorko bi se pokajao: žitelji Egipta, a takođe i otac i braća Josifova, umrli bi od gladi.

Evo nekih pravila za razmišljanje na ovu temu. 
1) Ako nas snovi pobuđuju na dobro i uzdržavaju od zla, smatrajte ih prstom Božijim koji vam ukazuje na nebo i uklanja vas od puta koji vodi u pakao.
Bog govori jednom, i ako to ostane neprimećeno, onda govori drugi put, u snu, u noćnom viđenju, kada san obuzima ljude, za vreme dremeža u postelji. Tada On otvara čoveku uho i zapečaćuje Svoju pouku, kako bi odvratio čoveka od kakve namere i udaljio od njega gordost, kako bi sačuvao dušu njegovu od propasti i život njegov od udarca mača (Knjiga o Jovu, 33, 14-18).
„Kada u snu ugledaš oblik krsta – uči prepodobni Varsonufije, – znaj da je taj san istinit i da je od Boga; ali potrudi se da od svetih dobiješ tumačenje tog sna i nemoj verovati svojoj pomisli“ („Rukovodstvo za duhovni život“ Varsonufija i Jovana).
2) Ako niste sigurni da san potiče od Boga ili nemate razuman razlog da tako nešto zaključite, a naročito ako se taj san tiče nevažnih i nepotrebnih pitanja, onda nema potrebe da obraćate pažnju na snove i da svoje postupke upravljate prema njima. Budite pažljivi i ne obraćajte pažnju na svaki san, kako ne biste postali sujeverni i pali u opasnost da sagrešite.
3) Najzad, ako san sablažnjava čoveka i vuče ga u greh, onda je on posledica naše iskvarene i rastrojene mašte, naše fantazije, ili potiče od onoga, od koga neka nas sačuva Bog Svojom blagodaću, tj. od đavola.
Sveti Teofan Zatvornik kaže: „Na snove je najbolje ne obraćati pažnju. Neki od njih možda nešto i znače, ali pošto nama nije dato da to tačno odredimo, a naša sopstvena tumačenja mogu biti varljiva i nekorisna, onda je bolje zaboravljati ih. Snovi su i po prirodi svojoj određeni da budu zaboravljeni, jer tako biva sa većinom snova. Znajte da ima prirodnih snova, ima snova koji su od anđela i od svetih, a ima i snova koji su od demona. Oni koji su od anđela i svetih, donose mir, i taj mir dugo ostaje u duši, a koji su od demona, oni narušavaju duševni mir. Naši sopstveni snovi su presipanje iz šupljeg u prazno bez ikakvog reda. Demoni su nemoćni i ništa nam ne mogu, ali njima se dopušta da ponekad priđu bliže slugama Božijim i da ih uznemire, jednim delom radi kušanja, drugim delom radi pouke, a i radi toga da bi se njima samima pokazalo ko su i šta su. Iz istih razloga im se dopušta da prikazuju snove“.

PREDOSEĆANJA

Čovek može predosećati nekakvu veliku promenu u životu, naročito smrt. Ali uglavnom su predosećanja varljiva, jer je kroz Adamov pad sposobnost predosećanja izgubljena, a ona često mogu biti izazvana i lagodnim životom ili zbog rastrojene uobrazilje. Dakle, na osnovu predosećanja ne treba donositi konačne odluke o svojoj ili tuđoj budućnosti, jer na taj način nepotrebno padamo u greh ili u varljivu radost. Tako se zaboravlja na Promisao Božiji koji upravlja našim životom i koji nas po svojim premudrim i blagim namerama može izbaviti i od najočiglednije nesreće, kao što može i da ne opravda radost koju predosećamo. Jezekija je u teškoj bolesti trebalo da umre, ali nije umro. Aman se unapred radovao svome trijumfu nad Mardohejem, ali se njegova predosećanja nisu obistinila.
Nemojte brzopleto verovati predosećanjima.

DOBRO I LOŠE „ZNAMENJE“

Umesto da se u svome životu rukovodi zdravim razumom, sujeverni čovek sve svoje uspehe ili neuspehe u svakodnevnom životu povezuje sa raznoraznim pojavama koje mu predstavljaju dobar ili loš znak. 

Ako obratimo pažnju na sve te praznoverice, videćemo da za mnoge od njih postoje jednostavni istorijski ili praktični razlozi, a sve one zajedno jednostavno se opovrgavaju rečju Božijom i zdravim razumom. Hrišćanin treba da odbaci svako sujeverje, predrasudu i dobar ili loš znak.

MEŠANJE REČI BOŽJE S PRAZNOVERJEM

Nikako nije dopušteno izgovarati reči Božije i reči iz crkvenih molitava zajedno sa gatkama ili gledanjem u karte. Reč Božija je data čoveku isključivo radi spasenja duše, a ne radi odgonetanja nekakvih drugih pitanja.

AMAJLIJE 

Pravoslavni hrišćanin ima silne zaštitnike u nevolji. To je njegov krst koji nosi na grudima i često stavljanje krsnog znaka na sebe, to su svete ikone, to je anđeo čuvar. A nošenje ili čuvanje izmišljenih stvari, verovanje u koje je prepuno svakojakih gluposti i jadnog sujeverja, ili kačenje deci oko vrata ili na ruku raznoraznih predmeta koji treba da ih čuvaju od bolesti, ili papirića sa nekakvim tekstovima, ili amajlija (na primer, lančića, končića,itd.) – sve to nije ništa drugo do stavljanje đavolskog jarma na svoju dušu. Za taj greh je, čak, predviđeno izopštavanje iz Crkve (Laodikijski sabor, kanon 36). Najveća izmišljotina se čoveku podmeće kao istina: umesto da novokršteno dete čuva sila Božja, njegovi roditelji se uzdaju u crveni končić. A tek kako je jadno nositi u džepu beli luk kao zaštitu od uroka, i pomišljati kad ti neko kaže nešto lepo (a ti misliš da je urokljiv): „Luk ti u oči“. Na taj način đavo, stari cinik, ismeva ljude koji se manje uzdaju u Boga a više u svoje budalaštine.

LEČE LI VRAČARI? 

Vračari i gatari stalno nude usluge lečenja i pomoći, ali su oni Božji neprijatelji i od njih pomoći nema. Gospod je opomenuo sve i svakog: „Mnogi će Meni reći u onaj dan: Gospode! Gospode! Nismo li u Ime Tvoje prorokovali, i Tvojim Imenom đavole izgonili,i Tvojim Imenom čudesa mnoga tvorili? I tada će im Ja kazati: Nikad vas nisam znao; idite od Mene koji činite bezakonje.“ (Matej 7: 22-23)

Ruski episkop Aleksandar (Mileant) o tome kaže: „Hristos je došao da nas spasi od vlasti đavola i ropstva greha. „Svaki koji čini greh rob je grehu. A rob ne osatje u kući vavek, sin ostaje vavek. Ako vas, dakle, Sin izbavi, zaista ćete biti izbavljeni.“ (Jovan 8: 34-36)
U Svetoj Tajni Krštenja čovek raskida lance poroka i dobija silu od Hrista, da povede rat proti svojih zlih težnji. Ne postoji strast, niti porok, koji ne može biti pobeđen uz pomoć Božiju.

Samo je neophodno, da se odlučno uđe u borbu sa grehom i počne da se vodi duhovni život, da se moli, da se kaje, da prima Sveto Pričešće i da moli Boga za pomoć. Zapamtite da u toku prevazilaženja svojih slabosti, čovek raste i postaje jači. Ovaj tok unutrašnjeg rasta sadrži svrhu našeg života na zemlji.

Umesto hrišćanskog isceljenja duše blagodaću, brojni savremeni dalekoistočni kultovi (krišnaiti i ostali), zajedno sa brojnim okultistima i vračarima, nude svoje usluge tobožnjeg lečenja. Obećavaju potpunu terapiju za vrlo ozbiljne patnje kao alkoholizam, pušenje, narkomanska zavisnost, gojaznost, izražena seksualna želja, itd.

Iako postoje neke razlike u njihovim metodama, ovi iscelitelji koriste psihičko „programiranje“ u kome koncentrisana energija „iscelitelja“ donosi okultni efekat na um pacijenta. Ovo programiranje, slično drugim okultnim eksperimentima, zahteva punu otvorenost, pasivnu pažnju i bezuslovno poverenju u onoga ko navodno „leči“.

Postoje slučajevi, gde oni koji su se pridružili nekom dalekoistočnom kultu i vrše svoje okultne radnje, ili oni koji se okreću za pomoć vračari, dobijaju potpuno olakšanje svojih patnji.

Ono što se mora razumeti, jeste da takvo navodno izlečenje može u stvarnosti biti mnogo gore nego bolest za čijim se lekom tragalo. Sa svojim okultnim metodama, vračare i hipnotizeri razaraju odbrambenu liniju ljudske duše, koja štiti duše od mračnog sveta demona. Ovo se dešava kroz koncentrisanje pažnje pacijenta na ličnost „iscelitelja“, koji, slično medijumu, postoje provodnik demonskog delovanja.“

Dakle, privremeno izlečenje dobijeno od vračara vodi u večnu smrt. Zato se sa ovim nikako ne treba igrati. Pravoslavna Crkva puna je lekova i lekara, svetaca Božjih, koji od najtećih bolesti leče. Uzmimo samo dva najnovija primera: Svetog Nektarija Eginskog, svetitelja iz Grčke, i Svetog Luku (Vojno – Jaseneckog), svetitelja iz Rusije. (O njima je knjige štampala izdavačka kuća „Obraz svetački“). Oni leče od najtežih i najstrašnijih bolesti i to potpuno besplatno. Potražite sveštenika da vam čita molitvu i da vas uputi kako i kome da se molite, a ne jurite u propast kod vračara i gatara. 

POSTOJI LI UROK? DA LI „SALIVATI STRAVU“? 

Pravoslavna doktorka, dr Tatjana Đorđević, odgovara na pitanje o tzv. „urokljivim očima“: „Srpska tradicija poznata je po mnogim dobrim stvarima, ali u sklopu folklora dobijamo i „nuspojave“, kao što su srpski narodni običaji vezani za gatanje, gledanje u šolju karte, pasulj i još mnoge bezumne stvari. Moderna verzija ovih štetnih običaja su pasijans, tarot, astrologija, „salivanje strave“, i jednako su pogubni kao i druga gatanja. Suština kod svih ovih nabrojanih radnji, je u tome što se prizivaju zli duhovi pomoću kojih se treba „saznati“ ta uvek neizvesna budućnost. Srpsko maloverje i primitivan duh –koji se, nekako, na čudan način, provlačio pokolenjima Srba, nikako da „otpadne“ od naše loze, i konačno je pusti da zdravo raste, i donosi dobre i zdrave plodove. Koren ovih zala nalazi se u našoj neinformisanosti, a za to, naravno, postoje i krivci.

Svi oni, i gatare, i iscelitelji, i ekstrasensi, i astrolozi-što oni ne govore sami za sebe – dobijaju svoju čarobnjačku veštinu iz jedne baze, na čijim vratima je napisano „Ad“.

Preporuka majkama je da umesto „crvenih končića – protiv uroka“ i sličnih „amajlija“, vode decu u Crkvu, i što češće ih pričešćuju, i mole se za njih. Cena „iscelenja“ koje deca dobijaju kod gatara je velika, jer prividnim spoljašnjim isceljenjem od neke bolesti, dete potpada pod vlast zlog duha koji se ranije ili kasnije pojavljuje u njegovom životu, i uzrokuje strast ka bezakonju, zlobi, razvratu, i pijanstvu. Kaže se i da se majke moraju čuvati od razvrata tela, jezika i očiju, a što savremene majke „hrišćanke“ ne žele da čuju, a ni da saznaju, tvrdeći kako im je sve to dozvoljeno i ne vide nažalost, u tome ništa loše, a zna se ko ispašta!

Jedan od najvažnijih aspekata vračarske parkse je urok ili urokljivo oko. Po predanju Pravoslavne Crkve, pojava „urokljivog oka, tj. vračanje očima, uzima se veoma ozbiljno, kao dejstvo demonske sile, koja deluje preko onih koji joj služe. U tom smislu, vrše se molitve radnje nad detetom koje se krštava. Urokljivo oko može biti stvarni uzrok duhovne i fizičke slabosti. Prepodobni Amvrosije Optinski kaže da: „od urokljivog oka, ljubomore i zavisti, i od nevidljivih duhova moli sveštenik za spas porodilje i novorođenčadi…“

U radu „Reč života“ duhovnika Aleksandra Santajeva kaže se: „LJudsko oko je provodnik svetlosti, koju zrači srce. To što izlazi iz srca, izražavaju i, delimično, reprodukuju oči i sa svoje strane upućuju k srcu. U kontekstu toga što nam Sveto Pismo poručuje, urok predstavlja mračnu mržnju, koja se nalazi u zlom srcu – ili po njegovoj zlobi i grehovnom razvratu, nalazeći se zbog toga pod uticajem đavola, ili nameran uticaj služitelja tame. Kako govori Tajnovidac, sveti apostol Jovan Bogoslov: „A koji mrzi brata svojega, u tami je, i u tami hodi, i ne zna kuda ide, jer mu tama zaslijepi oči“.

Čovekova mržnja je stvarna sila, nezasita požuda koja se projavljuje kroz svoje posrednike; ostvarujući se posredstvom bolesti, nesreće, vračanja za smrt, pomračenja razuma… Nema i ne može biti „dobrih“ magova, „belih“ odnosno dobrih po opredeljenju, jer i na propast. Deca su dar od Boga, koji moramo voleti i čuvati.“

Ona dodaje: „U magijskim obredima se često koriste materijali biološkog porekla, na primer krv, kost životinja, delovi sa leša, voda u kojoj su kupali nekoga ko je umro, ali i olovo. Svaki laik, bez minimuma medicinskog znanja, može da zaključi koliko je ovo bezumno, jer ovi materijali mogu biti kontaminirani toksinima i mikrobiološkim agensima koji direktno oštećuju telesno i duševno zdravlje.“

Vračevi priznaju da ne mogu izlečiti bolest, već samo ukloniti simptome. Pozivajući se na duhovno-medicinska iskustva rada sa bolesnicima koji su odlazili kod okultista, Tatjana Đorđević kaže da ona svedoče o psihosomatskoj degradaciji koja ima kao posledicu rastrojstvo sa teškim posledicama koje se može završiti i smrću bolesnika.

Ova lekarka ukazuje i na opasne posledice kod nas rasprostranjenog obreda poznatijeg kao „salivanje strave“. Na ovo se odlučuju roditelji koji imaju nemirnu decu ili čija deca pate od raznih strahova: „Roditelji u svom neznanju tako žrtvuju svoju decu. U ovom obredu u vodu se baca topljeno olovo. Ali u dodiru rastopljenog metala s vodom nastaju olovni oksidi koji su veoma toksični i mogu da izazovu trovanje. Gatare preporučuju da se ova voda pije i olovo u jonizovanom obliku se deponuje u kostima umesto kalcijuma. U stanjima stresa olovo se pokreće i vezuje za hemoglobin umesto gvožđa što može izazvati teške hemolitične ’olovne anemije’“, kaže ona. 

Episkop Aleksandar (Mileant) nas sve upozorava: „Mnogi od naših savremenika, zabrinuti su sa problemom čini i uroka. Ovo postaje izvor zarade profesionalnim magovima i vračarima, pošto jedan od njih baca kletvu, a drugi je uklanja, pa na taj način pomažu jedan drugom u svom poslu. Iako sigurno postoje, široke mogućnosti za prevare u ovom polju, postoji uvek i opasnost mešanja od strane nevidljivih duhova.
Kao jedina zaštita od ovih duhova i od svih vrsta čini i kletvi, jeste Blagodat Svetoga Duha, koju verni hrišćanin dobija u Crkvi, besplatno.
Verujući hrišćanin treba da prestane da se plaši čini, ili „zlih očiju“ i da se svim srcem okrene ka Bogu radi zaštite i pomoći, uz pomoć molitve, pažljivog čitanja Reči Božije, pokajanja, redovnog primanja Svetih Tajni i dobrih dela, činjenih bližnjem. Ako je sve ovo učinjeno, onda nikakvi napadi zlih duhova neće imati ni najmanjeg uspeha.“

KAKO CRKVA BRINE O NAMA?

Kada vernik ima neku potrebu (trebu) on se obraća pravoslavnom svešteniku, snabdevenom blagodaću Duha Svetoga u Tajni rukopoloženja, i kaže mu: „Oče, došao sam sa tom i tom potrebom“… A sveštenik, Bogom postavljeni lekar narodni, uzima potrebnik (trebnik), stavlja na sebe epitrahilj i poziva vernika da se zajedno obrate Bogu, Ocu našem Koji jeste na nebesima, Onom Bogu Ocu Koji će nam, po obećanju Sina NJegovog, ispuniti svaku prozbu. Kakve se sve molitve i za kakve potrebe nalaze u „Trebniku“?

Molitve prvog dana kad žena rodi dete, detetu molitva u osmi dan, molitva na četrdeset dana po rođenju deteta. Ako se desi da majka nevoljno (ne samovoljno, čedomorno, kod abortera) pobaci, čita joj se molitva za oproštaj i milost Božiju. U „Trebniku“ je Sveta Tajna Krštenja („Jesi li kršten?“ u našem narodu je značilo: „Jesi li normalan?“), kao i sveta Tajna Pokajanja i Ispovesti, kojom se čovek rasterećuje od grehova i ponovo postaje čedo Crkve. U „Trebniku“ je obred Venčanja, Sveta Tajna Jeleosvećenja za bolesnika. To su molitve protiv svake bolesti, vračevske (na crkvenoslovenskom, „vrač“ znači „lekar“), Svetih Sedam Mladića protiv nesanice, molitve za one koje muče zli dusi i molitve zaklinjanja, kojima se zli dusi izgone. Tu je poredak pričešća za teškog bolesnika, molitva za čoveka čija se duša razdvaja od tela, kao i za onoga koji se dugo muči, ne mogući da umre. Tu je opelo za pokojnika i parastos za blaženo usnuće njegove duše u Gospodu. U „Trebniku“ su molitve za osvećenje slavskog kolača i žita: za kišu i prestanak kiše; za njivu i vinograd kad ih crvi napadaju; protiv ptica – štetočina; u „Trebniku“ su molitve za blagosiljanje ovaca i stoke i za zaštitu blaga od pomora; blagosiljaju se pčele, novi med, vino, ulje, sir, jaja, so, seme za setvu, grožđe na Preobraženje, vrbica na Cveti. Blagosiljaju se temelji nove kuće, kuća pri useljenju. Osveštava se nova vodenica i nova pekara, bunar, ribnjak, mreže za ribolov, groblje i nadgrobni spomenik. Kad kući dosađuju zli dusi, pozove se sveštenik. On čita molitvu i zli dusi odstupaju. I još ove molitve: protiv iskušenja i nečistote u snu, protiv pohote, ružnih pomisli (srce i pomisli nam moraju biti čedni); razrešavaju se pokajnici od lažne zakletve, i hulitelji od bogohulstva (ako su se iskreno ispovedili i obećali da će se popraviti). Postoje molitve za pomirenje ljudi koji su u svađi. Priziva se Duh Sveti pred početak svakog dobrog dela, pred sabor, skupštinu, novu školsku godinu, novu kalendarsku godinu, da bude srećna i blagoslovena. Moli se Crkva za vojsku i narod, za Kralja (ako ga ima); blagodari se Gospodu za ispunjene molbe i za sva dobročinstva Božija… „Trebnik“ je, vaistinu, knjiga svetlosti, i nije nimalo neobično što je, pored Služebnika, u kome je Sveta Liturgija izložena po činu, kao i večernja i jutarnja služba, „Trebnik“ najvažnije oružje duhovno u rukama pravoslavnih sveštenika, a preko ruku njihovih – i u rukama vernika, čiji su sveštenici pastiri i učitelji i rukovođe ka Carstvu Nebeskom. Umesto da se ide kod vračara, gatara i hodža ( treba znati – i islam zabranjuje vradžbie i amajlije), raznih ekstrasensa, astrologa i drugih duhovnih prevaranata i obmanjivača, treba se obratiti majci Crkvi i od sveštenika zatražiti lek iz „Trebnika“: a nema bolesti koja se molitvom ne leči, niti ima prozbe koju Gospod neće ispuniti onima koji ištu sa verom, nadom i ljubavlju. On je, nikad to ne gubimo iz vida, Otac, čija je ljubav veća od svake zemaljske ljubavi: „Može li majka zaboraviti porod svoj? A i kad bi ga zaboravila, ja neću ostaviti tebe“, veli Gospod preko Svojih proroka.

A „Trebnik“ je tu da svojim molitvama zaštiti od magije i vradžbina. Tako se u molitvi porodilji ište od Gospoda da joj oprosti grehe, da je sačuva od nasilja đavoljeg, a njeno novorođenče od otrova, muke, zlih duhova i zlih očiju. (Naravno, ne postoje zle oči. Postoji zla duša, koja zlim pogledom, sledujući volju zlog duha, sa zavišću i mržnjom nekog gleda. Od zle volje ljudi i demona štiti ova molitva, u kojoj se pominju „zle oči“.) Čitaju se molitve i onima koje uznemiravaju i muče zli dusi, izazivajući duševne i telesne tegobe i bolesti. Takođe, dešava se da domu dosađuju demoni (lete predmeti iako ih niko nije bacio, čuju se čudni zvuci, glasovi, viđaju se utvare, itd.): i tada se čita zaštitna molitva. Na selima je naročito poznato kako vračare mogu da deluju na stoku. Tako se u molitvi za prestanak pomora domaćih životinja sveštenik obraća Gospodu proseći ga da pogleda na stoku koja ljuto pati, i da od nje otera sve ono što je „od zlog dejstva demonskog, i zlo naneseno im čaranjem, bajanjem ili nekom drugom vračbinom“. Kući naročito pomaže malo i veliko osveštanje vode (malo – uoči slave i u Velikom postu, kad se po kućama svešta vodica, a Veliko – Bogojavljensko, od koga svaka pravoslavna porodica treba da ima po jednu bocu): demoni beže od svete vodice isto kao od Krsta Hristovoga, jer je tu vodicu sam Sin Božji osveštao svojim Krštenjem u Jordanu, dajući joj silu da progoni svakog neprijatelja i protivnika naše duše i spasenja. Iz „Trebnika“ saznajemo da i bezdetnost supružnika može biti od vradžbina. Sveštenik prosi od Svete Trojice da sluge svoje, molitvama Bogorodice i svih Svetih, „oslobodi od svake zavezanosti, zlodejstva i mađija satane i slugu njegovih“. Jednom rečju, kad god je teško, pribegnimo Crkvi Božjoj – i nada se naša neće postideti!

Kako kaže arhiepiskop džordanvilski Averkije: „Upravo u tome se naročito jasno pokazala majčinska briga svete Crkve za njenu decu – za sve verujuće hrišćane. Ove „trebe“ obuhvataju čitav tok ljudskog života, počev od njegove pojave na svetu, pa do trenutka predavanja zemlji posle upokojenja. Prema ideji svete Crkve, bukvalno svaki korak hrišćanina, svaki njegov poduhvat, sve treba da se osvešta molitvom, prizivanjem blagodati Božije i blagoslovom. Istinski hrišćanin ništa ne radi bez blagoslova Božijeg, tvrdo znajući da je samo u tom blagoslovu pouzdan zalog njegovog uspeha. Sveta Crkva mu u tom pogledu izlazi u susret, nudeći po sadržaju odgovarajuće bogoslužbene činove i molitve za sve slučajeve u životu. Svi ovi činovi izloženi su u Trebniku, približno onim redosledom kojim se za njima javljaju potrebe u životu hrišćanina, počev od njegovog rođenja.“

Počeo je Božićnji post kao priprema za Rođenje Hristovo. Vredi to imati na umu, i jasno razlikovati veru od sujeverja. Vera pomaže, a sujeverje zavodi. Bog poziva, a đavo mami. A mamac je, kako reče NJegoš, uvek na udici. 

Ostale kolumne Vladimira Dimitrijevića čitajte OVDE.

Izvor: Pravda