Pravda

Piše: Branko Veljković

Bizon koga zovu bizon kaže (oksimoron, bizon koji govori, ezopovski, dakle robovski), po zadatku „s vrha“, da istorija nije važna. Kaže, sa setnim pogledom usmerenim u neizbežnu sliku samozvanog iza kamere, da se umesto Galipolja, Turaka i Britanaca, treba baviti tekućim gorućim temama a u kojima slavobitno, niskostepenovano, učestvuje i taj „naš“ bizon, na nivou prvačke interpukcije, infantilne spoznaje i uvežbane partijske retorike. Možda je jedan znalac, savremenik, sasvim drugačije projektovan i ozbiljno uveden, na njega (bizona) mislio kada je rekao da „veruje da je zaborav spasonosna formula ali da želi da se odmakne od savremenih stremljenja ka zaboravljanju“ te da „danas rulja prati kokošiji model i pojmi samo između dva hranjenja“. Napisano vidim kao istinu. U slučaju bizona, to je između paše i ispaše, te onda bizon (a i pripadajuća kokoška) ne razume rečeno. Ne razume da su i tada i sada postojali (ne)ljudi koji će zarad, iz praha „običnog“ naroda nevidljivih interesa, u savršenom dogovoru svih „zaraćenih“ strana, potpuno smireno da pošalju u smrt stotine hiljada ljudi, milione, čitave narode. Kao na Galipolju ili nekom drugom polju. Sve zarad dogovorenih „velikih“ interesa i ciljeva.  I nakon toga će, sa istim tim mirom, da napišu istoriju koja se nije dogodila, a sve to da bi mogli opet da poseju razdor i požnju krv i zatru svoje tragove. I kako reče jedan drugi umetnik, bez želje da zbunjuje bizone –  „ono što nije zapisano i ne postoji; bilo pa umrlo“. A onda neki treći, kao što je, recimo, Mali Mare arhivar, neafirmativnog nadimka iz nevine mladosti i iz istog „krštenja“ kao i memorandumski naoštreni, odabrani akademici, na nacionalnoj svimapripadajućoj srećnoj frekvenciji brane ono što je „bilo“ i ono što „jeste“ od udara istine, u granicama svog umišljaja, zelenih pašnjaka i pripadajuće konvertibilne apanaže. Oni veličaju istoriju, ali onu istoriju tužno preuzetu, štreberski napamet naučenu i po narod opasno skrojenu po meri krojača, šnajdera i ponekog šeširdžije. I njih žulja istina o Garašaninu, tom istom Galipolju i „po malo“ istina o aktuelnim partijama i „liderima“. Žulja ih ne zbog tih istorijskih tačkica i armija pobijenih već zbog otkrivanja matrica kroz koje se razotkrivaju i oni i svi drugi pre njih na istom zadatku. I akademici svih boja to u istreniranom „savrešnom“ miru, naravno - akademski, skoro pa uvek biranim rečima, plasiraju narodu. U duhu javno omraženog a tajno visokopoštovanog, rimskog – hleba i igara. Uz ironično objašenjenje da za istine treba da čekamo 30 godina, amnestiraju velikaše i političare (naročito aktuelne) svih istorija kroz hodnike vremena te lamentiraju o „teretu teških odluka“, „međunarodnim pritscima“ velikih sila, vešto maskirajući gorku istinu. Nema pritisaka! Barem ne na debelo zaštićene velikaše i političare koje tako svesrdno štite i promovišu i od kojih jako lepo žive. Sve je samo dogovor. Dogovor za račun njihov a uvek na štetu sopstvenog naroda. I u tome tako zdušno i predano učestvuju i ti „naši“ velikaši, političari, akademici, javni radnici i toliki drugi. Svako u svom umišljaju i na svom pašnjaku. Svi i oduvek !

Kako god, bizon mi je draži. Granica njegovog umišlja, mimo trave i ispaše, je u osećaju važnosti kao kompenzacija za mladalačke frustracije, procentu od kladionica i tapšanju po trbušinama. Blazirani doktori i akademici su mnogo opasniji i trajniji. Ako svi putevi u zemlji Srbiji vode na srpska groblja, onda je jedno sigurno – te puteve trasiraju ovi na najvišim državnim pozicijama, sa najvećim platama, najviše teško zarađenih diploma i doktorata, činova, zvanja, titula i ordenja, crkvenih i svetovnih! Teško da je radnik iz Šumadije, paor iz Bačke ili tkač iz Leskovca osmišljavao strategije i politike, nacionalne interese i grandiozne, basnoslovno skupe, ekonomske projekte. Teško i da je tog seljaka, paora ili radnika iko ikada vrbovao da odaje nacionalne tajne ili da bude „agent od uticaja“. Znamo koga jeste !
Deo te vanvremenski tužne, neizgovorene istine je da ne postoje političke partije, dinastije, ideologije, sukobljene strane i neprijatelji. To postoji samo za narod koji se svađa, raspravlja, gine i strada. Za ove druge, oni kažu „prve“ („najveće sinove našeg naroda“ i kojekakve „vrhovne komandante“) i istorije „vredne“ i zapisane, ultra bogate i „obrazovane“ su večernji dogovori uz vino, isplanirani izlazni koridori, tajna skloništa, devizni računi, plastične operacije i novi identiteti. I naravno, snovi o večnoj slavi i svetlosti. Za narod je „milosrdni anđeo“. I nije bitno koji narod na ovoj planeti. Svuda je i sve isto. I „anđeo“ je za sve isti.

„Da u ratove idu političari, ratova ne bi ni bilo“ - treba ponavljati odlične citate.

Neko reče – „prvi svetski rat je bio rat u okviru jedne porodice“. Velika istina baš kao što je istina i da je to bio Veliki rat. I nije završen mirom, nego primirjem. A zlom i izdajom u taj rat uvučeni Srbi nisu se „primirili“ nego pobedili. Ali teško je to javno reći. Ne da protokol. Terminologija međunarodnog prava nije slučajna. Naprotiv, vrlo je precizna i uvek označava pravo stanje stvari. Velike sile i dan danas na rezultat Prvog svetskog rata gledaju kao na privremeno stanje. Zato je to primirje, nedorečeno stanje. I posle krvave avanture koja se zove 2. svetski rat i mase drugih pokolja i na lešu Velike Imperije svih okeana uspostavljenog projekta novog-novog sveta, Washington DC-ja i posledično, stvaranje garanta za vaspostavljanje Izraela i more drugih „sitnih“ globalnih korekcija, krajem veka obnovljena je i Velika Nemačka. U kontekstu vremena, „neko“ je uspešno vaspostavio „red“ sa početka 20. veka iz „haosa“ koji je vladao u međuvremenu. U tom kontekstu setite se, poštovani čitaoci, kakav je bio položaj i gde su bile granice Srbije u tom i tako „uređenom“ poretku i pogledajte kud plovi ovaj brod danas. I sve to nije moglo bez Rusa i Rusije, u međuvremenu „krštene“ po ideološkom modelu u – SSSR. Rusija koja, kao i najlepša žena zbog koje vreme ne postoji, može samo da se voli, ne i da se razume. A od SSSR-a ostala je neshvatljiva snaga, krv kao zavet i nametnuta sudbina i plodna podloga za planetarnu ideološku i političku kombinatoriku nestvarnih razmera. Kombinatorika značajna skoro kao i zaostavština nikad umrlih ruskih klasika, nezamenljivih za razumevanje čoveka i narativa kompletne civilizacije 20-tog veka. Iz vremena SSSR-a ostala je i krilatica – „V  Moskve zezdы rubinovыe. A zdesь, v Primorьe  zvezdы  primorskie“. Ovo neću prevoditi, podložno je tumačenjima i (ne)namernim greškama u prevođenju.
O zbunjenom bizonu ne bih više. Mir njemu i pošteno zasluženom pašnjaku. I pripadajućoj kladionici.

O Malom Maretu, sujetnom, nestvarno adaptivnom, osvetoljubivom i egocentričnom, sasvim sigurno i načitanom, možemo još po nešto. Ne zbog njega i besmislenih reklama-brzalica na kraju svake tirade, nego zbog teme. Mare pero pozlaćeno, od Kisindžera do Kristijana i preko još nekog „K“. Mera svega i po sebi. Kako drugačije. Vešti i posvećeni arhivar svega a posebno samoga sebe, iskreno zaljubljen u svoje nisko „ja“ i zapad koga nema, naročito ako ima francuski akcenat i britansko poreklo a rođenjem venčan sa njemu tako omraženom i neuništivom ćirilicom na nacionalnim frekvencijama. Apsurd koji traje, otuda hronična frustracija. Mare je bistrica, sasvim izvesno razume puno toga. Jeste Mare svedok-saradnik koji je sa razlogom odabran i koji je sve to uredno zapisao. Ali za života duha svoga, Mare nije shvatio budžetiranje poverenika Dare niti alkohol njegovog prethodnika Tirnanića. Tirnanić divnog, Bogom datog imena, kao dar a onda i usud. Šta je upokojeni, lucidni, bezgranično šarmantni novinar-intelektualac, istog pera i pergamenta, shvatio i čega se tako plašio kada se pogasi javna rasveta (naravno) Francuske ulice i Kluba književnika, zašto su tada jedino alkoholna isparenja bila zaklon od aveti svih miliona poklanih i pokopanih? Shvatio je pokojni Tirke i mumlanja brata po boli i ne samo boli, Tome Zdravkovića koji je opijen uspehom prvo negirao Boga a onda počeo da peva najlepše stihove iz duše koja boli. I Boli. Jer i Tirnanić i Toma i ti, Mare, i hiljade drugih „njima“ tako korisnih, potekli ste iz iste ateističke, jugoslovenske krvave bajke okovane mnogim pa i tvojim omiljenim francuskim ključem, obojene u trikolore sa crvenim pentagramom iscrtanim na tačno određen način. Previše simbolike za „Nastiku“ ili Dijagorino „nema Boga“. Ti si to nazvao „Deca komunizma“. Autobiografija, zar ne, Mali Mare? 

A ako je komunizam vaš otac, Mali Mare, ko vam je deda ? 

Kad već pominjemo dedu, u svom tumaranju na granici bar dva sveta, Tirnanić je jedne noći video demona. Videćeš ga i ti, Mali Mare. Tako to ide. Ko šta traži on to i dobije. Citirao bih ti Božiju reč ali nemam pravo da remetim tvoj samoizabrani put ka svetlosti dok luča sveće gori.
I onda kruna „karijere“. 

Mali Mare, odabran za režisera jedne scene i za notara na drugoj, u tekstu koji sledi po obrnutom redu. Putnik o trošku naroda za Ville Lumiere, Grad svetlosti, hotel Ritz na Place Vendome, ovenčanog vlasnika, Place Vendome. Bajka o Princu i Ritzu zvanično tu počinje.

Scena prva: Grad svetlosti, naravno, podrum poznate arhitekture i sveprisutne tišine. Simboli su bitni, reći će vam protokol majstor ako tamo zalutate. Prisutni građani : Mare i set olovaka, telom upokojeni, prihvaćeni, ozbiljni i stvarni znalac tajni, usplahireni sveprisutni samozvani, njegov mnogo opasniji pandan nekada srbskog a sada đetićkog porekla, nekoliko „naših“ još uvek prisutnih, odbrojanih, sa visokim brojevima i prozaičnim namerama i odabrani stranci po pasošu. Štitonoše jelisejskih polja, razigrani Charlie Hebdo  dvostruke namene i neizbežni anglosaksonski moderator, igrom „slučaja“ inkorporiran u moćni, bezdušni, anglo-obaveštajni kancer-koncern. Znalac tajni zna i koliko je potrebno da se zadrži a da se ne kompromituje činom, te ubrzo srećan napušta podrum dvostruke namene, isto kao i od početka odsutni a nekako opet prisutni umetnik. Umetnik je opravdano odsutan, iskreno svestan bestijalnosti vremena koje dolazi i uloge već prezrenog samozvanog koju upravo svesno i uz gotovo opipljivu hipertenziju prihvata, a opet, dovoljno jak da može da odbije da prisustvuje takvom, bizarnom, činu. Umetnik zna da mora biti bizarno da bi se sakrila suština. Zna, ali mudro ne učestvuje u tom delu predstave. Iako je svašta prošao u ovom životu ovako nešto ga tera na povraćanje. Od mahale do podruma svedočio je samo ljudskim ponorima. Umetnik poznaje podrume Istočne prestonice. Srce svetske kombinatorike na puno nivoa. Samozvani sa svojim predinfarktnim stanjem i balkanska rapsodija su, iz te perspektive, nestvarno nebitni deo globalne slagalice. 

A onda, „izbori“, Voždovac, infiltracija po dubini, okupacija državne administracije, otimanje državne kase, „preuzimanje“ kadrova po tom ključu iz „protivničkih“ partija,... i bi vlast. 

Ako izuzmemo sve druge okolnosti i motive, ovo, poštovani čitaoče, nije bio nikakav uzvišeni čin, inicijacija ili duhovni put. Većina prisutnih, nikako svi, je u duhovnom smislu na nivou gore pomenutog bizona (neka izvinu bizoni), ali to jeste bio čin klasične veleizdaje. Pod pokroviteljstvom pripadnika stranih obavešajno-političkih struktura, uvođenje još jednog samozvanog u zvanje i pozicije koje će ovaj naš narod, a i ne samo naš, da uvedu u godine užasa, izdaje, ekonomske devastacije, razaranje nacionalnog, ličnog i porodičnog identiteta i po svemu sudeći u ozbiljan rat i pogibelj. To, u narodu, a i u još uvek postojećem Krivičnom Zakonu Republike Srbije ima svoje ime. Svi ga znamo. Potpisniku ovih redova se upravo ovih dana sudi u sudu preko puta suda zbog delikta izrečene „te“ reči !

Smešni deo predstave i scene prve je što su prisutni majstori igre ubedili razigranog samozvanog i pripadajuće svatove sa mladine strane, da je moć podruma takva da generali sa tri strane ne znaju istinu i da ako je i saznaju, neće moći ništa sa tim da urade. Ovde, na drugom omiljenom jeziku Malog Mareta i pripadajućih „tamo“ školovanih akademika ide neizostavno – no comment  !

Scena druga: sve ono što ste već toliko puta čitali i slušali o „tajnom“ sastanku u hotelu Ritz u Parizu. Prvi izvor – „obavešteni“ Mare. Besmislena tirada trapavo osmišljena da sakrije scenu prvu. Nije vredno pisanja. 
„U carstvu laži istina je izdajnik“, zabeležio je Blez Paskal, matematičar, kao dečak zaljubljen u geometriju i matematičku verovatnoću. A onda, put života, nemirnih godina jansenskog pokreta i očeve smrti, osvešćen u veri, asketa, pronalazi Boga. „Neka me Bog nikada ne napusti“ zapisao je pred konačni put u Sent Etjen du Mont. 

Bog svoju decu nikada ne napušta, ali zato deca to redovno čine ocu svome !

A „naš“ samozvani ? Razmislite, dragi čitaoci, mimo svih izdaja, laži i prevara, kako se se od zakopanog oružja ničim izazvanih i nikada pronađenih atentatora i spašavanja dece u smetovima, preko „zato što sam pametan“ i „ekonomskog tigra“, lako došlo do „ko da smo bacali kamenje na Boga“. Svi, dakle svi, su krivi samo ne on. Kriv je i narod što ga je kobajagi „birao“. Od armije nepostojećih ubica, takozvane „opozicije“, preko „stranih sila“, stigao je do Boga. Psihopatologija nema granicu, kao ni glupost. Hoće li sada samozvani da sudi Bogu kao što je presudio svima nama? Sve i svja je krivo, sem njega. On je jedini žrtva. Tipično za manipulatore, čak i u „beloj“ medicini lako prepoznatljivo „stanje“, dijagnoza. I čudan je taj naš sveprisutni manir. Važno nam je kakvo je mentalno stanje vozača autobusa u kome se vozimo, ili recimo hirurga dok operiše nama nekog važnog, što je logično, ali je zanimljivo da nam ni najmanje nije bitno kakvo je mentalno stanje „najviših državnih rukovodilaca“. Ako je za utehu, a nije, i Francuska, recimo, quel dommage, ima predsednika, Emanuel Žan-Mišel Frederik Makrona, bivši javni službenik, učenik jezuitske škole, socijalista koji je usvojio crvenu kokošku, pa čovek sasvim lagano „vlada“ državom. Tužni DŽozef Robinet Bajden zvani DŽo-Junior ili „ne znam šta ću ja ovde ali znam da Srbe treba bombardovati“ više nije tema ni u tom njihovom „novom svetu“.

I digresija, van današnje teme, ali da se ne zaboravi. Reče mi moj dobri prijatelj, životno istini posvećen, da je u Moskvu javnim putem a tajnim zadatkom otišla „zanimljiva“ delegacija. Idu tamo mnogi na slikanje, malobrojni i na hodočašće ali ova je delegacija posebna. Crkveno-svetovna. Delegacija pregovara, opet u naše ime, o tome da se po makedonskom principu autokefalnost da i Hrvatskoj i Crnogorskoj Pravoslavnoj Crkvi ! Po modelu Pavelićeve NDH i CPC Antonija Abramovića, rastakanje Srbije na atome u terminalnoj fazi. I kao što rekosmo, učesnici i saučesnici – svi. Nisam mogao da poverujem, nose me emocije, ali jedan tomos je skoro na takav način već dodeljen, zar ne ? Živi bili pa videli.  
I da ne trošimo dane i godine da popisujemo šta su nas sve ovi naši „izabrani“ lideri slagali, gde su nas sve opljačkali, potrošili, zamenili, poništili,... reći ću vam suštinu. Reći ću vam, kroz citat nekog ko je, verujte mi, savršeno bio upućen u sve o čemu pišem a na šta je naš „samozvani“, u ime svih nas pristao. Čega je samozvani deo. Rečeno je ovako: „stvorićemo vreme u kom su sahrane važnije od pokojnika, svadbe od ljubavi, gde će izgled biti važniji od duše, gde će dobrota biti glupost, interes važniji od prijateljstva, živa reč oduzeta strahom, ljudski odnos će zameniti socijalna distanca, živeće se kultura obožavanja ambalaže prezirom sadržaja. Kad to bude, bićemo blizu, naše stado će blejeći ići kuda im kažemo, a naše tajno znanje svojom „humanošću“ vodiće ih ka svetlosti“. To je manifest onoga što je samozvani prihvatio. I to je ono što i on sprovodi a mi silom nereagovanja živimo.

A novac, govorio je isti, je u tom planu samo sredstvo, oružje. „Sa novcem možete kupiti kuću ali ne i dom, sa novcem možete kupiti sat ali ne i vreme, sa novcem možete kupiti krevet ali ne i san, sa novcem možete kupiti doktora ali ne i zdravlje, sa novcem možete kupiti hranu ali ne i apetit, novcem možete platiti večeru ali ne i poštovanje. Materija je naše oružje za konzumente, jer sve im to dajemo, da bi lutali, a mi znamo tajnu“.
Samo jedan primer od onoliko, od neki dan - u praksi to izgleda ovako, reč ima samozvanac : „Katastrofa i to sa litijumom što smo uradili. Oćete da vam to dokažem ? Pa evo da vam dokažem. Dakle, litijum je prošle godine u maju bio 13.000 dolara po toni, danas je 79.000 dolara po toni. Što znači da je na naše overene rezerve to oko 100 milijardi evra. Pa neka nama ostane 20 milijardi, neka Loznici ostane jedna milijarda, jel znate šta je to, ti bi se ljudi kupali u novcu. Vi ste oteli ljudima milijarde evra, milijarde evra,...“. I opet - „Vi ste“,... A i ko ume da čita, u pravu je – sve nam je samozvanac baš lepo „dokazao“. 

I eto, toliko o tome ko se onoliko posipao pepelom, ko dovodi u Srbiju međunarodne konzorcijume „ubice“, ko se debelo naplaćuje i gradi još „par godina za njih“ na vlasti na račun uništenja pola Srbije, ko ih protežira i lobira za njih i u tu svrhu postavlja ministra-egzekutora sa šest dana srbskog državljanstva, plaćenika istih tih konzorcijuma. I stvarno nije u redu što su nezahvalni Srbi, Šumadinci, mahom poljoprivrednici, domaćini, ustali da srcem brane svoja imanja i dedovinu od satiranja i uništenja i što ste im, kako to lepo reče ovaj, opet usplahireni govornik, „oteli milijarde evra, milijarde evra“, a njima, jasno reče, tih tričavih, 20 milijardi evra od „overenih“ 100. Nije u redu. A lepo su isplanirali da se „kupaju u novcu“... I naravno, sa tim licem, odmah se projektuje i naličje,... prepodobni zeleni ćutolog, projekat zelene globalne agende za potrebe zapaljive ex-yu politike, „zauzima javno svoj stav“ i u dogovorenom ritmu „napada“,... a sve zato da taj „stav“ ne bi zauzeo unezverni narod sa motikama već da bi (narod) naivno verovao da će dobro plaćeni „ćutolog“ da ih odbrani,... a ono i zato, da se taj isti narod bavi i tom, važnom i pre važnom temom, dok druge važne i prevažne teme – poput izdaje Kosova ili sveopšta glad i opšte beznađe, idu u ponoćne termine na nacionalnim frekvencijama,... i eto,... to vam je, poštovani čitaoci, tlocrt politike i „svi drugi su krivi a ne ja“ primitivne manipulacije,...

„Ako od novca napravimo Boga, proganaće nas kao đavo“...

A sad, kao i svaki drugi uzorni građanin male varoši, upalite svoj televizor, poslušajte treći ili neki drugi obojeni ili hepi dnevnik, odgledajte par rijalitija, glasajte za najluđeg i uredno i smireno sačekajte kraj…

Ostale tekstove Branka Veljkovića čitajte OVDE.

Izvor: Pravda