Piše: Slobodan Reljić
Briga Evropske unije za svoje nedonošče Zapadni Balkan postaje dirljiva, besmislena i opasna. To se lepo videlo ovih dana kad je „u glavnom gradu Albanije održan samit 27 članica EU i zemalja Zapadnog Balkana, prvi put van neke članice EU.“
Lideri EU, koji sve teže mogu da se dogovore između sebe šta da se radi u Ukrajinskoj krizi, nisu imali dilemu da Zapadni Balkan mora da maršira uz antirusku muziku.
Glas Amerike je svoj muljavi izveštaj iz Tirane naslovio „Samit u Tirani jasan signal da region pripada Evropi, a ne Rusiji ili Kini“. A ta velika misao je došla iz glave jednog „nezavisnog“ analitičara iz Beograda. Moralo je baš iz Beograda, jer Beograd stalno mrda tamo-vamo. Pa da se pokaže, da je to samo privid. Jer, kad Naim Leo Beširi javi iz glavnog grada Srbije da stvari stoje kao u naslovu – u Berlinu i Briselu mogu da sebi pišu plus.
Ne znam koliko ljudi u Srbiji uopšte zna ko je Naim i šta je njegov Institut za evropske poslove. Jer, u tradicionalističkoj Srbiji – institut, to tako gordo zvuči. A ovo što je „za evropske poslove“ je NVO.
Napraviš zapisnik sa skupštine od tri člana koja se nije održala, platiš neku taksicu i odneseš u APR. Eto to je danas Institut.
I to je u ovom slučaju nastalo od kadrova kojima je centar vasione Helsinsški odbor za ljudska prava, a što se u srpskoj javnosti identifikuje preko lika i dela Sonje Biserko. I, naravno, na parama iz evropskih propagandističkih fondova za društveni inženjering. Dakle, da Srbima nesebično pomaže da rade u korist sopstvene štete.
Te, kad su, uz pomoć Ursule fon der Lajen i Šarla Mišela, „lideri na kraju samita usaglasili deklaraciju, u kojoj se, između ostalog, potvrđuje perspektiva za članstvo zapadnobalkanskih država i pozivaju zemlje kandidati da usklade spoljnu politiku sa Briselom i uvedu sankcije Rusiji“ – čovek iz Instituta je mogao da objavi Glasu Amerike da je jasno da „region pripada Evropi, a ne Kini ili Rusiji ili nekom trećem“.
Ima i treći?
E, da je među Srbima više Naima! Sve bi išlo kao po loju. Ovako, kako se „lideri“ (sve je teže utvrditi koliko oni predstavljaju interese sopstvenih naroda) raziđu – sve će se vratiti realnosti.
Šta danas na Zapadnom Balkanu (kako je otromboljena Evropa samouvereno prozvala ovaj deo sveta) znači da ste „na evropskom putu“? Da ste pomerili s pameću! Ako ste pri zdravom razumu – baš to.
Kako drugačije protumačiti besprizorni pritisak Evropske unija da se Srbi (u Srbiji i Republici Srpskoj) preokrenu za uvođenje sankcija Rusiji – i to bez obzira što Unija koja je uvela te sankcije sad ne zna kako da preživi zimu. „Naši prijatelji“ iz Evrope reže: da i mi budemo solidarni sa Evropljanima u toj samoubilačkoj budalaštini, ili nas neće biti.
Čovek za ispravan put Srbije, politikolog Beširi, javlja da je sve pošlo naopačke 2014, kad je Rusija uzela Krim a Srbi nisu dali znak – valjda nisu zapalili rusku ambasadu – „i od tada baltičke zemlje blokiraju otvaranje Poglavlja 31 u pregovorima sa Srbijom, koje se odnosi na spoljnu i bezbednosnu politiku, a sada im se pridružuju i druge zemlje u toj blokadi.“
„Biće teško da Srbija objasni jednoj Poljskoj zašto ne uvodi sankcije Rusiji, dok u toj Poljskoj (koja je uvela sankcije Rusiji) ima dva miliona ukrajinskih izbeglica“, zaključuje Beširi.
Lako je Beširiju, on ne mora da brine o realnosti. Što više lansira ovakvih besmislica, poslodavci iz Brisela će ga bogatije nagraditi. A kakva je ovo država, možda postane i ambasador. I to bez obzira što niko od naroda kojima se obraća to ne uzima ozbiljno, čak ni koliko proteste malobrojnih, ali hrabrih „Žena u crnom“.
„Istraživanja u poslednjih 18 meseci pokazuju da podrška EU opada, kako u našoj zemlji tako i u regionu“, javio je predsednik Severne Makedonije Stevo Pendarovski „Blumbergu“. Naravno, Stevče problem vidi u (ne)podršci EU, jer, veli, „mi objektivno ne vidimo da se proces evrointegracija pomera“.
Da je predsednik pogledao i neka druga istraživanja, video bi da se Makedonci (Severomakedonci kako su im on i drugi političari sredili da budu imenovani) uopšte ne slažu sa njegovom „evropskom“ politikom po ključnom pitanju ovog vermena – po pitanju Ukrajinske krize.
Pendarovski je zadužen da širi evropoželjnu rusofobiju, a u narodu se množi ono „što mu srcu drago“ i što je racionalnoj pameti blisko.
Jeste, priznaće i na časovima ritualne sakoritike u Evropskom parlamentu: „Nedostatak angažmana Evropske unije i pad njenog kredibiliteta napravili su vakuum i na taj način otvorili prostor za države poput Rusije, Kine i drugih malignih sila“, prenosi Blumberg.
Ova Blumbergova rečenica je politikantska skalamerija koja tužnom i preplašenom narodu pokazuje da tamo, u tom Briselu, apsolutno nema nikakve dobronamernosti prema tužnom Zapadnom Balkanu.
Da je Bog dao manje angažmana Evropske unije – na Balkanu bi nešto i bilo. I ne postoji maligniji uticaj na Balkansko poluostrvo od evnuškog nastupa Unije.
Unija može da se pohvali da je, kako javlja isti Blumberg, posle odlučne akcije i devetog kruga snakcija, uspela da snizi cenu gasa tako da je„gas sada sedam puta skuplji nego u periodu od 2000-2020, dok je struja 10 puta skuplja“. Međutim, javlja Blumberg koji se u takve poslove razume, „glavni problem je što se ne zna koliko dugo će te cene ostati“ jer „energetska tržišta su toliko tesna da samo nekoliko stepeni Celzijusa ili nekoliko dana bez vetra deli Evropu, suočenu sa nestankom struje od toga da ima dovoljno energije da preživi zimu“, upozorava autor.
I dok strašna fon der Lajen beskompromisno privodi Zapadni Balkan, njena zemlja je pred onim „što stručnjaci za energetiku u Nemačkoj nazivaju Dunkelflaute“ – kako se u sektoru obnovljive energije opisuje vremenski period u kojem se malo ili nimalo energije može proizvesti upotrebom energije vetra i sunca.
Evropa, koja se toliko sili nad prirodom – kroz sve vrste bioinženjeringa, sad kleči i moli da dune vetar i da se raziđu oblaci. Sebi pomoći ne mogu, ali znaju šta moraju da rade Srbi. Uključuju te u savez (savezi slute na prijateljstva), a otimaju ti Kosovo i razaraju Republiku Srpsku.
Ko je ovde lud?
Zastrašujuća je sama ideja da se pomoć Zapadnom Balkanu razume kao guranje svih nas u još teži i sumorniji položaj.
Olaf Šolc kao gazda kome se ispraznila kesa juri u Kinu i Indiju i moljaka da njegovim firmama daju – nekakva posla. Kad Kinezi rade s Nemcima to je – biznis. Kad rade sa Srbima ili Bošnjacima to je – malignitet.
Ili, drugi Šolcov centaršut ide preko teksta u „Forin afers“ da „Nemci nameravaju da postanu garant evropske bezbednosti, što naši saveznici očekuju da budemo“. Nemci kupuju od Amerikanaca „borbene avione F-35 s dvostrukom osposobljenošću“, što u stvari znači da „mogu da nose i nuklearne i nenuklearne projektile“.
Koji to saveznici čekaju da Nemci mogu da bacaju atomske bombe, po sopstvenom nahođenju? Poljaci? Česi? Britanci? Francuzi?
To bi se možda dopalo Plenkoviću, ali ne i Milanoviću. Amerikanci bi ih pustili da nose bombe na Moskvu i zasad – nigde drugde.
Izvesno je da će ono što Šolc naziva „globalna prekretnica“ u pogledu politike bezbednosti mnogo toga promeniti. Ali, da će Nemačka biti zemlja konsenzusa na tom putu Zapada – u ovom trenutku nije izvesno.
Ako i nehotice uporedite Šolca sa Hitlerom, jasno vidite istorijsku razliku.
Nemačka privreda između dva svetska rata jeste postala druga na svetu – uz direktnu i apsolutnu injekciju američkog kapitala. Hitler se tome oteo i – naoružao. Bio je sila. Da se to dopusti Šolcu, teško je zamislivo. I druga su vremena.
Zato Nemačka trenira strogoću na Zapadnom Balkanu. Tu je sila! Uz svesrdnu pomoć Francuske i – buku ostalih. I stvari tako teku. Zapadni Balkan jeste okupiran, ali i Hitler nam je nudio da postanemo „deo evropske porodice naroda“.
Može biti da bi neki Herkul Poaro i uspeo, kad bi se baš napregnuo, da nađe neke činovnike koji su za proširenje Unije. Veliki je Brisel! Ali, o „širenju Unije“ – na način kako je tekla dosadašnja meka okupacija evropskog istoka – danas izvesno ne misli ni jedan „Evropljanin“ – od Bugara do Estonaca, od Mađara do Portugalaca.
Zato pismo grupacije koja sebe naziva Friends of the Western Balkans deluje kao prosta rutina, u kojoj se ispunjava neki formular na osnovu koga se posle vuku neke parice, a koji su skup u Tirani pozvali da se „ispune obećanja data Zapadnom Balkanu u Solunu juna 2003“. Oni su malo ozbiljniji od Naima, ali ne mnogo.
Da se 2023. ispune obećanja data 2003!? Šta je ovo? Vic iz ludnice? Doduše, kad vidite da se tih 25 potpisnika sastalo u Pragu – nadate se da su se ovog setili posle obilja piva iz velikih krigli.
Ovde je i dalje mirođija za sve čorbe Amerika. A američka diplomatije nikad i nigde nije prestajala da bude slon u staklarskoj radnji. Tako američki izaslanik za Zapadni Balkan Gabrijel Eskobar pred Tiranu filozofira da je „razlika između zajednice za slobodnu trgovinu i zone slobodnog krijumčarenja u kontroli granica. To znači da će morati da se priznaju granice između Srbije i Republike Srpske i Srbije i Kosova, kao međunarodne granice. Ima prilike da region napreduje, da se malo zaleči kroz Otvoreni Balkan ako se pravilno sprovede“, reče on među svojima u razgovoru koji je organizovao Atlantic Council.
To što Evropa frflja – mačku o rep. Baš kao što 2014. Viktorija Nuland reče svom ambasadoru u Kijevu: Ko j… EU! Radimo mi svoj posao.
Problem je, naravno, što je mirotvorstvo Amerikanaca vrlo često vodilo u ratna stanja. Nije tu važno kako je na terenu, nego logika njihovog interesa.
Na znanom blogu „Sajker“, poznati anonimni mislilac je, povodom onog što se dešava ovde, podsetio na slučaj Grenada: „Sećate li se invazije SAD na Grenadu 1983. godine? Sve je počelo 23. oktobra 1983, kad su dva kamiona s eksplozivom digla u vazduh zgrade ‘višenacionalnih jedinica’ u Libanu. U napadu je poginulo 307 ljudi, od toga 241 američkih i 58 francuskih vojnih lica.
Američke diplomate su se po bombardovanju razgalamile da neće pokleknuti pred terorizmom. Najveći problem za SAD bio je što nisu imale načina za osvetu kakvu su priželjkivale krvožedne „patriote”… Tako je Regan, s nespornim genijem za marketing, naredio invaziju na Grenadu svega dva dana po napadima u Bejrutu.“
Dakle: „Odluče li se SAD/NATO da udare na Srbiju, ne bi im bio potreban nikakav opipljiv vojni uspeh – to bi imalo isključivo propagandnu svrhu i poslužilo odvraćanju pažnje javnosti s katastrofe u Ukrajini.“
Nama ostaje nada da nismo Grenada. Jer, ni Ukrajina nije Liban.
Izvor: Sve o Srpskoj
