Piše: Miodrag Zarković
U utorak su me pozvale baš i kolege sa jednog od tih glasila, tačnije sa televizije ”Oplot” iz Donjecka. Poznajemo se još od 2016, kada sam prvi put gostovao u jednoj od njihovih emisija, pa me nije iznenadio poziv, ali njih jeste moja početna molba da im odgovore uputim na engleskom jeziku. ”Ali vi govorite ruski jako dobro”, rekli su mi, što naravno nije istina. Čini mi se da Rusi jedino lažu kada hvale moj ruski. Inače su veoma istinoljubiv narod, daleko iskreniji od Zapadnjaka na primer, ali su vrlo skloni obmanama kada je reč o mom pozanavanju njihovog jezika.
Objasnio sam im da ruskim svakako ne vladam dovoljno dobro da bih tumačio tako složeno situaciju kakva je na Kosovu i Metohiji, te da bih se ipak prvenstveno oslonio na engleski, kojim se služim primetno bolje. I dalje zbunjeni, prihvatili su.
Na kraju razgovora, bilo im je savršeno jasno zašto sam insistirao na tome da odgovaram na jeziku koji govorim bolje nego ruski.
Evo šta sam im rekao.
Najpre sam se osvrnuo na jedan paradoks, a to je da ”običan narod” odlično shvata da je usijanje na Kosmetu nekako uzrokovano rusko-ukrajinskim sukobom, dok osobe prisutne u javnom prostoru, dakle novinari, voditelji, komentatori i analitičari, uglavnom i ne pominju moguću povezanost. Oni kojima je posao da to znaju, odbijaju i da pričaju o tome, dok najširi slojevi stanovništva ponovo pokazuju sklonost ka posezanju za geopolitičkim pitanjima najvišeg reda ne bi li proniknuli u suštinu onoga što se dešava nama.
Pretpostavljam da svaki čitalac može da uporedi ovo što sam izneo sa svojim iskustvom. Verovatno će doći do istog zaključka.
Zatim sam Rusima ispostavio sva moja saznanja o Aljbinu Kurtiju. A sva ta saznanja svode se zapravo na jednu, najbitniju činjenicu: on je nemački čovek. Isto kao što je to i Vitalij Kličko, kazao sam Rusima. Pa se setite, dodao sam, kako je Viktorija Nuland 2014. godine izdavala direktivu da Kličko nikako ne sme da bude u postmajdanskoj vladi, i da je to svoje naređenje začinila sočnom psovkom na račun Evropske unije. E, upravo tako Amerikanci danas gledaju na Kurtija, koji je pak sa svoje strane zalegao za takozvani ”nemačko-francuski plan” za ”rešavanje kosovskog pitanja”. Naravno, pojasnio sam da se zapadni planovi ne razlikuju mnogo jedan od drugog, te da je suština svih da nekako nateraju Srbiju da se pomiri sa ”kosovskom nezavisnošću”, koja niti je kosovska niti je nezavisnost. Ali, uprkos toj jednoobraznosti, Amerikanci ipak ne žele da nemačka diplomatija i nemačke službe preuzimaju inicijativu bilo gde, a pogotovo ne na Kosovu, i naročito ne u ovom trenutku kada su, zbog rata u Ukrajini, odnosi Vašingtona i Berlina ponovo zategnuti.
Dodao sam i da stanje na samom terenu kontrolišu ne Kurtijeve policijske jedinice, nego američki, britanski i poljski KFOR, koji su zauzeli pozicije u severnoj Kosovskoj Mitrovici i oko nje. Takav sastav ne polaže račune Prištini, pa ni Briselu, nego po svoj prilici direktno Vašingtonu.
Prema tome, moguće je da sadašnja eskalacija predstavlja američku zamku za Kurtija, koji ne uživa podršku ni među Šiptarima, nekmoli Srbima ili drugim manjinama u pokrajini. Sam po sebi, odlazak sa scene jednog takvog ekstremiste kao što je Kurti naravno da je dobra vest za Srbe i Srbiju, ali, dodao sam, to je samo polovina priče. A druga polovina je kudikamo mračnija.
Jedna mogućnost je, ispričah, da Zapad koristi kosovsko žarište kako bi razvukao rusku vojsku. Po toj teoriji, SAD potpiruju oružani sukob na Kosovu i Metohiji, kako bi doveli Rusiju pred svršen čin i primorali je da interveniše kako bi zaštitila svog saveznika Srbiju. Odmah sam izneo Rusima svoje mišljenje da ta teorija nije mnogo verovatna, iz prostog razloga što Zapad deluje uplašen od ruske vojske i da je poslednje što sada želi to da se ona pojavi još negde i, posle Ukrajine, pomrsi mu planove još negde.
Naravno, iz samog Donjecka, po kojem mesecima pljušte ukrajinske bombe, ne može se baš najjasnije sagledati taj strah Zapada od ruske vojske. Neposredno iskustvo Donječana govori da ruska zaštita i nije onoliko korisna koliko su se nadali i priželjkivali u prethodnih osam godina. I nema im se na tome šta zameriti, jer jeste činjenica da su donjecki gradovi, ne samo Donjeck nego i Gorlovka, Makejevka, Harcisk... sada čak i ugroženiji nego što su to bili pre ruske specijalne operacije. Izvan Donbasa, međutim, vidik se širi i otkriva drugačiju sliku. Pa tako možemo da primetimo učestale pozive Moskvi da se započnu pregovori o Ukrajini; pozive koji dolaze iz Berlina, Pariza, čak i Vašingtona. Možda se DŽozef Bajden i ne seća šta je pričao pre samo nekoliko meseci, ali oni koji paze na to šta sve izgovara izlapeli američki predsednik dobro pamte kako se tada zaricao da nikada neće sesti za sto sa Vladimirom Putinom, koga je nazivao ratnim zločincem. Danas taj isti Bajden javno predlaže Putinu da se ipak nađu i započnu pregovore o Ukrajini. Isto nudi i francuski predsednik Emanuel Makron, koga Putin čak nije udostojio ni odgovora, ali i nemački kancelar Olaf Šolc, s kojim je Putin razgovarao telefonom, a onda ga isponižavao potankim javnim saopštenjem o dotičnom razgovoru - i Šolc je, svejedno, najavio da će opet rado popričati sa ruskim predsednikom ako se ukaže prilika. I tako dalje... Mnogo je pokazatelja, društvenih još i više nego diplomatskih ili političkih, da Zapad sada pokušava da proizvede obustavu borbenih dejstava u Ukrajini, pa im onda rusko eventualno angažovanje na prostoru Srbije, tačnije Kosova i Metohije, nikako ne bi išlo na ruku.
Uostalom, NATO je jednom već izbegao neposredan sukob sa ruskom vojskom, upravo na Kosmetu u junu 1999. godine, kada je ruski odred zauzeo prištinski aerodrom Slatinu i našao se u okruženju NATO trupa. Britanski general Majkl DŽekson, podsetio sam Ruse, tada je dao čuvenu izjavu da mu ne pada na pamet da započinje Treći svetski rat i naredio NATO jedinicama da se povuku. A tih dana je NATO bio na vrhuncu svojih moći, dok je ruska vojska bila, kao i ruska država, u nebrojenim teškoćama. Danas bi taj odnos bio samo nepovoljniji po Zapad, koji, zaključih, zato i ne bi želeo da rizikuje sa ruskim vojnim prisustvom na Balkanu, i to rame uz rame sa srpskom vojskom.
Druga mogućnost, o kojoj se nezvanično priča, tiče se eventualnih zapadnih ustupaka Srbiji, kojima bi se zvanični Beograd namamio da konačno prelomi i pridruži se protivruskoj koaliciji koju Zapad okuplja još od februara. Navodno, Amerikanci bi Srbiji odobrili neku suštinski bezvrednu ”pobedu” u okupiranoj pokrajini, recimo famoznu Zajednicu srpskih opština koja sa sobom ne nosi nikakav boljitak po kosmetske Srbe, dok bi zauzvrat tražili da se Srbija otvoreno svrsta protiv Rusije. Sadašnjom krizom, čiji će rasplet diktirati kao što je diktirala i zaplet, Amerika bi tako ubila dve muve jednim udarcem: rešila bi se pronemačkog Kurtija, a Srbiju bi, zarad besplodne Zajednice srpskih opština, prevela na svoju, antirusku stranu.
Nisam procenjivao koliki su izgledi da sadašnja srpska vlast prihvati takvu kupoprodaju. Mada Ruse uopšteno, a Donbas pogotovo, doživljavam kao bratsku sredinu, ipak ni pred njima neću da iznosim srpski prljav veš i bez potrebe napadam srpsko rukovodstvo, ma šta mislio o njemu. Dovoljno je što sam nagovestio opisanu mogućnost, iz koje će svako pametan da zaključi da, čim su Amerikanci smislili takav plan, onda on nije nerealan. Dalje od toga nisam odlazio. Svejedno, rekao sam da je izuzetno važno raspoloženje naroda u Srbiji, koje je oštro protiv bilo kakvih sankcija Rusiji ili ma kojih drugih protivruskih poteza. Naglasio sam da bi tako čvrst stav naroda mogao da bude presudan, kao što je i do sada možda usmerio državnu politiku, nemoćnu pred onoliko snažnom i nedvosmislenom podrškom Rusiji koju su građani Srbije pokazali ne jednom.
Novinar ”Oplota” me je na kraju pitao šta očekujem od pregovora u Briselu, čiji je nastavak najavljen za nekoliko dana. Odgovorio sam da za proteklih preko 11 godina, koliko ti pregovori Beograda i Prištine traju pod okriljem Evropske unije, Srbima sa njih nije stigla niti jedna povoljna vest, pa da zato nemamo čemu da se nadamo ni sada. Ohrabrujuće bi bilo, rekao sam, kada bi Srbija odustala od daljeg učešće u pregovorima, za šta bi imala sva opravdanja ovoga sveta, s obzirom na to da suprotna strana nije ispunila čak ni ono malo na šta se obavezala za sve ovo vreme. Ako već neće da odustane, onda bi Srbija mogla barem da zvanično pozove Rusiju da se uključi u pregovore. Sam Aleksandar Vučić je, podsetio sam, na prištinske zahteve da se pregovorima priključi Vašington uzvraćao obećanjem da će u tom slučaju on lično pozvati za sto i Moskvu. Pa pošto je neku godinu kasnije takođe sam priznao da na briselskim pregovorima u stvari Amerikanci vuku sve konce, a takođe i pošto je Dmitrij Peskov u ime ruskog predsednika pre samo nekoliko dana rekao bi Kremlj prihvatio poziv na učešće, onda su se svi uslovi stvorili.
Nažalost, dodao sam, Peskov je pojasnio da takav poziv Moskvi nikada nije stigao iz Beograda.
Zaključio sam da bi najbolje, zapravo i jedino smisleno, bilo da Beograd vrati stanje na ono koje je bilo pre Briselskog sporazuma. A to je, ocenio sam, moguće sprovesti u roku od najviše 48 časova, uporedivši to sa ruskom akcijom na Krimu s proleća 2014. godine, kada su bez ispaljenog metka omogućili sprovođenje volje tamošnjeg naroda. Isto tako bi, ocenio sam, bilo moguće i na severu srpske pokrajine ponovo uspostaviti srpske ustanove koje su međuvremenu pogašene, što bi potpuno onemogućilo zaokruživanje zločinačkog projekta ”kosovske nezavisnosti”.
Eto, sve sam im to rekao. A u sebi sam se mislio:
Pustite vi braćo Kosovo i okrenite se Bahmutu. Jer ako ni njega ne možete da osvojite, tek nama nećete biti u stanju da pomognete. Ako li pak zauzmete Bahmut, a onda oslobodite i ostatak Donbasa, e onda nam nikakva pomoć verovatno i neće biti potrebna, već ćemo u novonastalim međunarodnim okolnostima i sami moći da se vratimo na prostor Kosova i Metohije onako kako nalažu i pravo i pravda.
Ostale tekstove Miodraga Zarkovića pročitajte OVDE.
Izvor: Pravda
