Piše: Vladimir Dimitrijević
Car Nikolaj – Novi car Lazar
Na dan Svetog ravnoapostolnog kneza Vladimira, jula 1932, Sveti vladika Nikolaj je rekao: „Savest naša nas primorava da plačemo, kada Rusi plaču, i da se radujemo, kada se Rusi raduju. Veliki je dug naš pred Rusijom. Može čovek biti dužan čoveku, može i narod – narodu. Ali, dug kojim je Rusija obavezala srpski narod 1914. godine, tako je ogroman, da njega ne mogu vratiti ni vekovi, ni pokoljenja. To je dug ljubavi, koja svezanih očiju ide u smrt, spasavajući svog bližnjeg. Nema veće ljubavi, nego ko položi dušu svoju za drugove svoje – to su reči Hrista. Ruski Car i ruski narod, nepripremljeni stupivši u rat za odbranu Srbije, nisu mogli ne znati, da idu u smrt. Ali ljubav Rusa prema braći svojoj nije odstupila pred opasnošću i nije se uplašila smrti. Smemo li mi ikada zaboraviti, da je Ruski car sa decom svojom, i milionima braće svoje pošao u smrt za pravdu srpskog naroda? Smemo li prećutati pred nebom i zemljom, da je naša sloboda i državnost koštala Rusiju više nego nas? Moral svetskog rata, nejasan, sumnjiv, i sa raznih strana osporavan, ispoljava se u ruskoj žrtvi za Srbe u jevanđelskoj jasnosti, nesumnjivosti i neosporivosti. A motiv samoodricanja nezemno moralni osećaj pri žrtvovanju za drugog – nije li to prilepljenje k Carstvu Nebesnom? Rusi su u naše dane ponovili Kosovsku dramu. Da se Car Nikolaj prilepio k carstvu zemnom, carstvu egoističkih motiva i sitnih računica, on bi, najverovatnije, i danas sedeo na svom Prestolu u Petrogradu. Ali on se prilepio k Carstvu nebesnom, k Carstvu nebesnih žrtava i jevanđelskog morala; zbog toga se lišio glave i on sam i njegova čada, i milioni sabraće njegove. Još jedan Lazar i još jedno Kosovo! Ta nova Kosovska epopeja otkriva novo moralno bogatstvo Slovena. Ako je neko na svetu sposoban i dužan to da razume, to Srbi mogu, i obavezni su da razumeju.”
Kako je Nikolaj postao novi Lazar?
Početak Prvog svetskog rata
Godine 1914, 28. juna, u Sarajevu je ubijen austrougarski prestolonaslednik Franc Ferdinand. Austro–Ugarska je Srbiji odmah uputila ponižavajući ultimatum. Ni Srbija, ni Rusija nisu želele rat, niti su bile spremne da ga vode. Svi u Carevoj okolini bili su protiv velikog rata. Rusija je Austro–Ugarskoj ponudila arbitražni sud u Hagu u nadi da će se pregovorima izbeći sukob. Predlog je odbijen.
Austro–Ugarska je 28. jula 1914. godine objavila rat Srbiji. Regent Aleksandar Karađorđević je Caru Nikolaju Drugom uputio telegram sledeće sadržine: „Teška vremena neminovno jačaju spone duboke privrženosti kojima je Srbija povezana sa svetom slovenskom Rusijom i osećanja večne blagodarnosti za pomoć i zaštitu Vašeg veličanstva biće sačuvana u srcima svih Srba kao svetinja.”
Car Nikolaj je obećao da Rusija neće ostaviti Srbiju. O tome je svedočio ruski diplomata koji se tada našao u Beogradu, Vasilije Štrandman. Po njemu, Srbi su odgovorili Beču pomirljivo, ali časno; nije vredelo – rat je objavljen... Pa ipak, nade za Srbiju je bilo: 28. jula kasno uveče, stigao je telegram Cara Nikolaja regentu Aleksandru. Nikolaj je obećao da će njegova vlada učiniti sve da do užasnog krvoprolića ne dođe, pri čemu će voditi računa o „dostojanstvu Srbije”. U slučaju da mir ne bude moguć, „Rusija ni u kom slučaju neće ostati ravnodušna prema sudbini Srbije”. Kada je Pašić, inače čovek krajnje samokontrole, pročitao telegram, prvo se, veli Štrandman, skamenio, a onda se prekrstio i uzviknuo: „Gospode, Veliki Milostivi Ruski Car”, i u suzama počeo da se grli i ljubi s dirnutim otpravnikom poslova. Kada je, 30. jula, u Narodnoj skupštini u Nišu regent objavio da Rusija neće ostaviti Srbiju, uzvici radosti i nade sve su preplavili. Bio je to, po Štrandmanu, dan kad su „ljudi i partije pružali jedni drugima ruke”, i kad je regent bio ne samo naslednik prestola, nego neko ko je izrazio misao celog naroda, spremnog da se, ako treba do poslednjeg, bori za svoju slobodu i čast. Štrandmanu, koji se, sa srpskom vladom i diplomatskim korom, preselio u Niš, u konak kraljice
Natalije, Srbi su svakodnevno dolazili da zahvale, a on je svoje dragoceno vreme izdvajao da s njima popriča i ohrabri ih.
Za to vreme, Car Nikolaj je pokušavao da umoli nemačkog kajzera Vilhelma, svog ličnog prijatelja, da smiri ratoborni Beč: „Kako bi se izbegla katastrofa, molim Te u ime našeg starog prijateljstva da učiniš sve što možeš da bi zadržao svog saveznika od koraka koji bi otišli predaleko. /.../ Da bi se sprečilo krvoproliće, bilo bi ispravnije da se srpsko–austrijsko pitanje preda Haškoj konferenciji. /.../ Mišljenje Rusije je sledeće: ubistvo nadvojvode Franca Ferdinanda i njegove supruge jeste gnusan zločin – koji su izvršili pojedinci Srbi. Ali, gde su dokazi da srpska vlada ima udela u tim zločinima? /.../ Umesto da Evropu obavesti i da joj omogući da se upozna, a drugim stranama pruži vreme da prouče sve materijale istrage, Austrija je Srbiji dala rok od 48 sati i onda joj objavila rat. Čitava Rusija i mnogi van njenih granica smatraju da je srpski odgovor zadovoljavajući: nemoguće je očekivati da nezavisna država može poći još dalje u udovoljavanju zahtevima druge vlade. Kaznene ekspedicije se preduzimaju samo u sopstvenoj državi ili kolonijama. /.../ Dok traju pregovori o srpskom pitanju, moja vojska neće preduzimati nikakva izazivačka dejstva, o tome ti dajem reč /.../”, pisao je Nikolaj nemačkom monarhu. Ništa nije vredelo: Vilhelm je tobož bio za mir, a u stvari je podsticao Franju Josifa da pokrene trupe ka Beogradu. I rat je došao.
Car Nikolaj je u sukob ušao, uprkos nedovoljnoj spremnosti ruske vojske, da bi zaštitio svoju braću Srbe: 31. jula proglasio je opštu mobilizaciju u Rusiji. Nemačka je 1. avgusta objavila rat Rusiji, a dva dana nakon toga i Francuskoj. Već 2. avgusta donet je carski Ukaz o objavi rata: „Objavljujemo svim našim vernim podanicima. Držeći se svojih istorijskih tradicija i jednaka verom i krvlju sa slovenskim narodima, Rusija nikad nije bila ravnodušna prema njihovoj sudbini. Naročitom snagom solidarnosti probudili su se osećaji ruskog naroda prema Slovenima poslednjih dana, kada je Austro–Ugarska postavila zahteve Srbiji koji se ne mogu primiti od jedne nezavisne države. Odbacujući miroljubiv i popustljiv odgovor Srpske vlade, ne primajući dobronamerno posredovanje Rusije, Austrija je pohitala sa naoružanim bandama bombardujući nezaštićeni Beograd...”
U Srbiji je takođe objavljena opšta mobilizacija. Ruski car je povodom toga poslao sledeći telegram u Beograd: „Uveren sam da će se Srbi boriti kao lavovi tako da neprijateljska vojska može da bude potučena.” Tako je i bilo.
Najpre je srpska vojska u avgustu, pod komandom Stepe Stepanovića potukla Austro–Ugare na Ceru. To je ujedno bila i prva pobeda odbrambenih snaga u Prvom svetskom ratu. Usledile su još dve srpske pobede, na Drini i Kolubari, pod komandom vojvode Živojina Mišića. Nakon toga, Austro–Ugari su proterani iz Srbije.
Rusija, Srbija i Jugoslavija
Velika tragedija Srpstva u 20. stoleću vezana je za stvaranje Jugoslavije, koja je, kako reče Sveti vladika Nikolaj, bila prkos Bogu i Svetome Savi: „Jugoslavija predstavlja za srpski narod najveću zabunu, najteže grčeve i najsramnije poniženje koje je on ikada doživeo u svojoj prošlosti. Niko mu nije za to kriv do njegovi sopstveni sinovi.” Vodeći srpski ljudi, među kojima je bilo mnogo masona, želeli su da stvore državu sa Hrvatima i Slovencima, koji su u to vreme ratovali na strani Beča, tvrdeći da su tri naroda jedan narod, bez obzira na to što je Vatikan rukovodio i Hrvatima i Slovencima, učeći ih mržnji prema srpskim „šizmaticima”.
U to vreme, takozvanim Londonskim paktom (kraj aprila 1915. godine) saveznici su obećali Italiji proširenje ukoliko stupi u rat na strani zajedničkih snaga. Srbiji je tada obećana obala od ušća Neretve do Drača u dužini od 300 km. Uslov je bio da se obala neutralizuje, pošto je Italiji obećana Valona u Albaniji. Pošto je potpisala Krfsku deklaraciju, kojom nudi zajedničku državu Hrvatima i Slovencima, zvanična Srbija nije želela da ustupi Italiji obalu od Splita do Zadra. Ruski ministar spoljnih poslova, Sazonov, govorio je srpskoj delegaciji rečima razuma: „Nećete mi zameriti, gospodo, što sam pre svega Rus i što su mi najbliži interesi Rusije, ali vas uveravam da sam odmah posle toga Srbin i da su mi najbliži interesi srpskog naroda... Zasluge Srbije biće stostruko nagrađene. Posle rata ona će biti nekoliko puta veća nego što je danas! Eto, zar je iko sumnjao da su Bosna i Hercegovina srpske zemlje, zato se rat ne može svršiti a da one ne obrazuju celinu sa Srbijom. Crna Gora je oduvek bila jedno s njom, zato će se i ona, kad se rat svrši, sa Srbijom ujediniti u nerazdvojnu celinu. Srbija je tražila izlaz na more, e pa dobiće ga u širokoj pruzi na Jadranskom moru u Dalmaciji, sa starim Splitom... Istina je da ima Srba i po drugim pokrajinama, ali oni u njima neće propasti do krajnjeg oslobođenja. Ideali ni jednog naroda nisu ostvareni odjednom, pa ne mogu biti ni srpski. Biće još ratova i prilika da se dovrši oslobođenje srpskog naroda. O Slovencima i Hrvatima vam ne mogu ništa reći. Oni se tuku protiv nas./.../“
Da je carska Rusija opstala, Srbi bi verovatno bili spaseni od jugoslovenske zablude. Ali, tragedija se ipak desila.
Albanska golgota i car mučenik
U oktobru, godine 1915, austrougarska vojska je upala na teritoriju Srbije. Odmah joj se pridružila i bugarska vojska koja je u noći između 13. i 14. oktobra napala srpske snage duž celog fronta. Već 19. oktobra 1915. godine objavljen je manifest Cara Nikolaja II kojim se objavljuje rat Bugarskoj: „Objavljujemo svima našim vernim podanicima, da se bugarska izdaja slovenske stvari – mučki pripremana od početka rata, a što se smatralo za nemoguće – ostvarila. Bugarske su trupe napale našu vernu saveznicu Srbiju, okrvavljenu u borbi protiv jačeg neprijatelja. Rusija i Velike Sile, naši saveznici, pokušali su da odvrate vladu Ferdinanda Koburškog od tog fatalnog koraka. Ostvarenje starih težnji bugarskog naroda: aneksija Maćedonije bila je osigurana Bugarskoj drugim putem, koji nije bio u saglasnosti sa interesima Slovenstva. Ali tajni sebični računi, koji su nadahnuti od Nemaca i bratoubilačke mržnje prema Srbiji, pobedili su. Bugarska, naša istovernica, koju je Rusija nedavno oslobodila od ropstva turskog, hrišćanskom verom i Slovenstvom. Ruski narod gleda sa bolom na izdajstvo Bugarske, koja nam je bila do poslednjih dana tako bliska, i sa krvavim srcem izvlači svoj mač protiv nje, predajući sudbinu izdajnika slovenske stvari pravednoj kazni Božjoj!”
Srpska vojska je bila prinuđena da se zajedno sa civilnim stanovništvom povuče preko Albanije. Svi natčovečanski napori, smrt od gladi i zime, prevazilaze svaku reč koja se može reći. Ipak, stigli su do jadranske obale. Gladni, goli i bosi, čekali su savezničku pomoć. Međutim, saveznici su odugovlačili sa slanjem brodova. Francuzi i Englezi, baš kao i Italijani, nadali su se da će Srbija kapitulirati. Prestolonaslednik Aleksandar se ponovo obratio za pomoć Caru Nikolaju. Ruski vladar je odmah uputio telegram engleskom kralju DŽordžu Petom i francuskom predsedniku Poenkareu da će, ukoliko ne pomognu srpskoj vojsci, Rusija odmah raskinuti savez sa Antantom i sklopiti separatni mir sa Nemačkom i Austro–Ugarskom. Tek nakon toga, Engleska i Francuska su reagovale i evakuacija je počela. Car Nikolaj Srbima je pomogao onoliko koliko je u teškim vremenima rata i unutrašnjih nereda mogao da pomogne.
Tek toliko da se ne zaboravi, i da se odgovori rusofobima koji pitaju:“Kad nam je to Rusija pomogla?“
