Pišu: Zoran Čvorović i Vladimir Dimitrijević

O DOLASKU ANTIHRISTA 

Ruski hrišćanski mislioci, Aleksejev i Grigorjev, još su krajem 20. veka napisali svoju studiju o NJu Ejdžu i trijumfu antihrista, i u njoj istakli:“Hrišćanski pogled na istoriju se ne može svesti ni na pesimizam, ni na optimizam. Gledajući u budućnost, Crkva vidi ne samo neizbežnost zacarenja antihrista, već i blizinu Drugog Hristovog dolaska. Sve u ovom svetu mora da dostigne svoju zrelost, i dobro i zlo. Konačan cilj istorije je pobeda Carstva Božjeg. Kraj razvoja „ovog sveta” će biti zacarenje antihrista. Carstvo Božje će zavladati ne zbog postepene evolucije i razvoja, nego tek posle svetske katastrofe. Kraj istorije nije hristijanizacija sveta sve do potpune pobede hrišćanskih vrednosti u svim sferama postojanja, nego sve veće neprijateljstvo sveta prema Crkvi do konačnog izbacivanja hrišćanstva iz sfere kulture – takav je tok istorije.

Biblijska proročanstva kažu: Hristos još nije došao na Zemlju ne zato što svet nije u dovoljnoj meri hrišćanski; naprotiv, On nije došao, jer svet nije još dovoljno odstupio od Boga. Pred kraj istorije neće doći do mira, već, naprotiv, do pojačanja borbe, neće doći do saveza između Boga i ovosvetske taštine, već do dubokog konflikta među njima. Religija antihrista koja obogotvorava čoveka će ostvariti najsnažniji pokušaj da ukloni posledice greha, ne odstranivši sam greh. To je kraj istorije, svršetak razvoja cele kulture tuđe Bogu. Ta kultura će biti vrhunac ljudske pobune, pokušaj da se ostvari juriš na nebesa.

Čoveku lišenom duhovnog vida će se činiti da svet dostiže svoj trijumf. Po svedočanstvu Pisma, pojaviće se takav kulturni model koji će, očito, zadovoljiti hiljadugodišnju čežnju čovečanstva. Na njenom čelu će biti moćan čovek koji će biti „prijatelj naroda”, zahvaljujući čemu će se narodi izbaviti od ratnih opasnosti. Kao organizator čovečanstva on će uneti red u beznadežni haos masa. On, vrhunac ljudske moći, on, antihrist, će pobuditi ogromno oduševljenje i uliti svest o sigurnosti i miru, a kao gospodar sveta će zahtevati božanske počasti za sebe samog.

Ali sve ovo će se dešavati bez Boga, bez blagodati, samo na osnovu nade u sebe, kroz slavljenje sopstvene sile i obogotvorenje ljudskog duha. Stoga će onog ko se bude protivio antihristu nazvati neprijateljem čovečanstva, buntovnikom, i zbog toga uništiti. Sistem antihrista će predstavljati spoj države i religije, on će biti anticrkva koja ukida slobodu savesti i uspostavlja religiozno nasilje.“

Nasilje, nasilje, nasilje – Hristos je Sloboda i LJubav, a antihrist nasilje i laž.To nikad ne sme da se zaboravi. 

KAKVA BITKA NAM PREDSTOJI? 

Pre dve hiljade godina Sin Božji je sišao na Zemlju da bi Ga raspeli. Krst Hristov se spolja činio kao poraz Gospoda, kao pobeda sila zla. Ali upravo u Krstu Hristovom se ispoljila duhovna sila Spasitelja. Smrću na krstu Hristos je uništio vlast satane. Crkva Isusa Hrista kao saučesnica Hristovih patnji takođe mora da prođe svoju Golgotu, doba kada „dano joj bi (zveri) da ratuje sa svetima i da ih pobijedi” (Otk. 13, 7). Ali posle Golgote dolazi pobeda i slava Vaskrsenja. Stoga se pripremimo za buduću bitku. I neka svim vernim hrišćanima budu na utehu reči Gospoda našeg Isusa Hrista: „Ne boj se, malo stado, jer bi volja Oca vašega da vam dade Carstvo” (Lk. 12, 32) i „Ako je Bog s nama, ko će protiv nas?” (Rim. 8, 31). Ma kako bio snažan satana, budućnost pripada Hristu i NJegovoj Crkvi. Hristos je rekao: „Sazidaću Crkvu svoju, i vrata pakla neće je nadvladati” (Mt. 16, 18) – i ništa ne može da uništi NJegovo obećanje. Hristos nam je ostavio reči: „Ne bojte se, ja sam pobedio svet” (Jv. 16, 33).

Aleksejev i Grigorjev nas podsećaju:“Hristos je konačno pobedio, ali se satana još nije predao. Naprotiv, prema Pismu, baš smrtno ranjen i oboren, on vodi rat i priprema svoju poslednju bitku. Hteli to ili ne, znamo li to ili ne znamo, ali svi mi smo uvučeni u tu duhovnu bitku. Najveći ulog u tom ratu nisu tumačenja i teorije, već večni život ili smrt. Danas je pred svakim čovekom izbor: ili da ostane u vlasti onog što je došao „da ukrade i zakolje i upropasti” (Jv, 10, 10), ili da pođe za Onim Ko nas je stvorio i mukama Krsta nam darovao večni život. Neutralnog puta nema.“

Antihrist, poslednji lažni mesija u zlu ujedinjenog čovečanstva, imaće u svojim rukama svu vlast ovoga sveta – pre svega, državnu. I goniće Crkvu Hristovu. Već sada se Crkva progoni, pod raznim izgovorima. Recimo – „borbe protiv pandemije“. 

Knjigu “Apologija pričešća” možete preuzeti OVDE.

CRKVA U DOBA KORONOKRATIJE

Jedna od ključnih stvari koje su se, na svetskom nivou, desile u doba koronokratije bio je udar na Crkvu Hristovu i Svetu Tajnu Pričešća, iz koga su stajali globalistički centri moći sa svojim ispostavama u većini država planete. Jedan od podvižnika naših dana, otac Sava Svetogorac, lekar po obrazovanju, odlučno se usprotivio onima koji su počeli, kao crkvena lica, pod pritsikom bezbožne države, da tvrde da se čovek u hramu može zaraziti, naročito od Svetog Pričešća:“Od samog početka ove istorije ili, bolje rečeno, ovog izrugivanja sa koronavirusom, u celom ovom scenariju (da, upravo u scenariju), u ovoj režiji na svetskom nivou, po svemu sudeći, veoma aktivno su učestvovala sredstva masovnog informisanja, i ona takođe nose svoj deo odgovornosti za to. Opštepoznata je činjenica da su sredstva masovnog informisanja dobijala ogromne honorare za ''ispiranje mozgova'' – da bi nas preplašili i držali zatvorene u našim domovima. Začuđujuća je okolnost da su od samog početka neki narodni poslanici počeli da istupaju protiv Svetog Pričešća, protiv božanske Evharistije, dok su izvesni arhijereji požurili da izjave kako smo dužni da prihvatimo određene mere, da ne celivamo svete ikone, da postupamo ''u saglasnosti s naukom'', i sl. Polazeći od toga kako su se razvijali događaji tokom ove režije, ove ''farse'' – kako je, veoma uspešno, ove događaje okarakterisao jedan istaknuti grčki naučnik iz Amerike – postaje potpuno jasno da se glavni cilj uopšte ne sastoji u tome da nas zaštite i da naše ''dragoceno zdravlje'' (kako govore i kod nas, na Atosu) sačuvaju neke ličnosti, od kojih to uopšte nismo tražili. Glavni cilj sadašnjeg napada je – Sam Isus Hristos i Sveta Pravoslavna Crkva kojoj se zadaje strašan udarac, da bi se otvorio put za ''univerzalnu religiju'' (''svereligiju'') i, saglasno sa tim, za dolazak antihrista. Kao što znate, svi ovi postupci, koje pokušavaju da ukorene – na primer, govore nam da ne celivamo ikone, nego da se jednostavno poklonimo pred njima –jesu običaji papista. Upravo na taj način se svetinjama poklanjaju papisti: oni ih ne dodiruju usnama, ne celivaju ni svete mošti, ni svete ikone. Međutim, kako nam govori VII Vaseljenski sabor, oni koji postupaju na takav način ODLUČUJU se od crkvenog opštenja, tj. oni ne mogu da se spasu i nalaze se izvan granica Crkve. NJihov konačan cilj sastoji se u tome da udare Crkvu u samo srce: da oskrnave Hrista, Sveto Pričešće, božansku Evharistiju. Oni pokušavaju da napadnu i sa jedne, i sa druge strane, i ja silno strahujem da će oni na kraju krajeva dostići svoj cilj (ne dao Bog! ). Međutim, u nekim pomesnim Crkvama već koriste potpuno neprihvatljive načine pričešćivanja: plastične kašičice ili antiseptik, kako bi posle svakog pričasnika izbrisali svetu kašičicu. Poslušajte samo do čega smo došli! SVE SU TO  STRAŠNE I BOGOHULNE STVARI: BOGOHULNO UČENJE I BOGOPROTIVNA, POTPUNO NEPRIHVATLJIVA PRAKSA.“ 

Koronokratska kriza je pokazala slabost pravoslavnih Pomesnih Crkava u većini država sveta – pokoravanje državnim vlastima, koje su gonile Crkvu raznolikim zabranama Svetog Pričešća, bilo je masovno, i nagovestilo je da će Crkva i dalje biti gonjena, pošto su se episkopat, sveštenstvo i vernici ( čast izuezcima! ) pokazali kao lak plen nasilja i obmane. Jer, ko ne ume da brani Sveto Pričešće kad medicinska inkvizicija kaže da je ono „izvor zaraze“, šta će dugo da brani? ( Iz doba koronokratije u nas je i knjiga Zorana Čvorovića i potpisnika ovih redova, koju poklanjamo u prilogu, da se vidi zbog čega se Sveto Pričešće moglo i moralo braniti). 

Koronokratija se privremeno primirila, ali zlo ne miruje. Progon antihristovske države, koja ustaje na Crkvu, sad se nastavlja na Ukrajini. 

Knjigu “Apologija pričešća” možete preuzeti OVDE.

ŠTA SE ZBIVA NA UKRAJINI? 

Evo vesti sa „Raša tudej“:“Pretresi crkava i manastira Ukrajinske pravoslavne crkve, privođenje sveštenika, uvođenje sankcija mitropolitima i sveštenstvu, sve to je samo dekor za političku pozornicu na kojoj je predsednik Ukrajine Vladimir Zelenski najavio usvajanje zakona kojim će biti zabranjene sve verske organizacije "povezane sa centrima moći u Rusiji". Time je najavljeno da će Ukrajinska pravoslavna crkva, jedina kanonska pomesna crkva na teritoriji ove zemlje, praktično biti ukinuta zbog svojih veza sa Moskovskom patrijaršijom. Nije pomoglo ni to što je poglavar UPC mitropolit kijevski Onufrije osudio "rusku agresiju na našu zemlju", što se na bogosluženjima ne pominje ime patrijarha moskovskog i sve Rusije Kirila, što je na Saboru UPC u maju ukrajinska crkva proglasila nezavisnost od Moskve.

Ne vidi se bilo kakva mogućnost da se između Ukrajine kakva je danas i UPC nađe neki prostor slobode i ljudskih prava koji bi država dozvolila vernicima Ukrajinske pravoslavne crkve, kaže za RT Balkan protojerej Darko Đogo, profesor Pravoslavnog bogoslovskog fakulteta u Foči. "Bojim se da kada se jednog dana smire ratna dejstva, tamo gde se povuče granica između Rusije i Ukrajine, s jedne strane, ruske, biće potpuno integrisana Moskovska patrijaršija, a tamo gde u ma kom obimu ostane Ukrajina, vrlo snažno, represivno i brzo eliminisaće Ukrajinsku pravoslavnu crkvu. Likvidiraće je najpre pravno, a onda oduzimanjem hramova i progonom sveštenika, eliminisaće nažalost UPC koja će ostati svedena na progonjenu crkvu katakombnog statusa", smatra protojerej Darko Đogo./.../

"Ne čudi me nedostatak reakcija od strane onih pomesnih pravoslavnih crkava, pre svega helenofonih, vezanih za Carigradsku patrijaršiju, zato što su i prilikom stvaranja raskolničke strukture zvane Pravoslavna crkva Ukrajine, čeda Fanara i političkog uticaja Zapada, ignorisani višedecenijski progoni i bilans nasilja koji je bio usmeren prema Ukrajinskoj pravoslavnoj crkvi. Takvim činom grčke crkve i Fanar su se svrstale na stranu nasilnika i represije koja je već tada bila ne incidentna, nego sastavni deo života Ukrajinske pravoslavne crkve", naglašava Đogo.

On kaže da danas svedočimo eskalaciji nasilja koje je bilo svakodnevica od 2014. godine, a da sada vlast više nije ta koja instrumentalizuje nasilnike nego je sama postala nasilna:“Zaboravlja se da je Fanar, kada je organizovao ovu strukturu koju je u međuvremenu priznao, najavio da UPC, kanonska pravoslavna crkva, neće imati pravo da iz njihove perspektive postoji na teritoriji Ukrajine. Carigrad je, dakle, još pre dve godine delegitimisao postojanje UPC", ističe Đogo.“(1)

I tako ponovo gledamo krvave prizore progona Pravoslavne Crkve od strane jedne đavoimane državne vlasti, kakve su bile one koje je imala ustaška NDH ili komunistička ohlokratija, nastala na pesmi „Ne verujem u nebesa, no u Marksa i Engelsa“.

Knjigu “Apologija pričešća” možete preuzeti OVDE.

ODNOS CRKVE I DRŽAVE

Sveti Justin Ćelijski je o odnosu Crkve i države rekao:“„Caru carevo - Bogu Božije“:To je evanđelska koegzistencija Crkve i države, određena i propisana samim bezgrešnim i sveznajućim Gospodom i Spasiteljem Hristom. Zato za Crkvu neizmenljivo i večito obavezna. Caru: harač, novac, na njemu lik carev (Mt.22,19-21). A Bogu? - i dušu i telo: jer na duši i u duši lik Božji, i na telu i u telu preko duše, jer telo živi bogolikom dušom i nosilac je bogolike duše. Sve što je bitno u čoveku, i u duši i u telu, sve je Božje, i ljudi nisu svoji, već uvek i po svemu tvorevina Božja i imovina Božja (1Kor. 6,19-20). Da, da, da: i duša i telo pripadaju Bogu: - večnosti, večnom životu: =Večnoj Istini, Večnoj Pravdi, Večnom Razumu, Večnom Smislu. Stoga se Božje ne sme žrtvovati radi carevog. Prvenstvo i tu uvek pripada Bogu./.../

„Bogu Božje - caru carevo“: - to je evanđelski princip koegzistencije = sapostojanja između Crkve i države. Jasno je: Crkva mora u svakom režimu, pa i u bezbožničkom, naći svoj modus vivendi =način življenja): ali uvek u duhu i granicama evanđelskog principa koegzistencije: „Bogu Božije, caru carevo". Ne mešati se u unutrašnje stvari Crkve: ne dirati njene večne i svete evanđelske dužnosti i prava. Ili sapostojanje Crkve i države, ili stradanje Crkve od gonitelja, koji odriču i gone Boga i što je Božje, a nameći anti Boga i anti Božje. A sve to pod vrhovnom kontrolom Sveevanđelja: „Bogu se većma pokoravati nego ljudima". Ako toga nema, onda Crkvi kao jedini evanđelski to modus vivendi ostaje: stradati za Gospoda Hrista, trpeti, zlopatiti se, i tako se boriti za osnovna prava vere i savesti i duše. A goniteljima apostolski odgovoriti: „Sudite je li pravo pred Bogom da vas većma slušamo nego li Boga" (DAp.4,19)? Uvek zauvek mi zajedno sa svima bogonosnim Apostolima, i svima Svetim Mučenicima, i svima Svetim Ispovednicima, i svima Svetim Ocima neustrašivo ispovedamo i gromoglasno propovedamo večno Sveevanđelje Bogočoveka Gospoda Hrista i NJegovog Bogočovečanskog Tela - Crkve: „Bogu se treba većma pokoravati nego li ljudima“.“(2)
I to je jedini put: Bogu Božije, a caru carevo. Ako država hoće Božije, svim snagama vere i blagodati se suprotstaviti.

Knjigu “Apologija pričešća” možete preuzeti OVDE.

DOŠLO JE OPET MUČENIČKO DOBA 

Na Ukrajini je opet mučeništvo – progon prave Crke i vere, kome je mnogo doprineo Juda sa Fanara, bezbožni odstupnik u mantiji, NATO Vartolomej. On se nedavno obraćao svojim zapadnim gazdama, ustajući protiv „etnoreligioznog fanatizma“ ruske mladeži i protiv Moskovske patrijaršije, koja se nije odrekla svog rodoljublja - time dolivajući ulje na vatru judinskih hristomrzačkih i rusofobnih nedela koja je, kao NATO sluga, počinio. (3) 

Ukrajinskoj Crkvi je, posle svega, ostao samo put mučeništva, kao i vekovima do sada. 

Mučeništvo je, od početka, bilo mera i provera crkvene vere. Kao što u paganstvu nije bilo mučenika za paganizam, tako je hrišćanstvo bez mučenika nezamislivo. Pojam mučeništva proširio se na devstvo, monaštvo i ispovedništvo; pojavilo se "beskrvno mučeništvo", a tropar mučenicima se peva i prilikom rukopolaganja sveštenika i prilikom Svete Tajne Venčanja – dakle, i sveštenička služba i bračni život nemogući su bez nošenja mučeničkog krsta na plećima. 

Čuveni ruski mislilac, postradao od komunista, Pavle Florenski tvrdi, etimološki analizirajući pojam "martiria", da on ima veze sa "sijanjem", "borenjem" i "sećanjem". Po njemu: "Svedočenje istine jeste sijanje. Ali da bi se svedočila istina, treba se boriti, pobeđujući tamu neznanja i laži: svedok je borac i duhovni pobednik. U borbi se pak ne samo zadaju, nego i primaju udarci, i zato se mora stradati, mučiti i sustajati, pa čak i umreti. /.../ Da, "martir" ne svedoči svoje, ne u svoje ime, ne na svoju inicijativu. On se upravlja istinom koja objektivno stoji pred njim i obavezno od njega zahteva podvig; istinom koja vodi u stradanje, čak do krvi i smrti /.../ Ne potvrđuje krv reči, kao njihov spoljašnji dodatak, već reči, a posle krv; već je prosto krv u kojoj su reči, krv iz koje se kao para diže ispovedanje /.../ Mučeništvo je krv koja govori o istini".

Mučenik je svedok zato što daje ono najdragocenije – svoj život! – da bi potvrdio postojanje višnje realnosti, koja jeste upravo to – realnost, a ne izmislica. Pošto zna da je vaskrsenje sušta istina i temelj na kome sve počiva, mučenik ne može a da se ne bori do krvi da bi posvedočio blagodat vaskrsenja koja u njemu već obitava. Svojom krvlju on zapečaćuje svedočanstvo da je video drugi svet i da je to jedini put dostojan čoveka kakvim ga je Bog zamislio.

Hristos je Prvomučenik – Prvosvedok, Svedok verni (Otkr. 1, 5); On je "Amin, Svedok verni i istiniti" (Otkr. 3, 14) – jer bi Očev Domostroj bez Hristovog golgotskog Amin bio neostvaren.
Apostoli su svedoci jedinog Svedoka, Koji im kaže: "Vi ste svedoci ovome" (Lk. 24, 48) – života, smrti i vaskrsenja NJegovog; oni su Hristovi svedoci od Jerusalima do kraja zemlje (D. Ap. 1, 8). Apostoli sebe nazivaju svedocima (Petar je "svedok stradanja Hristovih" (2. Petr. 5, 1), a Jovan, koji vide probadanje rebara Hristovih, posvedoči i svedočanstvo je njegovo istinito (Jn. 19, 35). Apostoli nisu nikad dokazivali da je Isus iz Nazareta "istorijska ličnost", niti su filozofski ulazili u "trijadologiju"; oni svedoče da su čuli reči Prvosvedoka Hrista o NJemu, Ocu i Duhu Svetom i da su videli NJegovo stradanje i vaskrsenje. Apostolstvo je svedočenje do krvi. Zato umučenog od satanista, episkopa pergamskog Antipu, Hristos naziva Svojim "vernim svedokom" (Otk. 2, 13).

Knjigu “Apologija pričešća” možete preuzeti OVDE.

MUČENICI SU SVEDOCI VASKRSENJA 

Pošto mučenici ne beže od zemlje, nego streme Nebu, oni se naslađuju preobiljem nebeskih otkrivenja i ozarenja. Sveti Stefan "nebesa otvorena" i Hrista "odesnuju Oca" (D. Ap. 7, 56). A Otkrivenje Jovanovo, koje neprestano govori o mučenicima ubeljenim Krvlju Jagnjetovom, prepuno je i nebeskih viđenja i tajni. Nije slučajno da su mnogi pozniji hrišćani, prilikom ulaska u katakombe, osećali nebeski mir i tišinu, koja radosno čeka "proleće tela", kako vaskrsenje naziva rimski apologeta Minucije Feliks. Mučenici su "oblak svedoka" (Jevr. 11, 37-38; 12, 1–2) koji su svojim prisustvom u Crkvi pokrenuli sve, a najpre monaštvo – dobrovoljno umrtvljenje tela radi preobraženja i duše i tela blagodaću Božjom. Zato je monaštvo i nastalo kada je carstvo rimsko postalo hrišćansko – crvena nit svedočenja životom niti je mogla, niti smela da se prekine. Po Florenskom, "podvig hrišćanskog života, kakav god on bio po svojim spoljašnjim uslovima, unutarnje jeste uvek mučeništvo, jer predstavlja odvajanje sebe od ovog sveta u ime onog sveta". To jest, opet po Florenskom, "sveti je svedok i svedočanstvo, ali ne zbog toga što govori, već zato što on jeste sveti /.../" U "mrtvim vodama istorije" on je svagda živ, pokazujući i dokazujući da je život jači od smrti.“

Pošto je to tako, osnovni paradoks hrišćanstva glasi: Crkva se raduje zbog onih koji su Hristu prineli svoju svedočansku krv! Ta krv snaži Crkvu, krepi je i donosi joj još članova, kojima postaje jasno da je Vaskrsli Bogočovek nepobediv u istoriji. Sve zveri ne mogu pobediti Jagnje Božje.

Da bi jedan narod opstao kao hrišćanski, on mora da čuva liturgijski spomen na svoje mučenike za Hrista i pravdu NJegovu.
I evo, opet i opet, mučeničko doba nastupa na Ukrajini.

Od Ukrajine počinje, ali tamo neće završiti. Uskoro će pravoslavni, svuda i svagda, opet biti na udaru. Jer, globalisti su luciferijanci koji žele da dovedu antihrista, i tu nema šale. Ako im Bog, zbog naših slabosti  i nedela, to dopusti. Na nama je da ne pristajemo. 

Knjigu “Apologija pričešća” možete preuzeti OVDE.

BOG I BORBA 

Protojerej Božidar Mijač, u svom tekstu „O Antihristu“ ističe:“Uspostavlja se apsolutna prisila. Nije dovoljna, dakle, samo fizička odanost, no se traži i psihička predanost. Ne samo spoljašnja akcija, praktički život, no i unutrašnja kontemplacija, unutrašnji život, treba da budu zahvaćeni apsurdnim državnim pritiskom. Ne sme se slobodno ne samo govoriti ili pisati i činiti, nego ni misliti, osećati ili sanjati. Hrišćane nisu gonili za spoljašnja dela (u tim delima oni su bili korektni), no za unutrašnje preokupacije. Čitava duhovnost mora da se ponizi u prahu i pepelu pred veličinom države. „Ko je kao zver". Zver-država se nameće kao neuporediva. U tome procesu ne igra ulogu samo državna prinuda, nego i slabićki strah i malodušnost, odnosno nedostatak prave vere u Boga, doprinose da se državno nasilje prizna kao božanska sila. U tom pogledu nije samo pretenzija vlasti užasna, nego je i beda (takvih) ljudi strašno bedna. „Mora se, kako kaže Sv. Irinej, znati da ko se ne opire nasilju, sam postaje nosilac nasilja", jer svojim oportunizmom i prilagodljivošću omogućava samo nasilje. Oportunizam je saučesnik satanske torture. Rimska Imperija, kao društvo, bila je masovna histerija odanosti antihristovskoj ličnosti cara. Samo onaj  „ostatak",  o kome govori prorok Isaija (Is. 11, 11), davao je otpor rimskom samodržavlju i bogodržavlju; sveti narod Božji, sabor verujućih, nije se dao duhovno poniziti i satrti, o čemu se ovde izrično kaže: „I pokloniše joj se (zveri, antihristu u obličju bezbožne vladavine)  svi koji žive na zemlji, kojima imena nisu zapisana u životnoj knjizi Jagnjeta, koje je zaklano od postanja sveta (tj. Hrista)". Svi sem hrišćana pokloniše se bogomrskoj vlasti. To znači da su u ovim okolnostima samo hrišćani elita slobode, jer samo oni znaju za drugoga Cara (Boga) i za drugi Grad, Carstvo Božje. Hrišćani, po svojoj duhovnoj prirodi, ne mogu biti prilagođeni nijednom obogotvorenju države. Hrišćanska religija je za sve takve državne sisteme religio illicita. To objašnjava činjenicu da u rimskoj državi nije bilo masovnih gonjenja drugih lica osim hrišćana, koji, iako živeći na zemlji, postaju, svojom verom u Boga, građani neba prebivajući u pustinji Duha, gde do Drugog Dolaska (prema Otkr. 12, 6) obitava sveta žena - Crkva.“(4)

A mi? Šta mi? Kako da postupamo? 

Prvo, treba braniti veru i zavet, a odmah zatim i slobodu koju nam je Bog dao -  u Srbiji treba ustajati protiv svakog antihristovskog totalitarizma, poput biometrijskih kamera koje vlasti hoće da uvedu svuda i na svakom koraku. 

Svudaprisutne kamere su svakoj vlasti koja ne zna za Boga način da se igra boga i gospodari ljudima. 

Hrišćani su dužni da se bore protiv antihrišćanskog oponašanja sveprisustva Božjeg. Jer, Bog je LJubav, i NJegovo svevideće oko je očinsko, a oči bezbožne države nas čine robljem Velikog Inkvizitora.

Nećemo se klanjati državi kao bogu.

Država nije Bog, i zato će njen rat protiv Boga biti okončan porazom. 

Mi smo, pak, na strani Pobednika, jer, posle svih pobednika, pobediće Hristos. 

Knjigu “Apologija pričešća” možete preuzeti OVDE.
            
UPUTNICE ( 19. 12. 2022 )
1.https://www.in4s.net/rt-balkan-analiza-zavrsni-cin-progona-ukrajinske-pravoslavne-crkve/
2.https://www.rastko.rs/istorija/delo/12939
3.https://rusk.ru/newsdata.php?idar=116012
4.https://teoloskipogledi.spc.rs/files/pdfs/1986/3-4/155-169.pdf

Ostale tekstove Vladimira DImitrijevića gledajte OVDE.

Izvor: Pravda