Piše: Vladimir Dimitrijević

DRAGOCENA KNJIGA

Godine 2019, Gimnazija u Valjevu, koja ima izvanrednu izdavačku delatnost, objavila je dragocenu knjigu pisca i prevodioca Bojana Belića pod naslovom „Vladika Nikolaj, Hitler i Evropa – kontroverze“. Belić je sproveo ozbiljno istraživanje da bi objasnio kako su istraživači sa predrasudama, pre svega Jovan Bajford i Predrag Ilić, prvi sa globalističkih, drugi sa kriptkomunističkih pozicija, krivotvorili činjenice da bi „dokazali“ kako Vladika Nikolaj nije pretrpeo nikakvo ozbiljnije stradanje za vreme Drugog svetskog rata, iako je pod nemačkom stražom bio od 1941. do 1945, a izvesno vreme proveo sa patrijarhom srpskim Gavrilom u logoru Dahau. Belićev trud  ( čitanje prave literature, sjajna kontekstualizacija istorijskih činjenica, istinoljubivost kao mera i provera ) primer je kako se demistifikuju komunističko – drugosrbijanske „bedastoće“, čiji je glavni cilj da nas ubede kako su Srbi, jedan od naroda koji su najviše stradali od nacizma, u stvari – nacisti. Jer, ne bi nas NATO sakatio uranom da nismo nacisti. NATO je u pravu, i Srbi su sve zaslužili. Oni nisu i ne mogu biti žrtve. Zato Gavrilo i Nikolaj nisu mogli da stradaju, nego su, eto, „plandovali“ u Hitlerovoj Nemačkoj. 

Niko, osim Srba, u Drugom svetskom ratu nije imao crkvenog poglavara zatočenog u Dahau, a Hrvati su imali Stepinca u službi ustaša. I opet su se lumeni poput Ilića i Bajforda trudili da pokažu kako su Gavrilo i Nikolaj bili „skriveni Stepinci“ u nemačkom ropstvu, kao što je i Draža, ucenjen na sto hiljada maraka u zlatu od Hitlerove vojske, za komuniste bio „saradnik okupatora“. Treba ponoviti, dok svi ne utuve: i patrijarh Gavrilo i vladika Nikolaj bili su pod nemačkom stražom od 1941. do kraja rata!  (Inače, potpisnik ovih redova pisao je o Bajfordu i Iliću u svojoj knjizi „Oklevetani svetac/ Vladika Nikolaj i srbofobija“. (1) )

Belićeva studija je štampana u malom tiražu, a bilo bi dragoceno da se objavi ponovo, i da joj se pruži zaslužena pažnja. Krajnje je vreme da ovako važne knjige imamo u svim bibliotekama Srbije. 

PATRIJARH GAVRILO I VLADIKA NIKOLAJ U MANASTIRU VOJLOVICI 

Evo kako je ropstvo najugledijih srpskih episkopa zaista izgledalo, po svedočenju jeromonaha Vasilija (kasnije episkopa banjalučkog i žičkog), koji je s Gavrilom i Nikolajem bio u manastiru Vojlovici, pre njihovog odvođenja u Dahau:

1. Nemci su od prvih dana okupacije saslušavali Nikolaja u vezi sa njegovim učešćem u puču 27. marta 1941. Saslušavali su ga ili u žičkom konaku, ili u šetnjama po žičkoj porti, i sve vreme ga držali pod stražom;
2. Okupator je naterao Nikolaja da napusti žičku katedru i bira mesto konfinacije. On je odabrao LJubostinju, odakle, po Kostiću, “nigde nije smeo da ide” i gde ga je često “saslušavao šef Gestapoa za Balkan, Tajhman”. On nikad nije pristao da se preko radija obrati Srbima i pozove ih na pokornost okupatoru.
3. Na Preobraženje 1941, nemački vojnici upadaju u crkvu i vrše pretres celog manastira, hapse vladiku Nikolaja i odvode ga u Kruševac, gde ga jedan nemački general saslušava do ponoći. Iako je vladika bolestan, general mu ne nudi ni da sedne. Vladika je uhapšen zbog pretpostavljene veze s četnicima.
4. Od 9. do 14. oktobra 1941. vladika je, u pratnji oca Vasilija (Kostića), došao u Kraljevo da moli da se njegov narod poštedi streljanja. Major Alfonz Maucijević je tražio pritvor za vladiku, strogo se odnoseći prema njemu i preteći mu. Nikolaj mu je rekao da mu Bog neće ostati dužan zbog takve surovosti. Pošto je Nikolaj hteo da moli četnike i partizane da prestanu da napadaju Kraljevo da Nemci više ne bi ubijali nevin narod, Maucijević je, nakon razgovora sa pretpostavljenima, oterao Nikolaja natrag u LJubostinju, nazivajući ga “anglofilom i najvećim germanofobom”.
5. U sredu, 16. decembra 1942, nemačka vojska ulazi u LJubostinju i hapsi Nikolaja. Uslovi života u Vojlovici, gde je odveden, bili su skoro zatvorski – sloboda kretanja mnogo manja nego u LJubostinji i stalni nadzor: “Vrata od naših soba morala su biti otvorena u toku noći. Tako je straža naredila radi kontrole. Preko noći dvaput su obilazili sobe” (u početku). I još: “Ne daje nam straža nigde iz sobe, te sve vreme provodimo u sobi. Tu vršimo i molitve jer se u crkvu ne sme. Vladika često plače. Pominje mati Saru i ostale sestre u LJubostinji.” Kad idu u crkvu, prati ih stražar pod oružjem. Vladika želi da umre, gledajući stradanje svog naroda. Nemačke mere bezbednosti podrazumevale su uklanjanje svih mlađih monaha iz manastira i sprečavanje okolnog naroda da dolazi u hram na službe. Zabranjeno je da bilo ko od monaha bude u oltaru kad služi jeromonah Vasilije da ne bi mogao da predaje poruke za spoljni svet.
6. Bilo im je i hladno; recimo, 9. januara 1943, na treći Božić, otac Vasilije beleži: “Duva i jak vetar, koji nanosi sneg kroz nesigurne prozore u naše sobe, naročito u vladičinu. Ona je najhladnija.” Sedelo se i u mraku, bez osvetljenja (14. april 1943).
7. Vaskrs 1943. dočekan je ovako: “Služimo najradosniju službu, službu Vaskrsenja, a vladika svojim suzama kvasi antimins na prestolu. Cela eparhija i ceo srpski narod očekuju od njega danas duhovne hrane, a on, stešnjen i pritešnjen ovde, nema s kim ni službu ljudski da služi.”
8. Odnos pojedinih agenata i stražara prema zatočenicima: “Smenjen je danas i agent Živković. Kinjio nas je skoro pet meseci. Ovakav nečovek teško se može naći u bilo kom narodu.” (27. maj 1943)
9. U zatvoru je bilo stenica. (15. septembar 1943)
10. Zbog psihičkih trauma koje je trpeo, vladiki Nikolaju su oslabili živci. (23. novembar 1943)
11. Nedić i Jonić su često navraćali kod patrijarha Gavrila i vladike Nikolaja (očito, želeli su da ih privole na saradnju, ali im to nije polazilo za rukom).

Režim zatočenja je katkad bio stroži, katkad blaži (Nemci su donosili srpskim arhijerejima darove iz manastira, pre svega hranu), ali oni nikad nisu mogli da izađu van manastirske porte i da slobodno opšte sa spoljnim svetom. Jednom rečju, bili su u kućnom zatvoru, no ništa manje u zatvoru.

Što se Dahaua tiče, Gavrilo i Nikolaj su u njemu živeli kao ljudi bez slobode, izloženi bombardovanju saveznika i šikaniranju od strane nacista, koji su patrijarha Gavrila, obolelog od crvenog vetra, primoravali da svaki čas ustaje iz postelje i ide u sklonište (što je on odbijao), a Nikolaja, zbog jasnog izražavanja otpora takvim postupcima prema Gavrilu, između ostalog, zatvarali i u samicu. Oni nisu imali nikakvu poslugu sastavljenu od običnih logoraša, kako insinuira Ilić, nego je Nikolaj usluživao Gavrila. (O tome piše Nikolaj u svom tekstu “Patrijarh Gavrilo”, objavljenom 1952.) Uostalom, sami nacisti, čije dokumente Predrag Ilić citira, znali su kako su tretirali Gavrila i Nikolaja. Izvesni doktor Bobrik u belešci od 7. novembra 1944, načinjenoj u nemačkom ministarstvu inostranih poslova, citira policajca Najhausa koji mu je rekao da “Gavrilo i Nikolaj nisu do skoro bili baš najbolje smešteni” (očito je da Nemci svoj “počasni bunker” u Dahau nisu smatrali nekom počašću).

GAVRILO I NIKOLAJ PREBAČENI U DAHAU DA BI „BILI ZAŠTIĆENI“ 

Predrag Ilić je u svojoj knjizi tvrdio da su patrijarah Gavrilo i vladika Nikolaj od strane Nemaca prebačeni u Dahau da bi bili zaštićeni, između ostalog i od savezničkog bombardovanja, jer, tobož, saveznici nisu bombardovali logore. Bojan Belić analizira ovu tezu:“Ilić piše: „Prvo, osnovano se računalo da anglosaksonski saveznici neće bombardovati koncentracione logore, pa je tako rizik od posledica bombardovanja bio skoro potpuno otklonjen“. Autor još jednom pokazuje nepoznavanje istorije Drugog svetskog rata i istorijata logora Dahau. Jedan od važnih spoljašnjih faktora zbog kojih su se uslovi života rapidno pogoršali, bilo je upravo savezničko bombardovanje. Blok 26 je u jednom trenutku bio skoro potpuno odsečen od ostatka logora, komunikacija je bila prekinuta, i sveštenici koji su primali pakete sa namirnicama spolja, od kraja 1944. više nisu mogli da ih dobijaju zbog bombi koje su prosipali saveznički avioni. Bombe koje su pale nad potkamp „Komando“ u martu 1944, usmrtile su 223 logoraša. U narednom talasu bombardovanja, koji je ubrzo usledio, poginulo je još šest zatvorenika. Tunel koji se u fabrici, usled savezničkog bombardovanja urušio, odneo je živote još 22 zatvorenika. Bombardovanje Hamburga je samo za jednu noć udvostručilo stopu smrtnosti u Dahau. Poznato je da se Kardinal Faulhaber dugo zadržao u Frajsingu (32km od Minhena), usled savezničkog bombardovanja. Minhen je žestoko bombardovan 22. septembra 1944, a od decembra iste godine do aprila 1945. bombardovan je više puta. Bombardovanja 17. decembra i 6. januara, bila su katastrofalna i stravičnih posledica. U ovom poslednjem napadu pogođene su crkve, bolnice, škole, a, 24. avgusta 1944. saveznici su bombardovali fabrike kompleksa logora Buhenvald, kada je povređeno oko 2000 zatvorenika, a 300 poginulo.“

Gavrilo i Nikolaj su u Dahau mogli da poginu od savezničkih bombi, i boravak u logoru im nije bio nikakva „zaštita“. Dakle, Ilićeva teza je netačna do srži. 

ŠTA ZNAČI „POČASNI BUNKER“ U DAHAU? 

Bajford i Ilić su tvrdili da su patrijarh Gavrilo i vladika Nikolaj bili u „počasnom bunkeru“ u Dahau, gde su, maltene, uživali „sve počasti“ u odnosu na druge logoraše. Belić demistifikuje i ovu tezu:“Bajford, Ilić i svi kritičari njima bliskih stavova tvrde da je Velimirović imao status neke vrste nagradnog, počasnog zatvorenika, i da je bi smešten u „Ehrenbunker“, u kome je uživao posebne privilegije – slobodu kretanja po dvorištu i van logora, otključana vrata ćelije, hrana koju su jeli i esesovci, dozvola da nosi bradu, neobrijana glava, pošteda od rada. Bajfordovo i Ilićevo nastojanje da Velimirovića i Dožića predstave kao pojedinačne slučajeve miljenika nemačkih vlasti, u neskladu je sa svedočanstvima, zapisima, dokumentima i raspoloživom građom o logoru, i pokušaćemo da, kroz istorijat logora, analiziramo sve navode na kojima počivaju takve kritike. Ilić se u rukopisu od 150 stranica neobično malo bavi samim logorom, u pomalo konfuznom, nesistematski obrađenom poglavlju. Iako brani tako važnu i ozbiljnu tezu – dokazivanje i utvrđivanje činjenica o posebnim uslovima života Velimirovića i Dožića u logoru, u odnosu na sve ostale kategorije zatvorenika, i osvetljavanje činjenica vezanih za deo koji naziva „počasnim bunkerom“, u knjizi koja već u naslovu poziva na odgonetanje nečega što autor predstavlja kao tajnu, neshvatljivo je zašto autor posvećuje tom ispitivanju tako malo prostora i dokaza. Ni Ilić, a još manje Bajford, nisu se postarali da čitalac stekne bistriju i precizniju sliku, niti da shvati šta je zapravo bio „počasni bunker“, iako je, to jedan od temelja kritike i optužbe protiv vladike Nikolaja, kao nagrađenog, počastvovanog nemačkog gosta, koji je, dok su drugi umirali od batina, vešanja, gladi, iscrpljenosti, gušenja u gasnim komorama, bio ušuškan, bezbedan i siguran u rukama dželata! Najpre,u većini tekstova ili knjiga objavljenim kod nas, nisam pronašao pun naziv kategorije zatvorenika bunkera, koji se sreće u publikacijama o Dahau objavljenim na nemačkom jeziku – „Sonderhäftling –Ehrenhäftlinge“. Reč „Sonderung“ znači odeljivanje, izdvajanje, a„Ehre“ ima nekoliko značenja, posebno u složenicama – ugled, dostojanstvo, obraz, istaknutost, dika, čast, i izvedeno je od staronemačke (Althochdeutsch) reči „Era“,što znači čast, ugled ili poštovanje. Primera radi,„Ehrenerklarung“ znači javno izvinjenje, „Ehrenman“ je častan ili pošten čovek, „Ehrenhäftigkeit“ znači poštovanost, čestitost, časnost, uvaženost,„Ehrengehalt“ je apanaža, stalna novčana pomoć zaslužnom čoveku, „Ehrengericht“ je sud časti, „Haftling“označava sužnja, zatvorenika, zatočenika, uhapšenika. Stoga, „Ehrenbunker“, znači bunker za važne, ugledne, poznate ili istaknute osobe! Velika Ilićeva, Bajfordova pogreška, i svih drugih autora koji termin prevode kao „počasni bunker“ i nekritički ga preuzimaju kao opšte mesto, je u tome što se “Ehren“, ne odnosi na počast ili nagradu koju su nemački režim, SS ili uprava logora odredili zatvorenicima, (niti su smatrani nekakvim „počasnim“ gostima u odnosu na ostale logoraše), nego na ugled, zvanje, počast, ime, značaj, istaknutost, koju su osobe imale u svojim sredinama ili čak u čitavoj Evropi, u intelektualnim, diplomatskim, teološkim, vojnim, političkim ili socijalnim krugovima, u odnosu na svoju profesiju, status i vrstu angažmana i uticaja. Odatle je i potpuni naziv bunker odeljka u Dahau – „Prominentenbunkerblock“, jasnog i nedvosmislenog određenja – bunker za ugledne ili istaknute zatvorenike.“

Dakle, nije to bio bunker u kome su se robijašima ukazivale počasti, nego još jedno od nacističkih mučilišta za nepokorne. 

ZAŠTO SU BILI U „POČASNOM BUNKERU“?

Bojan Belić nas podseća zašto su oni smešteni u tzv. „počasni bunker“:“Zatočenici bunkera bili su odvojeni od drugih logoraša, pre svega, zato što su držani kao taoci režima, važne osobe koje, u određenom trenutku, mogu biti upotrebljene u korist Nemačke, ili od kojih mogu biti pribavljene potrebne diplomatske, vojne, ekonomske i druge informacije, ali i da se spreči bilo kakav uticaj na ostale logoraše, ili širenje takvih informacija među njima. Međutim, mera odvajanja tzv. „počasnih“ zatvorenika, od drugih logoraša, koju neki autori navode kao dokaz njihovog specijalnog, naročito povlašćenog statusa u logoru, o čemu ćemo u tekstu govoriti, nije predstavljala nikakav poseban režim propisan za zatvorenike bunkera. Češki zatvorenici i sveštenici i Jevreji, bili su odeljeni od ostalih zatvorenika skoro čitav rat, a u periodima koji su trajali i po više meseci, i poljsko sveštenstvo je bilo izolovano od ostataka logora i što je najvažnije, od bloka u kojem je postojala kapela u kojoj je vršena sveta služba. Bolesni i invalidi, koji nisu mogli biti izlečeni u logorskoj bolnici, odvajani su od drugih i transportima slati u druge logore, gde su najčešće bili likvidirani. /.../ Velikim propustom i nemarom istraživača ovdašnji čitalac nije uspeo da shvati da je „Bunker za važne ili ugledne zatvorenike“, bio deo zatvorskog bloka, posebnog odeljenja, hapsane, i da uhapšenici, za razliku od, recimo, homoseksualaca, socijaldemokrata i manje poznatih komunista, nisu smeli da se mešaju sa ostalim zatočenicima, i slobodno šetaju po čitavom logoru, ali je ovaj režim povremeno popuštao, i da je od 1944-1945, skoro sasvim prestao da važi.“

Patrijarh Gavrilo i vladika Nikolaj bili su nemački taoci. To im je bila sva „počast“. 

KAKO SE ŽIVELO PO  NACISTIČKIM „POČASTIMA“?

Bojan Belić nam opisuje kako se živelo u „počasnom bunkeru“:“Prvi opis bunkera pojavio se u izveštaju američke „Psihološke ratne divizije“, koja je 1-2. maja posetila Dahau. `Ehrenbunker` nije bio nikakvo lagodno odmaralište ni počasni blok za goste nacističkog režima, već klaustrofobičan red uskih, memljivih hodnika, pritisnutih teškim, zbijenim zidovima, bez prozora, ili sa ponekim prozorčićem sa rešetkama, sa prostorijom za saslušavanje i eventualno telesno kažnjavanje, okružen stražarnicama, a u dvorištu se nalazio zid predviđen za egzekucije streljanjem, što se vidi i na sačuvanim fotografijama, i u memorijalnom muzeju Dahau. U devetom odeljku bunkera, od 1944. nalazila se ćelija u kojoj su zatočenici kažnjavani iscrpljujućim, dugim stajanjem, (Stehzellen), 70x70 cm, u odeljku deset, nalazile su se ćelije za religiozne zatvorenike, sveštenike (Sonderhäftlinge) i na kraju je bila ćelija sa malim oltarom. Bunker je sagrađen 1937. i bio je deo (KA), „Kommandanturarrest“, kancelarije ili zgrade hapsane. Poljak Maks Hofman seća se mučenja u „Ćeliji za stajanje“: „To je bilo užasno stanje, da sam mislio da je sa mnom svršeno, jer mi je sve bilo u nekoj nemarnoj i dalekoj daljini. Nisam mogao da se savijem, nisam mogao da hodam, najbolje što sam mogao jeste da stojim, stojim, šest dana i šest noći. Laktovima dodirujem obe strane zida, leđima zid iza, kolenima zid ispred mene“. Zatočenike su u bunkeru kažnjavali i tako što su ih vezivali lancima i ostavljali ih danima u mraku, bez hrane.“

Šta je ovde „počasno“, trebalo bi da odgovore globalisti i kriptokomunisti koji su, svi zajedno, drugosrbijanci. 

KAKO SU UBIJALI „POČASNE BUNKERAŠE“? 

Pošto su Bajford i Ilić opisali „počasni bunker“ kao „odmaralište“, Bojan Belić je dao sliku zločina nad zatočenicima:“U bunkeru logoraši jesu mučeni i kažnjavani, ubijani u dvorištu, ali ne svakodnevno, a znamo da su u njemu bili zatvoreni i esesovci i da je među „počasnim“ zatočenicima bio zloglasni doktor Rašer, koji je izvodio stravične eksperimente nad ljudima, i koji je ubijen po Himlerovom naređenju. /.../ Svi tzv. „počasni zatvorenici“, bili su pod kategorijom talaca, dok se ne odluči o njihovoj daljoj sudbini. Zigmund Rašer, Elzer, i Šarl Delestran su pogubljeni, iako su spadali u kategoriju „počasnih“ zatvorenika. Zabeležen je slučaj zatvorenika Eriha Klozea koji je u bunkeru umro od gladi.  /.../  Šnabel ga zove bunkerom u kojem su zatočenici mučeni do smrti, ali i mestom za navodne „Ehrenhäftlinge“, kojima je pripadao Martin Nimeler. Prema iskazu koji je logoraš E.H. dao američkim istražiteljima, nakon oslobođenja logora, u bunkeru je komisija iz (Kommandatur Arrest), sastavljena od SS oficira i kapoa Milera, vršila egzekucije, koje je pomenuti zatvorenik opisao ovako: „Oberšturmfirer Lahman je u prvom redu bio zadužen za  politički sektor. Nosio je u ruci listu koju je sastavio Miler. Išli su od ćelije do ćelije i otvarali ih. Pratio sam proceduru ušima i virio sam kroz špijunku. Svaki put kada su se vrata ćelije otvorila, zatvorenik bi rekao svoje ime. Nakon prozivke hauptšturmfirer Aumajer bi povikao: „Ostani unutra ili izlazi!“ Kad bi čovek izašao, Aumajer bi odlučivao „desno“ ili „levo“. Ubrzo sam shvatio da su svi koji su određeni za „levo“, određeni za likvidaciju. Jednom sam i lično video egzekuciju iz ćelije koja se nalazila u sporednom dvorištu, u kojoj sam se slučajno zatekao. LJudi su goli izašli u dvorište i poređani su u četiri reda, jedan iza drugog, ispred crnog zida, okrenuti licem prema njemu. Onda je vod pucao. Nije bilo mnogo bučno. LJudi su popadali na gomilu. Ova „čišćenja bunkera“ nisu imala nikakve veze sa egzekucijama drugih zatvorenika“. Komisija je retko posećivala bunker od 16. oktobra 1942. do 26. juna 1943. Ovo svedočenje bivšeg logoraša još jedan je od ubedljivih dokaza o tome šta je bio „počasni“ bunker, koji se nalazio u odeljku iz koga su izvedeni i pobijeni zatvorenici, a reč je samo o jednom od više takvih slučajeva, i kakva je sudbina mogla zadesiti logoraše zatočene u njemu. Imamo dva važna detalja u ovom svedočanstvu. Prvi se odnosi na prisustvo SS oficira, zaduženog za „politički“ sektor, te je izvesno da nisu pobijeni Jevreji, asocijalni, Jehovini svedoci, ili logoraši koji su spadali u druge kategorije, već bitni, politički zatočenici samog bunkera. Drugi detalj je u opisu egzekucije kao tzv. „čišćenja bunkera“, kako je uprava ironično nazivala ovakve likvidacije, koje su vršene nezavisno od ubijanja zatočenika u drugim blokovima, upravo u prostoru bunkera. Stoga bismo se morali upitati, zašto je Ilić, pod „odgonetnutom“ tajnom bunkera, opisao nekoliko spoljašnjih, tehničkih detalja građevine i u par rečenica opštu atmosferu glasina koje su kolale logorom, ne navodeći nijedan drugi izvor, zapis, sećanja, iskaze zatvorenika i personala, dokumente ili uporedne navode, iz kojih je trebalo da pokuša da sklopi što življi, istinitiji, detaljniji i objektivniji tekst koji se odnosi na sve aspekte bunkera i logora Dahau? Na tako oskudnim, perifernim i površnim temeljima napisao je poglavlja o logoru Dahau i bunkeru, na kojima počiva najveći deo autorovih argumenata, da nad vladikom Nikolajem i patrijarhom Dožićem nije sprovođeno nikakvo mučenje, zlostavljanje, prisilan i težak rad, da nisu gladovali, bili ozbiljno narušenog zdravlja, da su uživali slobodu kretanja, primanja poseta i darova, imali ličnu poslugu, i dr. i da je sve što čitalac o tome treba da sazna Ilić izneo iz na svetlost, a sve drugo je, kao nedostupno i nepoznato javnosti, ostalo skriveno u tami zaborava.“

Nemci, naravno, nisu bili budale, i njima nije palo napamet da Gavrila i Nikolaja streljaju, jer bi to izazvalo odijum celog civilizovanog sveta. Ali, u Dahau su mnoge ljude streljali, i srpski episkopi živeli su u senci stalnih patnji i stradanja svojih bližnjih, što je svakako uticalo i na njih. 

KO JE BIO U „POČASNOM BUNKERU“? 

U „počasnom bunkeru“ su, kako svedoči Bojan Belić, zaista bili neprijatelji Hitlerovog režima:“U njemu su od 1938. do 1945. bili internirani državni neprijatelji, poput Sepa Geca, člana  komunističkog parlamenta, Johanesa Nojhojzlera, minhenskog biskupa,  Georga Elzera, Mihael Heka, Kurta Šušniga, austrijskog političara, Eduarda Daladjea, francuskog političara, Leona Bluma, dakle, važni zatvorenici i visoko rangirani protivnici Nemačke i ugledne ličnosti političkog, verskog i društvenog života. Heroj iz Prvog svetskog rata Šarl Delestren, koji je kasnije u logoru pogubljen, prebačen je u bunker, kada je, pred islednicima, ponosno izjavio da je general. Dakle, ratnik koga je znao svet, neprijatelj Nemačke iz prethodnog rata, prebačen je u bunker za ugledne ličnosti, ali mu to nije spasilo život ni olakšalo sudbinu u logoru, što pokazuje da boravak u bunkeru nije značio spas i sigurnost. Značajan podatak je da je Georg Elzer, koji je optužen najstrašnijom mogućom optužbom u Trećem rajhu, pokušajem atentata na Hitlera, i koji se nije imao mnogo čemu nadati, bio u bunkeru, koji Ilić, Bajford i mnogi drugi tumači i čitači, nazivaju  mestom počasti i nagrade. Poznato je kako je Hitler postupao sa svojim oponentima i sa učesnicima zavere od 20. jula 1944, a Elzer je bio u istoj kategoriji i u istom bloku sa Velimirovićem i Dožićem. Neobično je da se u istom bloku „počasti i nagrade“, nađu srpski vladika, koji je napisao tri reda o Hitleru pet godina pre rata, „antisemit, kvisling i saradnik okupatora“, i atentator na vođu Rajha, koji je razneo pola minhenske pivnice, svega nekoliko minuta nakon što je Hitler napustio zgradu. Elzera, boravak u  bunkeru, takođe nije spasao zle sudbine i četiri sedmice pre kraja rata je ubijen (ili je poginuo usled savezničkog bombardovanja) u Dahau. /.../  Da bunker nije bio nagradni blok, pokazuje i činjenica koju navodi Barben. Naime, u bunkeru su bili smešteni i vojnici koji su narušili logorsku disciplinu, zloupotrebljavali položaj ili prekoračivali svoja ovlašćenja. Kada se uprava logora evakuisala i kada su bežale glavešine, među kojima su bili i doktori koji su vršili zverske medicinske eksperimente nad logorašima, pripadnici SS-a, su oslobođeni iz bunkera i naređeno im je da ostanu do ulaska američkih trupa. U stvari, bili su žrtvovani, jer su kao najokrutniji pojedinci, imali da podnesu svu odgovornost zločina koji su u logoru izvršeni. Neki od njih su izginuli kad su se sukobili sa američkim jedinicama koje su ušle u logor, a druge su Amerikanci zarobili, a potom streljali. Barben piše da je uz 128 vojnika zatočenih u bunkeru, bilo i 759 najobičnijih kriminalaca, od kojih su neki već služili zatvorske kazne, neki mnogo pre osnivanja logora.Takvi su bili pod kategorijom Polizeisicherungsverwahte, a drugi pod „BerfisteteVorbeugungshaft“ – tzv. profesionalni kriminalci.“

Zar je to počast, biti u logoru sa opasnim kriminalcima, spremnim na svako zlo i zločin? 

LAGANJE O NIKOLAJU

Bajford i Ilić su lagali o sudbini Svetog vladike Nikolaja u logoru, iako su podaci o Dahau veoma poznati. Bojan Belić nas podseća:“Umesto odgonetnute „tajne Dahaua“, kako je Ilić nazvao svoj rukopis, nekakvog ulaska u Mysterium Iniquitatis, možemo sa žaljenjem zaključiti da ne samo da u logoru nije bilo nikakvih tajni, što je i sam autor pokazao obradom materijala, od kojeg je 95 procenata već bilo objavljeno, dostupno ili poznato, nego da autor nije dopunio svoj rukopis i sklopio održivu i pouzdanu rekonstrukciju i analizu događaja, lokacija i detaljnije slike logorskog života, organizacije uprave, režima u 1944, stanju i atmosferi u Dahau, u poslednje dve ratne godine, što je mogao učiniti pozivanjem na mnoge strane izvore. /... / Ilić nije opisao da svi zatvorenici nisu bili podvrgnuti istom tretmanu, da svi komandanti logora nisu sprovodili istovetan režim i postupali na isti način prema logorašima, da se tretman menjao i da nije bio striktno, i kontinuirano surov. Ilić u svom istraživanju nije otkrio da su poslednje dve godine Dahaua, a posebno jesen 1944, kada su Velimirović i Dožić bili internirani u njemu, bilo najužasnije u čitavom istorijatu logora, sa najvećom stopom smrtnosti, niti je pokazao da je položaj zatočenika „bunkera za važne zatvorenike“, 1944/45, bio mnogo gori, nego prve tri godine rata. Nije naveo da su svi zatvorenici bunkera, u vreme Dožićevog i Velimirovićevog zatočeništva, morali da rade teške poslove, da se sami brinu o lošim uslovima higijene, da su često bili izloženi vređanju, grubosti, psihičkoj i fizičkoj torturi. /.../ Koliko Ilić nedovoljno poznaje istoriju Trećeg rajha i istorijat samog logora Dahau, naročito iz perioda 1944–1945, i što je još važnije, sudbine zatočenika „Bunkera za važne zatvorenike“, ilustrovaćemo jednim od mnogih primera: „Koliko nam je poznato zarobljenici ne žive u hotelima već u logorima ograđenim žicom“! To što su svi zatvorenici spašeni sigurne smrti zahvaljujući kapetanu Vermahta, i što su ih, zapravo već Nemci bili oslobodili kada je u hotel Pragser stigla 85. divizija Pete američke armije, pod komandom DŽona Atvela, za Ilića izgleda znači da ti ljudi nikada nisu bili zarobljenici, ako se nisu nalazili iza žice! /... / U enciklopediji Trećeg rajha stoji: „Dahau nije zamišljen kao logor za eksterminaciju. Zatvorenici, ili su ubijani u pokušaju bega, od gladi, bolesti, iscrpljenosti, pod mučenjem, ili kao žrtve pseudonaučnih eksperimenata. Nakon odluke o „Konačnom rešenju”, izgrađeni su krematorijum i gasna komora, ali nema dokaza da je upotrebljavana.” ... Iako je u Dahau 1942/1943. izgrađena gasna komora, nikada nije stavljena u upotrebu“.  /.../ Ilić pominje imena nekih komandanata, poput Rudolfa Hesa, i Johana Švarcbuhera, koji su u logoru „učili svoj zločinački zanat“. Ova tvrdnja je tačna, ali uopštena, jer autor nije naveo nijedan primer konkretnih zločina, ni stopu smrtnosti koja nije bila ista pod svakim zapovednikom. Evo šta je na suđenju u Nirnbergu rekao Hes, jedan od glavešina koje svoje zločine nisu negirali, ili prebacivali krivicu na pretpostavljene, na čijem je priznanju zasnovan veliki deo metodologije i podataka o Holokaustu: „Metodično prebijanje u Dahau nije dolazilo u obzir, vladali su uslovi kao i u svakom običnom zatvoru. Rajhsfirer je naredio da će svaki pripadnik SS-a koji prekrši disciplinu i primeni bespotrebno nasilje biti kažnjen, što se u nekoliko navrata i desilo. Skoro sva unutrašnja administracija je bila u rukama kapoa i naravno da se nasilan tretman nije mogao sasvim izbeći, jer preko noći, jedva da je bilo ijednog esesovca u logoru. Samo u određenim slučajevima, bilo im je naređeno da uđu unutra, tako da su zatvorenici, manje ili više, bili prepušteni kapoima“. Pripadnici SS-a, imali su vrlo malo pravog kontakta sa zatočenicima, verni strategiji „zavadi pa vladaj“. Svaki logoraš imao je neprijatelja, piše Šnabel. Prljavi poslovi bili su prepušteni okorelim kriminalcima (Schwerverbrecher), koji su bili profesionalni lopovi, ili su olako mogli da ubiju ili muče čoveka, bez konkretnog razloga, a da ne razmišljaju mnogo o tome“. Vejler, Šnabel, Vahsman, Lenc, opisali su neke od najbrutalnijih zločina koje su počinili komunisti kapoi, a ne SS. Sveštenika Ota Nojerera, okrenuli su naglavačke i ostavili ga visi tako 36 sati dok nije izdahnuo. Agresivno rivalstvo, nasilje i sukobe suparničkih „kapo grupa”, zabeležio je u svom logorskom dnevniku Karl Adolf Gro rečima: „Kako je lako našim međusobnim neprijateljima da igraju različite boje jedni protiv drugih“.Tzv. „zeleni“ tukli su logoraše sa istim sadizmom kao i SS. Logoraši su često delili barake sa denuncijantima i špijunima, što je u atmosferi terora, straha, pretnji i gladovanja, pojačavalo osećaj strepnje i paranoje. Mnogi bivši politički zatvorenici koji su došli u Dahau sa iskrenim ubeđenjima i kao protivnici režima, izgubili su svoje ljudsko lice i dostojanstvo i utonuli u korupciju i potkazivanje svojih drugova. Po brutalnosti i zločinačkoj borbi za opstanak, nisu zaostajali za SS-om i “zelenim“, od kojih su preuzeli kriminalne metode. Hes je došao u Dahau 1934. i ostao je u logoru tri i po godine. Za razliku od tomova dokaza koji ga povezuju sa zverstvima u Aušvicu, ovo svedočenje sasvim je u skladu sa brojnim izveštajima, fotografijama, tekstovima i iskazima, da vreme koje je Hes proveo u Dahau, zajedno sa periodom Martina Vajsa, spada u najpodnošljivije godine logorskog života, naravno onoliko koliko se bilo koji nemački logor mogao nazvati humanim. /.../ Ilić ga naziva komandantom koji je „satanski zanat kalio u Dahauu“, kako bi pokazao da je sve stravične zločine koje je počinio u Aušvicu, Hes započeo još u Dahauu, i time sugerisao da je to bio logor istrebljenja u kome su samo povlašćeni ili saradnici Rajha, mogli preživeti, a čitaoca doveo u zabludu da su samo zatočenici bunkera bili pošteđeni terora. Hes nikada nije bio komandant Dahaua i imao je čin Blocksführera – zapovednika jednog bloka, ili sektora, koji je pod svojom komandom imao 200 do 300 baraka, a u većim logorima, najviše 1000 i bio je podređen (Unterscharführeru). Dahau je promenio trojicu komandanata dok je Hes vodio jedan sektor – Vakerlea, Ajkea i Dojbela. Ako Hesovo svedočenje uzmemo za istinito, ono se mora odnositi na blokove koji su bili pod njegovom nadležnošću, što je još jedna potvrda koliko se postupanje prema logorašima razlikovalo od bloka do bloka, od kategorije do kategorije, godine do godine, od meseca do meseca.“

Jedini cilj mistifikacija drugosrbijanskih i kriptkomunističkih bilo je laganje da bi se istinski heroji Drugog svetskog rata, poput Gavrila i Nikolaja, oblatili kao „saradnici okupatora“. Zato je njihov boravak u Dahau predstavljen kao „ratna uživancija“.

KAKO SE MANIPULIŠE FOTOGRAFIJOM? 

Bojan Belić nas opominje:“Kao još jedan postupak učitavanja i podsvesne sugestije, možemo tumačiti fotografiju koju prilaže Ilić, na kojoj se vide leševi logoraša položenih na zemlju, snimljenih po ulasku američkih trupa, ispod koje je dao tekst: „oni nisu preživeli Dahau“. Na drugim mestima Ilić se istim postupkom služi promišljenije i lukavije, ali je ovde, u žurbi da, već od prvih stranica svoje knjige pokaže kontrast između nesrećnika i žrtava nacističkog režima i vladike „antisemite i fašiste“, koji je za svoje zasluge „nagrađen“ statusom „počasnog“ gosta stravičnog logora smrti, Ilić zaboravio na osnovnu obavezu istraživača koji rad zasniva na naučnoj metodologiji i kritičkoj analizi – preciznost i potpunost. Ne samo da nije priložio nijednu, od mnogih fotografija iz Dahaua, na kojima se vide ljudi koji izgledaju zdravo i u dobroj fizičkoj kondiciji, a na fotografiji snimljenoj 29. aprila 1945, čak veselo, nasmejano, podignutih ruku, sa bocama vina ili šampanjca u rukama, niti je priložio građu, najpre o teškim uslovima u logoru iz 1940, potom lakšim 1941-1942, naglim pogoršanjem situacije u prvoj polovini 1943. i poslednje dve, užasne ratne godine, nego nije pojasnio da li je na fotografiji reč o logorašima koji su pokošeni epidemijama tifusa, dizenterijom, glađu, ili su to žrtve nacističke torture i zločina. Izvesno je da to nisu tela jadnika koji su podlegli užasnim medicinskim eksperimentima, jer su oni prestali krajem 1942. U prva četiri meseca 1945. u Dahau je umrlo 13.159 ljudi, a oko 2.226 logoraša je umrlo u maju 1945, kada je Dahau bio pod potpunom kontrolom i u rukama Amerikanaca, te nije isključeno da je fotografija mogla biti snimljena i tada. Prema izveštajima američkih trupa, u logoru su vladale glad i bolest (tifus, dizenterija, tuberkuloza), koje su odnosile 140 zatvorenika dnevno. Amerikanci su zabeležili da je od poslednje epidemije tifusa, od 1944, koja je trajala po oslobođenju logora, svakodnevno umiralo najmanje 70 ljudi. Prema statistici koju su napravile američke jedinice i objavile je odmah po oslobođenju logora, samo u poslednja tri meseca umrlo je između 13.000 i 15.000 ljudi. Iliću je dovoljno da je postavi kao argument optužbe da su drugi umirali u mukama i patnji, dok su Velimirović i Dožić jeli za trpezom esesovaca! Što se tiče Švarcbihera, u čitavoj literaturi o logoru i kompletnom personalu Dahaua, nisam pronašao da je ikada ijedan čovek sa tim imenom i prezimenom, bio u višoj hijerarhiji nemačkog personala kao komandant kampa ili zapovednik bloka. Sve to su Bajford, Ilić, i kritičari iste linije mogli saznati. Na žalost, očito je da niko od njih ne navodi najvažniju literaturu, građu i dokumentaciju o logoru Dahau, ili, poput Ilića, koriste materijal tako da od prve strane dokažu unapred zadatu optužbu, prosejavaju i favorizuju odabranu građu, odbacuju ili zaobilaze podatke koji im zadaju teškoće u argumentaciji, navode nepotpune ili pogrešne informacije, zbog čega se i konstrukcija metode i postavke ljulja ili raspada.“

Svi srbofobi u NATO ratu 1991-1999. koristili su fotomontaže i lažne video – zapise kako bi oblatili Srbe. Tako su, u doba drugosrbijanštine, montirane foto – priče o Dahau, koji mnogi nisu preživeli, ali Gavrilo i Nikolaj, kao „počasni zatvorenici“, ipak jesu. 

PATRIJARH GAVRILO I VLADIKA NIKOLAJ NISU ZAPISANI U KARTOTECI DAHAUA

Bojan Belić se bavi Ilićevom mistifikacijom o tome da, pošto Ilić nije našao logorske kartone Gavrila i Nikolaja, oni, suštinski, nisu ni tamnovali u Dahau:“U predgovoru je (Ilić) priznao da nije uspeo doći do logoraških kartona Dožića i Velimirovića, što je svojevrsno contradicio in adjectum, a i da jeste, u njima bi stajao samo datum dolaska u logor i uhapšenička kategorija u koju su razvrstani. Iz kartona drugih logoraša, vidi se da nema ni pomena o tome kako su tekli zatvorski dani, da li su mučeni ili zlostavljani, nikakvih osobenijih ličnih karakteristika, uzrok eventualne smrti u logoru najčešće ne bi bio tačno naveden. U kartonu (Zugangsbücher) bi stajalo samo ime, nacionalnost, logoraški broj, zatvorenička kategorija i rodni grad i država, smrt bi bila označena samo krstom ili datumom smrti, ali se to odnosilo samo na zatvorenike registrovane pre novembra 1942. Nakon toga podaci u kartonu bili su skraćeni na registarski broj, ime, nacionalnost, a datum prispeća nije bio naveden u svim kartonima. Uprava je kao datum početka internacije često označavala datum kada su zatvorenici prebačeni u Dahau iz drugih logora, ili kad su transporti krenuli iz određenih gradova. U nekim slučajevima precrtani su bili zatvorenici koji su pušteni iz Dahaua, ili su prebačeni u druge logore, pa su ponovo uhapšeni i vraćeni u Dahau. Neobično je da Ilić to nije uspeo saznati preko Arhiva međunarodnog Crvenog krsta, kome se obratio, kako je naveo u predgovoru knjige i Memorijalnog muzeja logora Dahau, gde je svakako mogao dobiti te podatke. Tri sedmice pre ulaska američkih trupa, znatan deo kartona i dokumentacije je spaljen ili premešten. Sve beleške u kartonima unete su mastilom, i na nekima su generalije nečitljive, a preko imena pojedinih logoraša povučene su linije crvenom ili plavom bojom. U nekim kartonima unet je samo registarski broj i ime. Američke jedinice su u Dahau zatekle i 7.000 neregistrovanih logoraša, upravo deportovanih iz Buhenvalda i uračunale su ih u zatočenike Dahaua. Logoraš Valter Valteršajt, pod brojem 15476. ubijen je u logoru, a njegova smrt je evidentirana kao samoubistvo trovanjem. Zatvorenici pod brojevima 124549 i 124557, stigli su u Dahau 9. juna 1943, a likvidirani su već sledećeg dana. U kartonima je unesen lažan datum kada su pušteni iz logora. Imena nekoliko zatvorenika koji su u logoru ubijeni u junu, ili julu 1944, nisu ni unesena u registar, kao da su duhovi koji nikada nisu postojali. ... Koliko su Iliću nepoznate ove važne i dostupne informacije objavljene u raznim izvorima, ilustrovaćemo sledećim primerom i citatom iz njegove knjige koji zaslužuje da ga donesemo u celosti: Ilić je uveren da nema pouzdanog odgovora zašto nije pronašao kartone episkopa Nikolaja i patrijarha Dožića, i da nema sačuvanih izvora iz kojih bi saznao nešto više o njihovom smeštaju u bunkeru i o njihovom logorskom životu, te zato tvrdi da se mogu napraviti samo „više ili manje osnovane pretpostavke od kojih je najverovatnija sledeća: Kako je Gestapo doveo velikodostojnike srpske crkve samo na kratko vreme, sa namerom da ih posle toga prebaci na neko drugo, njima i ratno–političkoj situaciji primerenije mesto, izgleda da je u njihovom slučaju odustao od uobičajene procedure prijema i smeštaja u logoru. Zbog toga njihovih imena uopšte nema u sačuvanim evidencijama sačuvanih logoraša Dahaua i u danjašnjem Spomen muzeju koncentracionog logora Dahau, ni u međunarodnoj službi traženja u Alorzenu, ni u arhivu Crvenog krsta Srbije i Crne Gore“. To znači da je Gestapo gledao na njih kao na posebnu vrstu zatvorenika čak i u odnosu na one koji su uživali „počasni status“.  /.../ Možemo jedino zaključiti da je pomenuti citat ubedljivo najprimernije mesto autorove ignorancije u čitavom rukopisu, i da za „najverovatniju pretpostavku“, o razlozima zbog kojih nije pronašao kartone vladike Nikolaja i patrijarha Dožića, niti je priložio sadržaj i registracione podatke iz sačuvanih kartona drugih logoraša, nije bilo nijednog razloga pored proverljivih i poznatih činjenica. Iliću bi, prema tome, ostalo još jedino da zaključi da su zatočenici u čijim kartonima nema datuma njihovog prispeća, oslobođenja iz Dahaua, ili prebacivanja u drugi logor, bili miljenici i počastvovani gosti režima, ili da su nacisti smatrali „posebnom vrstom“ zatvorenika hiljade neregistrovanih logoraša među kojima je bilo i Jevreja, i da su odustali od „uobičajene registrativne procedure“, pošto su nameravali da ih u Dahau zadrže samo privremeno, dok im se ne nađe neki „bolji smeštaj i pogodnija“ lokacija!“

Registrovani su samo da bi nastavili da se „švrćkaju“ po Nemačkoj – to je poruka Ilića i njemu srodnih! 

SVEDOČANSTVO BRANKA ĐORĐEVIĆA

Predrag Ilić se pozivao na svedočanstvo izvesnog Branka Đorđevića o tome da su Gavrilo i Nikolaj „dobro prošli“ u logoru. O tome Bojan Belić kaže:“Osim Đorđevićevog svedočanstva, u građi o istorijatu logora Dahau, nisam pronašao ni jedan jedini zapis o tome da su vladika Nikolaj i patrijarh Dožić bili pošteđeni režima koji je vladao u logoru od 1944-1945. Koliko se Đorđevićevo oskudno i izolovano svedočenje, od kad je objavljeno u „Glasniku SPC“, decenijama provlačilo kao jedini dokaz u prilog posebnog, počasnog statusa vladike i patrijarha i tretmana koji ih je poštedeo teškog rada, te psihičkog i fizičkog mučenja, pokazuje i to što je navođen i u ozbiljnim, naučnim studijama, kakva je trotomna studija dr Slijepčevića. Da je takav navod istinit, svakako bi postojalo znatno više usaglašenih svedočanstava, jer su logoraši ili bili zavidljivi na povlašćen status nekakvih logorskih „zvezda“, ili su ih prezirali i mrzeli. Da dvojica visoko pozicioniranih pravoslavnih sveštenika, uz ime koje je vladika Nikolaj imao u evropskim verskim i kulturnim krugovima, nisu delili sudbinu većine sveštenika, to ne bi moglo promaći njihovoj brojnoj sabraći i sećanje na status privilegovanih zatočenika ne bi se moglo izgubiti u kolektivnom pamćenju logoraša. Ilić koristi još jedan metodološki trik u učitavanju i sugestijama koje treba da deluju na podsvest čitaoca – navođenje autora koji polaze od iste zadate teze koju dokazuju na identičnim izvorima. Tako, Ilić citira pomenutog Filipa Koena koji kaže da je vladika Nikolaj: „Proveo u Dahau oko dva meseca kao „Ehrenhäftling“ (počasni zatvorenik), u posebnom odeljku, dobijajući istu hranu kao i nemački oficiri, živeći privatno i odlazeći u grad u pratnji nemačkog stražara“. A potom prenosi navode Aleksandra Lebla, objavljene u listu  „Danas“, koji piše da episkop Nikolaj i patrijarh Gavrilo nisu bili u delu logora koji je bio ozloglašen po surovosti prema zatvorenicima, već u posebnom delu sa zgradama za „počasne zatvorenike“ koji su imali drukčiji tretman. Dobijali su hranu kao i nemački oficiri, mogli su, da u pratnji čuvara, povremeno odlaze u gradić Dahau“. Lebl nastavlja sa istim, poznatim mestima: poštedi od rada, dozvoli da nose svoju odeću, itd. Pošto ni Koen ni Lebl svoje navode nisu potkrepili nijednim izvorom, osim pomenutog zapisa Branka Đorđevića i naširoko citiranog teksta, objavljenom u, takođe pomenutom broju Glasnika SPC, ne navodeći nijedan nov, autentičan izvor, bilo bi nepravedno ili zlonamerno reći da sebe uteruju u laž. NJihovi iskazi nisu ništa drugo nego primeri ignorancije i nemara autora da opšta mesta, prepisujući citate jedan od drugog, pomere za pedalj i iskorak u metodologiji obogaćenoj brojnim dostupnim izvorima, svedočenjima i dokumentima. Koen je, kako bi osavremenio svoje tvrdnje, naveo originalnu nemačku reč „Ehrenhäftling“, koju, pak, nije u stanju tačno da prevede. Lebl je obogatio poznate teze dvema poražavajuće netačnim tvrdnjama. Bunker nije bio „poseban deo sa zgradama“, jer i sve ostale urede, sektore i barake u blokovima (bolnicu, kantinu, kuhinju, zgradu za dezinfekciju, biblioteku) i sl, možemo nazvati posebnim zgradama. Bunker je bio celovito zdanje, unutar kojeg su se nalazili odeljci i prostorije koje smo naveli. Na drugu Leblovu tvrdnju da bunker nije bio ozloglašeni deo logora poznat po surovom tretmanu zatvorenika, i na ostale poznate navode da su vladika Nikolaj i patrijarh jeli istu hranu kao esesovci, da su redovno odlazili u grad, imali „drugačiji tretman“, odgovorićemo kao i do sad  – pustićemo da zbore izvori, publikacije, dokumenti, sećanja, poznato i potvrđeno...“

Jedno svedočanstvo nepouzdanog svedoka bilo je dovoljno klevetnicima na račun SPC da je optuže za obmanjivanje javnosti. A to jedno svedočanstvo služilo je kao krunski dokaz svim mistifikatorima stradanja srpskih vladika. Posle analize Bojana Belića, oni to svedočanstvo mogu da okače mačku o rep. 

PRIVILEGOVANI SVEŠTENICI? 

Bojan Belić ističe:“Ilić prenosi zapis logoraša Branka Đorđevića, koji je napisao: „U prvo vreme, do 1943. sveštenici su živeli pod vrlo teškim uslovima, jer su, pored raznih teških poslova u samom logoru, slati sa raznim transportima i van logora, na najteže radove, pa su tako mnogi i izgubili živote, dok su se neki vraćali kao invalidi, najčešće bez ruke ili bez noge.mGodine 1943, svakako nečijom intervencijom, stanje se, ponovo, u nekoliko popravilo. Od tada oni (sveštenici), su radili na logorskom poljskom imanju (plantaža), u baštama u logorskim fabrikama, raznim radionicama, magacinima, kuhinji, bolnici itd“. Uslovi logorskog života i šanse za opstanak i preživljavanje, toliko su bili neujednačeni, i toliko su se menjali, da su neki periodi međusobno neuporedivi. Poboljšanje života je značilo da su nemački i deo poljskih sveštenika mogli da primaju pakete sa hranom od svojih porodica i verskih zajednica, te se Đorđevićev zapis može odnositi samo na drugu polovinu 1943. i ne na sve logoraše, pogotovo ne na jevrejske i poljske zatočenike koji nisu pripadali sveštenstvu. Barben pominje jedinu Himlerovu naredbu da se sveštenici povuku sa teškog rada, ali iz 1941, koja od početka 1942. do prve polovine 1943. više nije važila. Novim sveštenicima koji su pristigli u logor objašnjena su pravila „oštre discipline i potpunog reda, kako SS ne bi imao izgovor da se umeša“. Sveštenici su morali da obavljaju najprljavije i najteže poslove, da čiste kasarne ili da rade na kopanju šančeva i u rudokopima. Celer svedoči da je najbolji život za poljske sveštenike u logoru bio od marta do septembra 1941. ali su privilegije i posle toga zadržali nemački sveštenici. /.../ Septembra 1941, sveštenici su prebačeni u blokove 28 i 30. Oko bloka 26, u kome su ostali nemački sveštenici, podignuta je posebna bodljikava žica, a prozor na kapeli je premazan farbom. Tako su drugi duhovnici iz blokova 28 i 30, među kojima je bilo mnogo Poljaka, odvojeni od središta svog verskog života i nisu mogli prisustvovati obredima ni vršiti versku službu. Tokom 1941. poljski sveštenici su izolovani i premešteni u blok 28. Prestala je bolja hrana, u bloku 26. su ostali nemački sveštenici i stranci, a kontakt sa njima je ostalim duhovnim licima strogo zabranjen. U drugoj polovini 1942. život je ponovo postao lakši, dopušteni su paketi, služenje mise, poboljšan je kvalitet ishrane, u decembru su svi sveštenici ponovo smeli dolaziti u kapelu i prisustvovati svetim obredima, ali je 28. oktobra svim sveštenicima, osim nemačkih, na četiri sedmice ukinut „drugi doručak–Brotzeit“, i režim se opet promenio nagore. /.../ Adam Kozlovicki, koji je uhapšen, jer mu je rečeno da se „Nemcima ne dopada njegova ideologija“, proveo je u logoru četiri godine i četiri meseca. Kozlovicki, u govoru održanom na katoličkom memorijalu posvećenom Dahau, ne pominje zverstva i torture nad sveštenstvom, već osećanje bespomoćnosti i agonije, svakog dana kad su polazili na rad. Arhimandrit Dionisije, koji je prošao Dahau, ostavio je svedočanstvo da je jedna od psihičkih tortura, koju su primenjivali nad zatvorenicima, bila lažno streljanje. Stražari bi logoraše odvodili na streljanje koje bi u poslednjem trenutku, dok su ljudi stajali pred cevima, opozvali. Egzekucije su najčešće vršene u dvorištu, između zatvorskog bloka (Bunker), i kuhinje. Na dnu dvorišta nalazila su se vešala, kao simbol i znamenje opomene dokle se pruža „sloboda“ kretanja zatvorenika. Upamćene su reči kapoa, Huga Gutmana, izrečene u danima najvećeg klonuća i straha: „Ne zavaravajte se! Dahau je ljudski mlin. Nekoga će usud ščepati pre, nekoga kasnije. Ne zanosite se nadom! Mislite radije na nešto drugo“. /... / Johan Lenc je ostavio jedan od zapisa kakav je užasna i teskobna atmosfera vladala u logoru zimu 1944, da su sveštenici strahovali da ne budu najstrožije kažnjeni samo zbog toga što su krišom napravili jasle za predstojeći Božić. /.../ Pošto su vozovi koji su prebacivali sveštenike iz Dahaua, ne samo 1944-1945, nego i pre toga, (Invaliden Transport), neke pravo u smrt, ili određene za likvidaciju, kakav je upravo bio transport za Tirol, istorijska, dokumentovana činjenica, jasno je da Đorđević ne govori istinu, ili da nije bio upoznat sa stanjem u logoru u poslednje dve ratne godine. Da nije znao ili je prećutao važne informacije, pokazuje i to što u svom svedočanstvu nije rekao ništa o privilegijama koje su u različitim vremenskim periodima dopuštane sveštenicima, npr. dozvolu da neki od njih odlaze u grad i skupljaju priloge, slobodno vreme za pisanje i čitanje, pisma sa kuponima koja su stizala u logor, kulturne aktivnosti. /.../ Mjuriel Hepel je objavila knjigu: „George Bell and Nikolai Velimirovic“, 2001, koja je prevedena i kod nas. Hepelova piše da su vladika Nikolaj i patrijarh Dožić bili zatvoreni u „počasnom bunkeru“, pošteđeni prinudnog rada, da su bili odvojeni visokim zidom od ostalih logoraša i da nisu prošli kroz „najgore užase koncentracionog logora“. Pošto se autorka nije postarala da pronađe brojne izvore iz kojih bi saznala da su u jesen 1944. svi sveštenici, osim nemačkih, morali da rade najprljavije i najteže poslove, da se sami staraju o sve lošijoj higijeni, da su zatočenici bunkera često izlazili u logorski kompleks i mešali se sa drugim logorašima, zbog radnih dužnosti, pomaganju obolelima od tifusa u logorskoj bolnici, uklanjanju i kremiranju leševa, o čemu je sam vladika Nikolaj ostavio svedočanstvo, ali i u potrazi za hranom, i kako, očito, nije upoznata sa elementarnim aspektima koji se odnose na „Ehrenbunker“, jasno je zašto se pozvala na opšte mesto i frazu, kao i David, Ilić, Bajford, Đorđević, i drugi.“

Opšta mesta, fraze i frazetine – to je drugosrbijanska „istina“. I ništa drugo. 

NIKOLAJ I GAVRILO IMAJU SVOJE ĆELIJE     

Pošto su Ilić i družina tvrdili da su patrijarh Gavrilo i vladika Nikolaj bili privilegovani posebnim logorskim ćelijama, Bojan  Belić nas podseća:“Bunker je imao 137 odvojenih ćelija. Dr Johanes Nojhojzler, minhenski biskup, bio je jedan od sveštenika koji su imali privatnu ćeliju, što je u neskladu sa tvrdnjama kritičara da su samo vladika i patrijarh imali privilegije u vidu zasebnih odaja. Ćelije Georga Elzera su takođe bile odvojene prostorije, određene za njega. Nojhojzler je ironično stavljao pod navodnice tzv. status „počasnih“ zatvorenika bunkera, i ostavio je zapis da su zatočenici bunkera, ako bi se, tako prohtelo upravi, držani na hlebu i vodi, i da su morali da stoje po tri dana i tri noći, pod nadzorom stražara, i da bi im tek četvrtog dana bilo dopušteno da odspavaju. Nojhojzerov zapis samo je jedno od mnogih svedočanstava logoraša o mučenjima kojima su bili podvrgnuti u “ćelijama za stajanje““. 

Takve su to bile „počasti“ u Dahau. 

ŠETALI SU, ŠETALI!

Ilić kaže da su Gavrilo i Nikolaj bili privilegovani šetnjom. Bojan Belić opisuje dahauske šetnje:“Desno od bunkera bilo je usko dvorište po kome su zatvorenici mogli da šetaju, a neki i da primaju posetioce. Sećamo se Bajfordove i Ilićeve tvrdnje da je to što su patrijarh Dožić i vladika Velimirović u LJubostinji mogli povremeno da primaju posetu, pod nemačkim nadzorom, takođe bio znak posebnog tretmana i milosti okupatora. Dozvola šetnje po dvorištu zatočenicima „Bunkera“, nije bila nikakav znak posebne milosti uprave prema vladici i patrijarhu, jer se to odnosilo i na sveštenike u drugim blokovima. O tome svedoči podatak da se dr Johanesu Nojhojsleru u šetnji po dvorištu, pridruživao i velečasni Martin Nimeler, jedan od najvećih protivnika nacističkog režima, autor čuvene, antologijske protestne pesme „Kad su došli“.“

Šetanje u skučenim logorskim uslovima nije, naravno, bilo nikakva privilegija, osim u „istraživanjima“ lumena kakvi su Ilić i Bajford. Ali, oni su postali „privilegovani šetači u logoru“ iz jednog prostog razloga – ko njih oblati, oblatio je Svetosavsku Crkvu, a NATO drugosrbijanština na tome odavno radi! 

BEZ ROBIJAŠKE ODEĆE, NISU BRIJANI I ŠIŠANI, PIŠU, PRIMAJU POŠILJKE, DOBRO JEDU

Ilić i ekipa kažu da srpski patrijarh i vladika žički imaju odličan tretman u Dahau jer nose mantije, ne briju ih i ne šišaju, pišu, primaju pakete i hrane se kao esesovci. Belić je jasan:“Prve tri i po godine rata, Dahau je bio prvenstveno radni logor, što nije lišilo smrti mnoge zatočenike. Zatvorenici su mogli da primaju pisma i novac od kuće i postojala je kantina u kojoj su za svoj novac, a kasnije i za kupone, kupovali namirnice. Od 1942. novac je zamenjen kuponima, pošto je spoljašnja uprava logora smatrala da bi novac u rukama zarobljenika olakšao moguće bekstvo. Kuhinjski jelovnik je obuhvatao ovsenu kašu, zemičke, povrće, ribu, krastavce, a u kantini su se mogli kupiti i parfemi. Logoraši su dobijali trećinu kilograma hleba, nekad i pola litra kakaoa. U poslednje dve godine rata, 1944. i 1945, kantina je izgubila svaki značaj i nije mogla ponuditi više ništa usled velike nestašice hrane, epidemija i savezničkog bombardovanja, premda je već od 1943. hrane bilo sve manje i važnost kantine je slabila. Kada je novac imao značaj, cena doručka iznosila je između osam i deset maraka. Do oslobođenja je u logoru radio i bazen, ali su u njemu mogli uživati samo ljudi iz unutarnje uprave logora, logoraši koju su imali vlast nad ostalima.  Biblioteka je sadržala 15.000 naslova, od klasika književnosti, do popularne beletristike i romana, i do svršetka rata, svi zatvorenici su je smeli koristiti. Povremeni koncerti i filmske projekcije, diskusije o filozofiji, religiji, umetnosti, bili su predah i ispunjavanje kakvim takvim smislom i nadom, u preživljavanju logorskih dana.  /.../ Bajford i Ilić navode da su oni (Gavrilo i Nikolaj), za vreme konfinacije u srpskim manastirima, primali pakete od okolnog stanovništva i da im je bilo dopušteno da vrše versku službu. U tome nema ničeg spornog što bi nas navelo da zaključimo da je to bila posebna milost Nemaca prema njima. Jer, ono što je važilo za vladiku i patrijarha u Srbiji, važilo je za veliki broj logoraša u mnogo strašnijim okolnostima logora Dahau. Paketi su sveštenicima do 1943. stizali skoro redovno, stizali su i 1944, a bogosluženje, sa periodima zabrane, nikada nije bezuslovno zabranjeno. Navešćemo samo nekoliko odlomaka iz pisama logoraša u različitim vremenskim razdobljima. Sigfrid Mundštajn, jevrejski zatvorenik piše svojoj supruzi 31. jula 1938: „Najdraža Magda, kad uveče polazim na počinak uvek nosim tvoje drago pismo sa sobom i tad zaspim spokojno. Zahvaljujem Bogu, draga Magda, što sam zdrav i nadam se da ste i vi. Vreme je ovde jako lepo i svaki dan je veoma topao“. U pismu koje je poslao 16. februara 1943, zatvorenik potpisan kao Ben, piše svom bratu: „Dragi Fanous, zahvaljujem ti na paketu koji sam danas primio i koji me je veoma obradovao. Gledam napred, u povratak kući, kada ću moći da ti se na svemu odužim, i mislim da neće potrajati dugo i da ćemo se svi ponovo videti. Verujem da će me moja vera održati u zdravom duhu. Ne šalji mi novac dok ti ne kažem”. U nedatiranom pismu iz 1938. ili 1939. muzičar i profesor belkanta, Oto Gut, koji je preživeo Dahau i umro u Americi, piše: „Mili moji, mnogo vam hvala na pismu. I dalje sam dobro i potpuno zdrav. Molim te da me najhitnije iskreno obavestiš o majčinom zdravlju. Ne mogu više da podnesem tako oskudne vesti“. Feliks Elzanovski, u pismu od 2. novembra 1941, piše da nije dobio odgovor na pismo od 19. oktobra 1941, da je srećan što su svi kod kuće dobro i da mu nije stigao novac. On kaže „pišite više“, i šalje pozdrave svom ocu Hedvigu, Stanislausu, Kasimiru i rođacima. /.../ Barben je opisao kako su stanovnici naselja u okolini Dahaua, davali hranu i namirnice logorašima, a sveštenici su često skupljali priloge i pod pratnjom, izlazili iz logora. Nojhasler je, recimo, sve što mu je bilo potrebno za večernju Božićnu misu, dobio od kardinala Faulhabera, koji je do kraja rata redovno slao pakete u logor. Nojhasler je mogao da napušta bunker i da hoda po logoru, kao i da prima posete spolja. /.../ Logoraši su do poslednjeg dana rata imali pravo da budu pretplaćeni na štampu koja im je redovno stizala, sve dok stanje na frontu nije prekinulo komunikacijske linije. Zatvorenici su spavali na krevetima na sprat, u ćelijama su se nalazili ormarić i sto, i svaka baraka je, zapravo, imala dnevnu sobu sa četiri velika stola. Rikardi navodi da su barake u njegovom bloku imale dva ili tri stola, dve klupe i krevete sa slamnim jastucima. U svakom bloku nalazila se prostorija za dezinfekciju. /... / Nerin E. Gin, u delu „ The day of Americans“, napisao je da su sveštenici imali vremena za meditaciju i pisanje, i da je skoro svaka knjiga o Dahau, napisana do 1966, kada je Nerin objavio svoj rukopis, napisana od strane poljskih sveštenika. Ovo je veoma važno u kontekstu optužbe Velimirovićevih kritičara, da je vladika uživao posebnu naklonost Nemaca, zato što je i za vreme konfinacije i u srpskim manastirima i u Dahau, imao na raspolaganju papir za pisanje, bilo da je reč o običnoj hartiji ili toalet papiru, na kome se veruje da je napisao delo „Reči srpskom narodu kroz tamnički prozor“. Georg Švake je komponovao „Dahauersku misu“, ili „Missu antiphonariu“, koju su logoraši prvi put pevali 24. septembra 1944. Đuzepe Điroti, profesor teologije, koji je uhapšen jer je pomagao Jevrejima radio je na knjizi o proroku Jeremiji za vreme zatočeništva, a 1994. objavljena je i knjiga biografija i pesama bivših logoraša o Dahau, od koji su mnoge napisane za vreme njihovog tamnovanja. Neki logoraši, i sami sveštenici, vodili su logorske dnevnike koji su kasnije i objavljeni, ili su od njih nastale potonje knjige i tekstovi o logoru Dahau, kakav je rukopis Johana Lenca. Holandski zatvorenik Niko Rost bio je jedan od logoraša koji su vodili dnevnik. U jednom od njegovih zapisa, ostavio je svedočanstvo o borbi između SS jedinica koje su htele da pobiju sve logoraše i američkih trupa koje su ušle u logor. /... / U logoru je postojao i orkestar koji je priređivao koncerte i svirao svaki dan dok su zatvorenici marširali na rad u fabrike i polja. Prema Neringu, SS je streljao orkestar pred kraj rata. /.../ Jedini put za Internacionalni Crveni krst u Švajcarsku, vodio je preko Dahaua. SS je dozvolio da se paketi podele logorašima u poslednjim danima Trećeg rajha, ali je Crveni krst odredio da pakete u kojima su se nalazili buter, kobasice, svinjetina, riba, mogu primiti samo oni logoraši koji su predstavljali zemlje koje su finansijski pomagale organizaciju u Ženevi. Sledovanja su dobili Francuzi, Belgijanci, Holanđani, poneki Poljak i Skandinavac. Kakvo bezdušno licemerje organizacije koja je predstavljala zemlju u čijim su bankama skladišteni džakovi novca, dragulja, prstenja, zlatnih zuba, opljačkanih od nesrećnika koji su ostavili kosti po nacističkim logorima! Počele su tuče i otimanja. Poljaci su se bunili i tražili su još paketa. Nisu bili retki slučajevi ubijanja, prebijanja i krađe od strane kapoa i personala unutrašnjeg upravnog prstena. Logoraši su bili primorani da svoju odeću koriste kao jastuke da ih drugi zatvorenici ne bi pokrali. /.../ Ilić nastavlja Bajfordovu tezu da je znak nemačke naklonosti i posebnog tretmana patrijarha i episkopa bio i u tome što vladici Velimiroviću i patrijarhu Dožiću nije brijana glava, i što su „mogli da zadrže časovnike i mnoge lične stvari“ i da su imali vremena za pisanje i odmor. Na brojnim rukopisima, svedočanstvima i dokumentima, pokazali smo da se to odnosilo na sve zatvorenike, osim na jevrejske, a od 1943 i poljske sveštenike, (ali ne na sve, ni u svakom periodu logora) i da su svi sveštenici i većina zatvorenika imali slobodno vreme za odmaranje, pisanje i čitanje, korišćenje biblioteke, kantine, pravo na odgovarajuću bolničku negu, sve dok propast Rajha i napredovanje saveznika nisu okončali takve životne uslove i privilegije. Postoje fotografije iz logora na kojima zatvorenici preko prugastih pantalona nose svoje civilne košulje, i fotografije sveštenika iz 1943, koji su u svojim odorama. Naveli smo i nazive konkretnih radova koje su neki sveštenici pisali u logoru. Sve to nije poznato Iliću, a moralo je biti, ako se tvrdi da je autor analizirao iscrpni materijal. Nisam našao nijedno svedočanstvo niti nepobitan dokument koji pokazuje da su Velimirović i Dožić jeli istu hranu kao i esesovci, kako tvrde Ilić, Bajford, Koen, Lebl, koji takođe nisu priložili dokaz.“ 

Šta će im dokazi? NATO je krunski svedok. Za sve što se Srba tiče, za sve, pa i za Gavrila i Nikolaja u Dahau. Jer, Srbi ne mogu biti žrtve. Oni su, uvek i svagda, krivci. 

MIRKO ĐORĐEVIĆ I JOVAN BAJFORD U ULOZI „MEDICINSKIH STRUČNJAKA“

Poznati krivotvoritelji, pokojna drugosrbijanska kvaziteološka perjanica Mirko Đorđević i naukoliki publicista na drugosrbijanskim steroidima – srbofobnim stereotipima, Jovan Bajford, uporno tvrde da Gavrilo i Nikolaj nisu imali nikakve muke:“Bajford piše da ima malo dokaza da su Dožić i Gavrilović, bili izloženi mučenju i zlostavljanju koja su „svakodnevno trpeli obični logoraši“. Prvo, navod da su obični logoraši bili svakodnevno izloženi mučenju je u potpunosti netačan. Drugo, ni Ilić ni Bajford se nisu potrudili toliko da nam objasne koji su to logoraši, od 17 različitih kategorija, spadali u „obične zatvorenike“. Treće, ako nema dokumentovanih dokaza da su zlostavljani, jer su takva svedočanstva ostala jedino u uspomenama i traumama logoraša, a ne u arhivi logora, ima još manje dokaza da vladika i patrijarh nisu mučeni ili da nisu bili izloženi surovoj disciplini koja je u mesecima njihovog zatočenja, bila izraženija nego u prvih nekoliko godina logora, niti u objavljenim svedočanstvima i zapisima (osim Đorđevićevog svedočenja) da su bili pošteđeni rada i discipline koja se odnosila na ostale zatočenike. I Bajford preuzima svedočanstvo logoraša Branka Đorđevića, koji je zapisao da Velimirović i Dožić nisu mučeni u logoru. Ovo izolovano svedočanstvo bi moglo biti utemeljeno samo ako bi se dokazalo da je Đorđević svakodnevno provodio čitavo vreme sa njima u istom bloku, da je imao potpun uvid u kretanje Velimirovića i Dožića, i da je njegov navod saglasan sa drugim svedočanstvima. U logoru u kome su bile desetine hiljada ljudi, dok su jedni dolazili, a drugi odvođeni i nestajali, u borbi za preživljavanje, vrevi, epidemijama, metežu i haosu koji je u logoru vladao, barakama koje su bile predviđene za 54 zatvorenika, a u kojima je se tiskalo i po par stotina nesrećnika, 1944-1945, dok su se saveznici približavali, a glavešine bežale, o čemu Đorđević i Bajford nisu rekli ništa, male su šanse da je mogao da ispuni uslove neophodne za čvrstu verodostojnost iskaza. Mirko Đorđević, koga neki nazivaju eruditom i znalcem, ponovio je opšte mesto zasnovano na Đorđevićevom svedočenju, ne navevši nijedan drugi izvor, dostojan znalca: „Ni o kakvom se tu mučeniku ne radi, on je imao status posebnih osoba i nikakvoj torturi nije bio izložen“. To nije ni analiza, niti bilo kakav kritički metod, čak ne ni sociološki ili istorijski dokaz, nego lični, vrednosni sud, pre novinarski nego publicistički, bez jednog argumenta, bez poznavanja građe o Dahau. U desetinama primarnih publikacija i tekstova o Dahau, nisam pronašao nijedan zapis ni svedočanstvo koje bi upućivalo na to da su episkop Nikolaj i patrijarh Dožić bili pošteđeni discipline i tretmana koji se odnosio na ostale zatočenike „Bunkera“. Nije bilo osobe u čitavom logoru, u bilo kojem bloku, koja nije morala da radi, teže i surovije, ili manje naporne poslove. Kapo Vamcer, koga pominje i Zamečnik, bio je jedan od nadzornika i čuvara koji su sveštenicima davali lakše poslove./.../  Bivši logoraš Živan Bezić drugačije opisuje život u „Bunkeru“ i kaže da su u njemu „čamili“ Mihael Hek, Johanes Nojhojzler, srpski patrijarh Gavrilo i episkop Nikolaj Velimirović. Bajford, takođe, sumnja u reči vladike Artemija Radosavljevića, i pod navodnice stavlja njegov iskaz „da su mnogi očevici“ posvedočili o stradanju vladike Nikolaja i patrijarha Gavrila, ali mu ne smeta da i dalje protivreči metodu svog kritičkog postupka i da kredibilitet zasnovan na istim izvorima koristi kao dokaz, kada to odgovara njegovim navodima. Tvrdnju da su vladika i patrijarh uživali naročitu slobodu kretanja, za vreme konfinacije u LJubostinji i Vojlovici, on zasniva „po sećanjima očevidaca“! Jedini dokaz da je vladika bio povređen u logoru kada je noseći kofu vode ili kiblu, pao i povredio kolena, Bajford preuzima iz nekoliko tekstova, i ne pridaje im veći značaj. Ali previđa da, ako je vladika morao da nosi vodu ili da prosipa kiblu, on nesumnjivo morao da radi kao i drugi logoraši i da onaj koji jede za stolom zajedno sa esesovcima kao „počasni zatvorenik“, ne ide svakodnevno po vodu i ne prosipa posude sa izmetom i urinom, čime su nadređeni želeli da ga ponize. Bajford se stavlja u ulogu lekara, dijagnostičara i tvrdi da su povrede na vladičinim stopalima, koje jeromonah Irinej Dobrijević, na tribini udruženja Srpski sabor Dveri, održanoj na Mašinskom fakultetu 2005. opisao kao moguće ožiljke od noža ili cigareta, ili nekakvog gvožđa, jer su vladičina stopala bila zgrčena i hodao je sa štapom, „verovatno izazvane artritisom“. Prota Milivoje Maričić, u pismu vladiki Lavrentiju Trivunoviću, od 14. maja 1988, povrede na vladičinom telu, koje je pripremano za ukop, opisuje kao crne fleke, ili masnice. Ovaj navod, Bajford pošteno citira, ali ga odbacuje, kao nesaglasje sa povredama od noža, sečiva ili cigareta. Međutim, Teodor Koh, poljski sveštenik, koji je u Dahau bio od oktobra 1941. do aprila 1945, svedoči da su sveštenici, kako je tretman postajao sve okrutniji, kažnjavani vežbama, čučnjevima, gimnastikom i trčanjem na kolenima. Neki su kolabirali i podlegli povredama. Johanes Nojhojzler, zatočenik „Bunkera za ugledne zatvorenike“, se seća kako ga je esesovac nogom udario toliko snažno, da se srušio na pod i rasekao ruke. A kada je, pri prispeću u logor, fotografisan za logorski karton, dobio je pesnicu u glavu, da je jedva ostao na nogama. Dakle, ne samo da nema nikakvog protivrečja o poreklu i uzrocima povreda na Velimirovićevom telu, jer su mogle nastati na različite načine, i nanete u različitom vremenskom periodu, te su neke mogle biti relativno zaceljene, a druge ne, nego i vrste opisanih ozleda pre odgovaraju metodama mučenja o kojima je svedočio Koh nego artritisu. Pored tifusa, usled pogoršanih uslova u logoru, 1944. i teranja od strane kapoa i čuvara na uporno brzo hodanje sa teretom u rukama, mnogi logoraši su patili od otoka po nogama, što je dovodilo do abrazije oko stopala i flegmona, akutnog, gnojnog zapaljenja vezivnog tkiva. Velika je mogućnost da su povrede na vladičinim nogama koje je opisao jeromonah Dobrijević, upravo tako nastale, ako isključimo da su uzrokovane fizičkim kažnjavanjem i udarcima. Da čovek u šezdeset četvrtoj godini, bude u logoru u najgorem trenutku od osnivanja kompleksa, da bude primoran na rad u uslovima koji su samo mogli pogoršati njegovo zdravstveno stanje, da ne govorimo o psihičkom zlostavljanju i pritisku, za Ilića i Bajforda, očito ne predstavlja mučenje. Dugotrajno hodanje ili teranje na stajanje, nije ništa drugo nego vrsta mučenja koja je redovno i nad velikim brojem sveštenika primenjivana u logoru. Otac Žan Bernar, sveštenik iz Luksemburga, u knjizi „Priest block 25487“, navod da su sveštenike mučili tako što su im vezivali lance oko zglobova, ili ruke na leđima. Uobičajen radni režim (osim u periodima važenja privilegija) podrazumevao je da su sveštenici morali da guraju i istovaruju teška kolica, puna zemlje, peska ili kamenja, najčešće u tempu brzog ili trčećeg hoda, koji su zadavali kapoi. Jezuit, Johan Maria Lenc, ostavio je jedno od svedočanstava o tome kakve su povrede nastajale pod brutalnim uslovima fizičkog rada. Jednom prilikom, kapo mu je naredio da se sa teškim kolicima, prepunim šljunka, trčećim korakom uspinje na vrh gomile šljunka i kamenja, izbaci tovar, a potom odjuri po nov. Sve vreme ga je podbadao i gurao, dok mu ruke nisu prokrvarile. I tada se proderao: „Znaš li, bedni svešteniče, da danas moraš crći!“ Sveštenici su morali da ustaju u četiri sata izjutra, da nose kotlove teške 75 kilograma 400 metara kroz logor, ili da istovaraju ugalj, pesak, zemlju ili krompir, trčećim hodom. Pošto nisu mogli da izdrže takav napor, pojavljivale su povrede po stopalima i nogama, a neki su hramali jer više nisu mogli normalno da hodaju. Stražari su ih često šutirali i udarali u lice, a ubrzo je stigla zima, toliko oštra i hladna, da su sveštenici pazili jedni na druge čim bi se na nosu i ušima pojavili znaci promrzlosti. /.../  Osim Đorđevićevog svedočanstva, u građi o istorijatu logora Dahau, nisam pronašao ni jedan jedini zapis o tome da su vladika Nikolaj i patrijarh Dožić bili pošteđeni režima koji je vladao u logoru od 1944-1945.“
Šta će drugosrbijancima dokazi? Dovoljne su dobro plaćene predrasude, koje se uklapaju u NATO narativ o Srbima kao večitim zločincima i „žurkolomcima“ sa Balkana. 

PATRIJAH GAVRILO I VLADIKA NIKOLAJ BILI SU „LEČENI U DAHAU“

Gavrilo i Nikolaj su, kažu „stručnjaci“, u Dahau bili i lečeni. Belić nas poučava:“Bajfordova i Ilićeva tvrdnja da su se nemačke vlasti postarale za lekarski pregled vladike Velimirovića i patrijarha Dožića i time pokazali naročitu brigu o njihovom zdravstvenom stanju, takođe ne odgovara istini. Svi zatvorenici su morali da prođu lekarske preglede pre internacije u Dahau, kako bi se, ne samo utvrdilo da li su, i za koje vrste rada sposobni, nego i da bi se otklonila mogućnost eventualnih zaraznih oboljenja kada zatvorenici stignu u logor. Ovom optužbom su kritičari istih ubeđenja prosto opsednuti, što pokazuje i Ilić, koji joj se neprekidno vraća, a da pri tom prećutkuje, ili nije upoznat sa mnogim izvorima koji pokazuju da ne samo da nije bilo nikakvog osobitog i posebno olakšavajućeg postupanja prema Velimiroviću i Dožiću, nego i da se u periodu njihovog boravka u logoru, prema svim logorašima i zatočenicima „Bunkera za važne zatočenike“, postupalo veoma grubo, surovo i oštro, osim prema esesovcima koji su narušili disciplinu ili su učinili neki drugi greh, zbog čega su se našli u bunkeru, te da uslovi opstanka nikada nisu bili teži od osnivanja Dahaua. Logoraš Barben i drugi logoraši navode, da su zatvorenici dobijali lekarsku negu i bili relativno dobro hranjeni sve do 1943, ali se i tada najgori režim životnih uslova odnosio mahom na Jevreje, koji su u tom trenutku bili u logoru i Poljake. Ništa od tako bitnih elemenata logora, ni Ilić ni Bajford ne pominju, ili se na njih tek površno osvrću. /.../ Postojala je i logorska bolnica, koja nije imala nikakve veze sa blokom u kome su vršeni sadistički eksperimenti nad ljudima. U njoj su bili zaposleni profesionalno obučeni lekari i bila je snabdevena najsavremenijim medicinskim uređajima kakav je rendgenski aparat Simens. Od 1940. bolnica je bila u blokovima 1, 3 i 5, ali je od 1942. zbog sve više obolelih logoraša i pogoršanja higijene, proširena na sedam blokova, koji su obuhvatali apoteku, laboratoriju i kancelarije personala. Ta netačna i neutemeljena fraza o naročitoj brizi uprave logora i privilegijama u odnosu na Velimirovića i Dožića (dozvola za nošenje mantija, kose i brade, lekarska nega i sl.), postala je opšte mesto, koje ponavljaju mnogi autori. Tako Dragana Kovačević , piše da je „prema mnogim izvorima“, Velimirović uživao sve pomenute privilegije, uključujući i lekarsku negu. Ako je već u jednoj ozbiljno koncipiranoj studiji dopustila sebi takvu tvrdnju i nije navela nijedan od tih „mnogih izvora“, neverovatno je da autorka nije upoznata sa građom o logoru Dahau objavljenoj na engleskom jeziku, s obzirom na to da je u rukopisu citirano dosta engleskih izvora. Naprotiv, Dragana Kovačević se, kada govori o vladici Nikolaju Velimiroviću i logoru Dahau, poziva, pre svega, na tekstove Bajforda i Mirka Đorđevića. Kako ni jedan od pomenutih autora ne navodi potreban izvorni materijal o Dahau, posledice takvog kritičkog postupka su, odraz odraza, ili hodanje sa jednim zaklopljenim okom ¬– netačne informacije. Lekarsku negu su u logorskoj bolnici imali svi bolesni logoraši, osim jevrejskih, ali su dve epidemije tifusa izazvale tako visoku stopu smrtnosti, da je bolnica 1944-1945. bila prepuna obolelih logoraša, te se čak i neki sveštenici nisu usuđivali da kroče u nju. Potom, zdravstveno stanje vladike Nikolaja i patrijarha Dožića se toliko pogoršalo, da im odgovarajuća lekarska pomoć više nije mogla biti pružena u bolnici centralnog logora.“

Pogoršalo im se zdravlje? Ko bi to pomislio? Zar, kako reče onaj iz filma „Ko to tamo peva?“ nemačka medicina nije najbolja? 

DIMITRIJE LJOTIĆ I NEMCI

Svi mistifikatori su tvrdili da je Dimitrije LJotić „oslobodio“ patrijarha Gavrila i vladiku Nikolaja iz nemačkog ropstva. Ali, Belić pokazuje drugu sliku:“LJotić nije imao nikakvog uticaja na odluke Rajha, i da Kaltenbruner i Nojbaher, što ćemo kasnije videti, nisu još od 1943. planirali odvajanje Austrije od Nemačke, i nagodbu sa saveznicima, Hitleru iza leđa, u čemu su im Dožić i Velimirović trebali biti korisni taoci i veza nove Austrije sa zapadom koji bi preko Srpske pravoslavne crkve došao u vezu sa verskim, građanskim i monarhističkim elementima, kao stubom otpora prema komunizmu i ruskoj interesnoj sferi, kada se još naivno verovalo u objedinjavanje srpskih nacionalnih snaga i stvaranje fronta u Sloveniji, da će se saveznici iskrcati na Jadranu i da je sukob Istoka i Zapada neminovan, ni Nedićeve ni LJotićeve urgencije i molbe, ne bi im značile ništa. LJotićeva urgencija mogla je samo ići na ruku Kaltenbrunerovim i Nojbaherovim planovima, a prebacivanje crkvenih velikodostojnika na teritoriju Rajha, omogućilo im je da oni budu pod punom nemačkom kontrolom i nadzorom, što ne bi bilo izvodljivo da su ostali 1944. ostali u Srbiji. Najzad, mnogo bliži, etički dvoličan susret sa okupatorom, imali su partizani tokom tzv. „martovskih pregovora“, kada su bili spremni da obustave borbu sa Nemcima i okrenu cevi samo prema četnicima i Englezima, ako se usude na iskrcavanje na Jadranu. Odluka o prebacivanju vladike i patrijarha iz centralnog logora u podkamp Šlirze doneta je 1944. kada su već bili u logoru i kada im je zdravstveno stanje bilo ozbiljno ugroženo. Mrtvi ili mučeni do smrti, ne bi mogli poslužiti Kaltenbrunerovim planovima na čije ostvarenje se usudio tek kada su Rusi bili pred Bečom, a potom se, shvativši da je sve izgubljeno i da mu Englezi neće omogućiti da postane novi firer nezavisne Austrije, predomislio i naredio brisanje tragova zločina i terora – uništenje Dahaua i svih preživelih logoraša. Ilić je upravo to napisao i zatvorenike bunkera nazvao taocima, iako je to učinio, možda slučajnom omaškom, pošto bi takva konstatacija bila protivrečna svim njegovim navodima o privilegovanom, počasnom statusu episkopa Velimirovića i patrijarha Dožića.“

Činjenice su na strani Gavrila i Nikolaja. Utoliko gore po činjenice, rekao bi čuveni nemački filozof Hegel. 

PATRIJARH GAVRILO I  VLADIKA NIKOLAJ U „BANJI ŠLIRZE“

Predrag Ilić je u svojoj knjizi tvrdio da su patrijarh Gavrilo i vladika Nikolaj iz Dahaua odvedeni u „banju Šlirze“ gde su se, naravno, „banjali“ – a šta bi drugo? Ali, Belić saopštava istinu:“Ilić je jasan i nedvosmislen u iskazu da su episkop Velimirović i patrijarh Dožić, pušteni na slobodu odmah po prebacivanju iz Dahaua u Šlirze. Na žalost, ponovo nepoznavanje faktografije i istorije Trećeg rajha, poništava i ove Ilićeve postavke dostupnim i lako proverljivim činjenicama. Šlirze, ili Valep je bio logor, jedan od potkampova glavnog logora Dahau, osnovan 1. novembra 1942. (KZ-Aussenkommando Valepp Jagdhaus Himmler–KZ Aussenkommando Valepp Bauer Marx), ili Valep 1 i 2, i bio je pod potpunom kontrolom SS-a, tako da Gestapo nije imao nikakvu nadležnost ni stvarnu moć nad njim. Prvi deo naziva logora se odnosio na SS upravu i lično, povremeno sedište Hajnriha Himlera, a drugi na selo, odnosno seosko gazdinstvo porodice Marks, u okrugu Šlirze, pretvoreno u logor. U Valep–Šlirzeu bilo je mnogo Jehovinih svedoka, koji su toliko radili da su ih seljaci zvali „pauci“. Logor je postojao sve do 25. aprila 1945. Do 1944. Dahau kompleks je obuhvatao 77 sporednih logora ili potkampova, (od kojih su neki bili udaljeni i više od 200 km), kakvi su bili Iter i Šlirze. Distelova i Benc navode broj od 169 spoljašnjih logora koji su pripadali kompleksu Dahau. Ako Ilić već nije uspeo da nabavi neke od pomenutih publikacija, abecednu listu svih logora, na kojoj su Šlirze – Valep i Iter, mogao je pronaći i na sajtu: „Jewish Virtual Library“. Kako se sistem nemačkih logora menjao, kampovi su nicali tolikom brzinom, neki su napuštani, pa otvarani novi, da „WVHA“, više nije mogla da ih prebroji i unese u registar. Kada je 522. poljski artiljerijski bataljon američke armije, oslobodio potkamp „Kaufering 4 Hurlah“, koji je pripadao kompleksu Dahau, vojnici su otkrili nekoliko stotina tela koja su gorela, naslagana na gomilu. Amerikanci su prisilili bivšeg komandanta logora da leži među leševima, a potom su ga predali preživelim logorašima. Da su Ilić, Bajford i drugi autori samo pogledali u „Enciklopediju nemačkih koncentracionih logora“, ako ih već nije zanimala istorija, struktura, proizvodno–organizacijska veza i mapa kompleksa logora Dahau, koja se može naći u mnogim publikacijama, verovatno nikada ne bi bili zagovornici teze da su vladika Nikolaj i patrijarh Dožić bili slobodni nakon prebacivanja u Šlirze. Oko 150, ili, prema Distel-Bencu skoro 170 potkampova, pripadali su centralnom logoru Dahau i u proizvodnom smislu bili su međusobno povezani i zavisili su od glavnog logora. Ilić navodi da je u Nemačkoj bilo čak 958 područnih logora, ali se nije potrudio da sazna da su područni logori bili zapravo potkampovi centralnih logora. Tako bi, na listi svih nacističkih potkampova pronašao Šlirze i Iter, kao delove kompleksa logora Dahau, u koje su zatvorenici prebacivani za vreme rata, i u kakvima su se našli vladika Nikolaj i patrijarh Dožić. Iter je bio logor, a zamak Iter, zdanje u kojem su bili zatvoreni ugledni zatočenici Rajha. Ilić svoju ignorantsku samouverenost, dokazuje još jednom kada kritikuje navode dr Dušana Kašića i dr LJubomira Durkovića-Jakšića, koji su ispravno ustanovili da je Valep-Šlirze bio potkamp logora Dahau, i izriče sledeću tvrdnju, podvučenu masnim slovima: „Nije tačno da je Šlirze bio logor!“ Kako je Ilić, zaključke pomenutih istraživača nazvao „netačnostima i neistinama“, ne možemo reći drugo, nego da su neznanje, neupućenost i nepoznavanje osnovnih izvora i građe o nemačkim konc-logorima, koje je on pokazao, zapanjujući. /.../ Da je Ilić pažljivo iščitao samo Vejlera, Šnabela i Hofmana, umesto što je pročitao svega nekoliko stranica iz njihovih radova, kako bi uverio čitaoca da ih dobro poznaje, saznao bi dovoljno, i dobio bi putokaz za mnoge druge izvore, a pomenute zaključke, teško da bi se usudio da iznese. Literarne, epitetske rečenice o „lepom planinskom jezeru, ugodnoj gostionici i hotelu“, prijatnom okruženju i sl., su sloboda autorove mašte i stilizacija zamišljenog ambijenta...”
Mašta može svašta. Ali joj Belić ne da se razmahne, čak i ako je drugosrbijanska. 

UMESTO ZAKLJUČKA 

Knjiga Bojana Belića je izvanredan prilog borbi za istinu o stradanju vrha SPC u Drugom svetskom ratu. Kao što je govorio Žarko Vidović, mi smo logoraška nacija, i boravak niza srpskih vladika u nacističkim, italijanskim, arnautskim i ustaškim logorima za vreme Drugog svetskog rata mora biti predmet ozbiljnog izučavanja. Trud Bojana Belića zaslužuje svaku pažnju i nagradu i od Boga i od ljudi, a najvažnije bi bilo da se njegovo delo, u što većem tiražu, ponovo izda i postane dostupno čitaocima, kojima je, kao i uvek na našim prostorima, istina nasušno važna – za duhovni i identitetski opstanak, pre svega.

Ako se mi ne budemo borili za istinu o sebi, ko će se boriti? Kako reče NJegoš:“Nade više nema ni u koga – do u Boga i u svoje ruke“.
Bojan Belić je, položivši nadu na Boga, pokazao da ima zavetnu svest, bistar um, prava znanja i vredne ruke. Hvala mu zbog toga!  

1.    https://svetosavlje.org/oklevetani-svetac-vladika-nikolaj-i-srbofobija/    

Ostale tekstove Vladimira DImitrijevića gledajte OVDE.

Izvor: Pravda