Piše: Miodrag Zarković
I sve smo, verovatno, u pravu. Ali, zašto za Ukrajinu nikada ne kažemo da je - okupirana?!
Ta tvrdnja bi, po logici koju često koristimo za Srbiju, bila više nego opravdana. Jer, još od državnog udara iz februara 2014. godine, suverenitet Ukrajine je praktično nepostojeći. To je bilo očigledno čak i pre ovogodišnjih ratnih dejstava, podignutih na najviši nivo ruskom vojnom operacijom. Prošle godine, na primer, ukrajinske sudske vlasti donele su čitav niz zakona kojima su u tamošnje najviše sudske ustanove pušteni stranci! Dva vrhovna nacionalna tela namenjena između ostalog i izboru sudija, a kojih je u celoj predratnoj Ukrajini bilo oko osam hiljada, sada su obavezna da kao polovinu svog članstva uvrste strane stručnjake. Nijedan ukrajinski sudija ne može da bude izabran bez saglasnosti ova dva tela, odnosno stranaca koji sede u njima.
Ništa bolja situacija nije ni u ukrajinskoj vojsci, koja, takođe je jasno odavno, polaže račune zapadnim pokroviteljima, od kojih dobija i novac, i oružje, a očigledno i naređenja. U ukrajinskim medijima stanje je još i gore, pogotovo od Majdana naovamo, zbog čega je njihova javnost toliko i sluđena, odnosno ubeđena da je Rusija ta koja im je ”vekovni neprijatelj”.
A kako tek stoje stvari sa ukrajinskom privredom, najbolje govori afera sa Hanterom Bajdenom, sinom sadašnjeg američkog predsednika, koji je, bistar na tatu, u jednoj radnji za popravke ostavio svoj lap-top sa sve podrobnim podacima o zakulisnim radnjama u koje su porodično upleteni u Ukrajini, pre svega sa ukrajinskim energetskim kompanijama. Ta afera je u američim glasilima, pa i na društvenim mrežama, bila prisilno suzbijana, kako ne bi povećala izglede Donalda Trampa da na izborima od pre dve godine pobedi DŽoa Bajdena. Ali u Ukrajini nije proizvela nikakvu suštinsku reakciju. Tamo je umešanost strane lopovske familije u mutne poslove na najvišem državnom nivou nešto na šta se i ne obraća pažnja, toliko je opšteprihvaćena potčinjenost ukrajinske privrede stranim interesima.
I na kraju, ono što najdirektnije omogućava toliku prevlast stranih nalogodavaca u Ukrajini jeste politička korupcija. NJene astronomske razmere ponovo je DŽo Bajden, tada tek potpredsednik SAD, bio ”ljubazan” da nam otkrije, kada se pre nekoliko godina javno hvalio kako je čistom ucenom, vezanom za nekakav paket novčane pomoći koji je trebalo da isporuči Kijevu, primorao ukrajinsko rukovodstvo da smeni državnog tužioca koji se usudio da kopa po sumnjivim poslovnim aktivnostima Bajdenove porodice u Ukrajini.
Kada se sve ovo uzme u obzir, savršeno je jasno da ne postoji niti jedan vid državnog suvereniteta koji je Ukrajina sačuvala pred svojim ”prijateljima” sa Zapada. U prevodu, Ukrajina je, po merilima koje srpski rodoljubi često primenjuju na Srbiju, okupirana zemlja. I to čak i čvršće nego Srbija.
A opet, da li je iko za ovih deset meseci, koliko traje direktan ratni obračun Rusije i Ukrajine, upotrebio taj argument da bi opravdao Ukrajince koji se, kao društvo čak i više nego kao vojska, povijaju pred ruskim udarima? U nebrojenim emisijama na televiziji ili JuTjubu, u analizama po novinama ili portalima, u raspravama na društvenim mrežama... da li je iko od srpskih rodoljuba ukazao na okupiranost Ukrajine i u to ime pozvao Rusiju da poštedi svog protivnika?
Koliko je poznato piscu ovih redova, to se nije dogodilo. Ako je negde nešto i promaklo, što je uvek moguće, biće da je reč o pojedinačnim slučajevima, koji idu protivno magistralnom stavu da je Ukrajina zaslužila da bude kažnjena.
I taj stav je, naravno, sasvim u redu. Ostatak Ukrajine stvarno nema nikakvog opravdanja za to što je osam godina ćutke trpeo napade ukrajinske vojske na Donjeck i Lugansk, koji posle Majdana nisu pristali na to da budu zapadne sluge. Da li su metode koje primenjuje ruska vojska u skladu sa propisima i običajima ratovanja, to će moći da se neopozivo utvrdi tek posle kakve temeljne a nezavisne istrage, ali čak i sada, dok još uvek čekamo na takvu istragu, možemo se složiti da je sama odluka ruske države da zarad zaštite Donbasa uđu u rat protiv cele Ukrajine - načelno opravdana.
Samo, da li je onda Srbija kriva što zabija nož u leđa svojim odanim građanima na Kosovu i Metohiji?!
Odgovor na to pitanje uporno se odlaže za ”srećnija vremena”. Ključ za to odlaganje sadržan je u reči ”okupacija”. Većinska rodoljubiva javnost u Srbiji uvek će vas, na pitanje o njenoj odgovornosti za ovaj ili onaj velezdajnički potez vlasti, spremno podsetiti na to da je Srbija, zaboga, okupirana!
Ako li niste zadovoljni takvim objašnjenjem pa se upustite u raspravu po navedenom pitanju, munjevito će vam biti rečeno da to nije ”klasična okupacija”, kakva je neminovno u primeni na pomenutom Kosovu i Metohiji, već da je reč o ”mekoj” ili ”savremenoj” okupaciji, koja se odlikuje time što se ostvaruje bez prisustva okupacionih vojnih jedinica. Uzalud ćete pokušati da objasnite da to onda nije okupacija, već nešto drugo. Nego šta je nego okupacija, reći će vam! Uzalud ćete pitati kada je to Srbija tačno okupirana; dobićete sve same sulude odgovore (”od Petog oktobra”, ”od 1918.”, ”od majskog prevrata”...) posle kojih svaka dalja rasprava pada u vodu. Srbija je okupirana i tačka!
Ali Ukrajina, eto, nije.
Pisac ovih redova je dovoljno mator da se seća kada je i kako sam izraz ”okupacija” ušao u tako široku upotrebu u srpskoj javnosti. Bilo je to u prvim danima koalicije Tadić-Dačić, odnosno u vreme kada je zvanični Beograd tiho ali postojano napuštao dotadašnju politiku odbrane Kosova i Metohije. Pojedini analitičari, u čije dobre namere nema razloga da se sumnja, pokušali su tada da probude javnost, koja je prema antidržavnim potezima vlasti pokazivala zabrinjavajuće nezanimanje. U to ime, analitičari su posegli za pojmom okupacija, računajući da će ta reč, strašna sa bilo koje strane da se pogleda, izazvati reakciju najširih slojeva, koji će shvatiti da izvršna vlast ne radi u korist Srbije već za račun srpskih neprijatelja.
Javnost jeste reagovala, ali suprotno od priželjkivanog: umesto da prenaglašeno ukazivanje na ”okupaciju” rasani najšire slojeve, ono im je izgleda samo dalo idealan izgovor da ne mora ništa da se preduzima. U smislu: eto, okupirani smo, pa onda i nema svrhe izlaziti na birališta, ili na ulicu, ili na Jarinje.
Ta ”okupacija” će valjda proći sama od sebe, a dotle je bolje praviti se mrtav. Tako bi, otprilike, glasila logika onih koji su, sve izdajući se za velike rodoljube, prigrabili vrlo tvrdo opravdanje u vidu meke okupacije. Ono što je bilo zamišljeno kao lek, kao budilnik za učmalu javnost, postalo je sušta suprotnost i doprinelo daljem uspavljivanju Srba, koji su u međuvremenu ”okupacijom” nastavili da se ograđuju ne samo od Tadićevih, nego i, u poslednjih deset godina, veleizdaja počinjenih od strane Aleksandra Vučića.
Na taj način, srpska rodoljubiva javnost ume da podseća upravo na otužne performanse samog Vučića. S proleća, dok je rat u Ukrajini bio i dalje u početnoj fazi, predsednik Srbije je sazvao konferenciju za novinare ne bi li na sav glas kukao kako je sada Srbiji, tj. njemu kao vlastodršcu, ubedljivo najteže. Nije, dakle, teško onima u Donjecku ili Marijupolju ili Kijevu u krajnjem slučaju, nego je, eto, taj rat najviše pao na pleća ni krivog ni dužnog Vučića.
Smejali su se tada mnogi rodoljubi, i to s punim pravom, Vučićevoj manijakalnoj sklonosti tome da uvek i u svakom pogledu sebe predstavlja kao žrtvu. Ali, kada se čovek malo zagleda u večito pravdanje ”mekom okupacijom”, videće da to isto što i Vučić rade dotični rodoljubi, kada izmišljaju nesuvisla opravdanja za sopstvene slabosti i nedelotvornost.
Da, naravno da srpska vlast još od 2008. ne radi u državnom i nacionalnom interesu, već u korist onih svetskih centara moći koji su se nebrojeno puta teško ogrešili o Srbe u poslednjih 30ak godina. Ali to nije isto što i okupacija, koja nikada i nigde nije ni postojala u ”mekom” ili kakvom već obliku. Okupacija uvek i svuda ima samo jedan oblik: onaj u koji može da se uveri svako ko se uputi 300ak kilometara južno od Beograda, na Kosovo i Metohiju, jedini deo Srbije koji je zaista okupiran.
Kao što ni Ukrajina nije okupirana, nego je izdala sebe, pa samim tim izazvala ovakvu reakciju Rusije, isto tako ni Srbija nije okupirana, nego prepuštena političkim moćnicima koji je čerupaju i pustoše, praveći nedostojne i protivzakonite dogovore sa osvedočenim srpskim neprijateljima. Samo oni, koji su Srbiju prepustili takvima, mogu i da je povrate. A to su srpski rodoljubi. Ali pre toga moraju da prestanu sa samozavaravanjima poput ovog o ”okupaciji”, koje se na primeru Ukrajine jasno pokazalo kao potpuno neutemeljeno.
Ostale tekstove Miodraga Zarkovića pročitajte OVDE.
Izvor: Pravda
