Piše: Ivan Pajović
Kao najverovatnije smatra se očuvanje tzv. autoritarizma (koji je veoma upitan, jer se ne može sa sigurnošću reći da je Putin apsolutni autoritarista). U slučaju napuštanja predsedničke funkcije (ili smrti predsednika), vlast po ustavu prelazi na predsednika vlade, a to je danas Mihail Mišustin. Međutim, on deluje kao tipični tehnokrata bez izraženih ambicija prema vlasti i on bi teško mogao biti objedinjavajuća figura ruskih elita, zbog čega bi unutar tih elita mogla započeti borba za vlast. Slično se dešavalo u Sovjetskom Savezu, kada bi posle smrti generalnog sekretara partije započinjala borba za vlast. U poslednjim godinama postojanja SSSR-a unutarpartijska borba za vlast odvijala se prilično civilizovanim načinom u odnosu na ranija vremena. Mihail Gorbačov je došao na vlast na osnovu izbora unutar Komunističke partije, dok su metode vremena Staljina i Hruščova imale sasvim drugačiji karakter, kada se borba za vlast ogledala u masovnim represijama, zaverama, kuloarskim dogovorima… Staljin je prosto fizički odstranio svoje potencijalne konkurente: Kamenjeva i Zinovjeva je likvidirao, a Trockog prognao (potom likvidirao i njega u izgnanstvu). Hruščov je isto tako odstranio Beriju, a Maljenkova oterao u progonstvo. Pitanje je da li su takve metode unutar današnjih ruskih elita moguće, ukoliko one ne nađu neki vid međusobnog sporazuma. Mogućnost, svakako, postoji, ukoliko se uzme u obzir da unutar elita postoji veliki broj pripadnika službi bezbednosti i organa državne sile (policije i vojske). Kao ishod, na vlast može doći i neki vid kolektivnog organa, ali može se pojaviti i novi lični autoritet nalik Putinu, i tako održi dosadašnji vid personalizovane autokratije. Očuvanje ličnog autoritarizma smatra se najverovatnijom mogućnošću, ali ostaje veliko pitanje ko može zauzeti Putinovo mesto: možda Patrušev, možda Nariškin, Mišustin… Od same ličnosti zavisi budući vektor razvoja Rusije i njen geopolitički kurs.
Na Zapadu smatraju da, ukoliko na vlast dođe neko od jastrebova, kao npr. Patrušev, ne treba očekivati velike promene po pitanju unutrašnje i spoljne politike, već pojačavanje unutrašnjih represija i dalja izolacija Rusije. Ako bi vlast prešla na Mišustina, najverovatnije bi se moglo očekivati otopljavanje odnosa sa Zapadom i popuštanje unutrašnjopolitičke represije.
Očuvanje autoritarizma može se ostvariti i imenovanjem zvaničnog Putinovog naslednika. Za njega je do 2012. godine slovio Dmitrij Medvedev, ali se takva mogućnost od tada više ne spominje.
Pretpostavlja se i mogućnost demokratizacije režima u Rusiji. Iako analitičarima sa Zapada takav razvoj događaja za sada izgleda neverovatan, istorijska iskustva govore da je i on moguć. Kao primer se mogu uzeti Portugalija i Španija. Četiri godine posle smrti portugalskog autokrate Salazara, u ovoj zemlji dogodila se tzv. Revolucija karanfila, tj. prevrat koji su predvodili predstavnici oružanih snaga. Iako su prevrat predvodila vojna lica, on je doveo do demokratizacije društva i ukidanja dugogodišnje diktature. Slično se dogodilo i u Španiji, doduše bez revolucije i prevrata. Posle smrti Franciska Franka, njegov naslednik je postao Adolfo Suarez, kog je imenovao španski kralj. Suarez je lično sproveo niz reformi i dopustio slobodne izbore, pa je Španija prešla iz autokratskog u demokratski društveni sistem. Danas su ove dve zemlje demokratske. Španija po indeksu demokratije u svetu zauzima 24. mesto, a Portugalija 28. mesto. Radi upoređenja, SAD zauzimaju 26. mesto u svetu, a Francuska 22 mesto. Ovo su primeri kako autokratske zemlje mogu postati demokratizovane, bez krvi i žrtava. Ovakav scenario nije nemoguć i za Rusiju.
Odlazak Putina može biti razlog nastajanja nestabilnosti širom Rusije. Za razliku od sovjetskog režima u kom je postojala partijska diktatura, smena vlasti je bila posledica sukoba raznih struja i grupa, ali je ukupni sistem bio stabilan. Autokratski režim Vladimira Putina, kako to vidi Zapad, leži isključivo na jednom čoveku i njegov odlazak mogao bi izazvati razne oblike nestabilnosti, između ostalih dugotrajan sukob oko vlasti.
Najapokaliptičnije prognoze predviđaju neki vid revolucije, krvavi građanski rat i raspad Rusije na mnoštvo država i državica. Do ovoga bi mogla dovesti dugotrajna politička i ekonomska kriza. Ono što je naročito opasno je ne mali broj nacionalnih republika u sastavu federacije i separatističke težnje unutar njih.
Treba imati u vidu da je sredinom osamdesetih godina prošlog veka raspad SSSR-a bio prosto nezamisliv, ali je već 1991. godine došlo do raspada na petnaest samostalnih republika, a pokušaji da se zajednička država spasi su propali. Iako se trenutno čini da je takav scenario sa Ruskom Federacijom nemoguć, ipak se on ne može potpuno odbaciti.
Može se zaključiti da Rusija posle Putina može krenuti raznim putevima političkih promena. Režim sličan dosadašnjem može ostati uz izmenu ličnosti na čelu države, ili uz formiranje kolektivnog organa upravljanja. Postoji i mogućnost demokratizacije, po uzoru na promene u drugim autokratskim državama. Najpesimističniji scenario bio bi potpuni raspad današnje Ruske Federacije uz revoluciju i građanski rat. Ruski neprijatelji bi se verovatno najviše obradovali ovom poslednjem scenariju.
Izvor: Pravda
