Piše: Boško Obradović
Ključni društveno-istorijski problem srpskog naroda i države danas je što nije postignut konsenzus oko ocene političkog vođenja Srbije prethodnih 30 godina, niti je iko od političara koji su bili na vlasti ikada krivično ili materijalno odgovarao za brojne i krupne greške, propuste i nedela iz prošlosti.
Dok je period 1990–2000. obeležila suverenost bez demokratije, a period 2000–2012. demokratija bez suverenosti, možemo reći da je period posle 2012. doveo u pitanje i jedno i drugo. Ako pogledamo aktuelnu vlast ona je simbioza SNS-a i kadrova više bivših režima: od SPS-a, SRS-a i JUL-a do DS-a, DSS-a i G17 plus. Zato bi se moglo reći da sadašnja i bivša vlast čine vladajući režim u širem smislu koji se nije menjao više od 30 godina. Taj režim i taj sistem Srbija treba da promeni ukoliko želi u budućnost.
Izlazak iz konstantne lažne dileme između lažnih patriota i lažnih demokrata leži u novom, trećem putu srpske politike. To je put koji nije učestvovao ni u kompromitaciji nacionalne ideje tokom devedesetih, niti u kompromitaciji demokratske ideje posle 2000. Treći put je novi srpski konzervativizam, najmodernija evropska i svetska politička ideja danas.
Vreme je za konzervativni zaokret, koji označava povratak vladavine naroda u ime vrednosti naroda: nacionalnog i državnog suvereniteta, tradicionalnih verskih zajednica i vrednosti u čijem središtu je porodica, dok u ekonomskom i socijalnom smislu znači povratak solidarnosti i brige za domaćeg seljaka, radnika i preduzetnika. Potreban nam je povratak sebi i svome, povratak svemu onome što nam je oteto i isporučeno strancima, povratak čisto srpskom interesu, kako je govorio Miloš Crnjanski.
Svet se promenio i danas ulazi u postneoliberalno stanje. Sa jedne strane, to je veliki ruski konzervativni zaokret koji je ušao u odlučnu fazu promene dosadašnjeg svetskog poretka pod hegemonijom neoliberalnog Zapada. Sa druge strane, to je novi konzervativni svet koji se budi na Zapadu, a oličen je u konzervativnim vladama u Mađarskoj, Švedskoj ili Italiji. Postoji mnogo novih konzervativnih evropskih pokreta koji ne vide ni u Rusiji niti u Srbiji svoje neprijatelje, već svoje saveznike za novu Evropu: hrišćansku, porodičnu i nacionalnu, Evropu nacija koja neće biti pod američkim protektoratom i koja neće ratovati za interese NATO-a protiv Rusije.
Srbija je Izrael na Balkanu u smislu potrebe za očuvanjem identiteta, državnosti i bezbednosti, kao i u smislu prevencije genocida. Dobro bi bilo da Srbija postane evropski Japan u smislu tehnoloških inovacija, razvoja preduzetništva i radne discipline. Najvažnije je da se Srbija vrati sebi i svojoj državnoj tradiciji, nacionalnom identitetu, istorijskim sećanjima i kulturnim vrednostima, ali da istovremeno zadrži svoju osobinu kontaktne kulture, gostoljublja, otvorenosti i kulturnih prožimanja sa drugima.
Nije ista EU sa sadašnjim evropskim tehnokratama i briselskim birokratama na čelu, i Evropa sa novim nacionalnim liderima na čelu, koji se zalažu za Evropu nacija i suverenih država. Potrebna nam je Evropa u koju možemo da verujemo. Evropski koreni su hrišćanski koreni. Nacionalna država je karakteristika Evrope. Prava Evropa je zajednica nacija i Srbija jeste i treba da bude njen deo. Buduća Evropa je nezamisliva bez strateškog partnerstva sa Rusijom, za šta se zalaže veliki broj novih evropskih i svetskih lidera.
Potrebno je da poboljšamo odnose i sa SAD. Istoriju naših diplomatskih odnosa ne treba posmatrati samo u svetlu poslednjih 30 godina kada smo po pravilu bili na suprotnim stranama i kada je Amerika nepogrešivo uvek stajala na strani srpskih neprijatelja i zajedno sa drugim zapadnim državama učestvovala u bombardovanju naše zemlje i okupaciji KiM. Postoji i bogata istorija savezničkih odnosa pre toga, iz vremena Prvog i Drugog svetskog rata, kao i prijateljstva istaknutih Srba poput Nikolaja Velimirovića ili Mihajla Pupina sa američkim predsednicima, računajući i sveukupni značajan doprinos srpske emigracije američkoj državi. Nama SAD ne treba da budu neprijatelji i moramo da otkrijemo kada smo i kako od saveznika postali neprijatelji i da klatno naših odnosa vratimo na stranu savezništva. Srbi su najveći narod i država na Balkanu i sa te savezničke pozicije zaslužene ogromnim žrtvama za istinu i pravdu treba da gradimo nove odnose sa SAD, posebno sa predstavnicima tradicionalne i konzervativne Amerike.
Konzervativne, hrišćanske i patriotske vrednosti su tu da sačuvaju najbolje iz naše tradicije, ali i da otvore puteve za nove društvene iskorake koji će voditi u budućnost. Kad kažemo konzervativno, to znači ne samo očuvanje pravih vrednosti, već i stvaranje novih vrednosti vrednih očuvanja. Konzervativno ne znači zatvoreno u prošlosti već zasnovano na najboljim tradicijama, a dinamički i oprezno okrenuto ka budućnosti. Posle lažnih građanista i lažnih nacionalista, vreme je za treći, konzervativni i suverenistički put na srpskoj političkoj sceni.
Izvor: Politika
