Do sada se Turska u međunarodnim odnosima oslanjala uglavnom na trgovinu, diplomatiju i povoljnosti geografskog položaja. Demokratija i trgovina bile su do sada način da ova zemlja privuče saveznike i iskoristi ih radi postizanja geostrateških ciljeva. Međutim, realnost je učinila da Turska krene da korača nekim drugim putem.
Pod okolnostima desetogodišnje nestabilnosti izazvane tzv. Arapskim prolećem 2011 godine, Turska je shvatila gde su joj granice „meke moći” i šta sa njom ne može postići. Kada su se pretnje nadvile nad turskom teritorijom, ona je shvatila da je suzdržanost vrlina isključivo ukoliko postoje alternativne mogućnosti. Zato je od 2014. godine počela da sprovodi sve odlučniju spoljnu politiku oslonjenu na jačanje vojne moći, radi postizanja strateške autonomije. Formirala je baze van svojih granica, raširila vojnoindustrijski sektor, sve više modernizujući i jačajući armiju.
Zbog svog geografskog položaja, Turska se nalazi pod veoma složenim okolnostima. Položaj joj omogućava da projektuje svoju moć na regione Balkana, Crnog mora, Bliskog Istoka, Kavkaza, Sredozemlja i Centralne Azije. Koliko god to izgleda kao prednost, u kriznim situacijama to može biti i velika mana, zbog mogućeg prelivanja kriza iz tih regiona na teritoriju Turske. Iz tog razloga jasno je zašto Ankara vredno radi na prelasku politike sa „meke” na „tvrdu” moć, tj. na jačanje vojnih potencijala.
Kardinalne promene turske politike nastale su 2014. godine sa izborom za premijera Redžepa Tajipa Erdogana. Od tada odbacivši (doduše ne u potpunosti) meku silu, Ankara počinje da razvija svoj nezavisni vojni potencijal. Prelaz se odvijao munjevito, jer je Turska za to imala odlične predispozicije: brojno stanovništvo, uticajnu vojsku, snažnu ekonomiju i dinamičan razvoj vojnoindustrijskog sektora. Nova politika tvrde sile donela je agresivnu doktrinu spoljne politike, odbrane i bezbednosti. Kao rezultat usledile su eksteritorijalne vojne operacije i vojne baze van državne teritorije. Državna vlast je centralizovana i ojačana je uloga izvršne vlasti u odnosu na zakonodavnu.
Uskoro je Turska sprovela svoju novu moć u delo i 2016. godine sprovela operaciju „Štit Eufrata”, a posle dve godine i operaciju „Maslinova grančica”. Te dve operacije stvorile su na severu Sirije bafer-zonu, koja je držala snage džihadista podržane Iranom dalje od državne granice. Zatim su usledile intervencije 2019. godine u severnom Iraku i u sirijskom gradu Idlibu 2020. godine. Otada je Turska formirala 114 vojnih baza u Siriji i 37 u Iraku, kojima je obezbedila svoje južne granice i ujedno stvorila poluge uticaja na svoje geopolitičke protivnike i sprečile dotok novih izbeglica u Tursku.
— Dnevne Novine Pravda (@NovinePravda) December 26, 2022
Istovremeno, Turska je potpisala sporazume o vojnoj saradnji sa Libijom, Katarom, Somalijom i Sudanom, što joj omogućava da gradi vojne baze u Persijskom zalivu, na Bliskom Istoku i na Rogu Afrike. Turska stremi da učvrsti svoj uticaj i na Crvenom moru, formiravši bazu na sudanskom ostrvu Suakin. Ankara je ovo ostrvo uzela u zakup na 99 godina, planirajući da ga pretvori u luku, što bi joj omogućilo uticaj na Saudijsku Arabiju i Egipat. Za sada se ostrvo koristi za civilne potrebe. Za sada…
Poslednja komponenta strategije tvrde moći bilo je ojačanje mornarice u Crnom i Egejskom moru i Istočnom Sredozemlju. Ovakav postupak govori i o aspiracijama na eksploataciju resursa koji se nalaze na dnu mora u rečenim regionima. Treba naglasiti da se 87% turske spoljne trgovine obavlja morskim putem, pa su ovakvi potezi Ankare potpuno shvaljivi. Turska je na severu Kipra formirala bazu vazduhoplovnih dronova, a planira da ojača svoju vazduhoplovnu moć skorim porinućem lakog nosača aviona „Anadolo”.
Očigledno je da Turska oslonac svoje tvrde moći traži u konceptu vojne samodovoljnosti. Od 2014. godine u zahvaljujući sopstvenoj vojnoj industriji, Turska je smanjila uvoz stranog oružja za čak za 60%. Razvoj vojne industrije je impresivan: za poslednjih petnaest godina ova zemlja je od trećeg po veličini uvoznika naoružanja u 14. po veličini izvoznika. Turske firme proizvode sve vrste strateškog naoružanja, uključujući fregate, podmornice, artiljeriju, helikoptere, rakete i reaktivne artiljerijske sisteme. U toku je razvoj sopstvenog tenka i lovačkog aviona pete generacije, kao i nekoliko vrsta borbenih brodova bez posade (brodova-dronova).
Pretvorivši se u velikog izvoznika oružja, Ankara je ojačala svoj potencijal i počela uticati na promenu ravnoteže moći u regionu. Međutim, postoje i negativne strane ovog procesa. Turska vojna proizvodnja umnogome zavisi od uvoznih delova. Zbog stremljenja Ankare strateškoj autonomiji, zemlje Zapada izbegavaju da sa njom dele svoje vojne tehnologije, pa je to dovodi u situaciju da ne dobija pomoć sa strane.
Očigledno je da se današnja politika Turske, koja se u sve većoj meri oslanja na tvrdu moć, vodi izrekom: „Bolje da me se boje, nego da me vole”.
Ostale tekstove Ivana Pajovića pogledajte OVDE.
Izvor: Pravda
