Piše: Darko Tanasković
Nedavno je preminula Latinka Perović (1933-2022). Smrt ove ikone „druge Srbije“ i neprikosnovenog misaonog uzora svih srpskih i znatnog dela postjugoslovenskih liberalnih globalista izazvala je, razumljivo, snažan odjek u javnostima bivših jugoslovenskih republika.
Bivša uticajna politička funkcionerka iz komunističkih vremena, postradala u Titovoj čistki kao navodni „liberal“, ozbiljna istoričarka i žestoki kritičar svake srpske politike koja nije bila spremna da u potpunosti zaboravi da je i srpska, a u novijem razdoblju i da su Srbi za sve krivi, odigrala je objektivno značajnu ulogu, ili više uloga, u vremenu koje joj je sudbinski dodeljeno.
Bila je ličnost od formata, karaktera i lične pristojnosti, toliko nesvojstvenih većini iz kohorte njenih ideoloških sledbenika i epigona, a što su joj priznavali i oni podjednako uljuđeni neistomišljenici. Neposredno pred njen odlazak, kao da su ga naslutili, urednici beogradskog dnevnika „Danas“ učinili su joj svojevrsni hommage, objavljivanjem, uz svaki broj, po jednog poglavlja iz njene možda idejno i politički najuticajnije, „bilansne“ knjige „Dominantna i neželjena elita“ (2015), čime su ove „beleške o intelektualnoj i političkoj eliti u Srbiji (XX i XXI vek)“ postale šire dostupne i onima koji tu opsežnu, kritičku galeriju portreta aktera srpskog intelektualnog i političkog života ranije nisu bili u prilici da pročitaju.
Reč je autorkinom predstavljanju 13 ličnosti za koje je ocenila da svojim idejama i delovanjem personifikuju dve elite, onu koja je Srbiji navodno bila nametnuta i za koju Latinka Perović nema simpatija i drugu, suprotstavljenu prvoj, koja je po njenom sudu Srbiju mogla povesti ka pravoj, svetloj strani istorije.
Galerija se otvara portretom Dobrice Ćosića, a zatvara onim Radomira Konstantinovića, čoveka koji je pre nje postavio vrednosne i ideološke temelje drugosrbijanske „antipalanačke“ ideologije, u čije se postavke njena vizija uklapa i snabdeva ih konkretnim političkim i personalnim sadržajem.
U zanimljivom ogledu objavljenom povodom Latinkine smrti, naslovljenom „Smrt srpske madam Robespjer“, istoričar Čedomir Antić iznosi, pored ostalog, neke konstatacije koje mi se čine posebno relevantne u svetlu teme ovog mog skromnog priloga razmatranju odnosa između Alije Izetbegovića i glavnog negativnog junaka Perovićkine knjige, Dobrice Ćosića.
Antić piše: „Latinka Perović je umrla ne ostvarivši svoju sudbinu. Možda su dobro vaspitanje i karakter koji je prevazišao modernizatorsku strast pomogli da se tako dogodi. Ostalo je političko nasleđe. /…/ Kao nasleđe ostalo je i opravdanje. Ono koje će svaki zločinac u susednim državama da potegne ako ikada odluči da Srbe ubija, a neko ga zbog toga neverovatnim ishodom sudbine izvede pred sud. Ostali su i zahvalni susedni nacionalizmi, jer im je konstruisala misiju – pa mogu da se vide kao nekakvi krstaši civilizacije i modernizacije defektnih Srba“.
Odista, nebrojeno puta sam se uverio u to sa koliko uverenosti u apsolutnu moralnu ispravnost svoga antisrpskog stava, uz dozu cinične zluradosti, čak i neki od mojih osvedočeno razumnih i stvaralački potvrđenih, pa i tolerantnih ( kada se ne radi o Srbima) kolega i prijatelja iz Zagreba ili Sarajeva – u prilog svojih tvrdnji o zloćudnosti misaonog, književnog i političkog delovanja Dobrice Ćosića gotovo kao jevanđelje navode ocene Latinske Perović. Većini, međutim, uopšte nisu poznati širi kontekst, a još manje svojstva kritičkog pristupa ove ozbiljne analitičarke. U njihovoj interpretaciji i upotrebi, Latinkini ozbiljno obrazloženi sudovi svode se gotovo na psovku i usputni šamar. A evo šta je ona u jednom intervjuu rekla o svom bavljenju “fenomenom Ćosić“:
„Dobricu Ćosića smatram jednom od ključnih ličnosti srpske istorije druge polovine XX veka. I tu pristupam bez strasti. Ćosić me zanima kao pojava koja je, s jedne strane glorifikovana, podignuta na pijedestal oca nacije, a sa druge, negirana i optuživana za sve i svašta“.
Upravo tako, „optuživana za sve i svašta“.
Taj mnogostruki stvaralac, veliki književnik, mislilac, nesmireni propitivač vlastitih uverenja i savesti, rodoljub „tragičnog osećanja života“, politički aktivista i zadesni državnik „u tuđem veku“, Dobrica Ćosić, zaista je postao dežurni krivac za sve što se imalo ili što se smatralo da treba prebaciti Srbima, kako od nesrba tako, neretko i poganije, od Srba.
Bio je toliko velik i stamen, da niko, čak ni među prijateljima, nije smatrao da ga treba braniti, a i da sam nije želeo da se brani. Ćutao je, trpeo i nastavljao svojim putem, što ne znači da ga nepravedne osude i klevete nisu pogađale.
U jednom trenutku, sećam se, prostodušno i ekspresivno je iskazao tužnu rezignaciju: „Postao sam bandera za zapišavanje!“.
A Latinka Perović ga je smatrala, pored Nikole Pašića, najuticajnijom ličnošću u novijoj srpskoj istoriji!
Znaju li to kerovi koji, logikom „pseće pošte“, komotno zapišavaju Ćosića, misleći da im to nalaže „politička korektnost“ utemeljena na neopozivoj presudi njegove dostojne ideološke protivnice čije knjige nisu čitali?
Legitimno je ne voleti Ćosića i ne slagati se sa njegovim idejama i političkim delovanjem, za šta može biti mnogo jakih razloga, ali bi konačno valjalo napustiti saznajno sterilnu i ružnu naviku da se ime ovog zaslužnog pokojnika zloupotrebljava kao alibi za nesposobnost i/ili nespremnost zatočenika antisrpskog narativa da pogledaju nekim neprijatnim istinama u oči.
Neka visi Ćosić! I onako je već navikao!
Jedna od stereotipnih optužbi koje se u bošnjačkoj sredini iznose protiv Ćosića, tadašnjeg predsednika SRJ, jeste da je bio glavni ideolog velikosrpstva i idejni vinovnik rata u BiH, odnosno, tzv. „agresije“ na nju. Dovoljno je bez predrasuda pročitati Ćosićevu knjigu „Bosanski rat“ (2012), pa se uveriti koliko je njegov doživljaj tragičnog građanskog i međunacionalnog rata u BiH slojevit i mučan, iako, naravno, on ne zastupa bošnjačku, već srpsku istinu.
Ali, ko će to uopšte da čita? Pa još objektivno!
Zna se da je Ćosić ratnohuškački velikosrpski ideolog…No, postoje i neke manje poznate činjenice od onih koje su dostupne široj javnosti i mogu se pročitati u Ćosićevim tekstovima, a koje uverljivo opovrgavaju raširenu predstavu o njemu kao zagovorniku ratnog razrešenja bosanskog čvora. Istovremeno, one ukazuju na to ko je od političara i koje su odluke, pre izbijanja sukoba doprineli stvaranju atmosfere u kojoj je, kao kod Čehova, oružje iz prvog čina drame progovorilo u završnom.
Navešću, ovom prilikom, samo jedan takav, verujem dovoljno rečit podatak, za čiju istinitost mogu garantovani, jer sam bio prisutan i učestvovao u događaju koji ću opisati. Može mi se, naravno, i ne poverovati, ali to je neizbežno tako, kad drugih svedoka više nema u životu ili nisu u situaciji da potvrde istinitost mojih navoda.
I da se još jednom obratim za pomoć primeru Latinke Perović. Ona je u jednom razgovoru za novine izjavila da je 1987. godine razgovarala sa akademikom Antonijem Isakovićem i da joj je on tom prilikom rekao da je došlo vreme da Srbija konačno reši svoje pitanje, jer je očigledno da Slovenci i Hrvati ne žele Jugoslaviju.
Na njeno pitanje da li to znači da on hoće rat, Isaković je, navodno, odgovorio potvrdno, uz objašnjenje da se ovaj neće voditi u Srbiji i da će poginuti samo 80 000 ljudi“. Bio je to razgovor u četiri oka, pa se Latinkinom svedočenju može pokloniti poverenje ili ne.
Poznavao sam Antonija Isakovića i nije mi lako da poverujem. Ali…
Moje sećanje odnosi se na susret muslimanskih i srpskih intelektualaca u Sarajevu, sredinom februara 1991. godine, o kojem Dobica Ćosić piše u svojim zapisima, odnosno trećem tomu „Lične istorije jednog doba“ (2009).
Simptomatično je da Izetbegović u svojim „Sjećanjima“ ovaj susret uopšte ne pominje. Valjda zato što narušava narativ o srpskoj nespremnosti za saradnju i mirno rešavanje svih pitanja otvorenih raspadom Jugoslavije.
Ćosić se o održavanju toga susreta sa Alijom Izetbegovićem dogovorio u svome domu, kad je ovaj, tada član Predsedništva SFRJ, došao da ga poseti i zahvali mu na svojevremenoj podršci Odbora za odbranu misli i izražavanja, kao i protesta povodom izricanja teških zatvorskih kazni Izetbegoviću i grupi muslimanskih aktivista na poznatom Sarajevskom procesu 1983. godine. Evo kakav je utisak Izetbegović tada ostavio na Ćosića: „Gest zahvalnosti, učinjen smerno i ubedljivo, tihost i ozbiljnost u govoru o našem stanju i odnosima, tog, sada prvog čoveka muslimanske Bosne, ostavili su na mene pozitivan utisak i probudili mi nadu u mogućnost srpsko-muslimanskog zajedništva. Predložio sam srpsko-muslimanski dijalog istaknutih intelektualaca. Izetbegović je moj predlog odmah prihvatio“ /…/ Taj susret i dogovor s Alijom Izetbegovićem ozario me je nadom: možda se Muslimani i mi možemo sporazumeti i izbeći raskol koji se dogodio između nas i Hrvata“.
Od ozarenosti nadom na licu Dobrice Ćosića posle našeg susreta sa muslimanskim domaćinima u hotelu „Holidej In“ nije ostalo ništa, pogotovo nakon četvoročasovnog razgovora nasamo sa Izetbegovićem, tokom kojeg ga je na sve moguće načine nastojao da ubedi u to da je za Srbe i Muslimane u svakom pogledu najbolje da ostanu u zajedničkoj državi.
Rekao mu je čak: „Gospodine Izetbegoviću, nemojte da se delimo. Izmešani smo i uslovljeni jedni drugima. Dajte da sačuvamo zajedničku državu. Mi, srpske demokrate, borićemo se da vi budete predsednik te zajedničke Jugoslavije koju će činiti Srbija, Bosna i Hercegovina i Crna Gora. Dođite u Beograd, borićemo se zajedno“.
Izetbegović je ostao nepokolebljiv u stavu da je za muslimanski narod najbolje da ima svoju samostalnu, nezavisnu državu. Ćosić je bio poražen.
Nikada neću zaboraviti tragičan izraz njegovog lica kad je ušao u restoran, gde smo ga nestrpljivo čekali, da nas izvesti o ishodu svoga razgovora sa Izetbegovićem.
O svemu ovome i o nekim pojedinostima u vezi sa odvijanjem tog zaboravljenog pokušaja da se izbegne nepovoljan tok događaja i, najzad, rat u BiH, zainteresovani se mogu obavestiti na nekolikim stranicama Ćosićevih zapisa. Nešto, međutim, Dobrica Ćosić nije poverio hartiji. Nedavno nas je, nažalost, napustio veliki pesnik Rajko Petrov Nogo, sem mene poslednji živi član naše male grupe iz „Holidej Ina“ (uz Dobricu Ćosića, Milorad Ekmečić, Slavko Leovac, Svetozar Koljević, Predrag Palavestra, Slobodan Selenić), ali sam s njim pre izvesnog vremena proverio tačnost svoga sećanja na tu nezabeleženu, a možda i najvažniju pojedinost.
Naime, Ćosić nam je, sa suzom u oku, na kraju prepričavanja mučnog razgovora sa Izetbegovićem, poverio da je ovaj posebno uporno insistirao na tome da BiH mora imati svoju zasebnu vojsku.
„Ali, gospodine Izetbegoviću, nemojte pobogu toliko govoriti o vojsci. Stvaranje republičkih vojski je, u našim uslovima, siguran put u rat“, vapio je Ćosić. Ništa nije vredelo. „Shvatio sam da je ovom prividno smirenom i razložnom čoveku, pa još i verniku, najvažnija vojska. Puklo mi je pred očima da za bilo kakav dogovor nema nikakvih izgleda“, zaključio je „ratni huškač“ Dobrica Ćosić.
U zapisima je to razočaranje sažeo u jednu rečenicu: „Bilo mi je jasno: preti nam rat sa Muslimanima“.
Podsećam, bilo je to februara 1991. godine, a rat je zvanično izbio nešto više od godinu dana posle toga. Ko se za njega u međuvremenu pripremao, da bi posle bio iznenađen „srpskom agresijom“.
U hodniku voza, na povratku za Beograd, Dobrica Ćosić mi je u nekoliko navrata ponovio, možda i zato što sam poznavao Izetbegovića, da ga odavno niko nije toliko ljudski razočarao i zavarao kao ovaj „čovek opasnih namera“, uz opasku da je ipak trebalo da pažljivije pročita „Islamsku deklaraciju“ koju je bio samo ovlaš prelistao.
Izvor: Sve o Srpskoj
