Druga stvar je da li danas postoje okolnosti i ličnosti koje mogu da reprodukuju sporazume s Jalte, koliko su iskreni u svojim mislima i svojim odlukama, ukoliko čak i Angela Merkel priznaje da je sklapajući sporazum imala nešto drugo na umu, ukazuje Bisenić i ocenjuje da je Ukrajina primer čemu vodi princip političke dvosmislenosti u međunarodnim odnosima i kada strane u pregovorima maskiraju svoje prave namere.
U autorskom tekstu objavljenom na sajtu agencije Tanjug Bisenić piše:
"Utemeljivač racionalizma u filozofiji, Francuz, Rene Dekart, smatrao je da je razumno nemati puno poverenje u onoga koji nas je bar jednom prevario, dok je ruski pisac Anton Čehov tvrdio da 'moraš imati poverenja u ljude, inače život postane nemoguć'.
Doista, nemoguće je izgraditi bilo kakav funkcionalna odnos ili osećati ikakavo zadovoljstvo bez poverenja u ljude s kojima se radi ili održava kontakt. Mnogi bi rekli da je politika nešto drugo i da samo naivni mogu da imaju poverenja u svoje rivale. Politika je, međutim, upravo zbog toga područje gde pitanja poverenja imaju najdelikatniju sadržinu i najdugovečniju važnost, a neiskrenost puno košta.
Svake nedelje ili svakog vikenda na Kosovu pomalja se novi spor, nova eskalacija i novo zaoštravanje. Evropski prdstavnik za spoljnu politiku, Đuzep Borelj to zove "nedeljno upravljanje kosovskom krizom". Ovoga puta, reč je o imenovanju ministra iz srpskih redova u kosovskoj vladi, za koje i Evropska unije kaže da je "razočaravajuće" i protivno kosovskom Ustavu.
To kažu i nekadašnji rukovodioci kosovskog Ustavnog suda. Evropska unija je pred novim iskušenjem za koje se ne vidi rešenje. A sve to pokazuje da, po svemu sudeći, nema uslova za pravi dijalog Prištine i Beograda. Ove nedelje u Beogradu je boravio jedan od najistaknutijih javnih intelektualaca s Kosova, Veton Suroi, koji je rekao da EU vodi 'intelektualno loše pripremljeni dijalog'.
Iako mnogo očekuju da će, posle brojnih pojedinačnih intervencija kojima su korigovane odluke Prištine, Amerika biti ta koja će i formalno da preuzme vođstvo u pregovorima, odgovor iz Vašingtona je drugačiji. A čini se da Vašington ima različita gledišta, jedno sadašnje administracije, a drugo "opoziciono", trampovsko i možda republikansko.
Ono koje je sada važeće izneo je američki specijalni izaslanik Gabrijel Eskobar. On je dosledno naveo da dijalog treba da se vodi pod pokroviteljstvom EU, a na pitanje da li će SAD preuzeti vođstvo u tom procesu, Eskobar je rekao: "Ne verujem. Jer trenutno, ako pogledate istoriju našeg angažmana u protekle dve godine, rad sa EU kroz njihovo posredovanje uspeli smo da rešimo mnoge krize i uspeli smo da sprečimo nasilje u regionu u proteklih 18 meseci".
Bivši, Trampov izaslanik, Ričard Grenel to vidi potpuno drugačije. On je ocenio da se pregovori Beograda i Prištine "raspadaju" i da je neophodno da ih "američki lideri povedu", ali i on naglašava potrebu da "imaju poverenje" obe strane. Razočaravajući dokaz koji podriva ideju poverenja došao je sa savim neočekivane strane.
Povodom godišnjice odlaska s mesta nemačke kancelarke, vodeći nemački nedeljnici objavili su obimne intervju sa Angelom Merkel. U intervjuu za "Der Spiegel" navedeno je da Merkelova "veruje" da su pregovori u Minsku bili "kupovina vremena" koje je Ukrajina mogla da iskoristi da se bolje pripremi za ruski napad.
Napisano je da je Mekelova rekla da je Ukrajina sada "snažna i dobro zaštićena zemlja", za razliku od ranijih godina, kada bi bila "preplavljena ruskim trupama". Iako su ove rečenice date u indirektnom govoru, a nisu citirane kao pojedini drugi delovi obimnog intervjua, bilo je to dovoljno da razbesni ruske medije.
Oni su podsetili da je u februaru 2015. upravo Merkelova bila ta koja je ubedila Putina da potpiše sporazum Minsk – 2 i koja je insistirala da se Kijevu da šansa i postigne sporazum. Bivši ukrajinski predsednik Petro Parošenko pre nekoliko meseci je priznao da je cilj potpisivanja sporazuma samo bila kupovina vremena da bi se ukrajinska vojska transformisala u armiju po NATO standardima.
Možda je Merkelova htela da se opravda pred domaćom javnošću, pošto je u kontinuitetu bila optuživana za popustljivost prema Putinu i odlučnost u izgradnji i upotrebi "Severnog toka 2", ali umesto toga je, na opšte razočaranje, samo razotkrila da ni njoj ne može da se veruje, iako je godinama smatrana pouzdanim i stabilnim evropskim osloncem. Ako ne može da se veruje čak ni Merkelovoj, kako može da se veruje drugima?
Ruski mediji u besu navode da Merkelovoj nije bilo teško da izgleda uspešno pored Sarkozija i drugih političara njenog doba, ali kada bi se uporedila sa svojim prethodnicima – kancelarima poput Kola ili Šredera, onda bi izgledala "gubitnički, kratkovida i potpuno neuspešna".
Javio se i ruski predsednik Putin koji je priznao da je sve trebalo da završi 2015. i da nije trebalo da prihvati nagovaranje zapada, stavlaljući tako do znanja da Rusija više neće tek tako verovati zapadnim predlozima.
NJih je, kako se sada čini, sa sobom poneo francuski predsednik Makron koji je ove nedelje bio u prvoj poseti Vašingtonu od kada je Bajden na njenom čelu. Francuski predsednik je najavio da će uskoro da razgovara telefonom s Putinom o različitim temama, ali najvažnija među njima je "nova arhitektura evropske bezbednosti". U tom okviru biće reči o širenju NATO prema ruskim granicama, razmeštanju naoružanja koje Rusija doživljava kao pretnju i davanju garancija bezbednosti Rusiji, kako bi se započeli pregovori o uspostavljanju mira u Ukrajini i zaštiti članica Alijanse i njenih saveznika.
Posle svega, prilično je jasno da će Rusija tražiti više od potpisanog papira prepunog obećanja, koje niko neće želeti da ispuni.
Sve to je važnije i dramatičnije ako se ima u vidu šta se dešava u Ukrajini, da desetine hiljada ljudi svakodnevno ostaju bez svetla i grejanja po zimi i snegu. U polemici koja se još uvek vodi povodom primedbi o nehumanosti takvog postupanja i razaranje energetike, stiglo se i do analogije sa NATO napadom na Jugoslaviju 1999. i objašnjenima NATO zvaničnika zašto se uništava energetska infrastruktura.
Takva je bila konferencija za štampu tadašnjeg portparola NATO, DŽejmija Šea, održana 25. maja 1999. Na opasku iz publike: "Ako kažete da (Jugoslovenska) vojska ima mnogo agregata, zašto onda uskraćujete 70 odsto zemlje ne samo struje, već i vode, jer, po vama, ( NATO) gađa samo vojne ciljeve", portparol NATO je odgovorio: "Nažalost, sistemi komandovanja i upravljanja takođe zavise od električne energije. Ako Milošević zaista želi da njegovi građani imaju vodu i struju, sve što treba da uradi je da prihvati uslove NATO-a i mi ćemo zaustaviti ovu operaciju. Dok to ne uradi, mi ćemo nastaviti da napadamo ciljeve koji snabdevaju njegovu vojsku strujom. Ako to ima posledice po stanovništvo, to je njihov problem".
Zatim je dodao: "Voda i struja se koriste protiv naroda Srbije, mi smo ih 'isključili' zauvek ili na duže vreme zarad života 1,6 miliona Kosovara koji su proterani iz svojih domova i čiji su životi bili ozbiljno ugroženi. Ova razlika se neće svideti svima, ali za mene je ova razlika fundamentalna".
"Sada promenite Miloševića u Zelenskog, a Kosovare za Donjeck i Lugansk, i dobićete formulu za sadašnju formu prinude da kijevska hunta prihvati uslove Moskve", pišu ruski mediji, zaključujući da je iskustvo preuzeto iz slučaja Jugoslavije i da 'efikasno deluje'.
Nažalost, ne možemo da budemo ni na koji način srećni zbog ovakvih poređenja. Za razliku od Rusije koja vodi obiman rat da bi zaštitila neke svoje interese, bez obzira na to kakvu cenu će da plati civilno stanovništvo, te da je tako u stanju da obezbedi garancije koje traži, za Srbiju se postavlja pitanje ko može i kakve garancije da pruži u slučaju sklapanja bilo kakvog sporazuma?
Između "razumnog nepoverenja" i izbegavanja "nemogućeg života" koji navodi Čehov, nalazi se i najavljena spremnost Evropske unije da u nekoj budućnosti Srbiji omogući "brzi ulazak u EU i verovatno značajne ekonomske koristi", kako se navodi da stoji u francusko – nemačkom predlogu o Kosovu.
Ono što posle posete francuskog predsednika Vašingtonu i njegovih izjava o "novoj evropskoj arhitekturi bezbednosti" o kojoj će da govori s ruskim predsednikom, moglo bi da se pretpostavi da će Balkan i Kosovo da budu uključeni u širi kontekst evropske bezbednosti.
Za Prištinu i Beograd ovo ne bi bila dobra vest, jer ako ne mogu da se dogovore, onda će u njihovo ime da se dogovara neko drugi, recimo - kao na Jalti ili u Teheranu. I možda tada neće biti nikakvih stimulansa ni za jednu, ni za drugu stranu. Druga stvar je da li danas postoje okolnosti i ličnosti koje mogu da reprodukuju sporazume s Jalte, koliko su iskreni u svojim mislima i svojim odlukama, ukoliko čak i Angela Merkel priznaje da je sklapajući sporazum imala nešto drugo na umu? Ukrajina je primer čemu vodi princip političke dvosmislenosti u međunarodnim odnosima i kada strane u pregovorima maskiraju svoje prave namere".
Izvor: Tanjug
