Piše: Branko Veljković
A Kurti versus „kurti“ ? ...
Ako verujete da tu stvarno ima nekog sukoba, onda možete da poverujete i da su se na smrt posvađali i Deda Mraz i irvasi, Lolek i Bolek, Ivica i Marica, prase i pinkaš, Đitler i samozvani, akademik A i akademik B,... gluposti. A Bonheferova - „glupost nije defekt intelekta, nego ljudskosti“ je u svetu politike naoboriva maksima. Što im uveče majstori igre spreme, oni ujutru ushićeno pozobaju i sve pitaju „treba li još“. Ništa više od toga. Ali koliko god sve ovo bilo tragikomično, nemojte da mislite da Kurti VS kurti nisu zlikovci koji su spremni, kao i toliki Kurti VS kurti pre njih, da zarad još kojeg zrna vlasti ili slikanja za odabrane nacionalne frekvencije, žrtvuju tuđe živote. Ne da su spremni, nego ih i nude. Tuđe živote, naravno, nikad svoje. To se spremaju da, opet, urade i na ovom „našem“ Helmu. Što se „mora“ nije teško.
A na bini od drveta i kamena režiser u zelenom mantilu. Kao i mnogi pre njega, beznadežno je zagledan u blazirane mase „nadarenih“ samoponuđenih arsuza koji bi sebe voleli da nazovu glumcima. Glože se za uloge, zvanja, srebrnjake i obećanu a pored sveg rada i svih „radova“, tako pogrešno shvaćenu besmrtnost svih imena Grofa Sen Žermena. Veruju da će tako odabrani biti zapamćeni, ili obrnuto, kako bi to oni znali? Unezvereno čekaju šapat samo „jednoga“ ili bar klimoglav uredno poređane publike koja im određuje sudbinu. A u tu, za njih skrojenu sudbinu, veruju. Sudbina je u „veri“ njihovoj prisutna jer je sudbina od ne-vere skrojena, u suprotnom, ne bi bila sudbina. Gade se svi oni izverziranom režiseru i to mu se, ne retko, vidi na licu odavno navikom na sve moguće uloge, scene i predstave. Seća se režiser reči još uvek a možda i zanavek u svom uroboru, lutajućeg akademika – „oseka je svega pa je oseka i umova, nema ljudi, moramo uzimati sve što možemo“. To „sve“ sada se vraća. Bumerang ili možda neki krug ili kruga dva i opet njima, onih koji bi da se „uzdignu“ pripadajući urobor bez mudrosti. Kako dalje sa zbunjenima koji bi se jednom možda i uzdigli do mediokriteta, samo kada bi konačno pročitali bar bukvar koji pročitali nisu? Ili će stvarno u obećani novi poredak da idu sa ovima što bi da hodanje po stepenicama kupe kao i karijere, doktorate, diplome i brakove za teškom mukom otete „đenge“? Ili sa ovima koji su „pročitali“ 42 knjige za tri dana, te se ovih dana (opet) nude da ponovo odu do bečkog judinog podruma, ne bi li ih tamo zadužili sa novim rasporedom časova, sa bar još 42 knjige i nagradili sa još par dana za čitanje. Tako je otekli samozvani „čitač“ njemu tajnih knjiga na turbo baterije i beli prah i najavo. Kaže - „moram opet da svratim do Beča“,... tužan i jadan je, nije bio 4 godine u Beču. Pola gladne Srbije danas nije ručalo i sigurno je da neće jesti tri obroka ni sutra ni prekosutra a samozvanom je žao što sve ove godine nije stigao ni do Beča da ode. I opet je samozvani ispao pametan, skoro pa kao „onomad“ za američke izbore, mislim na izbore pre hoklice. Znate već, „zato što sam pametan“ propala investicija u izborni proces druge države. Problem je što tu „pamet“ niko ne „kapira“, osim njega, naravno. Osim onoga oko promumlanog dela – „molim vas, pustite me opet u Judin podrum“, to svi shvataju. Veleizdaja! Ustvari, samo prvi put je bila izdaja, prodaja, sve nakon toga je samo rasprodaja!
„Od svih bolesti glupost je najčudnija. Od nje ne pati bolesnik, nego svi oko njega“.
A uvek mladi pesnik ovenčan i ubistvom sačuvan za večnost od sujetnih i već u prah vraćenih (ne)ljudi, ubica, u poslednjem hotelu grada iznad hiljadu hodnika u kojima su se i carevi saginjali, mračnom za sve sem za ubijenog njega, shvatio je kavez ispraznih „ćelavih simbolista“ sazdan od rešetki straha njihovog. Shvatio je pesnik i „ko tu od koga treba da uči“. Shvatio pa im je to i rekao, pogledom i osmehom. Možda je to isto, neizrecivo, shvatio i režiser u zelenom mantilu... videćemo uskoro. Jer, neizreciv je put od Mizraima do Memfisa ali se od Memfisa u trenu stiže do Mizraima. A tek dalje,...
I evo, za potrebe vox populi i za ljudske nagone u taj narativ ugeometrisane vox Dei i te neprevaziđene Decija Juniusa Juvenala Rimskog - „panem et circenses“ (hleba i cirkusa ili ako hoćete, igara), nastavlja se odavno dogovorena ujudurma oko ubijanja još jednog naroda, rasprodaja rudnog blaga koje prodavcima ne pripada, otimanje delova Srbije koje gazde od samozvanog zovu Sandžak, Preševska dolina, Vojvodina,... Za čoveka to je sve naša zemlja, za nas Srbe to je sve naša Srbija a za „njih“ je nešto sasvim drugo. A samozvani i pripadajući bizoni, reli-vozači ubice na naplatnim rampama, narkomani na državnim apanažama, sva bipolna i bezpolna bića na „funkcijama“ i svi drugi sa partijskim knjižicama, opijeni obećanim uzdignućima, spremno zauzimaju svoje mesto na tamnoj strani novčića. U rečniku i po zakonu ljudi to se zove - veleizdaja.
I daće im „bog“ njihov oberučke sve što traže i žele. „Quantum sufficit, et quantum appetite“,... koliko god vam je potrebno i koliko god apetita imate,... daće vam i delite, a da delite ne volite čak i kad delite ono što nije vaše, a ništa nije vaše, već je „njegovo“, a to će na kraju da vas košta, jer prisvajate i delite tuđe... koštaće vas puno, možda najviše! Sve do praha prvoga.
I to sve se zna. Naravno da se zna. Oduvek.
Ali nemojte, poštovani čitaoci, da verujete da njima smeta što ih budni Narod prezire, prozire, „pljuje“ i organski ne podnosi. Baš tako, „organski“, kako davno reče jedan moj učitelj, rođen kao moj deda, želeći da mi pojasni da postoje stvari koje čovek ne bi trebalo da radi jer to može da uništi suštinu čovekovog bića i organizam sam po sebi. Ne žive ti o kojima sada misli razmenjujemo u svetu časti i čojstva, ljudskosti. Naprotiv, njima je prezir Naroda mera vrednosti. Što ih Narod više prezire oni više „napreduju“. I zato ovde Narod sa velikim N a oni za vazda bez zapisanog imena a svi koji ovo čitaju opet će tačno znati na koga i koje zajedno mislimo, jer „po delima njihovim poznaćete ih“. Oni se slepo drže „mudrosti“ njihovog dva puta upokojenog Pašića – „jer okupani pljuvačkom oblikuju živote onih koji ih pljuju“. Da, baš tako. Budni Narod ih pljuje i prezire a oni srećno i samozadovoljno „vladaju“ i oblikuju naše živote !
A u slobodno vreme prepisuju nafabrikovane elaborate o važnim „istorijskim“ temama, vešto osmišljenim u epifizi dva ovozemaljska carstva.
„Šta se dešava u mom Jerusalimu ?“, zapisano od Boga i za Čoveka ali i za (ne) ljude koji bi „da mogu prodali i Boga“. A ko bi da proda Boga, prodaće i oca, a ko proda i Boga i oca, prodao je sve,...
„Jer izdaja prijatelja je generalna proba za izdaju otadžbine“. A kog to „oni“ više prijatelja imaju koga nisu već izdali? Možda zato misle da mogu da prodaju Boga i sve nas?
U široko raspostranjenoj praksi, to izgleda ovako :
NJihovo „uzdizanje“ od sitnih iskompleksiranih ulizica do mere međunarodnih trgovca ljudskom krvi ima svoju strašnu cenu. Nametanje „novog“ traži planiranje, dramu, scenario i režiju, tragediju, apsurd i kontrolisanu istoriju. I to nije (samo) drama pozorišnog tipa sa koliko-toliko jasnim dometom glumišta i onih iza scene na one omađijane ispred scene. To je ozbiljna, često masovna tragedija, rat, pogibelj, bolest, razaranje, užas. Samo se iz tako uzdignutih religija, ideologija, društveno-političkih uređenja mogu „pojaviti“ novi „lideri“ koji će preko polja i polja leševa, zemlje i narode povesti u „nov“ i „bolji“ život. „Napredak“ zasnovan isključivo na ljudskoj krvi žrtveno obrađenoj i pripremljenoj i sveprisutnoj, samozapaljivoj ogavnoj retorici. Eto, poslednje, pogledajte kako se iz tragedije i masovne globalne devastacije izazvane „medicinskim razlozima“ uzdiže paradigma „novog svetskog poretka“. Iz pepela dva svetska rata uzdignut je kolektivni zapad i komunistički istok. Iz majskog prevrata druga-prva dinastija, iz kraljevine – republika, iz republike – demokratija,... Ili, ako vam je tako vidljivije, onda, iz pepela jugoslovenske drvne industrije uzdignuta je Ikea... Kad to shvatite kao proces a ne samo kao trenutno stanje, postaće vam jasno da su SVI oni saučesnici. I uvek krv i razaranje u dogovorenim, bezbrojnim, višečinkama koje svi mi živimo.
Tako je nastalo stvarno sve što nam je dozvoljeno da zapamtimo. A sve samo zato da zaboravimo da se i u „cveću može naći zmija“, da zaboravimo kolike je, nebrojene pre nas, ta zmija iz cveća i iz samog Raja, zavela i ujela, ujela pa ubila, od zadnjeg dana vremena milosti pa do zapadnih i istočnih žezla sa dve zmije sa toliko utkane religije a bez i malo vere. Zato je „vekovima istina na poternici“, što u spoznaji sopstvenih „zločina i kazni“, između „jeftinih sreći i uzvišenih patnji“, zapisa Dostojevski. Zato su, zajedno sa Istinom, na poternici i svi oni koji Istinu vole i žive. Svi do jednoga, od postanka. I to je jedino Prvo i pravo pleme. Pleme onih koji vole i žive Istinu. Sve drugo su samo horde iskeženih i zabalavljenenih hijena, poludelih od beznađa i neshvaćene simbolike i tako bezbrojnih a opet tako usamljenih i svaka u svom večnom mraku mržnje i uništenja. Zveri stvorene samo zato da progone i ubijaju one za Istinu rođene. A Bogu hvala, ubiti ih ne mogu.
Jer i ovo vreme pokazuje, za one koji žele da vide, da nije sve kao što izgleda. Jer, van čiste duše i Istine, sve je laž. Kad vodu iz okeana uzmete u šake, ona više nije plava. Svoju „boju“ voda u okeanu ima kada je u svom, Bogom danom, okruženju. Baš kao i čovek. Da bi bio to zbog čega je stvoren, Čovek treba da se vrati onome kome pripada stvorenjem, Istinom i rođenjem.
Politika je alat stvoren od nepomjanika. Taj alat je stavljen u ruke onih koji žele da čoveka skrenu upravo sa tog puta.
Navedite jednog „lidera“ koji nije nastao na prethodno vešto izrežiranoj tragediji i sukobima, ratovima i dramama?
Recimo, tog „slučajno“ odabranog 11. dana 11. meseca u 11 časova (ko voli da sabira doći će do „broja“ koji nije samo broj a kom se „oni“ tako bestijalno rugaju), u Ferninadovom vagonu, potpisano je primirje i prvi veliki rat je završen, iliti, što je bliže istini, primiren. Kao neka uspavana zver za kratko umorna od klanja. Tog istog trenutka, samo preko kanala, uzdignut je Ser Vinston Leonard Spenser Čerčil, sa tim odsudnim Spenser i za lokalnu javnost i ondašnju politiku ugodnim anglikanizmom. Rečeno mu je da će biti premijer Velike Britanije za potrebe već isplaniranog, novog, velikog, rata. Vinston, čovek bez nacije i ideologije sa ustima punim nacije i ideologije, prihvatio je „teret vremena“ u stilu toliko puta rečenog - „jer ako neću ja, prihvatiće neko drugi“. Isčekivani rat je dočekao. Britaniju je „lišio tereta“ globalne sile novog vremena i poretka i uspešno je sveo na ono što Britanija ustvari i jeste – usamljeno i za svoj opstanak od vremena Hadrijana tako uplašeno i isfrustrirano ostrvo sa, blago rečeno, čudnim genetskim kombinacijama. Nikakve slučajnosti, nikakva improvizacija ili „splet okolnosti“ već samo dobro osmišljen i vešto sproveden plan te otuda i opet neki neizbežni Ser i po malo Vinston kao jedan od neophodnih glavnih glumaca. „Cena“, što bi rekao još jedan Ser, ovaj put Oliver, iz jednog stripa poreklom sa jednog poluostrva, koji strip je samo ex-juga mogla da razume i masovno čita - „prava sitnica“, nešto između 50 i 70 miliona mrtvih. Ko bi to uopšte i pobrojao, sem Boga Oca, lovaca na duše, državnih revizora i majki pobijenih ? Uklopivo, zar ne?
I ako verujete da je na svakom kraju novi početak, onda vam logika takvog planiranja postaje potpuno jasna. Kad se završi ciklus, kreće nova unapred isplanirana drama, nova „kadrovska rešenja“ ili što bi davno rekao jedan moj upokojeni prijatelj „presvlačenje sistema“. U međuvremenu ide proces koji podrazumeva održavanje kriza, generisanje budućih sukoba, stvaranje novih polova i idola od blata i zlata ...
Kad smo već kod polova, kod „našeg“ samozvanog sa istim tim ustima punim nacije, koje-kakvih vrednosti i neizbežne ideologije, specifična je situacija. Kako po pitanju „pola“ (o čemu hoćemo) tako i po pitanju pola (o čemu nećemo). Narod Srbski je toliko obamro da samozvani više ne može da generiše realnog protivnika. A očajnički mu treba protivnik. Samozvani odlično zna da ako nema alter „njega“ onda nema ni njegovog ega, te posledično nema ni njega. A on tog „njega“ mnogo voli. U stvari, „to“ je jedino što misli da voli. Ali ne voli kad prepozna „njega“ u drugima. To ga frustrira, jer kako može biti još jedan neponovljivi „njega“, a onda ga to sve po malo i plaši. Ali kad plače, ne plače samo zbog frustarcija i tog straha.
Čak ni u pozorištu koje naivni gledaoci sa najskupljim mogućim kartama zovu – Skupština Srbije, samozvani ne može da „stvori“ politički i medijski održivog protivnika. Dogovorene, prozaične beskonačne rasprave, teatralni sukobi i sati i sati besmisleno potrošenog vremena. Besmisleno, naravno, samo za gledaoce iz zagledanog i gladnog naroda, jer svi drugi to vreme basnoslovno naplaćuju i to u milisekundama. Tako da je, poštovani čitaoci, trenutno otvoren konkurs za prvog protivnika samozvanog. Ponuda, prostora i povoda koliko god hoćete. Inače, za one onolike koji gledaju ekonomsku stranu priče, prvi protivnik vođe je uvek bio odlično plaćen posao. Sve dok ste „na visini zadatka“ štitiće vas sve domaće i strane službe, sva moguća mafija i svi državni aparatčiki a apanaže će biti basnoslovne. Pogledajte samo svima dostupne imovinske karte i (ne) radne knjižice svih vođinih opozicionara, oduvek. I svih „vođa“ i svih „opozicionara“ oduvek. Čak i u vreme kada je i vođa bio opozicionar (sic). Ako zdušno „opozicionirate“, možda zaslužite da ponesete i „kolajnu“ prvog „opozicionara“ Srbije ili Univerzuma, jer kad je Vođa od Kosmosa, kao sve ove „naše“ vođe, onda i njihovi „neprijatelji“ moraju biti bar od Univerzuma. Ko voli, a ima ko voli, za najvernije opozicionare, dostupne su i druge „radosti“, kako bele tako i one tamne, ne nužno i crne.
Ali čak i u tako i toliko definisanom poretku, a upravo po meri svih nas, mi smo osuđeni da nas vode ljudi „pola knjige“, sa nešto malo manje pameti od pola pameti i bez imalo morala. Oduvek je ustvari bilo tako. Kada je britanski veleposlanik, neposredno nakon još jednog vešto izrežiranog „puča“ 27. marta 1941. godine razgovarao sa ondašnjim generalima Borivojem Borom Mirkovićem i Dušanom Simovićem, pitao ih je – „znate li vi gde ste sada?“. Zbunjeni generali, pomalo, eto tako tada kao i onoliki sada, registrovani saradnici specijalnih službi te iste Britanije, u čudu su se zagledali. Veleposlanik ih je skoro pa sažaljivo pogledao i rekao – „vi ste na ivici provalije. A znate kako ćete da se spasete? Tako što ćete morati da skočite u tu provaliju i to vam neće biti jedini put da to radite u budućnosti.“ U duhu svih veleizdajnika svih vremena, unezvereni i uplašeni za svoje lične sudbine i neke ondašnje „cvećare“, generali su brže-bolje, pismeno, o tom događaju i razgovoru referisali „kome je trebalo“, ne shvatajući da veleposlanik sa ostrva nije mislio na njih lično i njihove „biznise“, već na ceo narod. Ali kad su pa „oni“ i svi njima slični uopšte mislili na „svoj“ narod. A tako kako je upućeni veleposlanik rekao, tako je i bilo. S tom razlikom što u taj ponor nismo skakali samo zbog izdaje, neznanja i gluposti već smo u njega i gurani brutalnom silom i podlim manipulacijama uz svesrdnu, večitu „pomoć“ sveprisutnih, lokalnih veleizdajnika. Otuda i ono izrečeno od „našeg“, ovog sada sveprisutnog samozvanog: „Nemamo pravo da uništavamo živote većeg broja ljudi nego što je to bilo predviđeno prvobitnim planovima“. Poslušajte ili pročitajte samo ovu izjavu onoliko puta koliko vam je potrebno, poštovani čitaoci i sve će vam biti jasno. Ako uopšte želite da vam išta bude jasno. Zapitajte se – ko su to „oni“, ili „mi“, koji određuju koja je mera „uništavanja“ naših života i u kom „broju“ i kojih to „ljudi“? Koji su to „planovi“ i planeri i za čije uništavanje i čije potrebe su određeni i sprovedeni? I ko je ovaj „samozvani“ samoljubac da u naše ime i za naše, kako sam kaže, „uništenje“, tako nešto sprovodi? Zapitajte se! Jer sve vam je pred očima, samo treba da želite da vidite i da čujete. A kad jednom shvatite, radite po savesti šta mislite da treba, ali se, shodno vašem izboru, nemojte čuditi što vas gaze, jer, Imanuelovo, često citirano i od samih uplašenih crva i dalje važi: „ko od sebe napravi crva, ne sme da se žali što po njemu gaze“.
I kad sve njihove laži i izdaje, prodaje i rasprodaje prođu a proći će, milošću i voljom Božijom, ne samo u veri već i u poverenju, vratićemo se na početak.
A na početku je nevesta bila ona koja još uvek nema vest, ona koja ne zna, blago je bilo dobro a ne materijalna vrednost a bogat je bio onaj koji „ima“ Boga a ne novac. Vaspitanje je bilo od vospitanje, vos od ceo a pitanje je bilo hranjenje celog čoveka i duha i tela. Sreća je bila od sretenje a sretenje je sa Bogom a Ikona je bila slika Božija...
A onda možda i nestanu misli koje idu od napisane a danas potpuno neshvaćene „strasti“ koja je ustvari stradanje a razvrat je izopačenje i odvraćanje od puta Božijeg.
Čovek onda ponovo postaje Čelovjek – onaj koji čelom i glavom, vođstvom svoga bića ide okrenut ka veku i večnosti,...
I onda će biti badava što su toliko puta zadržali i prešminkali sve njihove običaje, ideologije i religije a samo promenili imena, što su prekrajali i napisali sve „istorije“, progonili i ubijali pravednike i porobili sve „slobodne“ države. Jer Čovek, Čelovjek, srcevedac i ljubvedostojan, će se setiti !
I preživeće !
Ostale tekstvoe Branka Veljkovića pogledajte OVDE.
Izvor: Pravda
