Najnovije

Pavić: Čak je i Trilaterali dosta američkih igara ”nulte sume”

Pomalo ispod radara javnosti su protekla neka zanimljiva dešavanja na Dalekom istoku krajem prošlog meseca. Naime, 19. novembra se u Tokiju, prvi put posle tri godine (zbog kovid p(l)andemije) sastalaTrilateralna komisija.

Piše: Aleksandar Pavić

To samo po sebi možda i ne bi bila vest – posebno jer je poslednjih godina Svetski ekonomski forum postao mnogo vidljiviji centar globalističkog okupljanja i uticaja – da se nije desio jedan presedan.

Naime, prvi put u 49 godina od osnivanja komisije, novinarima je dozvoljeno da prisustvuju svim sesijama njene Azijsko-pacifičke grupe (Trilateralna komisija je inače podeljena u tri globalne grupe – Severnoameričku, Evropsku i Azijsko-pacifičku). Ta čast je pripala trojici novinara japanske publikacije Nikei Azija, koja je u vlasništvu istog japanskog holdinga koji je od 2015. vlasnik verovatno najpoznatijih ekonomskih novina na svetu, Fajnenšal tajmsa.

Otkud odjednom potreba za tolikom ”glasnošću” od strane elita koje najviše vole da upravljaju događajima iz senke? Jednostavno…

Potrebna im je javnost da bi što glasnije i šire obznanili ono što ih muči, ne bi li tako izvršili javni pritisak da bi se stvari bar malo pomerile u njihovu korist.

Naravno, Trilaterala ne bi bila to što jeste da nisu stavljena bar neka ograničenja na ovaj napad transparentnosti. Naime, pomenuti novinari su mogli da izveštavaju pod uslovom da ne navode imena učesnika debata na sesijama. A bili su prisutni prilično bitni ljudi.

Kako piše u objavljenom izveštaju Nikei Azija, članstvo Azijsko-pacifičke grupe uključuje ”jednog mladog japanskog političara za koga se smatra da će biti budući premijer, više zvaničnika japanskog ministarstva finansija zaduženih za upravljanje jenom – grupno poznatih pod imenom ”Valutna mafija” – kao i rođaka japanske carske porodice.

Inače, kako se navodi, pre stupanja na javnu dužnost (kada su dužni da se privremeno odreknu članstva), članovi Trilateralne komisije su bili i sadašnji šef američke diplomatije Entoni Blinken, savetnik za nacionalnu bezbednost Bele kuće DŽejk Saliven, predsednica vlade Danske Mete Frederiksen, i indijski ministar spoljnih poslova Subrahmanjam DŽaišankar.

A, kao što se zna, komisiju su 1973. formalno osnovali Dejvid Rokfeler, Zbignjev Bžežinski i DŽimi Karter.

No, vraćajući se samom događaju – koja je to konkretno muka naterala Trilateralu da u pomoć prizove inače prezrenu javnost?

Po priznanju publikacije čijim je novinarima omogućeno ekskluzivno prisustvo: ”cilj nije nužno bio njena demistifikacija u očima kritičara” već ”obznana raskola koji je možda u toku između Azije i ostalih krila organizacije”.

Po rečima Masahise Ikede, sledećeg direktora Azijsko-pacifičke grupe, njeni članovi smatraju da je ”američka politika prema Aziji, a pogotovo Kini, uskogruda i nepopustljiva,” i da je cilj ”da ljudi u SAD upoznaju različite azijske poglede” na stvar.

Najnoviji primer te američke uskogrudosti i nepopustljivosti je ponudio sam američki ambasador u Tokiju, bivši Obamin šef kabineta i bivši gradonačelnik Čikaga Ram Emanuel. U govoru posvećenom omiljenoj američkoj igri suprotstavljanja ”demokratije” i ”autokratije”, Emanuel je toplo preporučio učesnicima da ne veruju Kini već da joj se suprotstave. Čak je i za azijske globaliste, višedecenijske verne američke saveznike-vazale – to bilo previše.

„Šta to priča ambasador?” zapitao se jedan bivši japanski zvaničnik. ”Moramo da uključimo Kinu. Ako budemo primoravali zemlje da biraju stranu, nacije jugoistočne Azije će izabrati Kinu. Ključ je ne primoravati ih da biraju.”

Kamo sreće da su evropske ”elite” bile ovako pragmatične i odbile da igraju američku igru ”nulte sume” – ili si sa nama ili si protiv nas. Ne bi, na prvom mestu, bile uvučene u fanatični rat vašingtonskih neokonsa protiv Rusije, koji bi mogao ceo kontinent da uvuče u ratni sukob. Ne bi sada bile u situaciji da moraju da kupuju višestruko skuplji američki tečni gas umesto ruskog. Ne bi Makron morao da trči u Vašington i traži od Bajdena da ne usvaja zakone koji favorizuju američke firme nad evropskim i podstiču preseljenje ovih drugih u SAD. I, naravno, ne bi sada morale da razmišljaju kako da se ipak ne odreknu beskrajno perspektivnog kineskog tržišta i kapitala a da se ne zamere velikom prekookeanskom bratu.

Naravno, bilo je previše očekivati tako nešto od njih. Na prvom mestu zato što ih je Vašington većinom stvorio i njima upravlja. Ali i zato što su smatrali da se mnogi njihovi globalistički ciljevi – odbacivanje ”fosilnih” i prelazak na alternativna goriva, ”ozelenjavanje” čitave privrede i društva, uvođenje totalne cenzure i kontrole informacija, militarizacija i oligarhizacija nekad demokratskih društava, i slično – mogu ostvariti pod okriljem rata u Ukrajini i profilisanja ”jedinog krivca” za sve posledice njihovih katastrofalnih politika – Moskve i Vladimira Putina lično.

U svakom slučaju, ovo ”iskakanje” dela Trilateralne komisije je pokazatelj sve većih pukotina unutar zapadnog establišmenta. Nisu svi baš raspoloženi da za ljubav atavističkih antiruskih ambicija vašingtonskih neokonzervativaca rizikuju nuklearni rat.

A niti da se odreknu novih-starih motora svetske privrede – Kine i Indije.

I na našim prostorima smo svakodnevno izloženi agresivnim američkim pritiscima da se ”opredelimo”. Tako nam Kristofer Hil sve češće i bezobraznije soli pamet da ne postoji nikakav srpski, već isključivo ”pravi put” – naravno onaj proamerički, a da je put ka Istoku ”zatvoren na duže vreme”.

A Milorad Dodik se već javno pita može li proći makar jedan dan bez uplitanja američkog ambasadora u unutrašnje stvari BiH.

Naravno, ne radi se ni o kakvoj američkoj ”brizi” za dobrobit BiH i njenih građana, već isključivo o maniji dekadentnog američkog establišmenta da po svaku cenu zadrži globalni primat. Odnosno, u slučaju BiH, da pošto-poto uvuče tu zemlju u NATO pakt, odnosno da je natera da se globalno opredeli.

Trvenja unutar Trilateralne komisije nam potvrđuju ono što već dugo godina znamo… Da su SAD glavna pretnja današnjem svetskom miru, i da SAD unose haos i nestabilnost u ceo sistem međunarodnih odnosa svojim manijačkim pritiscima na različite države i političare da se ili opredele za njih – ili snose posledice.

Ali, većina država i naroda bi, kao i većina normalnih ljudi – da se opredeli za saradnju sa svima koji su za to zainteresovani, uz uzajamnu korist i uvažavanje interesa druge strane.

A te reči su u današnjem Vašingtonu jeres. I zato smo tu gde trenutno jesmo.

(UZNEMIRUJUĆI VIDEO) Dron pogađa ukrajinskog snajperistu direktno u rovu

Izvor: Sve o Srpskoj
 

Bonus video

Molimo Vas da donacijom podržite rad
portala "Pravda" kao i TV produkciju.

Donacije možete uplatiti putem sledećih linkova:

PAŽNJA:
Sistemom za komentarisanje upravlja kompanija Disqas. Stavovi izneseni u komentarima nisu stavovi portala Pravda.

Kolumne

Najnovije vesti - Ratni izveštaji

VREMENSKA prognoza

Najnovije vesti - PRAVDA