Piše: Mihailo Medenica, Dva u jedan
Naloži šporet da se mrak pre puta ogrije, naspe mu rakije i ćušne u torbak vunene čarape, valjaće…
U mrklome mraku domaćin jasno vidi ikonu, to je najprvlje svetlo. Pre šterike, fenjera, sijalice, prvlje i od svanuća.
Ne bi svitanja ni znala kuda će da nije ikona, od njih se svanuća zajme za plam pa se razbukte i belasnu.
Ništa domaćinu bez domaćice, nije na njoj kuća no čitavo nebo: zakrpi ga gde se popara; opere oblake i sunce pa ih okači o svod da se osuše, zabele i zazlate; pusti vekove u ispaše; uvije kosu u pletenice pod plaštanicu pa pođe na Golgotu da uzbere raspeća…
Požure opanci pre domaćina niz livade, doziva ih, dotrče i poviju one špiceve ko repove da ih prekori, a domaćin tešku, težačku ruku, spusti ko pomazanje, pričesti ih i nazuje.
Livade mokre, rosne, znojave…ko da su čitavu noć nekud jurcale, vijale se, ko paščad puštena s lanca- nikad da se izmore i skrase.
Doaćin nakrivi šajkaču a ispravi glavu. Nikada glava u srpskog domaćina nije povijena, do u crkvi.
Nakrivi šajkaču ko opomenu da se glava nikad ne povija!
Koliko god da je nakrivi neće šajkača nikud s uzdignuta čela!
Kičmu da mu prebiju glavu mu ne mogu saviti…
Prebaci domaćin đile preko ramena, ponese štap od suva javora, ne da se poštapa, držaće ga livade gde klecnu noge, to je žezlo gorštačkih vladika.
Darivan je na rukopoloženju u Srbina.
Pođe domaćin niz livade, smota duvan, vazda previše duvana u malo papira pa sve žar prapora za njim, poznaćeš ga kroz vekove po njemu…
Gde te zorom s livada sukne vetar tamjana i škije- to ti je prađed, domaćin, Srbin!
Eto za domaćinom i volova. Spremni, čekaju, već je u njima trećepozivaca ali ne mari, nema toga ko sme volovima domaćinskim da komaduje: „Povlačenje!“
Polako za domaćinom, na rad ili u rat, ne pitaju, toliko su puta s mekih oranica u tvrde juriše, pa kad se izranjavani vrate vukuć jedni druge- na njivu da oposle brazde…
Blatnjavi, krvavi, podrani…svaka je setva i žetva Srbinova orden i ožiljak.
Polako domaćin niz livade, volovi za njim, od međe do međe…
Ne da vidi manjka li mu imanja no manjka li mu Srbije?!
U naprstak zna kolika je i dokle je. Sve dok ne može da je vidi ali može da dogleda- valja!
Ne dao Bog da se ko drzne domaćinu da zagazi u Srbiju!
— Dnevne Novine Pravda (@NovinePravda) December 8, 2022
Neko od neznanih i nezvanih…
Može u imanje, može u kuću, može da spali sve, ali ne može da mu ispravi šajkaču i nakrivi glavu, to nikako!
Dokle nikad još nije stigao- dotle je njegovo!
Stigli su đedovi za njega, stigli opanci pa se krvavi vratili da mu predaju slavu i zavet.
Vratili se volovi da oru bez orača, pa ne daj Bože da mu ko zagazi u Srbiju, ili rekne da nije njegovo ono gde se nikad ne ore…grobovi!
Domaćica savija koturaču od tek uzbranih raspeća i zelja.
Trn u svakome zalogaju, da se lakše proguta…
Nije domaćin onaj što ima, no onaj što zna, pamti, čuva, zbori, ne da tišini svoj imetak.
Zato ga nema danima s livada, lako je prehodati zemljom, no o oblake noge zapinju, kao kroz vodu, sećanjem se vazda uspinješ, strmine i kamenjari su to, ali i vrhovi.
Vazda vrhovi.
Lako ćeš poznati domaćina, Srbina: gde u nemanju ima na pretek; gde gde nariču nad njim a on peva; gde zinat kamen ore pa i kamen rađa; gde vidiš opanke da su se rastrčali za puštenim livadama; gde volovi sami pođu; gde se kose i plaste Gazimestani; gde porani da obiđe međe da mu ko u srpstvo ne zagazi; gde juče nije prošlost već zdravica za budućnost; gde je u svakoj kući po jedna NJegoševa kapela; gde se umiva obraz a ne guzica; gde je stid ako te nije sram i sram ako ne znaš za stid; gde je šajkača nakrivljena a glava uspravljena- doveka, sve i da nije na ramenima!
Nije domaćin koji ima, no koji zna, čuva, pamti, kojem trpeza nije na četiri noge, no u dve šake…
RAT ĆE TRAJATI GODINAMA! Procurili tajni ugovori, krv će teći dokle god Amerika zarađuje
Izvor: Dva u jedan
